Уместо увода

Ове текстове о апокалипси писао сам, и објавио, пре 16 година! Нису ништа изгубили од своје актуелности. То, наравно, не значи да је реч о мом „пророчком дару“; реч је, просто, о томе да је све ово што се збива данас већ проречено у Писму и од Отаца. Рат Ирана и Израела (у најави), који се лако може претворити у Трећи светски рат (а после у антихристов „мир“), само је најновији корак у одавно зацртаном правцу.

Који чита, да разуме!

+++

ПРАВОСЛАВНА МОНАРХИЈА И АПОКАЛИПСА

1. Многи, чак и међу православнима, кад чују реч о последњим временима, кажу да о томе не треба говорити и „плашити"   народ: али, то није тачно! Људи морају знати у каквом добу живе, и шта им је чинити да би Господа умилостивили, уклањајући од себе опасност одступништва од вере. Други, пак, не трпе да им се говори о близини Другог Доласка Христовог, и изругују се онима који их упозоравају на опрез и будност. Првима, који сматрају да не треба говорити о последњим часовима човечанства, загрделог у безакоњу, одговара архиепископ сиракушко-тројицки   Аверкије:   „Као   што   учи   Света Црква, време јављања антихриста у суштини зависи од нас самих. Ако у нас буде истинског покајања, исправљања живота и обраћања Богу, Бог ће то одложити. И Русија наша још може да васкрсне и да се препороди за нови  живот.  Али, опет, ако таквог покајања не буде, макар на апокалиптичних пола часа  (тј.  у току  краћег временског периода,  нап. прев.) мора се испунити оно што је проречено у Писму". ПОКАЈАЊЕ, УЗ ОСТАЛО, МОЖЕ БИТИ И ПЛОД ПРОПОВЕДИ У КОЈОЈ СУ СА СВОМ ОЗБИЉНОШЋУ ИЗНЕТЕ ЧИЊЕНИЦЕ О ОПАСНОСТИ КОЈА СЕ НАД НАС НАДВИЛА. Ако пак људе будемо чешали по ушима, говорећи им „мир, мир, а мира нема" , онда ни о озбиљном покајању не може бити речи. (Наравно, основно је уздати се у силу Божију, а не у себе и своју крхку, јадну памет и моћ убеђивања!) А другима, онима који не верују да се грешном човечанству спрема суд Божији, од- говара Свети старац Нектарије Оптински: „У дане Нојеве Господ је у току стотину година говорио да ће бити потоп, али Му нису веровали, нису се кајали, и од мноштва људи нашао се само један праведник с породицом. Тако ће бити и за време доласка Сина Човечијег (...) У време Ноја било је тако - потоп се приближавао. Ноје је о томе знао, и говорио људима, али му нису веровали. Сабрао је раднике да граде лађу и они, градећи је, нису му веровали и зато су добили само плату (у новцу, нап. прев.), али се нису спасили. Ти су дани предображење наших дана. Лађа је Црква. Само они, који у њој буду, спасиће се".

2.  Владика Аверкије пише и ово: „У Бугарској се још тридесетих година нашег века збио следећи знаменит догађај. Умро је 14-годишњи дечак. Када су га опојавали, он је одједном устао из ковчега и почео да безутешно плаче. Родбина, која се у први мах уплашила, стала је да га теши, и када је, после дугих напора, успела у томе, питали су га о разлозима тако безутешног плача, па им је он испричао следеће: „Када сам умро, одједном сам упао у она места где се муче грешници. Каква су у њих била страшна лица - не могу то да заборавим, а муке њихове нисам у стању да опишем. То је тако ужасно, да човек ни замислити не може. Потом су ме повели у рајске обитељи, и ја видех Пречисту Матер Божију како се моли за грешнике и за сав свет. Лице њено, које је блистало красотом, било је измучено, сузе су лиле по њему. Видевши ме, Она рече: „Нећеш остати овде - вратићеш се на земљу људима. Реци им да су ме измучили гресима својим. Немам више снаге да се за њих молим, малаксавам. Нека ме пожале!" Тај догађај произвео је потресан утисак у целој Бугарској. И није чудо. Ако овај грешни свет још постоји, то је само зато што је над њим распрострт покров Пречисте..."

3.  Многи православни данас уопште не знају зашто нам је потребно да у пуноти свог погледа на свет, погледа црквеног и светоотачког, исповедамо да је једини Богом благословени поредак у друштву -православна хришћанска Монархија, којој је на челу побожни и честити Монарх; али не било какав Монарх, марионета у партијско-парламентарној борби за власт, него Монарх - Домаћин, који заиста влада својом државом, ограничавајући своју вољу вољом Божјом и служећи Богу и роду испуњавањем заповести Христових. Антихрист, последњи безаконик и слуга сатане, биће ЛАЖНИ ЦАР - император света, који ће тражити да му се људи клањају као Богу. Православни Монарх се помазује на царство Духом Божијим, а антихрист ће бити помазан духом нечистим, духом демонским, и он ће доћи на власт онда кад нигде у свету не буде православних, миропомазаних владара. Ево шта о томе каже Свети Теофан Затворник: „Антихрист се неће јавити, како уче Свети Оци, упркос воље Божије. У Божијим  плановима управљања светом стоји и он, и припрема за њега, и последице тога. Није то зато што Бог хоће овакво зло људима, него зато што ће сами људи до тога довести себе. Тај моменат Бог је одгодио до последње могућности, чекајући да види има ли још ко да се жели Њему обратити. Кад више не буде имао никога да чека, Господ ће уклонити руку која задржава, зло ће набујати, и антихрист ће се јавити (...) Древни тумачи Светога Писма су силом, која спречава појаву антихриста, између осталих сматрали и Римско царство. У њихово доба, кад је Римско царство још постојало, могло се на њега указивати, заснивајући тумачење на пророчанству Даниловом. У наше време, ако се може давати нека тежина сличном ставу, то само у смислу да се под Римским царством подразумева царска власт уопште. Царска власт, која у својим рукама има начина да заустави народне покрете, држећи се сама начела хришћанских, неће допустити народу да се од њих удаљи, спутаваће га (у чињењу зла, нап. прев.). Пошто ће главно дело антихриста бити да све одврати од Христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт. Она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу. То и јесте оно што задржава. Када пак свуда заведу самоуправу, републике, демократије, комунизам - тада ће антихристу отворити простор за деловање. Сатани неће бити тешко да припреми гласове за одречење од Христа, као што је то показало искуство у време Француске револуције прошлог и овог столећа (XVIII и XIX века, нап. прев.). Неко мора да има власт да каже „вето" (недозвољавам, забрањујем), а смирено исказивање вере неће хтети ни да чују. Када свуда буду заведени такви поретци, који погодују раскривању антихристових стремљења, тада ће се јавити и антихрист. До тога доба ће се сачекати, биће задржан. На ту мисао нас наводе и речи Светог Златоуста, који је у своје време царску власт представљао под видом римске државе. Он говори: „Када се прекрати постојање римске државе (тј. царске власти), тада ће доћи антихрист, а до тада, док се буде плашио те државе (тј. царске власти), нико се неће брзо потчинити антихристу. После тога, кад она (монархија, нап. прев.) буде разрушена, он ће се устремити да дограби власт и Божанску и људску" . Могло би се приговорити да ће народ сам чувати своју веру. Али је тешко допустити да ће вера у својој сили расти све више и више. Лепо је кад се код неких писаца пронађу светле представе о хришћанству у будућности, али се оне ничим не могу оправдати. Тачно је да се благодатно царство Христово шири, расте и да је све пуније, али не на земљи - видиво, него на небу - невидиво, од лица која су и тамо, и овде, у земаљским царствима, припремљена за то спасоносном силом Христовом. На земљи је Сам Спаситељ предвидео господарење зла и неверја; оно се и шири видиво, и кад буде веома завладало, тада ће ствар бити спремна; само пружи неки утицајни пример и јак глас, и почеће одступништво од вере" .

Силе антихристове знале су ко је и шта је православни Цар. Када су, у ноћи између 16. и 17. јула 1918. у граду Јекатаринбургу на Уралу, убили Цара - Мученика Николаја II Романова и његову породицу -  царицу, царевића и четири кћери, као и њихове верне слуге, по зидовима дома Ипатјева где је злочин извршен били су исписани црномагијски симболи, чија је порука јасна: Цар и Његови убијени су да би ритуално било убијено Православно царство, једна од главних препрека зацарењу антихриста. Убице су, за писање своје поруке искористили крв жртава; наређење за ликвидацију издао је лично Лењин, човек дубоко увучен у политички сатанизам. Тако је пало Римско царство: Први Рим је своју власт и силу предао Другом Риму, Цариграду; Цариград је освојен од стране Турака 1453; Трећи Рим је био Москва, престоница Цара Баћушке, заштитника васеленског Православља, а нарочито православних Срба. Сад у свету нигде нема православног Цара или Краља; над свим негда православним народима владају безбожници и издајници, свесне или несвесне слуге антихристовских сила које успостављају нови светски поредак. Обнова монархије, међутим, није могућа без свенародног покајања и враћање Христу; сваки политички покушај је, без Исповеђеног и Причешћеног народа Божјег, осуђен на неуспех.

4. О значају православне монархије говорио је и велики пророк и чудотворац наших дана, Свети Јован Кронштатски (упокојио се 1908). Ево његових мисли: „Десница је за монархију, левица за устав. Запамтите, ако не буде монархије, неће бити ни Русије; само монархијско устројство даје чврстину Русији. Када се донесе устав (тј. завлада демократија, нап. прев.) она ће сва бити раскомадана(...) Шта би ми, Руси, постали без Цара? Непријатељи би се наши убрзо постарали да униште и само име Русије, јер је Носилац и Чувар Русије, после Бога, Господар Русије, Цар Самодржавни, без кога Русија - није Русија (...) Да, посредством Државних Лица Господ чува добро царства земаљских, а нарочито чува добро мира Цркве своје, не дозвољавајући безбожним учењима, јересима и расколима да је узнемиравају - и највећи зликовац на свету, који ће се јавити у последње време - антихрист, међу нама се не може појавити због самодржавне власти, која спутава хаотичне потресе и одвратно учење безбожника. Апостол говори да се антихрист неће јавити на земљи док буде постојала самодржавна власт". Ове речи Светог Јована Кронштатског испуниле су се дословно: чим је, кроз Фебруарску револуцију 1917, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, донесен „демократски"   устав, Русија је почела да се распада, због разбукталог шовинизма малих народа; чим је пао Цар, и чим су победили бољшевици, НЕСТАЛО ЈЕ И САМО ИМЕ РУСИЈЕ - ПОЈАВИО СЕ САВЕЗ СОВЈЕТСКИХ СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ РЕПУБЛИКА; од када нема православног Цара, зло се у свету шири несметаном брзином и разара једно по једно здраво ткиво човечанства. Али, многи су затворили очи да то не виде, па кажу: „Цркви није важно ко влада"; „ми се не бавимо политиком"; „ни монархија нам није важна" , итд. То је очито плод потпуног неразумевања православне монархије, засноване на начелу: Бог Домаћин у васиони, Краљ или Цар - Домаћин у Држави, Отац - домаћин у Породици...

5. Други Светитељ Божији, Свети Серафим Саровски, коме се Пресвета Богородица јавила много пута, овако је прорицао о догађајима који следе: „Ми, који на земљи живимо, много смо залутали са спасоносног пута; гневимо Господа и постове не држимо; сада хришћани једу месо у току Свете Четрдесетнице и у сваком посту; среда и петак се не држе; а Црква има правило; ко не држи свете постове и среду и петак много греши. Али се неће до краја гневити Господ, него ће опет помиловати. Ми имамо веру православну, Цркву без икакве мане. Ради ових врлина Русија ће свагда бити славна и непријатељима страшна и необорива, јер има веру и побожност као штит и оклоп правде; овоме врата адова одолети неће (...) Проћиће више од пола века (Свети Серафим се упокојио 1833. нап. прев.) Тада ће зликовци високо подићи своју главу. То ће се неизоставно збити: Господ ће, видевши непокајану злоћу срдашца њихових, допустити да се њихови подухвати остваре на кратко време, али ће се болест њихова обратити на главу њихову, и на теме њихово сићи ће неправда погубних замисли њихових. Земља руска облиће се рекама крви, и много дворјана биће убијено за Великог Господара и целовитост Самодржавља његовог, али се неће до краја гневити Господ и неће допустити да се сасвим разруши земља руска, зато што ће се претежно у њој сачувати Православље и остаци хришћанске побожности (...) Пре рођења антихриста биће дугачак рат и страшна револуција у Русији, која превасходи сваку људску уобразиљу, јер ће крвопролиће бити најужасније: рјазински и пугачовљевски устанак и Француска револуција - нису ништа у поређењу с тим што ће бити с Русијом. Биће погибија многих људи верних отаџбини и пљачка црквене имовине и манастира; скрнављење Цркава Господњих; уништење и пљачкање богатства добрих људи, реке руске крви биће проливене. АЛИ ЋЕ ГОСПОД ПОМИЛОВАТИ РУСИЈУ И ПУТЕМ СТРАДАЊА ЋЕ ЈЕ ПРИВЕСТИ У ВЕЛИКУ СЛАВУ (...) Мени, убогом Серафиму, Господ је открио да ће на земљи руској бити велике невоље. Православна вера биће погажена, архијереји Цркве Божије и друга духовна лица одступиће од чистоте Православља, и зато ће их Господ тешко казнити. Ја, убоги Серафим, три дана и три ноћи молио сам Господа да је боље да мене лиши Царства Небескога, а њих да помилује. Али је Господ одговорио: „НЕЋУ ИХ ПОМИЛОВАТИ, ЈЕР ОНИ УЧЕ ПО УЧЕЊИМА ЧОВЕЧАНСКИМ И ЈЕЗИКОМ МЕ ПОШТУЈУ, А СРЦЕ ЊИХОВО ДАЛЕКО СТОЈИ ОД МЕНЕ" .

6. Данас се многи одушевљавају обновом храмова и слободом вере. То би било лепо кад би се доследно остајало у Христу, и кад се Православље од многих који му се враћају не би схватило само споља. Свети Лаврентије Черниговски (упокојио се 1950, недавно му обретене нетљене мошти) упозоравао је да ће се, баш пред антихристов долазак, цркве веома обнављати, али да ће се, кад се тај процес заврши, син погибије открити у свој својој гнусоби. Многи који су православни само привидно ће га одмах прихватити за свог вођу и учитеља. Свети Лаврентије је говорио: „Долази време: затворени храмови биће обнављани, опремиће их не само споља, него и изнутра. Позлаћиваће како куполе храмова, тако и куполе звонара, а кад се све заврши, наступиће доба када ће се зацарити антихрист. Молите се, да би нам Господ још продужио ово време ради укрепљења, зато што нас очекује страшно доба. А видите ли како се сво лукавство припрема? Сви храмови ће бити у највећем благољепију, као нигда, а у те храмове неће смети да се иде(...) Биће цркава, али православни хришћани у њих неће смети да улазе, јер се тамо неће приносити Бескрвна Жртва Исуса Христа, него ће тамо све бити „сатанско" збориште (...) Оправљање цркава биће велико и трајаће до самог доласка антихриста, биће невиђено благољепије. Будите умерени кад је оправљање наше цркве у питању, у њеној спољашњости - спољњем изгледу. Више се молите, идите у цркву, док још постоји могућност, нарочито на Литургију, на којој се приноси Бескрвна Жртва за грехе света. Чешће се исповедајте и причешћујте Телом и Крвљу Христовом, и Господ ће вас оснажити". Оно што ће Православне штитити је благодат Божја, за  коју је неопходан услов правилно исповедање Бога у Тројици. Сви они који, кроз екуменизам и на друге начине, буду заражени духом овог века, па се у лажи уједине с јеретицима који се нису одрекли својих јереси (монофизитима - противхалкидонцима, папистима, протестантима, итд.) више неће бити православни хришћани, него јеретици, чији ће храмови, споља православни, у ствари бити „синагоге сатанине".

7. Хришћанство је увек било и биће гоњено од ђавола и његових слугу, који Христа не могу да трпе, али који у крајњем исходишту Христа не могу ни да победе. На западу, међу следбеницима „Њу Ејџа" , синкретистичког религиозног покрета чији је циљ једна светска држава и једна светска религија, доследне слуге Господње називају „фундаменталистичким фашистима". Они су „фашисти" јер одбијају интеграцију у „ново доба среће и хармоније човечанства", због чега треба да буду убијени, да би се „реинкарнирали"   и у „новом животу"  схватили своје пређашње заблуде. У будућности која нам предстоји православни хришћани биће оптужени за ускогрудост, фанатизам, „недемократичност"; замериће им се што су против рушења националних држава, против екуменизма, против давања права полним изопаченицима, итд. И поново ће их, као у доба правих гоњења, као и у доба страдања под комунизмом, изводити на судове као криминалце којима треба судити и осудити их на смрт. А како се Хришћанин држи на суду, о томе говори Тертулијан, црквени писац из III века: „Пријаве ли га, хвали се; туже ли га, не брани се; питају ли га, сам радо признаје; осуде ли га, каже: „Хвала!" Па какво је то зло, где нема природнога трага зла - нема страха, стида, измицања, кајања, кукања? Какво је то зло, кад се „кривац" весели, кад му је оптужница ватрена жеља, а казна срећа? (...) Мучите, распињите, судите, затирите нас! Доказ за недужност нашу ваша је неправда. Зато Бог даје да то подносимо.  (...) Па ипак, ничему не служи сва ваша бурна окрутност -она је само мамац за веру нашу. Све више нас је, косили нас колико вас је воља: СЕМЕ ЈЕ КРВ ХРИШЋАНСКА. А Свети Ђакон Авакум са Стамбол капије,   петнаест  векова  касније,  довикује  турским мучитељима: „Нема лепше вере од хришћанске!/Срб је Христов, радује се смрти!"

„Ево долазим ускоро и плата Моја са Мном, да дам свакоме по дјелима његовим.  Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак." (Отк. XXII, 12-13).

„(...)Амин, да, дођи, Господе Исусе!" (Отк. ХХП, 20).

Наставиће се...