ПРАВОСЛАВНА МОНАРХИЈА И АПОКАЛИПСА:

ХОЋЕ ЛИ БИТИ ПОСЛЕДЊЕГ ЦАРА?

Многа пророчанства дата од Бога прозорљивим и светим мужевима стављају нам до знања да ће, ако се руски народ покаје, Господ благословити обнову светлог престола царева Трећег Рима: на кратко време, пред сам крај, ова ће обнова бити нека врста иконе победе Цара над царевима у дан Суда, Другог и славног доласка Његовог.

Владика Руске Заграничне Цркве Теофан Полтавски, један од највећих подвижника и најдубљих мислилаца нашег века, бивши духовник царске породице, записао је у једном писму следеће:

„Питате ме о најскоријој будућности и о последњим временима. Не говорим ништа сам од себе, но само предајем откривење добијено од стареца. А они су ми предали следеће. Долазак антихриста се ближи, и веома је близу. Време између нас и његовог доласка треба мерити годинама, или, у крајњем случају, десетинама година. Али пре доласка антихриста Русија треба да буде обновљена - вероватно на веома кратко време.  У Русији мора да буде Цар, изабран Самим Господом. Он ће бити човек огњене вере, великог ума и гвоздене воље. Ето шта је о њему откривено. Ми ћемо пак, чекати да се откривено испуни.

Судећи по многим знамењима, то се већ ближи, осим ако због наших грехова Господ Бог не одложи и не измени оно што је било обећано. По сведочанству Речи Божије и то се дешава".

Схиархимандрит Антоније (Чернов), који је био келејник Владике Теофана, допуњава ову реч својим сећањем на Владикина прозрења: „У последња времена, причао је владика, Русија ће бити монархија. То ће у читавом свету изазвати непријатељску реакцију. Непријатељи ће на Русију нагрнути као скакавци. „Зар је то рат?", питао је Владика Теофан, „Рат ће бити кад сав свет крене против Русије". И заиста, антихрист ће Русију представити као непријатеља читавог света, јер ће она себе огласити за православну кад Православље ишчезне (у другим земљама, нап. прев.)" .

Велики баћушка руски, Свети Серафим Саровски, упозоравао је овако: „Све оно што себе назива „декабристима", „реформаторима", и, речју, припада „прогресивним партијама" , јесте истинско анти-хришћанство, које ће, развијајући се, довести до разарања Хришћанства на земљи, и делимично Православља, а завршиће се зацарењем антихриста над свим земљама света, осим Русије, која ће се слити у једну целину са осталим словенским земљама и тако саздати огромни народни океан, пред којим ће у страху бити сва остала племена земаљска. То је тако као што је 2 + 2 = 4" .

Сада се, дакле, на мистичком плану у свету води одлучна, невидива борба: моћне силе зла припремају царство антихристово, а Богом свемоћне силе добра, немоћне по земаљским мерилима, кроз покајање настоје да Господу дају могућност обнове православних монархија, од којих ће, ако истинског покајања буде, Руско Царство представљати најважнију карику у заштитном ланцу православних земаља. Да циљ антихристовских претеча није анархија и одумирање државе, о чему су булазнили марксисти, него једна опака, на зло навикнута, царска власт, јасно је из следећих речи руског религиозног философа кнеза Евгенија Трубецкоја, пријатеља Владимира Соловјова. Соловјовљева последња књига „Три разговора" са својом „Кратком повешћу о антихристу" веома упутно је наговестила могуће догађаје у XX веку. Да чујемо кнеза Трубецкоја: „Много година пре писања „Три разговора" Соловјов је предсказивао препород мистике и мистицизма пред крај света, у царству антихриста. У разговорима с пријатељима већ почетком деведесетих година он је, не једном, изрекао мисао, касније изражену у „Три разговора", да ће организација антихристовог царства бити дело братства франмасона, које је већ у наше време себи у задатак ставило као основни циљ борбу против Христа и хришћанства. Као одговор на примедбу пријатеља да савремени фрамасони нису погодни да буду антихристове претече због свог крајњег и површног рационализма, Соловјов је цитирао познати текст Апокалипсе, о звери која излази из мора: „И видјех једну од глава њезиних као на смрт заклану, и њезина смртна рана излијечи се и сва земља дивећи се пође за звијери, и поклонише се аждаји која даде власт звијери" (13, 3). По његовом тумачењу, „рана" означава празнину у погледу на свет савремених порицатеља Христа, њихову органску неспособност да схвате било шта тајанствено, мистично. У наше дане „тајна безакоња" не може да се збуде, захваљујући том несхватању тајне: дело антихристово парализовано је управо тиме што је поглед на свет његових следбеника - читава једна рана, рупа у глави. Али на крају времена та рана ће се исцелити; обучен мистичком силом антихрист ће магијски деловати на човечанство, и тек тада ће му се поклонити сва земља, заробљена и омађијана његовим натприродним чаролијама. У представи „празне рупе", која у „Три разговора" оличава поглед на свет Толстоја, осећа се та апокалиптична „рана". И неопходност њеног будућег исцелења постаје сасвим схватљива.

Исто тако је појмив и схватив прелаз од савремене бездржавности толстојевског учења ка будућем империјализму царства антихристовог. У различита времена држава има различито значење за дело Христово: зато она не може имати једнаку вредност ни за антихриста. У садашње време, као што смо видели, постојање мешовите државне средине у очима Соловјовљевим може се оправдати незрелошћу човечанства, његовом неспремношћу за Царство Божије: она мора постојати до дана жетве Господње, када ће наступити час за коначно раздвајање пшенице од плеве. Споља спречавајући пројављивање зла, онемогућујући отрову да се прошири светом, држава самим тим у садашњем, прелазном тренутку овако или онако служи делу Христовоме: при таквим условима природно је да савремена пројава антихристовог царства мора имати смер антидржавни, анархистички. У наше дане најстварније оружје у рукама непријатеља Христових је проповед „непротивљења" , која устаје против поретка државне принуде, против рата и уопште против свих спољашњих мера насилног обуздавања „једино ради тога да зло не би нико ни прстом дотакао" (то јест, да би се зло, без препрека, могло ширити по свету)."

Јасно је да се у наше време државе, свуда у свету, приближавају тренутку када ће коначно, једном заувек, постати антидржаве, потпуно се приклонивши злу. Нема више велике разлике између Запада и Истока: нови тоталитаризам је метастазирао свуда. У САД је хришћанима забрањено да честитају једни другима Божић и Васкрс честиткама на којима пише: „Христос се роди" или „Христос воскресе" - уместо тога, одштампано је „Честитамо празник!" Хомосексуалци и лезбејке ће ускоро добити своја законска „права", а нормално полно орјентисаним људима забрањено је да критикују „сексуалне мањине"... Нови савезни закони под антидржавни тероризам подводе и демонстрације против абортуса (недавно је у Кливленду, Охајо, ухапшена и у затвор стрпана група младих Хришћана која је изражавала своје гнушање детеубиством пред гинеколошком амбулантом!) У Канади постоји закон против тзв. „злочина из мржње". Тај „злочин" је, рецимо, изјава неког православног Хришћанина, дата на јавном месту, да је Православље боље од будизма или шаманизма: сматра се да се на овај начин вређају осећања верника других религија. На Украјини је, у пролеће 1995. откривен случај масовне продаје новорођенчади која су „извожена"  на Запад ради (веровали или не!) узимања органа за операције богатих монструма! Са гинеколозима - убицама сарађивали су неколики министри Украјине. Мајке које су ово откриле (њима су говорили да су деца мртворођенчад!) углавном су ликвидиране од стране украјинске државне мафије. Секта „АУМ Шинрикјо" , која почетком 1995. побила отровним гасом масу људи у токијском метроу, у земљи светог Сергија Радоњешког је била званично регистрована и имала око 30000 следбеника. Шока Асахару, суманутог слепца-месију, у Русију није увео нико други до Олег Лобов, секретар Савета безбедности Руске федерације. Руска држава је склопила уговор са једном од најопакијих секти тоталитарног типа - „Муновом унификационом црквом" , која је обезбедила уџбенике за 2000 руских школа, а сада обучава нови наставни кадар за те школе... О једној и несрећној Србији нема шта ни да се прича:  полицајац премлаћује седмогодишњу девојчицу, пуца се и гине на сваком кораку, банке пљачкају штедише, држава се одриче Срба са оне стране Дрине... Стално се доносе нови закони, један супротан другом - било ко, у било ком тренутку, може се наћи ван „закона"... Дневне новине, од државе финансиране, објављују огласе за проституцију, ширење наркоманије нико не спречава, абортуси се препоручују, а природни прираштај опада захваљујући, између осталог, и бедним условима за гајење и васпитавање деце...  Једном речју, свуда у свету је исто, или слично: државе постају конц-лагери, са еркондишном или без њега, са Дизнилендом или без њега; полиције, тајне и јавне, надзиру, прислушкују, боре се против слободе говора, мишљења, сањања, бележе податке о људима и похрањују их у меморије гигантских компјутера. Орвел, Замјатин, Хаксли и други писци антиутопија и сами би били запрепашћени кад би видели колико се држава данас претворила у средство за убијање људских душа...

А она „рупа у глави"   савремених антихристовских сила је нестала: демонска мистика преплавила је Исток и Запад, припремајући пут антихристу на свим  могућим  пољима:  од екуменизма до  филма (сетимо сесамо Спилберг-Лукасових окултистичких кинопарола!) Великом брзином у свету се шири „Покрет за Ново Доба" (Њу Ејџ) у који се уливају многе секте и групе: почев од либералних протестаната, преко далекоисточних и црномагијских секти, до астролога, екстрасенса, феминисткиња и бораца за права полно изопачених. Циљеви Њу Ејџа су: стварање једне светске државе, стварање једне светске банке, једне полиције и војске, једног судства и, наравно, јединствене светске религије. На челу „новог светског поретка"  треба да буде „Лорд Мајтреја", месија „свих религија"   (православно речено: антихрист). Да би човечанство било уједињено, по новодопцима мора доћи до великог светског рата, у коме ће изгинути од 500 милиона до 2 милијарде људи, док ће остали живети у окултистичком „рају на земљи". Њихов вођа Мајтреја, 1992. обратио се, преко   разних   медија   у   свету,   као   „Бог"    свим земљанима овим речима: „У свим Светим Писмима, без обзира на то да ли је реч о Библији, Еванђељу, Корану, Бхагавад-гити, Ведама и другим књигама, говорим јасам или преко својих пророка и посланика да, кад се у свету наруши поредак који сам установио, ја лично долазим да поправим нарушено. Знам да ће многи са колебањем и сумњом читати ове редове, не верујте, но знајте да ћу сваком ко после овог обраћања буде нарушио моју вољу и моје завете дати по делима његовим тренутно, јер сам ја Господ ваш од почетка, Судија грозни и праведни". Даље Мајтреја најављује тријумф „новог светског поретка". „У Светим Писмима је речено да ћу ја у време свог доласка стати на чело светске владе која се састоји од 144000 мојих земаљских намесника, а то ће се десити веома скоро" . (Свако ко јечитао Свето Писмо зна да ће Христос кад дође, васкрснути сав род људски ради Суда, а неће бити на челу некакве „светске владе"; али, Мајтреја се обраћа онима који не познају Свето Писмо, и, наравно, узда се у делање својих 144000 помоћника, чланова разнихтајних друштава и политичара - продатих душа, чији ће „цар" бити.)

Занимљиво је да Мајтреја објављује да ће столовати у обновљеном храму Соломоновом у Јерусалиму; Свети Оци веле да ће у том храму у последња времена седети антихрист.

Зато треба бити опрезан и кад је пророчанство о последњем православном Цару у питању. Свети Лаврентије Черниговски провидео је да ће антихрист за цара бити крунисан у већ поменутом јерусалимском храму у присуству православног патријарха; вероватно ће његови сатрудници убеђивати православне да је он обновитељ Византије. (И код нас има окултистичких хохштаплера маскираних као родољуби који говоре о „обнови Византије" у црномагијском смислу, и нуде зидање нове Вавилонске куле од лобања србских мученика. Дакле, увек и увек, „чувајте се да вас ко не превари!" ).

 

Свештеник Тимотеј Сељски, умни аналитичар садашње ситуације, ту могућност истиче као опасност мистичке кратковидостм од екуменизма оболелог званичног православља, које, учествујући у делима таме и новодобског синкретизма, мало по мало губи благодат Духа Светога, па га неће бити тешко уверити да је антихрист „православни цар" .

Пут лажном цару припрема се и лажним васељенским сабором, коме ће христомрзачке државне власти бивших православних земаља притећи у помоћ свим средствима. Да би дошао антихрист, по требно једасве буде„анти" : антицрква, антидржава, антиуметност, антикултура, антиљуди; наравно, и антиваселенски сабор, који ће све лажи „озаконити" из религиозне перспективе. Јеросхимонах Кукша (Величко), који се упокојио 1964. године, прорицао је овако: „Наступају последња времена. Ускоро ће бити екуменистички „сабор" под називом „свети". Али то ће бити управо онај „осми сабор, који је збориште безбожника" . На њему ће се све вере ујединити. Затим ће укинути све постове, монаштво ће сасвим разорити, епископи ће се женити. Нови Календар увешће се у Васеленској Цркви. Бдијте! Старајте се да посећујете храмове Божје док су наши. Ускоро се туда неће моћи одлазити, све ће се изменити. Само изабрани ће то видети. Људе ће приморавати да иду у цркву, али не смемо ићи тамо ни у ком случају (јер ће, због одступања од вере, храмови бити лишени Духа Светога, и постаће зборишта јеретика, нап. прир.). Молим вас, стојте у Православној вери до краја дана својих и спасавајте се!" С друге стране, могућност да се православна Монархија обнови постоји, а она се пре свега заснива на покајању негда православних народа: покајању због безбожништва и одступања од монархије, између осталог. Тако се одлаже и коначна пропаст јер православни монарх је „задржавајући", онај који државним средствима спречава ширење антихристовских безакоња. Већ поменути свештеник Сељски каже: „У ствари, задржавања у апостолском смислу речи сад једноставно нема. Зло се креће корацима од седам миља. Адска аждаја, ослобођена на кратко време, користи то време за прогон и уништење своје жртве. Зло наступа отворено, сваког дана све је више преварених, пропадајућих, све је мање оних који се спасавају. Нико нема власти да каже „усш" (не допуштам, нап. прев.), смирено исповедање вере нико не слуша. Улогу Православног Самодршца, истинитог и милог Господу, не самозванца и не лопова - ту улогу у историји не може одиграти нико други (осим Цара, нап. прев.).

У Цркви, по учењу архимандрита Јустина Поповића, све је богочовечно, свуда је узајамно деловање Божанственог и људског фактора. И постоје извесне људске установе, видиве, - а богодане! - без којих се не може, које се на дају уклонити из нашег погледа на свет. Како Бог Својим чисто Божанским деловањем није заобишао тело и Крст, твари чулне - тако је немогуће заменити православно земаљско царство нечим другим, чисто небеским. Исто тако је немогуће заменити постове и метаније богомислијем и читањем Библије. Увек је потребно повезивање земаљског са небеским, иначе ћемо упасти или у материјализам или у монофизитство" .

Према томе, православни су дужни да у политичкој области исповедају православну монархију као једини Богом благословени поредак у држави. То не значи да ће их масе послушати, али исповедити се мора, чак и упркос тврдње неких црквених лица да је и монархија била „неуспешна" . Ко зна колико је неуспешних бракова у историји православног човечанства било, па се Црква никада није одрекла Свете Тајне Венчања! Ко зна колико је крштених људи због непобожног живота изгубило душу, па никад нису престала крштавања оних који то желе, чак и новорођенчади! А неко се, ево већ више од пола века, усуђује да штампа богослужења фалсификована, замењујући помињање благоверног монарха - „православним родом"  или „православним хришћанима" , па тропар Часном Крсту више не личи на себе.

Исповедање, а не пропаганда! Душа, а не плакат! Реч Божија, а не митингашка парола! - то је православни монархизам... Ево шта о томе каже знаменити теолог православне монархије, архимандрит Руске Заграничне Цркве, покојни отац Константин (Зајцев): „Васпостављање Руске монархије није проблем политички. То може да звучи парадоксално, али у садашње време реални политичар може бити само онај који је способан да проникне у мистичку суштину ствари и збивања. Само духовни препород Русије може је вратити свету. Пошто бисмо желели да у прошлости нађемо поуке, светла знамења, духовне руковође ради сазидања наше будућности, наша мисао се не сме окретати политичким вођама, како год велике њихове заслуге у прошлости биле. Неће нам помоћи ни одлазак у древну Москву. Постоји само један вођа, способан да нам врати Русију - онај који је поставио њен почетак, утврдивши руско великодржавље у облику Свете Русије: Свети Владимир! Русију треба „крстити" . Само поново крштена Русија може постати православно Царство. Да ли је тај духовни препород могућ? У томе се састоји „бити или не бити" Русије, као Историјске Личности, која нам је из историје позната, и која је окончала свој спољашњи, државно-организовани живот падом Трона њених Царева. Другог пута васпостављања историје Русије нема. И то није само наш проблем. То је проблем светски, васеленски. Јер од овог или оног решења истог зависи и судбина света, тачније говорећи, питање о зрелости света и близини наступања Осмог дана" .

Делатност православних монархиста, руских и србских, данас је под знаком апокалипсе. Ближи се крај света. Али, то не значи позив на пасивно чекање. „Тврдња о „близини краја света" мора да звучи не као позив на неделање, него напротив, као призив на енергично грађење вечног и непролазног" , вели у књизи „Смисао живота" кнез Евгеније Трубецкој. „У стварности, крај јесте порицање празних и ништавних дела - само оних која су под знаком смрти и општег горења. Постоје и друга дела, која неће сагорети, зато што она у хераклитовски ток уносе непролазни, супстанцијални садржај. У односу на таква дела, крај није порицање, него довршење, потврђивање истих у вечности".

Верујући у завете својих Светих Предака, православни Руси и Срби их сведоче као могућност обнове вертикале: Бог - Домаћин у Васиони, Монарх - Домаћин у држави, Отац - Домаћин у дому. Сада се води одлучна битка за душе и срца људска, у којој слуге Христове желе да учествују по мери својих снага. Бог ће им помоћи, ако буду спремни да Његову помоћ траже и да је приме. А бројности војски антихристових не плашите се - јер бој не бије број, него Бог.

***

Нека на утеху свим подвижницима државотворног сведочења истине Христове буде виђење које је имао Свети старец оптински Нектарије:

„Видим огромно поље, и на том пољу збива се страшан бој између безбројних војски богоодступника и невелике групе Хришћана. Сви богоодступници су добро наоружани и боре се по свим правилима војне вештине, а Хришћани су без оружја. И већ се, на мој ужас, може предвидети исход битке: наступа моменат коначне победе богоодступничких војски, пошто од Хришћана готово да никог није ни остало. Празнично накинђурене гомиле богоодступника са женама и децом, већ ликују и славе своју победу. Одједном, по броју незнатна група Хришћана, међу којима видим и жене и децу, изненада напада своје и Божије противнике, и за један трен читаво огромно поље битке покрива се труповима антихришћанске јединице, и све њене хорде виде се побијене и при том на крајње удивљење моје, без помоћи било каквог оружја. И упитах војника који је стајао близу мене:

-  Како сте могли да одолите тако безбројном мноштву војске?

-  Бог је помогао!, одговори он.

- А чиме" , упитах. Гле, оружја у вас није било.

- Чиме смо стигли!, одговори војник. Тако се окончало моје сновиђење" .

Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

На дан Св. Великомученика Мине и Св. Јована, деспота србског, 10/23. 12. 1995. године Господње.