Упркос упињању митрополита Илариона да убеди православну јавност како будући Свеправославни Сабор неће учинити ништа што би било на штету светог Православља, сматрамо да његов труд неће уродити плодом (иако бисмо волели да је другачије). Јер чињенично стање поткопава и руши Митрополитво настојање да разувери "сумњичаве бранитеље Православља".

Убеђивања митрополита Илариона су без основа. И то нарочито после његове посете Ватикану, 29. септембра 2011. године, када су чланови делегације којој је он био на челу љубили папску десницу и узимали од папе благослов. Да би утишао глас православне савести, која је узнегодовала због тог чина јавног гажења Светих канона Цркве од Истока, Митрополит је дао објашњење које православнима, на жалост, може изазвати само ироничан осмех на лицу. Тај догађај је, такође, бацио ново светло на све јача настојања да се пловидба Нове Нојеве Лађе усмери у правцу где се Сунце не рађа, већ залази.

Сматрамо да није згорег подсетити се како је Митрополит образложио поступак својих пратилаца: „У Ватикану постоји одређена етикеција у складу са којом папи љуби руку онај ко га посећује. Таква етикеција постоји и на многим краљевским дворовима. Не сме се заборавити да је папа, осим тога што је поглавар Римокатоличке цркве, и монарх у својој држави. Када сам га ја посетио, чланови делегације која ме је пратила, а тамо је било и свештеника и мирјана, питали су ме како да поступе. Оставио сам да сами о томе одлуче.“

Шта се да закључити из Митрополитових речи?  То што је Митрополит оставио својим пратиоцима да сами одлуче хоће ли пољубити папи руку или не, значи да се та (наводна) папистичка етикеција може и не поштовати. 32. правило Лаодикијског помесног сабора гласи: „Благослов јеретика је проклетство“. Митрополит је, дакле, због папистичке етикеције, која се, притом, може и не поштовати, допустио дрско гажење канона Православне Цркве. Ко ће, онда, поверовати његовим речима да Руска Црква неће допустити било какву одлуку коју би донео будући Сабор, а која би била на штету Православља?

Још једна чињеница руши Митрополитов покушај да разувери „ревнитеље не по разуму“. Наиме, он је своје предавање на Санктпетербуршкој православној Духовној академији посветио успомени на митрополита Никодима Ротова. Да ли је овај чин само случајан промашај, или се ради о нечем другом? Можда је то из разлога који је, замољен да прокоментарише предавање Митрополита Илариона, навео протојереј Андреј Ткачев, сарадник Синодалног одељења за религијско образовање, мисионарство и катихизацију Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије и старешина храма Преподобног Агапита Печерског при медицинском универзитету града Кијева. Он је, у неколико  речи, исказао суштину свог поимања главног проблема са којим се „академски црквени кругови“ данас суочавају: „Наша паства је веома неписмена“. Што би, исказано у реторичком духу умировљеног епископа Атанасија Јевтића, гласило: „Паства нам је незнавена“. Јер ако Митрополит жели да увери „незнавене“ да будући Сабор „неће укинути постове, неће увести жењени епископат, неће разрешити другобрачност свештенства, неће признати власт Римског папе над Православним Црквама, неће потписати унију с римокатолицима...“, онда је, у најмању руку, чудно да своје предавање посвећује успомени на митрополита Никодима Ротова, за кога латински извори сведоче („National Catholic Reporter“) да је имао инструкције папе Павла VI, да шири католицизам у Русији и да је био тајни католички бискуп, који се крио под маском православног архијереја.  У католичком часопису „Истина и живот“ (2/1993. стр. 26) наводе се карактеристичне успомене свештеника - језуите Мигуела Аринца који је, по благослову митрополита Никодима, служио "литургију источног обреда" у личној Никодимовој капели у Лењинградској духовној академији, при чему је прислуживао ђакон Кирил Гунђајев (садашњи руски Патријарх). Митрополит Никодим је Аринцу допуштао и да се причешћује са православним клирицима ("Истина и живот", 2/1993, стр. 27). Његовим залагањем 1960. године потписан је документ о ступању РП Цркве у свејеретички Светски Савет Цркава. Оснивач је и ОВСЦ-а, на чијем се челу данас налази Митрополит Иларион.

Митрополит Никодим Ротов је умро изненада у септембру 1978. године, на аудијенцији код новоизабраног папе Ивана Павла I, у чему се може видети указање одозго на оно чему је стремила душа овог познатог митрополита – екуменисте.  

Једном речју, имајући у виду све горе речено, као и веома интензивне екуменистичке активности Руске Цркве, можемо констатовати да је и овај Митрополитов покушај да разувери сумњичаве "бранитеље Православља" био неуспешан.

  А о тајним католицима у Православној Цркви и  митрополиту Никодиму Ротову биће још речи. О томе ћемо, ускоро, објавити посебан текст.