О ВАМПИРИМА ПОСЛЕ „СУМРАКА“

Вампири траже своја права

У својој књизи „Зашто плаче Свети Сава?“ објавио сам текст који је настао када се на нашем језику појавила књига руског истраживача, Јурија Воробјовског, „Западни пут у Апокалипсу“ (било је то 2001.); у њему сам, између осталог, писао и о вампирима у САД, који траже своја људска (вампирска?) права:

>> Једно   од   најчуднијих   и   најстрашнијих   поглавља   књиге   Јурија Воробјовског је "Завера вампира". Човек чита, и не може да верује: све личи на маштарије неког писца страве и ужаса. Али, онда почнеш да трагаш и нађеш чланке који говоре о вампиризму као покрету посмодерне субкултуре и о вампиризму који тражи своја "људска права " (у Америци, а ускоро ће и другде). Тако "Репортер" од 29. септембра 1999. доноси текст о "Новим Готима" из пера Владимира Ђурића. Преписујемо најзанимљивије делове: "Тајанствени замкови у магли, жртвовања на олтару, окултистичке и спиритистичке сеансе, призивање духова и изазивање самог ђавола, јесу непрекидна инспирација Нових Гота. Многи даркери су често деструктивно оријентисани према свету који их окружује, али и према самима себи. За њих се везују и приче о клубовима самоубица чији припадници ритуално жртвују своје животе./.../ Они су се облачили у црно, стављали гомилу пудера на лице, и фарбали косу у дречаве боје, а најрадикалнији су чак и пили крв./.../ Нови Готи проводе велики део свог живота скривајући се од сунца, у тами својих станова, подрума и гаража, навикнути искључиво на тешке завесе и неонско осветљење. Инспирација вином и људском крвљу захтева пажљивију психолошку анализу. Љубавни парови ове групације понекад воде љубав тако што пуштају једно другом крв коју пију /.../ Вампирски филмски поджанр броји на стотине филмова који су на различите начине стабилизовали мит о демону ноћи, који своју бесмртност одржава тако што пије људску крв, који се облачи у црна одела и спава у мртвачком ковчегу, чије се напудерисано лице, на ком доминирају закрвављене очи, не види у огледалу./.../ Могуће је да је нови вампирски талас само увертира у будуће демонолошко устројство света или Техносвета, у коме ће људима бити свеједно да ли чине зло или добро. Зато није случајно да је ударна музичка нумера из филма Нила Џордана "Интервју са вампиром" обрада песме "Симпатија за ђавола" Ролингстоунса". А у угледном америчком антисекташком "SCP NEWSLETER", у броју 21-12, за зиму 1996/97, Џон Бајрон Кох нуди текст "Living in Darkness" („When Evil Enters the Mainstream" ("Живот у тами/ Кад зло постане уобичајено")). У чланку се вели како вампири Америке, људи који купују и пију људску крв, траже своја "људска права". После хомосексуалаца, који су већ почели да усвајају децу за своје чудовишне "бракове" и да изводе на суд нормалне људе који су криви због "хомофобије" (говорили су против полне изопачености, педера и лезбејки), и вампири кажу да су "рођени такви какви јесу", да им је њихово понашање "у генима". Френк Бруни је 10. августа 1996. у "Њујорк Тајмсу" објавио текст о модерним вампирима који нису као они стари, "зли бесмртници" што спавају у мртвачком сандуку, али јесу вампири - не подносе сунчеву светлсст и пију крв. Један млад човек, који припада овој "субкултури", описује како пије крв својих пријатеља који се случајно порежу. "То је као течни електрицитет", вели он новинару. Ови становници ноћи имају своје сајтове на Интернету, своје клубове, музику и часописе широм света. Бруни вели да је за многе вампиризам само "игра пресвлачења"; за многе је нешто више - "романтичарска фантазија, полни идентитет, чак и религија". Шта би била Србија без Христа ако не контејнерски отворено друштво? Нови Готи живе и у Београду.<<

Ствар се, наравно, наставила.

Године 2008, 7. децембра, усред великог успеха филма „Сумрак“, Fox News пушта у етар документарац под насловом „Ноћни суседи: чланови америчке вампирске субкултуре можда вам живе пред носом“. Шон Хенити, водитељ овог програма, истакао је да вампира има можда у свакој од америчких заједница, и траже своја права. Он је направио разговор са Мишел Баранже, вампирицом, која је објавила књигу „Вампири, сопственим речима: антологија вампирских гласова“. О вампирима је, тих дана, писао „The Washington Post“ (24. новембар 2008.), а 31. октобра о овој субкултури извештава ABC NEWS.

Године 2005, основана је AVA – Atlanta Vampire Alliance, с циљем борбе за права вампира. Амерички стручњак, Џозеф Лајкок, у својој књизи „Вампири данас: истина о модерним вампирима (2009.) дао је неколико њихових основних особина:

1. Веома се разликују по својим веровањима и обичајима;

2. Долазе из свих слојева и занимања (има лекара, адвоката, психолога, припадника индустрије забаве);

3. Потичу из разних „верских традиција“ (од „хришћанских“ и „јеврејских“ до „вештичјих“ и „атеистичких“);

4. Тврде да им недостаје енергије и да зато морају да пију крв;

5. Деле се на „крвне вампире“ (који стварно пију крв), „психичке“ вампире, који верују да другима могу да „пију“ енергију, и „хибриде“ (који раде једно и друго);

6. Деле се на „опасне грабљивце“ и оне који се хране на „етичан“ начин. Они траже „добровољне даваоце крви“; који се тестрирају на разне врсте болести, а затим дају (или продају) своју крв „етичним вампирима“. Може се десити да медицинска сестра – вампир узима, без знања даваоца, мање количине крви за своје потребе.

Наравно, постоје и они који се нису зауставили на „етици“, него су убијали своје жртве и пили им крв. Њихова имена (Фриц Хаармаан, Трејси Вајџинтон, Род Ферал) познати су широм САД. Седамнаестогодишњи Ферел, вођа једне вампирске секте, био је осуђен на смрт.

Упркос свему, вампири данас (као хомосексуалци јуче) траже своја права. Знајући оне који свет воде у понор, будимо сигурни да ће их добити. Ако пре тога ова црвоточива планета не уђе у своје потоње дане.

Размишљања Тала Брука

Познати амерички хришћански културолог, Тал Брук, челник „Пројекта против духовних кривотворина“ („Spiritual Counterfeits Project“), у свом огледу „Успон вампира“ каже: „Спољним границама свог опажања осећате да вас посматрају они за које мали број људи уопште верују да постоје – древна раса грабљиваца скривених међу обичним становништвом. Слични су људима, али нису људи. Осећате се као плен. Кад сунце зађе, они слободно улазе у затамњени свет ноћи и тону у таму док зора опет не заруди. Крајње су лукави и обдарени натприродним моћима. Оно што изазива страх је чињеница да они пију из крвних судова живих, остављајући иза себе исушена тела као празне боце вина. Мали проценат њихових жртава изабран је да им се придружи. Они немају моралних ограничења док буље у људско крдо испред себе. Неки од њих су вековима срећковићи, који су стекли племићке титуле, богатство, замкове, антиквитете и вредна уметничка дела. Крију се у највећим градовима света, слободно путујући од центра до центра трговине и културе, попут Париза, Рима, Будимпеште, Лондона, Њујорка, Беча, Токија, итд. Немају људских осећања и, одвојени и од сопствене врсте, све друге сматрају безвреднима, спремни да буду употребљени и искоришћени. Њихово зло је закрабуљено, то је тмина под маском. Они су паразити који се понашају примамљиво, стално кушајући, заводећи и хватајући своје жртве у замку. Њих не гањава природа својој лепотом, и они су јој сасвим туђи. Немају никаве оданости према народима међу којима живе, презирући све што је добро, часно и свето, као и сами помен Бога или крсно знамење. Они су вампири, и освојили су друштвену уобразиљу у Америци и Енглеској 21. века, путем бестселера какав је роман, а касније и филм, „Сумрак““.

У својој анализи „Сумрака“, Брук указује на чињеницу да је реч о вештој комбинацији натпиродног са необичном љубавном причом, усмереном, пре свега, на тинејџерске и млађе заљубљене парове. Први филм је „женска“ акција; прича – Стефани Мејер, режија – Кетрин Хардвик, сценарио – Мелиса Розенберг.

Поводом филмских претходника „Сумрака“, Брук истиче да је Белин момак, Едвард, на известан начин „рециклирани“ Џејмс Дин из „Бунтовника без разлога“, и зато тако привлачан. Едвард је пун унутарње таме и меланхолије. Не дружи се и не оговара с вршњацима; има другачија осећања. Девојке га не занимају. Може да им чита мисли; свих, осим Беле, коју посматра из даљине, и која га привлачи – и еротски, и као плен. Бела ће сазнати да он никада не спава, да одлично свира клавир и да има велику библиотеку. Прави мамац за шипарице!

Брук се затим посвећује анализи низа „вампирских“ филмова и ТВ серија, попут „Бафи, вампироубица“ и „Права крв“, да би на крају свог огледа извео далекосежне закључке. У данашњем западном свету, вели Брук, злочинаца и монструма има више него довољно. Неки од њих, попут Чарлса Менсона, постали су такви захваљујући страшним утицајима свог детињства (Менсонова мајка се проституисала пред дететом, данима и ноћима). Серијски убица, Џефри Дамер, који је отимао дечаке, силовао их и убијао, а затим јео, постао је такав под утицајем хомосексуалне порнографије. Дакле, слике утичу на људе. Слике зла људе могу да покрену на зло, право, необративо зло.

Очито је да су агенти промена у култури, ради даљег кварења људи, решили да понуде слике зла и насиља, и то оног демонског, али на вешто прикривен начин. Наиме, на Западу није допуштено да порнографија и насиље буду доступни малолетницима  „тек тако“. Постоје јасна законска ограничења. Али, ако се све упакује у причу о митским бићима – вампирима (бесмртним, али, наравно, непостојећим) – онда може да прође. И најстрашније слике убијања, испијања крви, содимизације, могу да прођу, под условом да су иза њих „вампири“.

Брук закључује: „У вампиру видимо инкарнацију тајне безакоња. У његовом тамном огледалу одражавају се унутарњи састојци људске лишености, рањивости и склоности греху. У том смислу, вампири су као и ми. Моћ завођења оствари се кад спољашњи утицај продре до најдубљих слојева душе и исквари дух – за шта већ  постоји предиспозиција у нама. Потенцијално зло се оствари, и пројави се. Зло се шири, и заражава, наносећи непоправљиву штету. Као тумор, од појединаца се распростре на друштво. У одређеном моменту, култура у целини се исквари. Културе које су се урушиле биле су морално труле; довољно је сетити се древног Рима или Содома. Довољно је сетити се узрока свеопштег потопа у доба Ноја.

Сада је довољно да повежете примере моралног загађења (кроз „вампирске“ филмове и серије, нап. В.Д.) са моћима дигиталних комуникација и видећете како вирус труљења може да уђе у вашу дневну собу за трен. Данашње олако прихватање зла је узгредна последица толеранције и „неосуђивања“ у култури. То је кључ за браву. Вратите се на почетке телевизије и онда прескочите деценије, па ћете видети да је оно што је некад било табу сада прихваћено са новом „отвореношћу ума“. То се десило и са сексуалним односима пре брака и са хомосексуалношћу и са још безброј ствари. У Европи, отварају врата за сексуалне односе са животињама“.

Тал Брук упозорава на чињеницу да се прихватање зла шири као СИДА, и да је то исход потпуног потискивања хришћанства с обзорја културе. Последице могу бити (и већ јесу) ужасне и несагледиве, ако се човечанство не врати Христу.

Ко су прави вампири?

Тумачећи популарност хорора у савременом свету, Драгош Калајић у својој књизи „Смак света“ (1979.) каже:

>>Можемо закључити да су биће, природа и веродостојна лепота забрањени у универзуму модерне културе; таква забрана управо онемогућује његовим становницима да спознају ужас садржаја тог универзума. Како је дошло до такве инверзије? По Хансу Седлмаyру, реч је о процесу изопачења естетике у знаку или као знак демонизације човека. У том погледу Владимир Соловјев пружа веома  инспирисану  и инспиративну анализу историје те инверзије: »Када се више не верује у тројство доброг, истинског и лепог, вечна лепота бива проглашена старом лепотом, а на њене рушевине поставља се стег нове лепоте. Разлика између старе и нове лепоте почива у томе што је прва била у уском и природном савезу са добрим и истинским, а друга је такав савез сматрала не само излишним већ и непогодним и непожељним. Веома је индикативно да се прво изјављује како је та лепота слободна од сукоба добра и зла, истине и лажи, те да стоји изнад дуализма, равнодушна пред његовим сукобима. На крају, неочекивано испада да су се та слобода и лепота, као и њихова привидна божанска непарцијалност према странама  дуализма,  неприметно преобразиле у извесно непријатељство према једном од два дела, према истинском и добром, те у извесну несавладљиву настројеност, слично некој врсти болести, према другом делу, према злу и лажи, у извесни питијски дух, у демонизам, сатанизам и све друге нове лепоте које су старе као и ђаво и његова баба.<<

У том и таквом свету, у коме је могућа „лепота ужаса“, јасно је да има и вампира. Рецимо, књига покојног Ратибора Ђурђевића зове се „Супербанкари – вампири савременог човечанства“. Они исисавају крв човечанства путем финансијских спекулација и обмана невиђених размера. Дакле, вампири постоје. Што на економско-политичкој, што на окултној равни.А окултно је, то свако ко се бави глобализмом зна, често сливено са економско-политичким. О окултној позадини овог феномена у историји, у својој „Конспирологији“, пише Александар Дугин, повезујући их са окултизмом који се претвара у друштвену силу:

>>Отворено политички аспект вампиризма испољава се почев од вампира-императора, нарочито од Тиберија. Важно је подвући да је и Дракула био принц, што значи да је припадао краљевском роду. Александар де Данан у својој књизи "Памћење Крви" наводи подробне информације о постојању посебних династичких краљевских родова који су били генетски носиоци контраиницијације и вампиризма. Ове династије остале су верне древним паганским традицијама и после прихватања хришћанства, али те су традиције, свакако, биле већ изопачене и сведене на своје ниже аспекте. Александар де Данан тврди да је упоредо са сакралном династичком крвљу, "преображеном" као плод хришћанског краљевског посвећења - "помазања" - постојао и "пут крви" такозване "црне аристократије" која је била родбински повезана с императорима-вампирима. "Пут крви" се може схватити двојако - као чување династичког сећања и династичке верности свом роду, сакрализованом ортодоксном иницијацијом, и као наставак родовске традиције "вампиризма" и "крвавих ритуала" ("крвавих купки", "ритуалних убистава" итд.). Принц Дракула био је један од најистакнутијих представника управо "црне аристократије", али његов је случај био екстреман, пошто његова загробна бруталност и отвореност умало што није разоткрила читаву мрежу европских "краљева-вампира" и спречила еволуцију човечанства. Карактеристично је да на Дракулином лешу, наводно, нико није могао да исправи његов скамењени кажипрст, али притом мало ко зна да на тајном херметичком језику овај знак симболизује ватрени Принцип. (Очигледно је да је ту реч о "топлотној", а не "светлосној" страни Ватре.) Краљеви-вампири су практиковали "алхемијску вештину", али уместо духовне алхемије, они су се бавили материјалном. Но, пошто се алхемија назива "краљевском вештином", подударност у овој области је била потпуна.

Сва ова мишљења о вампиризму и изопаченој алхемији по свој прилици имају најнепосреднији однос са "Друштвом енглеских розенкројцера", с његовом "филијалом" - организацијом "Golden Dawn" и каснијим "сатанским" "Редом Источних Темплара" Алистера Краулија. Није случајно то што су скоро сви најубедљивији аутори "романа страве" припадали управо овом кругу. Саме доктрине "енглеских розенкројцера" веома су сумњиве са езотеричне тачке гледишта, јер стално наглашавају само најниже аспекте иницијацијских ритуала и доктрина које споља поседују херметичко-розенкројцеровски карактер. Оне издвајају изразито психички, витални ниво људских бића, мада њих не привлаче обични људи са ограниченом и слабом виталношћу, већ случајеви изузетног развоја ових могућности - све до паранормалних и "магијских" изузетака. У својој тајној преписци енглески розенкројцери се често позивају на "Највише Непознате", "Superieur Inconnu", на нарочита надљудска бића; контакт с њима је изазвао у људима неподношљиву напетост и невероватни ужас. Карактеристичан је и други назив тих "Највиших Непознатих" - "Спољашњи Умови", што недвосмислено подсећа на јеванђелски израз "Тама Спољашња" ("тама најкрајња"), то јест Пакао. Такође је карактеристично да је "Император" реда "Златне Зоре" ("Golden Dawn") Самуел Лидел Метерс добијао езотерична упутства од тајанствене Даме, грофице Ане Шпренгел, кћери баварског краља Лудвига I. Овде поново уочавамо спој сумњиво извитопереног херметизма с краљевском династичком крвљу. Осим тога, у овим круговима је стално потезана тема "тајанственог старца" који поседује "напитак бесмртности". Управо је он сматран окултним вођом Друштва Енглеских Розенкројцера и са њим су одржавали тајне контакте само највиши руководиоци Друштва. Неки конспиролози претпостављају да је у овом случају реч о једном од "преживелих" краљева-вампира.

Занимљиве су још и следеће напомене. Познато је да је већина савремених међународних "хуманитарних" друштава имала своју предисторију, повезану с овим или оним тајним организацијама иницијацијског или контраиницијацијског правца. У извесним случајевима такве "мајчинске" организације биле су масонске ложе. На пример, у случају "Покрета за права човека" (назив "Права човека" првобитно је припадао нерегуларној масонској ложи која се у ложама борила за једнакост жена и Јевреја са осталим масонима), "Покрета за мир", УНЕСКО (ова организација се првобитно сматрала екстериоризацијом "розенкројцеровског друштва", чији је циљ стварање јединственог светског центра управљања цивилизацијом и које својим идејним вођом сматра "розенкројцера" Коменијуса, ученика Валентина Андрее), итд. Понекад су посредне инстанце биле неоспиритуалистичке организације типа "Теософског друштва" (ова организација је повезана са пацифистичким и еколошким покретом). Али у свим случајевима су елементи доктрина, симболизма и ритуала одговарајућих тајних организација обавезно и непосредно утицали на те "хуманитарне" покрете. Тим поводом су конспиролози указивали на претпостављене, а каткад и реално утврђене везе између "хуманитарних" праваца који пропагирају "еволуцију", "прогрес", а нарочито "преживљавање", с једне стране, и окултних организација, непосредно повезаних са контраиницијацијом, с друге стране. Сама идеја "еволуције", идеја која непосредно противуречи традицији и истинској иницијацији, носи у себи нешто "сатанско". Али овај теоријски промашај сам по себи не би био опасан, када иза еволуционистичких тенденција не би стајале доиста оперативне контраиницијацијске снаге које су у стању да људима наметну лажну идеју, користећи не само средства спољне пропаганде, већ и нарочита окултна средства. Другим речима, иза "хуманитарних" покрета за "еволуцију" и "преживљавање" не могу а да не стоје представници "Реда Вампира". Доказ за то је и постојање више или мање тајних научних центара за проблеме физичке бесмртности, који су постојали и, очигледно, настављају да постоје у неким земљама, нарочито у САД и СССР. У СССР су експерименти за остваривање "медицинске бесмртности" почели да се врше одмах после бољшевичке револуције. Један од најистакнутијих представника ове линије развоја нове "пролетерске" науке био је философ Богданов, чији атеистички и чисто философски текстови садрже у себи несумњиве позиве на отворени сатанизам, позиве које је већина савременика схватала као полемичке стилске фигуре. Богданов је руководио "Институтом крви" и страствено се бавио експериментима трансфузије крви у прилично сумњиве сврхе и уз коришћење недобровољних давалаца. Карактеристично је да је Богданов пред крај живота потпуно полудео. У принципу, веома много чисто вампирских црта садржано је и култу Лењинове мумије, као и у покушајима совјетских научника да помоћу материјалних средстава проникну у тајну Вођиног генијалног мозга. У ту сврху био је створен читав један институт - "Институт мозга (Лењина)". У САД је идеја "вештачке бесмртности", такође отворено вампирска, нашла свој израз у идеји "замрзавања" умирућих како би се они сачували у животу све дотле док "еволуција" цивилизације не достигне такву висину, која ће моћи да их одмрзне и врати у живот. Наравно, први претенденти на оживљавање постали су амерички масони и чланови разних окултних организација, што још једном показује да постоји веза чисто профаних "хуманитарних" и научних покрета са тајним круговима. Може се навести мноштво оваквих подударности, а одатле је један корак до концепције "Реда Вампира" који усмеравају развој цивилизације (нарочито у случајевима када "хуманитарне" струје "вампирског" типа добијају такве размере и такав утицај као данас).<<

Ко су прави вампири, сазнајемо из вести коју је објавио „Глас Русије“:

>> Једна од најпопуларнијих теорија завера савремености је, чини се, истинита. Научници из универзитета Цириха су упоредили податке највећих светских компанија и дошли до закључка да 40 одсто глобалне економије контролише мала група корпорација, која не само управља финансијама већ и утиче на светску политику.

Поштоваоци конспирологије и економских детективских романа могу да славе победу. Колико већ деценија покушавају да убеде околину да постоји тајна корпорација која влада светом. Испада да нису били тако далеко од истине. Докази су најозбиљнији. Швајцарски научници су путем математичке анализе потврдили да светом управљају транснационални холдинзи. Обрадили су информацију 37 милиона фирми по целом свету. Утврдили ко и чиме влада. Резултат је запањујући – једро светске економије чини 147 компанија које држе у својим рукама 40 одсто глобалне економије. А у посебан списак је издвојено 10 финансијских института који, како сматрају горенаведени научници, и јесу та „светска суперкорпорација“./.../

Међу првих десет су широко познате банке Barclays, Merrill Lynch, JP Morgan Chase, UBS. Срећу се и слабо познати називи. На пример, Capital Group Companies, FMR Corporation, AXA, State Street Corporation, за које знају само уски инвестиционо-банкарски кругови. /.../“

Наравно, рачунице швајцарских научника се могу оспорити. Али учесници покрета „Заузми Вол стрит“ ће свакако покушати да их искористе у борби против финансијских корпорација. Та акција се проширила већ на неколико десетина земаља света. И активисти сада тачно знају пред офисима којих компанија треба митинговати.<<

Чиме се данас прави вампири баве?

Покушајем да седам милијарди становника планете сведу на „златну милијарду“. Остали ће бити побијени, на овај или онај начин. Опет преписујемо с Интернета, са Алекс Џоунсовог сајта „Информациони ратови“:

>>1) Bill Gates, председник Microsofta: “Свет данас има 6,8 милијарди људи. То ће довести, од прилике, до 9 милијарди. Па, ако сада заиста урадимо добар посао са вакцинама, здравственом негом, здравственим службама које се баве  репродукцијом, ми бисмо могли да то (тј. популацију) смањимо за 10 или 15 %/.../

3) David Rockerfeller (банкар): “Негативне последице на еколошке системе планете због раста популације постају ужасавајуће очигледне”.

4) Jacques Cousteau (покојни француски истраживач и океонограф): “Да би могли да стабилизујемо популацију света, морамо одстрањивати 350.000 људи на дан (!!!)”.

5) Принц Phillip, војвода од Edinburgha (супруг британске краљице): “Ако икада будем реинкарниран, ја би желео да се вратим на овај свет као вирус-убица како би смањио ниво људске популације(!!!)” - напомена: ова изјава супруга британске краљице је добро позната, и њу вебсајт америчког политичког економисте Lyndon LaRouche-а често цитира како би обелоданио планове глобалиста на челу са приватним банкарима.

6) David Brower, први извршни директор Sierra Club: “Рађање деце се мора означити као криминална радња против друштва, и то једна која мора да се кажњава, осим уколико родитељи поседују државну дозволу за исто/.../”

То су, читаоче, вампири, који, путем свог холивудског штаба, настоје да улепшају демонска лица која носе на Страшни суд. То је прави, а не филмски, „бал вампира.“И ти и такви, економско-окултни вампири, чланови разниг глобалистичких ложа, сада спремају Трећи светски рат, да би људску крв лили као воду.

ТАЈНА КРВИ И ТАЈНА ХРИСТОВА

(уместо закључка)

Срби су се, у 20.веку, сретали са правим чудовиштима – крвопиоцима; један од њих, логорник Јасеновца, Љубо Милош, који је имао обичај да пије свежу крв из прекланих вратова својих жртава, био је од таквих вампира – србождера.

Коб крви нарочито долази до израза у граничним ситуацијама, попут рата. Године 1993, у разгар сукоба на просторима бивше СФРЈ, о томе сам написао текст „Тајна крви“, покушавајући да и себи и другима растајним страшну тајну ратне крвожедности, бар делимично. Ево шта сам писао:

>>Људи могу бити браћа само по крви: читава нам историја Цркве (а права историја и није ништа друго до историја Цркве) то сведочи. Три су врсте крви којом се људи братиме: Христова, родбинска и туђа. Братство по крви Господњој је једино важно, нераскидиво, нетрулежно; само Богочовеком смо свагда ЈЕДНО; само евхаристијска Чаша је извор и увир неуништивог заједништва. Ако смо браћа тек биолошки, осуђени смо, побеђени унапред - смрт нас чека иза сваког братског загрљаја, а утроба која нас је родила, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, рођена је сестра гроба. Међутим, постоји и ТУЂА КРВ, по којој се људи могу братимити - не у Христу, не по мајци и оцу, него по скупа извршеном убиству, по злочину који вапи до неба, по безакоњу учињеном у име нашег МИ... Страшно је говорити о овој тајни, али се мора.

Не смемо прећутати оно што се збива око нас. А знамо шта се збива. Знамо за свесажижући пламен рата који букти на територији оне чудовишне творевине која се звала Југославија коју као да је сам демон смишљао да би постала гробница духовна и телесна за милионе људи. Знамо за крв која тече овим тлом већ трећи пут у XX столећу - сваки пут извирући из најдубљих тмина подљудског, зверског, необјаснивог.

Југославија је,  вољом  светских  антихришћанских снага,  настала да би била заједница Јужних Словена све три вере: православне, римокатоличке и муслиманске. Јужни Словени су, знано је, "браћа матери" - у исто време су се јавили на Балкану, слично говоре, сродне су им расне особине. Највећи број мухамеданаца и незанемариви број римокатолика биолошки су још присније повезани са православци него са својим браћом по вери - они, наиме, потичу од потурчених и покатоличених православних Срба. Рекло би се: лепа прилика за заједништво. Али... Али, када је лаж југословенства (као и свака лаж - недуговечна) показала сву своју гнусност, када је Југославија пропала (и прва, и друга), видело се да нема братства. Из дубине душа слеђених мржњом и злом шикнуло је кољачко лудило геноцида. Дојучерашња "браћа по матери" на најчудовишније начине кренули су у поход против православних: маљеви, каме, гасне коморе, пећи, бајонети, меци, конопци, челик, воде, дрвеће - све је требало претворити у оруђе уништења оних који су се крстили са три прста и причешћивали Јагњетом Божјим. Ту је зачето братство по туђој крви, оно братство које је тако скаменило душе хрватског и мухамеданског живља и није му дало да схвати страшно, надземаљско зло које су починили његови стари. И непокајано зло се поновило у језама сумрака Титове Југославије.

И данас тече крв. На жалост, чак и Срби, негда хришћански витезови, обезбожени и разсветосављени, не умеју да остану на благодатним висинама своје чојствене прошлости: иако мање него "тамо", и међу   Србима има зликоваца, људи који цвеле нејач и убијају невине. Број ових одрода, верујемо, није велики: али их има... По први пут међу Србима јавили су се и идеолози "крви и тла" који доказују како је "боље ми њих, него они нас" и нуде нам да се збратимимо на ТУЂОЈ КРВИ... Они одбацују крв Господњу, изливену за нас на Крсту, Крв која је молила да опрости свима што је пролише, јер не знају шта раде; они  одбацују крв Светих Мученика од апостолских времена до данас, па и крв Светих Србских Страдалника и за веру заточника - косовских, под турским ропством, оних из светских ратова, логораша, утамничених, узника, на кочеве набијених, покланих, спаљених...

Зашто? Шта ововременог човека наводи да буде жедан туђе крви? Ирски књижевник Џејмс Џојс је, уочи Првог светског рата, објавио збирку прича "Даблинци". У једној од прича, под насловом "Мртви" он даје дијагнозу времена у коме живимо. Главни јунак повести, човек који је годинама мислио да воли и да је вољен, схвата да се варао.  Стојећи крај прозора и гледајући како снег веје у сутон, прекривајући природу и дела људских руку, с болом који нема снаге да се извије у крик, понавља у себи: "Сви смо ми мртви"... Авети... Утваре... Мртви јер остали без Христа, Живота Вечног и Истинитог... Мртви, јер су изгубили  заједницу Тела Господњег... Мртви јер лутамо ван Цркве, Дома Очевог...

А да би мртви оживели, потребна је КРВ. Сетимо се само Одисејевог силаска у ад. Да би призвао врача Тиресију, чији се дух налази у тами, он мора да закоље овцу и овна: тек тада, занете свежим мирисом и топлином проливеног руменила, авети долазе да стану пред Одисеја. Јасно је, дакле: кад човек постане аветан, разсредиштен, он се у постојање мора вратити изливањем / кушањем животворне течности.

Зато оволико убилачког нагона у савременицима. Двадесети век био се, више од било ког другог столећа, могао назвати КРВОЖЕДНИМ. Не само да се ратовало, него се УЖИВАЛО у ратовању; не само да се зло чинило, него се у злу учествовало свим бићем својим. Признајмо ову тешку истину: без причешћа Христом, људи се причешћују тамом- сатаном. У рату, у невољи, у граничним стањима стварности не помажу морал, бонтон, беле рукавице, углађеност: тад, кад звер у нама риче и лудује, само Господ може спасити душу да не издахне у чељустима звери. Данашње човечанство, одбијајући да се врати Христу, све више се утврђује у свом братству по злочину; убијајући невине и растржући пророке, гонећи од себе сваки траг светлости Господње, оно мисли да служи Богу...

Страдалник наш, Исус Христос, Јагње заклано од постања света, је најпоузданији Сведок да се страдањем и саможртвовањем достиже царство Небеско. Ако хоћемо да ходимо у светлости живих, не заборавимо значај Крви Његове: њоме окупани и умивени, одолећемо тами "краја века".<<

И данас, кад монструми глобализма растрзавају леш Моамера ел Гадафија и ископавају из гроба кости његове мајке, кад утваре плешу на обзорју Трећег светског рата, кад се вампири  спремају да крену у своје ноћне походе, свом тексту из 1993. године немам шта ни да додам, ни да одузмем.

О крви у Светом Писму

После потопа, који је Ноје преживео са својом породицом, Творац допушта људима да једу и животињско месо – под условом да га не једу крваво, јер је у крви живот (Пост. 9,3,4). Изворно, човек је саздан као биљојед; месо животиња му је допуштено Богом због тога што су се услови живота на земљи после потопа толико променили да је човеку да би опстао (довољно је сетити се да је живот људи пре потопа достизао преко деветсто година, а после потопа седамдесет-осамдесет). Али, Бог је изразито забранио коришћење животињске крви у исхрани.

Зашто?

Отац Тадеј је ову забрану једноставно, али добро, тумачио: свака животиња коју кољу угине у страху и ужасу. Она, док јој узимају живот, лучи нарочите хормоне у стању крајње напетости и страха. Ови хормони остају присутни, пре свега у крви. Али, наравно, и у ткивима. Зато су људи  који непрестану ждеру месо подложни агресивности на једној и страшљивости на другој страни. И зато је, између осталог, телесни пост толико лековит.

Бог преко пророка Мојсија строго упозорава да ће истребити са земље сваког ко конзумира крв (Лев.17,10): крв је требало исцедити из меса, и тек онда јести. И у Делима Апостолским, када описује сабор апостола у Јерусалиму, Св. Лука каже да су ученици Христови укинули (за незнабошце који улазе у Цркву!) све старозаветне ритуалне прописе, али су им наложили да се клоне ИДОЛОПОКЛОНСТВА, БЛУДА, хране спремљене од удављених животиња и КРВИ (Д.Ап.15,21)..

Пијење крви било је одувек саставни део паганских ритуала, повезано са зазивањем духова и враџбинама  - и зато строго забрањено (Лев.19,26). И то се све види у „Сумраку“: вампир Едвард чита туђе мисли, левитира, и има друге окултне способности.Вампиризам не иде без окултизма.

У Старом Завету крв жртавених животиња, попут јагњета, прасликовала је крв Христову која ће спасити људе. Крвљу невиног Богочовека спрани су греси целога света.

То је новозаветна Крв. Ми се овом Крвљу причешћујемо, под видом вина, на Светој Литургији, као што и Тело Његово једемо под видом Хлеба. Али, и Тело и Крв нам се дају у биљном виду: од пшенице и од грожђа. Зашто? Зато што ми нисмо ни канибали, ни вампири, него словесна и чедна деца Божја; а, како Жарко Видовић каже, биљка је чудесна твар Божја која живи не убијајући, а собом храни и животиње и људе. Христос је Небески Хлеб, зато што не убија, него оживљује, и зато што даје Себе за живот света.

Ђаво, кога су у Средњем веку називали „мајмуном Господа“ (зато што ругачки опонаша Творца да би разарао дело Његово) човечанство враћа паганском вампиризму: да би га опет легионизовао и потчинио својој власти.

Зато је причешће Телом и Крвљу Господњом и морални живот у складу с Причешћем једини штит у борби против демонских сила.

Никада не заборавимо: Крв Христова је грехе наше умила и спрала (Еф. 1,7).

Антихриста ће победити праведници, али Крвљу Јагњетовом, и крвљу сопствене жртве (Откр.12,11).

Вером у крв Његову (Рим.3,25) спасавамо се, јер нас она чисти од греха (1.Јов. 1,7).

А то је наша нада и утеха у данима који долазе.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Ранко Мунитић: Чудовишта која смо волели 3, Креативни центар, Београд 2008.

2. Драгош Калајић: Смак света, Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1979.

3. Александар Дугин: Конспирологија, БРИМО, Београд 2001.

4. Хари Потер и лов на дечје душе /Хришћански одговор на савремено вештичарство, Светигора, Цетиње, 2002.

5. Владимир Димитријевић: Зашто плаче Св. Сава?, Штампа, Чачак 2006.

6. E. Michael Jones: Monsters from Id/The Rise of Horror in Fiction and Film, Spence Publishing Company, Dallas, 2000.

7. Александар Павић: Представе о вампирима као упозорење живима, „Баштина“ 28/2010, Приштина – Лепосавић.

8. Tal Brooke: Vampires Rising, SCP Journal 2-3/2009.

9. Stewe Wohlberg: The Menace Behind Twilight, SCP 2-3/2009.