„Сумрак“ на филму, поноћ у души

- Основна прича и путеви зараде-

Све је почело када је један дванаестогoдишњак решио да гледа филм „Сумрак“, јер су његови вршњаци тај филм већ гледали. „Дакле, то је нешто популарно!“ помислих ја, и реших да се „жртвујем за науку“, и да погледам о чему је реч. Код мене је „популарно“, по навици, постало синоним за потенцијално опасно по духовно здравље; а онда тражи одговор, хришћанско-апологетски. Тако сам, својевремено, узимао и друге врсте отрова: читао, да бих о томе писао, Алистера Кроулија; читао (и гледао) „Харија Потера“. Апологетски рад је често као превртање по контејнеру – ако хоћеш да се с нечим суочиш, крећи право у копање по непријатном. Наравно, уздајући се у Христа и његову благодат, и трудећи се да се емоционално не удубљујеш у оно што читаш и гледаш.

И, ето, гледам „Сумрак“.

Седамнаестогодишња Бела Свон (Лепотица – Лабудица, на србском) сели се код свог оца Чарлија у град Форкс. Разлог? Нови муж њене мајке Фил, Рене, игра бејзбол, и они се селе из града у град. У Форксу Бела среће загонетну породицу лепотана, по презимену Кален. Сви имају очи златастог одсјаја, веома су бледи и надљудски лепи. Бела у школи среће Едварда Калена, правог шмекерског тинејџера, који, у први мах, бежи од ње и склања се (касније схватамо због чега: Едвард је вампир на дијети, који се одрекао својих најмрачнијих особина, али му је Белина крв дивно мирисала, па се једва уздржавао.) Па ипак, Бела и Едвард ускоро ће се зближити: он ће је, надљудским моћима, спасити од погибије под точковима аута, а затим и од банде хулигана.  Ништа не вреди: She can’t stop falling in love with him. Сазнаје да је вампир, али... И он њу воли, такође. А онда, долази час да је упозна са својом породицом.

То су (гле чуда!) вампири – „вегетаријанци“ (условно, наравно, јер пију крв животиња). Решили су да се „хуманизују“, да би се уклопили у друштво обичних хуманоида. Почињу да се друже с Белом. На једној партији бејзбола мирољубивог клана Кален, срећу троје лутајућих вампира, од којих најопакији, Џејмс, жели Белину крв по сваку цену. Едвард је успешно брани, али Џејмс не одустаје да гони Белу након овог сусрета. На крају, прети јој смрћу мајке, и уцењује је да дође у балетски студио у коме је раније вежбала. Насрће на девојку, и уједа је, Едвард се појављује са својима и спасава вољену, успевајући да из ране исиса отров. На крају матурско вече. Едвард и Бела весело плешу, али их мотри вампирица Викторија, чији је Џејмс био момак. Она је решила да се свети.

Тугујући, Бела почиње да се виђа са својим школским другом Џејкобом Блеком, који је, у ствари, вукодлак. За њом следи Викторија, да би се, мучењем Беле, осветила Едварду за Џејмсову смрт. Док Лабудица живи, трагајући за опасносшћу, Едвардов глас јој се јавља у критичним ситуацијама и саветује је шта да ради (једном умало није погинула на мотору).

Елис из Едвардовог рода Калена има натчулну моћ виђења на даљину, и сазнавања будућности. Угледавши једном, у визији, како Бела скаче са неке стене, она мисли да се девојка убила и одлази у Форкс, да теши њеног оца, Чарлија. Међутим, тамо угледа Белу живу. На основу полуинформације, Едвард помисли да је његова вољена мртва, и креће у Италију, да би се, на сунцу, показао пред људима, и тиме нарушио табу, због чега ће га моћни и древни италијански вампирски клан, Волтура, сигурно казнити смрћу. Елис види шта се спрема, и са Белом хита у Италију, да би спречили трагедију. Успевају у томе, али упадну у замак Волтуре, и они, видевши посебну вампирску обдареност Едварда и Елис, нуде им да се придруже њиховом клану, што Каленови (вегетаријанци, сећате ли се?) одбијају.

 И онда, наравно, наставак. Филм се зове „New Moon“ („Млади месец“). Бела се сасвим зближила с вампирима, и одлази у породицу Калена да прослави 18. рођендан. Случајно озледивши руку, доживи да је један из вампирске породице, Џасатер, нападне, јер није могао да издржи свој нагон за крвљу. Зато Едвард доноси одлуку да је више не излаже опасности, па одлази. Али, да га Бела не би тражила, каже да је више не воли и да не жели да буде с њом.

Пошто је Бела сазнала све о клану Волтура, а људско је биће, италијански вампири уцењују Едварда – или ће Бела постати вампирица, или ће бити убијена. Едвард пристаје да Белу „повампири“, и враћају се у Форкс.

У трећем делу, „Помрачење“, који се појавио 2010. године, све почиње од града Сијетла, у коме се појављује армија нових вампира – све их је створила осветољубива Викторија. Њен циљ је и даље да се Едварду освети за смрт свог момка, Џејмса, тако што ће ударити на Белу, Едвардову драгу. Сама Бела је растрзана између свог вампирског драгог и свог друга, Џејкоба Блека. Од њеног решења с ким ће остати (јер, рекосмо, Блек и његови другови су вукодлаци) зависи исход старог сукоба вампира и вукодлака.

Зараде ових филмова биле су невороватне: „Сумрак“ је од 21. новембра 2008. до 2. априла 2009. зарадио око 193 милиона долара у САД и око 192 милиона у другим земљама (буџет за снимање је био 37 милиона долара.) Наставак филма је за прву недељу приказивања, 2009. године, зарадио 142 милиона долара!

Дакле, има се о чему писати, зар не? Пототову ако се узме у обзир да је, по анкетама, публика „Младог месеца“ у 80% случајева била млађа од 21 годину.

Крајем новембра 2011, очекује се први филм четвртог дела вампирског циклуса.

О ВАМПИРИМА ПРЕ „СУМРАКА“

Вера у вампире

Сматра се да је вера у постојање вампирских бића заједнчка свим Словенима, и да потиче из њихове прапостојбине. Срби и стали Јужни Словени углавном кажу „вампир“ (мада се чује и „упир“); Руси и Украјинци веле „упир“, Пољаци „упиор“, Бугари „вапир“.

Код Срба, веровање у вампире је, изгледа, било понајјаче. Због тога је још цар Душан доносио строге законске прописе да би спречио откопавање гробова и скрнављење лешева покојника оптужених да су се „повампирили“. Душанов законик налаже да цело село у коме гроб буде откопан, а леш спаљен, плати казну, а да свештеник који у томе учествује буде рашчињен.

И касније се срећу историјски документи који потврђују веровање у вампире. Кметови и трговци са Уба су тражили од кнеза Милоша да им дозволи да откопају један гроб и спале тело неког наводног вампира, оптуженог да доноси болести и смрт вароши. У архиви неготинске цркве и Епархије тимочке постоји низ сведочанстава о томе како је, током 19. века, свештенство код народа покушавало да истреби веру у вампире. Али, чак и 1944, суд у Пожаревцу осудио је на батине групу мушкараца и жена који су, наоружани глоговим коцем, откопавали гробове.

Најпознатији случај је, међутим, везан за 1725. годину, када је сеоски старешина из села Кисиљева код Великог Градишта, известио аустријске власти (које су, у то време, после рата против Турака, имале власт у тој области) о случају „вампира“ Петра Благојевића, после чије смрти је умрло десетак сељана који су тврдили да их је Благојевић „мучио“ јер се повампирио. Сељаци су ископали Благојевићев гроб и наводно нашли његово тело нераспаднуто. Реч „вампир“ је, преко тог извештаја, продрла у европске језике, а Кисиљево и данас опседају европски „вампиролози“, док домаћи залуђеници покушавају да од тога направе туристичку атракцију.

Што се најпознатијег вампира у историји тиче (о њему је снимљено преко 150 филмова), грофа Дракуле, он је постао познат захваљујући енглеском писцу, Брему Стокеру, члану утицајне магијске дружине, „Златна зора“. Гроф Дракула је, иначе, био румунски кнез, Влад Цепеш, из области Трансилваније, који је, у своје време, водио одлучне борбе против Турака, кажњавајући заробљене на „турски“ начин – набијањем на коље, због чега су га се Турци плашили и престали да нападају његову област. Надимак „Дракула“ вероватно потиче од словенског „дрекол“, што значи „колац“.

Дубља етнолошка истраживања показују да је веровање у вампире засновано на једној архетипској матрици социјалног мишљења. У свом огледу „Вампир у религијским схватањима југословенских народа“, објављеном 1980. године у часопису „Култура“, Душан Бандић је истакао неколико основних црта на којима се темељи веровање у вампире:

>>1)Вампир је биће у које се после смрти претвара посебна врста људи. То су особе које је њихова заједница окарактерисала као аберантн( који су застранили, нап.В.Д.)

2) Вампир је биће које постаје захваљујући продуженој или поново успостављеној коегзистенцији његовог тела и његове душе, односно неког другог духа или демона.

3) Вампир је биће које постоји кроз правилно смењивање два егзистенцијална облика - одуховљеног тела и отелотворене душе (или неког другог духовног бића) - односно кроз смењивање два типа односа телесног и духовног принципа (односа упоредне коегзистенције и односа идентификације).

4) Вампир је биће чији су односи са људима обележени антагонизмом. Ове односе карактеришу комплементарне представе о опасном деловању вампира и о потреби његовог уништавања.<<

Закључци који се на основу вере у вампиризам могу извести, а који се односе на темељни став заједнице према појави о којој је реч:

>>1) аберантни појединци после смрти претварају се у вампира;

2) вампир је опасан за припаднике своје друштвене заједнице;

3) вампира треба убити и тако прекинути његов контакт са заједницом.<<

Дакле, заједница у лику вампира препознаје штетно понашање претворено у демонску опасност. Свако општење с вампирима МОРА бити прекинуто; вампир МОРА бити укоњен из друштва. И такав однос према овим бићима је трајан – вековни.

Из перспективе православног хришћанства, вера у вампире као реалност може се тумачити двоструко. Пре свега, вера да у леш улази душа покојника коме је тело припадало је ПРАЗНОВЕРЈЕ, и то веома штетно. Јер, душа после смрти одлази Богу на привремени суд, и до коначног, Страшног суда, налази се или у привременом блаженству раја или привременим мукама ада. Потпуно блаженство Царства небеског и потпуне муке пакла наступиће после свеопштег васкрсења из мртвих, када се душе буду сјединиле са својим телима. Душе НЕ МОГУ, осим по нарочитој промисаоној вољи Бога Живога, да опште са живима, а поготову да се „усељавају“ у тела која су им припадала. Чак ни демони не могу да узимају на себе тела, јер су они зли бестелесни духови.

Али, људи су ипак виђали некакве приказе у виду покојника, и понекад лудели или умирали од страха.

О чему је реч?

О томе да су демони могли да се јављају (као и данас, уосталом), у разним видовима и облицима да би уплашили и упропастили људе неограђене благодаћу Божијом. Ево шта о томе каже отац Серафим Роуз о јављању демона у виду аждаја у житијима светих:“И анђели и ђаволи имају своја тела, само што су она духовна и неупоредиво „финија“ од наши. Тако су и аждаје, које су нападале свету Марину и светог Јована Многострадалног, имал управо такво духовно тело. То нису биле неке чудновате звери, већ демони који су узимали обличја звери да би заплашиле подвижнике. Знамо, такође, и то да су аждаје, кад би светац начинио знак крста или се помолио, оне једноставно нестајале. Очигледно је, дакле, да се овде радило о појави демона“. Што се односи на аждаје, важи и за вампире; вампири су били ДЕМОНСКА ПРИВИЂЕЊА, а не реално постојећа бића.Демони су се у нашем народу јављали на разне начине (рецимо, виле су описиване као прелепе жене с коњским или козјим ногама, које чак и смрде; а кога оне ухвате у коло, полуди, „повилени“ – или умре). Један од  начина јављања демона је, свакако, некад био и вампир. Данас су демони  „модерни“ – рецимо, јављају се као ванземљци, јер оних који верују у оно што су веровали наши преци скоро да и нема.

Гроф Дракула, архетип вампира

Брем Стокер, аутор романа о Дракули и члан магијске дружине „Златна зора“, понудио је архетипску причу о вампиру, која је касније, много пута, прерађивана и дотеривана по укусу савремене јој публике. Ево шта о Дракули, оном првом, каже Ранко Мунитић у књизи „Чудовишта која смо волели“ (трећи том), описујући, укратко, заплет Стокеровог романа са основним цитатима:

>>Преда мном је стајао човек неодређених година, пажљиво обријан, од главе до петe обучен у црно. Држао је у руци стару сребрну лампу и рече ми уз учтив покрет:

- Добро дошли к мени, господине.

  А то на најчистијем енглеском, мада необичног нагласка...

Тако се гроф Дракула представља Јонатхану Харкеру на почетку истоименог романа (1897) Брама Стокера.

Имао је орловски нос, веома раширене ноздрве, широко чело и лепу црну косу која се, ипак, проредила на слепоочницама. Густе обрве што се додириваху, уста и оштри зуби, одавали су виталност изузетну за човека његових година. Брада му беше јака, образи глатки. Изненађивало је његово необично бледило: уши је имао беле и веома шиљате...

Далеко најпознатија личност целокупног уметничког циклуса посвећеног вампирима, најпре књижевна, па позоришна, коначно филмска звезда и легенда, Дракула наступа у роману који са свим својим врлинама и манама представља најбољи литерарни састав већег формата на ову изазовну, свевременску тему. Ево заплета већ безброј пута препричаног у адаптацијама за сцену и сценаријима за екране широм глобуса, ето приче која својим основним карикама постаје убрзо нека врста глобалног драматуршког модела за веома популарни сегмент „хорора" посвећен нехотичном човековом путовању у гнездо нечистих сила...

Први део описује Харкеров пут кроз егзотичну средњу Европу, удаљавање од препознатљивих цивилизацијских стандарда и ступање на тло све примитивнијих, прастарих назора (односно „празноверица"), боравак у карпатском замку („стари црни дворац", ваљда најрепрезентативнији локалитет читавог „хорора") тајанственог грофа Дракуле („чудовиште што попут паука вреба из своје јазбине", други кључни мотив овог тематског сегмента), све то због купопродајног уговора око куће у Лондону. Сусревши три сабласне Дракулине пратиље и откривајући да је упао у забран наднаравних сила, Харкер једва спасава главу и тек се током каснијих поглавља постепено опоравља од шока.

Други део садржи Дракулин одлазак у Лондон (аветињском лађом чија посада изумире током путовања), онда недела што их тамо чини. Убија прво и у вампирицу претвара Lucy Westenru, окомљује се потом на Харкерову вереницу Minu Murray, све док га доктор Абрахам ван Хелсинг („посвећени противник чудовишта", уз бројне „невине жртве"- следећа капитална карика жанра) са окупљеним пријатељима не натера у бекство.

Трећи део слика дугу потеру, уништење три грофове жене-аветиње у карпатском дворцу, онда погубљење самог Дракуле („егзекуција монструма" или финални, обавезни „украс" приче).

Што значи да се од почетка до краја (по основном карактерном и драмском принципу „хорора") пресудна партија игра између два битно различита али равноправна партнера: бесмртног вампира и просвећеног научника. А попут свих великих крајности, и они нам се најпотпуније откривају један путем другог, нападач кроз нападнутог, и обратно.

За доктора Ван Хелсинга каже се да је „научник, филозоф и метафизичар, један од најнапреднијих научника; самосталан, луцидног духа, енергичан човек који у потпуности влада собом, несаломљиве воље". Или, како ће сам за себе рећи: „Читав живот проведох уроњен у тајне душе, постадох такође стручњак за људски мозак". ,,Мој живот је тужан и усамљен, толико испуњен радом да ми не преостаје времена за пријатељства..." Умник, аскета, алтруиста, „посвећени витез" готово без мане и страха биће то очигледно прави ривал надолазећој сили мрака.

Неколико монолога даје му прилику да искаже свој став:

Извесне ствари постоје, без обзира на то што измичу вашем разумевању. Претпостављам да не верујете у реинкарнацију; ни у материјализацију тела? Ни у астрално тело? Ни у пренос мисли? Нити у хипнозу?... Но, ако верујете у хипнозу, због чега не бисте поверовали у преношење мисли? Окружени смо тајнама. Помислите на електрицитет. У средњем веку одвео би право на ломачу оног који би га открио. Нико није решио тајну живота и смрти. Има паука који живе само један дан, и других, чији живот траје столећима. Има у пампасима огромних слепих мишева који ноћу сисају крв животињама. На неким острвима источних мора, по стаблима, налик махунама или великим орасима, могу се видети слепи мишеви што оживљавају само ноћу. Тешко путнику залуталом у њихов предео: ујутру га налазе мртвог, без крви...

Има тајни које човек само наслућује, а тек ће будућност расветлити. Верујте, додирујемо управо такву тајну...

Ван Хелсинг брзо схвата да се иза мистериозног зла које хара Лондоном крије прави вампир. Прикупивши потребне податке („Вечерас се враћам у Амстердам, потребне су ми неке књиге и инструменти"; „Ван Хелсинг је у British Museumu, проучава неке старе медицинске расправе"), он детаљно излаже целокупни проблем, што је у аналима литерарне фикције прва комплетна дијагноза по питању бића, карактера и деловања вампира - заправо основни иконографски приручник којим ће се касније филм обилато служити:

Носферату не умире од свог уједа, као пчела, већ од њега живи и стиче нову снагу; Вампир против којег се боримо располаже удруженом снагом двадесеторице. Испомаже се некромантијом, што по етимологији речи значи - науком о мртвима; сви мртваци којита се приближи покоравају се његовим заповестима. То је прави демон. Може попримити разне облике и нестати као облак... Задатак је тежак, битка може бити трагична...

С друге стране, не треба крити, уз себе имамо одређену снагу: моћ науке... Још пре годину дана сви бисмо одбили да поверујемо у постојање вампира, а сад?

Вампир се открива свуда где има људи: у Старој Грчкој, у Старом Риму, у Индији,  Француској, Немачкој, Кини и посвуд улива страх као епидемија. Вампир је бесмртан; не умире од старости, а јача сваки пут кад се напије људске крви. Штавише, знамо да се може подмладити уколико пије младу крв; тело му не баца никакву сенку и нема одраза у огледалу... Вампир се може претворити у маглу, у вука, у слепог миша. Флуидног тела, провлачи се попут дима кроз неприметне отворе; управља пацовима, вуковима и слепим мишевима. Коначно, види у мраку, попут мачке... А ипак, упркос свим тим способнотима, вампир није свемоћан. На свој начин, већи је затвореник од робијаша са галије и лудака из ћелије. Зато што се мора покоравати извесним законима природе. Због чега? О томе ништа не знамо. Не може ући у нечију кућу уколико није позван. Но, након тога, може улазити колико жели. Његова моћ, као и она злих духова, престаје у зору. Изтенити лик може само у подне или увече. Може се одморити једино на земљи у којој је био сахрањен, или у неком обешчашћеном гробу. Тешко га је одагнати егзорцизмом. Ипак, шкоде му цветови и главице белог лука, онда глогов цвет: кад се ставе на поклопац његовог мртвачког сандука, спречавају га да изађе. Узмиче пред крстом... Кажу да можепрећи воду само за време плиме. Освећени метак, испаљен кроз даске његовог сандука, може га убити; такође ужарен колац забоден у срце...

Имамо посла са снажним противником... За живота, наш вампир беше изузетан човек. Војник, државник, алхемичар. Један од највећих стручњака у свом времену за ту грану науке. Имао је снажан ум, свеобухватно знање, душу што није спознавала ни страх ни грижу савести... Значи да су његове духовне моћи преживеле физичку смрт... То је геније у злу...

Послужиле су га природне и тајне силе. И његова интелигенција. И раса. Земља у којој тај живи мртвац обитава вековима необична је у геолошком и хемијском погледу. Има тамо огротних шпиља и дубоких подземних пећина. Стари су то вулкани чија охлађена лава поседује непознате моћи, који испуштају животворне или смртоносне гласове и производе магнетске силе несхватљиве снаге...

Виталне енергије достижу код њега максимални интензитет. Он управља силама природе. Хтели не хтели, обележио вас је...

И тако се Абрахам ван Хелсинг убрзо испречује на путу чудовишта. Прва Дракулина жртва биће лепа Lucy Westenra:

Кад стигох до врата гробља, видех јасно високу црну прилику нагнуту према пријатељима. Уплашена, довикнух: Луси, Луси! Она се не помакну, но иза ње, два горућа  црвена ока упиљише се у мене. Гурнух вратнице: за тренутак црква заклони видик. Кад стигох до Луси, нађох је саму...

Млада дама ускоро умире, но кад Ван Хелсинг - неколико дана након погреба - одведе пријатеље на гробље, указује им се страшан призор:

Из дубине алеје чемпреса примицала се бела прилика, притискајући на груди једно дете. Неколико метара од нас приказа стаде и нагну се над дете које тихо врисну. Хтедох напред, но Ван Хелсинг ме задржа.

Прилика пође према нама и под сјајем месеца који је нагло изашао препознах с ужасом лице Lucy Westenre, но колико измењено!... Благост и чистоту избрисала је с њега свирепа крвожедност...

- По свом проклетству - објашњава доктор - вампири су бесмртни и њихове жртве множе се из века у век, јер сви које вампири убију и сами постају ватпири. Тако се круг повећава до бесконачности, као кругови што настају на води кад у њу бацимо камен. Луси још није нашла своје жртве, но ако је пустимо да живи...

И научник наређује да се вампируши забије колац у срце.

Ствар се згрчи при првом ударцу. Лице се изобличи, црвена пена појави се на уснама, а зуби зашкрипаше. Налик на неког бога осветника Артур је ударао, ударао без милости, и крв је липтала. Но, одједном, грчење преста, а лице се опусти у изразу блаженства... Ње сад више није било: ушла је у велики починак вечности...

Следећа жртва биће Мина, сада већ удата Харкер.

Магла поста гушћа и учини ми се да обликује неку врсту димног стуба са црвеном тачком на врху. Соба се заврте, затим видех две црвене тачке уместо једне; светлуцале су попут очију. Као да се неко бледо лице оцртавало у магли и приближавало ми се. Осетих да ме хвата несвестица...

И даље:

Призор који нас је дочекао следи те ужасом. Месечина беше тако јака да су се упркос затвореним капцима могли разазнати сви предмети у соби. Поред Мининог кревета оцртавала се нејасна црна прилика.

Кад се приближисмо, гроф окрену главу: очи су му искриле ђавољом срџбом; широке ноздрве задрхташе, зашкрипа зубима и одбацивши снажно Мину на кревет пође према нама. Професор подиже распело и венац белог лука: гроф устукну...

Но Дракули ипак полази за руком да се докопа Мине:

Па ме упита иронично: ,,И ви се, значи, желите мерити с мојом снагом? Уплести се у моје планове? Сада знате, а остали ће ускоро сазнати, колика је цена кад се мени стане на пут... Док они удружују своје убоге снаге да ме сатру, мене, који сам управљао народима - и то много столећа пре но што се родише, изиграћу њихове планове. А ви, њихова љубимка, сада сте месо мојег меса и крв тоје крви, бићете ускоро моја одабрана пратиља и најбољи помоћник... Одазиваћете се на сваки мој позив. Кад мој ум нареди: дођи, преко земље или преко мора - дотрчаћете".

Следи још један сукоб с демоном:

Грофов израз беше пун свирепе мржње. Забринут за Jonathana, иступих држећи у левој руци бели лук, а у десној револвер. Остали учинише исто и злодух се повуче. Од бледог, Дракула постаде зелен: из очију му изби пламен. Једним скоком провуче се испод Харкерове руке, који се спремао да понови ударац - и, скочивши кроз прозор, нестаде у кршу разбијеног стакла...

Затим потера, дуга и исцрпљујућа, на крају ипак окруњена успехом. Стигавши мали караван што грофово тело преноси у завичај, осветници обављају задњи чин драме:

Jonathan је скочио на кола и изненађујућом снагом бацио на земљу велику шкрињу. Цигани јурнуше на њега. Но Морис се умеша: он ће примити ударац. Jonathan покушава да обије мртвачки сандук. Сунце ће ускоро заћи. Победа! Jonathan је разбио поклопац шкриње и открио тело нашег непријатеља: гроф је блед као восак, у очима му гори лудачки ужас. Широки Jonathanov нож у трену му пресеца грло, док му Quincey Morris забија бодеж у срце. Чудо је тренутно: тело се распада у прах...

И то је прва у низу безбројних Дракулиних погибија.

Говорећи о себи, гроф стар неколико векова у више наврата се позива на свој стварни историјски профил. А историјском личношћу сматра га и његов врли противник:

Разговарао сам с пријатељем Арминиусом, са универзитета у Будимпешти. Он ме је известио о грофовим прецима. Гроф је, без сумње, био онај војвода Дракула који је исте прославио борећи се против Турака. Храброст и свирепост учинише га славним. Дракуле, рече ми Арминиус, беху велика и племенита лоза. Но савременици наводе да су одржавали везе с ђаволом. Сотона им је откривао своје тајне у планинама над језером Херманштат. Мемоари из оног доба помињу извесног Дракулу као вампира...<<

Повест о Дракули Брема Стокера ослања се на повести приповедане током низа векова пре 20. столећа, векова у којима су веровања у вампире била саставни део митологија и сујеверја. Месопотамци су међу демонима којих су се бојали истицали злодухе који не остају у гробу, него се крећу „по ваздуху, по земљи или под земљом“. И Грци и Римљани знали су за „ламије“, које напуштају гробове и насрћу на живе, пре свега на децу. У вампире вероваху и Кинези.

Крајем 20. века, на ивици „доба просвећености“, јављају се чак „вампирски судови“, састављени од армијских официра, црквених лица и државних службеника, а 1755. лични лекар Марије Терезије пише „Медицински извештај о вампирима“.

Пре но што се појавио Стокеров „Дракула“, у књижевности је већ постојао низ мотива везаних за вампире: чудовишно настављање живота после природне смрти (Полидоријев „Вампир“, 1819); увлачење вампира, на неприметан начин, у заједницу живих („Вампиризам“ Е. Т. А. Хофмана 1828); страва при сусрету с вампиром без маске (Гогољев „Виј“ 1835.); љубавна романса између покојнице и живог мушкарца („Љубав смртоносна“, Теофила Готјеа 1836.); величање вампиризма као повратка паганизму (Лотреамонова „Малдоророва певања“, 1868.)

Али, шта је дубљи смисао романа „Дракула“, који је дошао после свега?

У својој изврсној студији „Чудовишта из подсвесног /Успон хорора у књижевности и на филму“, амерички културолог Мајкл Џоунс описује живот писца „Дракуле“ као живот човека који не само да је био повезан са окултизмом, него је боловао и од сифилиса. Описи несрећних женских жртава Дракулиног вампиризма подсећају на описе жртава ове страшне болести, директне последице блуда. Сифилис је букнуо  у Европи још у доба ренесансе, када је неморал био масовно раширен; из Француске је прешао у Италију, и одузео је на хиљаде људских живота. У то време, називан је „живом смрћу“, или „бескрајном смрћу“ (вампир је, знамо, „живи мртвац“); тек 1954. почео је да се користи пеницилин у лечење истог. Стокерова метафора, по Џоунсу, има јасно порекло: вампир претвара своје жртве у вампире као што заражени сифилисом своје жртве чини сифилитичарима.

С друге стране, Дракула је праслика антихриста. Џоунс каже: „И Христос и Дракула имају везе са крвљу и бесмртношћу. Вампиризам је/.../ антитеза Хришћанству. Док Христос пролива Своју крв да би Његови следбеници имали вечни живот, Дракула пролива крв својих следбеника да би он имао вечни живот. Дракула преобликује хришћанство у складу са социјалним дарвинизмом („преживљавање најјачих“ у друштву, нап. В.Д.). Чудовиште је просто инверзија хришћанства која се збивала широм Европе док је просветитељство било поново примењивано путем једне од својих псевдонаучних идеологија. На сатанистички начин, типичан за изокретање хришћанског поретка (онако како то изводи вампир), бесмртност се стиче неморалом и заражавањем других, то јест, путем ПОХОТЕ. Хришћанство уздиже љубав; вампиризам – дарвинистичко преживљавање најјачих доведено до екстрема, величајући похотљивост./.../ Тако човек постаје пука „функција природе“, како је говорио Маркиз де Сад.“

Андреа Дворкин је, у својој студији о Дракули, написала:

„Вампиризам је /.../ метафора за сексуални однос; велику пожуду да се други користи и да се буде искоришћен; оргазмичко(само)уништење; потчињавање жене великом ловцу, снажну опседнутост пожудом, која разара унутарњи мир и свако морално ограничење/.../“

Џоунс додаје да су идеје просветитељских философа, попут Ламетрија и  Маркиза де Сада, биле простачке: човек је машина вођена пожудом, којој ближњи служи да задовољи своју похоту. А вампир је управо таква машина,машина- лешина. Илустрација ламетријевско-десадовских идеја.

И није чудо што је највише дела у историји филма снимљено баш о Дракули. Он је слика исходишта просветитељске идеологије.

Роман Брема Стокера зато и јесте служио за настанак низа целулоидних повести, у којима се Дракулин лик на разне начине преображава: он је живи леш (Мурнауов „Носферату“ 1922), мрачни демон (глуми га Бела Лугоши, од 1931. до 1949.), крвожедни љубавник (игра га Кристофер Ли, од 1958. до 1973.) и, на крају, „Паклени витез“ (у филму Кополе „Дракула Брема Стокера“, 1992.)

Ране филмске Дракуле биле су опаки злочинци из света демона. Али, када је 1958. Кристофер Ли почео да глуми грофа из Трансилваније, појавио се лепи, мада мрачни, заводник, и еротско се здружило са Танатосом. Копола (аутор филма „Апокалипса сада“), по Ранку Мунитићу, даје нови лик Дракули, који постаје „неухватљиво, променљиво биће које обитава у лавиринту преплетених просторно-временских планова, сад старкеља на ивици распадања – сад витез у најбољим годинама, наочит и неодољив. Први пут на екрану вампир постаје несхватљиво моћан, ирационално опасан, као отеловљење сила којима не можеш измерити снагу, јер не знаш изворишта из којих потичу, морбидни чаробњак – привид који је сад човек, сад магла, сад слепи миш или вук, сад конструкт од стотину пацова, човеколика композитна енергија с којом противници (нарочито јуродиви, црнохуморни  Ван Хелсинг Антонија Хопкинса) улазе у дуел крајње неизвесног исхода“.Мунитић о преображају дракулског архетипа пише и следеће:

>>Расте у тим делима и идеја о вампиру победнику коме бесмртност уистину припада, не само као чудовишна моћ, већ и као тешко изборено право, идеја о глоговом колцу као трику и подвали лицемерног, смртног грађанина, шћућуреног у свом малом рају и на смрт уплашеног од сваког Другог и свега Другачијег... Рађа се, у ствари, нововековна филмска јерес коју ће први сјајно да формулише и уметнички обликује Роман Полански 1967. у чувеном „Балу вампира“, пародији која је то тек привидно, првом пројекту од формата који својим вампирима уместо егекуције нуди на крају непомућен вечан живот, а у перспективи и господство над читавим светом смртника... Што је, признаћете, фантастичан крешендо идеје и слике – поруке старе неколико миленијума!<<

Дакле, у „Балу вампира“ Романа Поланског (и самог посвећеника у сатанизам, аутора једног од кључних „црних филмова“, „Розмарине бебе“) сазнајемо коначну тајну „вампирологије“: они су „елита“ која треба да управља светом.

ЈОШ О „СУМРАКУ“

(И О „ХАРИЈУ ПОТЕРУ“, УЗГРЕД)

Надахнуће за „Сумрак“

Једне мрачне ноћи, 1. јуна 2003. године, домаћица Стефани Мајер имала је сан (описала га је касније на свом званичном веб сајту): „Ујутру, 2. јуна, пробудила сам се после веома сликовитог сна. Двоје су се живо расправљали на некаквој ливади. Једно од њих била је просечна девојка. Друга особа била је прелепа..., и била је вампир. Расправљали су о тешкоћама које проистичу из чињенице да су а) заљубљени једно у друго док је  б) вампир привучен мирисом њене крви и једва се уздржава да је одмах не убије“.

Како је устала, Стефани је одмах села за компјутер и почела да куца. Куцала је страну за страном, скоро аутоматски, а своје искуство описала је на следећи начин: „Све време, Бела и Едвард су буквално били гласови у мојој глави. Нису престајали, просто говорећи. Остајала сам будна док год сам могла да издржим, трудећи се да искуцам све те ствари из свог ума, и онда сам, исцрпљена, бауљала до кревета... само да бих опет чула њихов разговор у уму. Мрзела сам да изгубим било шта заборављајући, па сам устајала и враћала се компјутеру.“ Куцала је, куцала и куцала, док није искуцала четири романа: „Сумрак“, „Млади месец“, „Помрачење“, „Раскид“. Књиге су одмах постајале хит, чим би која од њих била одштампана. Прве три из циклуса су месецима биле на првом месту бестселер листе „Њујорк Тајмса“). И тако је Стефани (мајка троје деце), од обичне домаћице из Аризоне, постала богати хит – писац тинејџерске прозе.

Нешто слично се десило жени која је вешце и вештице учила позитивним ликовима савремене поп –културе. Она је 1990. путовала возом из Лондона и, како је о томе писала 2001. године, десило се следеће: „У мој ум улетео је лик Харија Потера, потпуно уобличен. Кад се сетим, то ми изгледа прилично аветињски!“ Тврдила је да су јој најбоље идеје долазиле у поноћ, и да су се књиге скоро саме писале. Реч је о Џоан Кетлин  Роулинг, наравно.

Дакле, Стефани и Џоан биле су писци – почетници; обе су биле скромне жене, без утицаја и веза; обе су, чудом, постале милионерке. Да, наравно – то не треба заборавити: и Стефани и Џоан написале су књиге набијене окултизмом. Књиге су служиле као основ за филмове који су занимање за окултизам проширили до крајњих граница. Као што је „Хари Потер“ служио да у „mainstream“ убаци вештичарство као прихватљиву појаву, тако „Сумрак“ служи за оправдање вампиризма.

Стефани Мајер је, кад је постала славна, опет имала сан: Едвард јој је дошао и показао да пије људску крв као и сваки „нормалан“ вампир, потврђујући тиме да нема вампира – „вегетаријанца“, описаних у роману. И? Шта све то значи?

Сваки православни хришћанин је свестан да су им Џ.К. Роулинг и Стефани Мајер писале по надахнућу неких духова; очито, то нису били духови који славе Бога Живога и Истинитога, него духови – непријатељи Бога и Човека. Духови који желе да што више људи повуку са собом у огањ, наводећи људе на то да постану окултисти и следбеници изопачених, крвопилачких пракси.

Главни критеријум описан у Еванђељу помаже нам да све то јасно схватимо: „По плодовима њиховим познаћете их“. Плодови вештичарства и вампиризма вековима су познати.

Коначни исход „Сумрака“

У четвртом делу саге о Едварду и Бели, збива се „бајковити крај“: Бела се удаје за свог омиљеног вампира, и рађа му ћерку Ренесму, која је полуљудско-полувампирско биће. Прођај је трауматичан, и Бела скоро умире; да би је спасао од смрти, Едвард је, најзад, угриза, и Бела се срећно повампири. Њихову ћерку италијански клан Волтура сматра претњом својој власти, па је прогоне. Кад схвате да им она не представља опасност, пусте дете на миру. Породица се враћа да живи у Форксу, али не „срећно до краја живота“, јер вампири, као што се зна, не умиру.

Ако се сетимо етнолога Душана Бандића, и архетипске поруке приче о вампирима, све нам постаје јасно. „Сумрак“, као и „Хари Потер“, има само један циљ: да изврши „промену парадигме“, и да нешто мрачно, сатанско и морбидно представи као добро и прихватљиво. Овога пута, то је вампиризам. Бандићева анализа феномена вампира је показала да у лику овог демонског бића заједница представља појединце које, због својих застрањења, треба уклонити. С вампирима не сме бити општења, а камоли компромиса. Али, шта нам поручује Стефани Мајер? Вампири су, у ствари, cool. Они се не плаше не само белог лука, него ни крста. Они су вечно млади, лепи и моћни. Возе добра кола (рецимо, Volvo S 60 R, као Едвард) и одлично играју бејзбол. Има злих вампира, али Каленови су више него добри. И, што је најважније, имају натприродне моћи. А како се те моћи стичу?

Окултном праксом, наравно.

Зато се окултизам шири тако великом брзином, и разједа једно по једно живо ткиво човечанства.

Да ли је све то „безопасна маштарија“?

Сваки пут кад се пишу овакви текстови, чује се: до када ће ови „хришћански фундаменталисти“ нападати безопасне маштарије?

Иста та аргументација могла се чути и кад је у питању „Хари Потер“. Но, озбиљни људи су на њу умели да одговоре.

Роберт Мек Гил, аутор књиге "Потрага за значајним", вели: "Има оних који за књиге о Харију Потеру веле да је то само фантазија. Када људи стављају примедбе на те књиге, они их праве будалама и веле: "Како можете приговарати тим књигама кад су оне само фантазија?" Али такав начин размишљања нас може довести до закључка да је све фантазија: и насиље и порнографија су нечија фантазија". Колико је Мек Гил у праву, показује једна случај из савремене француске "књижевности". Удружење за заштиту деце "L ‘Enfant bleu" тражило је да од издавача Галимара да из продаје повуче роман неког Николаса Џонса-Горлина "Ружичаста бомбона", чији је главни лик педофил - убица. Издавач је дело правдао на овај начин: "Сигурно се не ради о апологији педофилије. Аутор је једноставно желео да се поистовети са јунаком, човеком који нема баш никаквог оправдања за своје поступке". У одбрану "слободе фантазирања" устала је и Лига за људска права. Сличан је и роман Луја Скорецког "Постао би легенда", који издавач "Лио Шер" препоручује речима да је дело "запањујуће до комичности". Тема? "Серијски убица кога апсолутна љубав према женама и девојчицама тера у злочин". У роману, избројано је, има 2323 крваве сцене. И то је, свакако, "уметничка машта". (О овоме пишу новине "Данас", 5. септембра 2002.)

Познати истраживач тоталитарних секти и окултизма, аутор књига "Богови Њу Ејџа" и "Завера звана еволуција", Керил Матришијана, о Харију Потеру вели: "Многи тврде да је "Хари Потер" обична дечја фантастика, па је стога сасвим безопасна. Лаж која се иза свега скрива налази се у чињеници да вештичарење ЈЕСТЕ стварност. Џ. К. Роулинг, аутор "Хари Потера", потрошила је много времена на истраживања. Она је врло прецизна, иначе би вештице широм света повикале да то није прави приказ њихове религије. То јесте ПРАВИ приказ вештичарења и црне магије, али, поред свега, људи веле да је то само машта, безопасна за нашу децу. Још горе је то што је све увијено у фантастику дечје књижевности. Све је веома духовито, веома лепо написано, веома изазовно. Све је учињено тако да деца једва чекају следећи наставак. То је оно опасно".

Иначе, Роулингова је дипломирала митологију на Универзитету Ексетер у Енглеској. Она је своје идеје позајмљивала из паганских религија, друидизма, келтских култова, вештичарења, сатанизма, описа враџбинских техника, као и философије која почива иза ових појава. Хари Потер је, свакако, плод маште, али са пуно елемената религије окултизма.

И циклус о Харију Потеру је веома утицао да занимање за окултизам међу децом и тинејџерима нагло порасте. Један од разлога за то описала је Алисон Лентини у свом огледу „Хари Потер – окултна космологија и искварена машта“:

>>Велики део необичног утицаја који Хари Потер врши на децу потиче од бизарног контрапункта између најморбиднијег и најужаснијег вида магијске области (који Роулингова описује са сликовитим и често застрашујућим појединостима) и живахног, крајње устаљеног манира на који су ти видови укључени у свакодневне доживљаје младих јунака са којима се читалац лако поистовећује. Као што су модерни, експериментални романи научне фантастике својом збуњујућом манипулацијом традиционалним начинима приповедања направили пометњу у "перцептивном оквиру" читаоца, тако је и Роулингова посредством уклапања страве (хорора) и хумора, неприметног преплитања настраног и овоземаљског и потпуног преоптерећења чула, у тантричком стилу извршила замагљивање моралних и духовних граница. Док дете прочита првих 100 страна књиге о Харију Потеру, њему или њој биће понуђена иницијација слична Харијевој, спроведена помоћу суптилног смањења осетљивости за традиционалне моралне разлике, оштроумног историјског ревизионизма у односу на чаробњаштво и магију, психолошки неодољиве приче и снаге имагинације.<<

Све ове методе примењене су у „Сумраку“ и другим вампирским филмовима и серијама новије генерације. Вампиризам више није опасност, него узбудљива и заводљива могућност. И биће га, и у стварности, све више и више.

Довољно је погледати само наслове филмова и серија. „Бафи, убица вампира“, „Права крв“, „Вампирски дневници“, „Разговор са вампиром“ – ad nauseam, до мрачне бесконачности. Зато се није чудити порасту припадника тзв. „вампирске“ субкултуре.

Наставиће се...