Духовни живот заснива се на одређеним правилима. Међу њима су и правила за оне који се припремају за Свето Причешће. Која су то правила?

 За причешће је обично потребна припрема од три до седам дана (овде је реч о руској пракси, док српска пракса подразумева седмодневни пост на води пред Причешће - нап. "Борба за веру"). У току тог времена треба да побудимо у свом срцу осећања о којима смо говорили у претходним главама. Црква такође заповеда да у данима духовне припреме за примање Светих Тајни обратимо нарочиту пажњу на своје молитвено правило. Препоручује се да јутарњим и вечерњим молитвама додамо читање канона, акатиста или Псалтира. Свакако, дужину молитвеног правила треба да ускладимо са својим снагама и могућностима. У случају недоумице најбоље је да се обратимо за савет свом духовнику или парохијском свештенику.

У дане припремања за причешће треба што чешће да посећујемо црквено богослужење, а увече уочи причешћа треба обавезно да присуствујемо богослужењу у храму. Кад дођемо кући, пре молитава пред спавање треба да прочитамо недељне каноне који одговарају дану седмице. Они су распоређени овако:

у суботу увече треба да прочитамо канон Исусу Најсладоснијем, молбени канон Пресветој Богородици и канон Анђелу Чувару;

у недељу - канон Исусу Најсладоснијем, молбени канон Пресветој Богородици и Арханђелима, а, ко жели, и канон Анђелу Чувару;

у понедељак - покајни канон Господу Исусу Христу, молбени канон Пресветој Богородици, каноне светом Јовану Претечи и Анђелу Чувару;

у уторак - канон Исусу Најсладоснијем, Богородици Одигитрији [Путеводитељки] или молбени канон Анђелу Чувару;

у среду - покајни канон Господу Исусу Христу, молбене каноне Пресветој Богородици, каноне Анђелу Чувару, светим Апостолима и, ко жели, светом Николи;

у четвртак - канон Пречасном Крсту, молбени канон Пресветој Богородици и канон Анђелу Чувару;

у петак - канон Исусу Најсладоснијем, канон и акатист Пресветој Богородици, каноне Анђелу Чувару и Свим Светима и, ко жели, канон за упокојене.

Иако црквени типик захтева да се обавезно чита акатист Пресветој Богородици само уочи суботе, постоји побожни обичај да се акатисти Исусу Најсладоснијем и Богородици читају сваког дана наизменично.

Је ли потребно читати каноне и акатисте непосредно пре молитава пред спавање? Не, није обавезно. Тако, познати атонски подвижник јеросхимонах Тихон (†l968) није чекао вече да би читао правило пред Свето Причешће, него је почео да га чита већ од поднева.

Увече, уочи причешћа, обавезно треба прочитати канон пред Свето Причешће. А ујутру, на дан причешћа, чита се јутарње молитвено правило пред Свето Причешће, поред канона већ прочитаног претходне вечери.

Приликом припремања духовних чеда за причешће преподобни Нектарије Оптински (†l928) нарочито строго је захтевао од њих да прочитају сво правило пред Свето Причешће. Он је приповедао како му се јавио један од умрлих оптинских јеромонаха који му је поверио да је после смрти био избављен од митарстава јер је свагда служио Литургију помирен са свима и читао цело предвиђено правило.

У каквом расположењу духа треба да приступамо вршењу молитвеног правила? Безусловно, читање молитвеног правила не треба да има формални карактер. Молитве које оно садржи плод су духовног озарења многих праведника. Ми треба да се прожмемо њиховим светим осећањима и богоугодним мислима. Црква је установила молитвено правило пред причешће да би помогла људима који још нису достигли духовно савршенство да доведу своје душе у благодатно стање које је у складу са Тајном Светог Причешћа.

Наравно, правило пред причешће је минимум који немамо права да скраћујемо. Неки сматрају да је то правило сувише обимно. Такво мишљење потиче од недостатка ревности за спасење сопствене душе. Многи подвижници, пламтећи духом, нису се задовољавали уобичајеним молитвеним правилом пред причешће и проводили су у молитви по неколико часова. Свакодневно молитвено правило Белгородског старца архимандрита Серафима (Тјапочкина; 1894-1982) трајало је седам-осам часова. Архиепископ вороњешки и задонски Јосиф (†1892) уочи причешћа Светим Тајнама сву ноћ је одстојавао на молитви, одмарајући се само један сат пре Литургије. Његове руке су биле покривене жуљевима услед опирања на њих док је чинио многобројне земне поклоне. Преподобни Серафим Саровски, док је још био ђакон, сваку ноћ пред недељу и празничне дане проводио је у молитви, непомично стојећи до саме Литургије.

Глински старац схиархимандрит Андроник (Лукаш; 1888-1974) пред служење Литургије од вечери је остајао током ноћи у храму. Тамо се молио до јутра, не склапајући ока. Једном је уместо чувара у храму требало да дежура староста[1] храма. Сместивши се у левој певници мирно је заспао. Када се пробудио видео је да је храм већ пун људи. Обузела га је зловоља што је толико времена проспавао. Вероватно је цркву уместо њега морао да отвори сам отац Андроник. Ето ти, староста! Какав пример за парохијане! Погледао је на часовник и он је показивао да је два сата, а кроз прозор се видело да је још увек била ноћна тама. Староста је у пометњи потрчао да потражи кључеве и нашао их је на уобичајеном месту. Страх је обузео његову душу. Поново је погледао у унутрашњост храма. Тамо је старац, окружен збијеним мноштвом људи, вршио поклоне пред празничном иконом. Неко време је староста са побожним трепетом посматрао како се небеска Црква молила са великим подвижником. А када је схиархимандрит Андроник завршио правило, људи су ишчезли и храм је поново утонуо у ноћну тишину.

Правило пред Свето Причешће је молитвена припрема за Евхаристију. За време вршења саме Тајне неопходно је да се потпуно одвежемо од свега овосветског и да се свим својим бићем погрузимо у атмосферу свештенодејства. У тим тренуцима наша молитва треба да буде нарочито усредсређена и пламена.

По успоменама савременика, молитвена напрегнутост оца Јована Кронштатског за време служења Литургије била је толико велика да је бивао обливен знојем, као Христос Који се у Гетсиманском врту молио пред крсна страдања. Чак је морао да се преоблачи и мења кошуљу.

Молитвену припрему за причешће прати духовно и телесно уздржање. У дане који претходе причешћу треба избегавати оптерећивање своје душе животним бригама, а разне разоноде треба да буду потпуно искључене. У то време не користе се производи животињског порекла: месо, млеко, јаја и, при строгом посту, риба. Причешћу треба приступати наташте [празног желуца], јер после поноћи ништа се не једе и не пије.

О значају уздржања пред причешће може се судити по случају који се догодио почетком XX столећа. Епископа Инокентија (Јастребова), викара кијевске епархије, позвао је телефоном генерал-губернатор Трепов и саопштио му да је у Виници под загонетним околностима умро један протојереј. Њега не сахрањују, очекујући представнике више црквене власти.

Епископ Инокентије је хитно отпутовао у Виницу. Покојни протојереј био је човек средњих година. Приликом обдукције његовог тела показало се да су сви органи били сачувани у целости, осим желуца. Тај орган је по изгледу био црне боје и потпуно угљенисан. Када су га извадили напоље он се распадао на ситне црне угарке. Лекари који су учествовали у обдукцији нису могли да установе узрок смрти протојереја. Тада су почели да се распитују код жене покојника. Она је са сузама испричала да је током последње године њен муж почео да показује настраност: свако јутро пре него што је ишао да служи Литургију он је јео и пио. У почетку се протојереј ни на шта није жалио, затим је почео да осећа горушицу у желуцу, а потом - стално печење. Због тога је престао да узима храну, а пред смрт је непрекидно вапио:

- Огањ, огањ је унутра!!!

Кад је чуо казивање супруге протојереја, епископ Инокентије је рекао:

- Очигледно, уместо покојника Божанску Евхаристију вршио је анђео, а Свети Дарови су спалили светогрдника.

Без обзира на важност уздржања пред причешће Хришћанин треба да усклади телесни подвиг са стањем свога здравља и духовним устројством. Строгост поста не треба да превазилази човекове снаге. Сваки Хришћанин треба да зна да су крајности у духовном животу недопустиве. Преподобни Пимен Велики је рекао: "Све што је преко мере - од нечистих је духова".

Преподобни Севастијан Карагандински строго је укоравао оне који пред причешће, самовољно, без благослова, уопште нису јели храну један или неколико дана. Таквим самовољницима понекад чак није ни допуштао да се причесте. А слабима и болеснима преподобни је давао благослов да у ноћи пред причешће (наравно, пре поноћи) попију шољу вруће воде и поједу комад векнице да им ујутру не би било лоше.

За време поста преподобни Севастијан је разрешавао људима који су имали болестан желудац или плућа да ублаже уздржање после примања Светих Тајни. Он им је благословио да пију млеко или чај са млеком као лек. При том је преподобни свагда заповедао болеснима да се, без обзира на оправдани разлог, кају пред Богом за нарушавање поста и да о томе обавезно кажу на исповести.

Људи који су у браку пред причешће треба да се уздржавају од брачног општења. Сметња за причешћивање Светим Тајнама јесу и ноћна оскврнављења и месечно женско време (менструација).

Наравно, сасвим је недопустиво да се приступа Тајни ако је на савести непокајани грех. Ма како нам тај грех изгледао мало важан, управо он може да буде сметња за достојно учешће у Тајни Светог Причешћа.

У египатском Скиту, када се вршила Литургија на Свете Дарове силазио је Дух Божији у виду орла. Ту појаву су посматрали само свештенослужитељи. Догодило се да се током једног богослужења подобије орла није појавило пред очима клирика. Збуњен тиме, служећи јеромонах рекао је јерођакону:

- У нечем смо сагрешили, или ти, или ја. Одступи од светог престола и ако се јави подобије орла биће јасно да се оно није појавило због тебе.

Ђакон је отишао, а Дух Божији у обличју орла истог часа је сишао на Свети Принос. После завршетка Литургије јеромонах је упитао јерођакона који му је саслуживао:

- Шта си учинио?

- Не знам ни за какво своје сагрешење, - одговорио је јерођакон. - Осим што сам једног брата који је код мене дошао и нешто ме замолио, одбио, рекавши да немам времена.

- Орао није сишао зато што си растужио брата, - расудио је јеромонах.

Увидевши своју кривицу, ђакон је отишао код монаха коме је учинио неправду и измоливши опроштај, помирио се с њим.

Сличан случај десио се крајем XVIII столећа у Валаамском манастиру. У то време тамо је живео старац Ксенофонт. Раније је он дуго година био старообредни духовни учитељ, али једном се, дошавши у Александро-Невску Лавру на Литургију, удостојио виђења Небеских Сила, које су саслуживале јеромонаху. После тога Ксенофонт се обратио у Православље и, настанивши се на Валааму, почео да води подвижнички начин живљења. Због свог благочешћа Ксенофонт се удостојио и да буде созерцатељ благодати Божије која се на разне начине пројављивала приликом служења Литургије. Једном су за време службе у храм ушли неки Финци, веома запуштеног изгледа. Старац их је у себи осудио и због тога је одмах престао да својим духовним видом гледа благодат Божију. Без одлагања се покајавши, почео је да моли опроштај од Бога. Али благодатна виђења почео је поново да созерцава тек после месец дана.

Молитвеној припреми за причешће веома шкоде страсти. Оне молитви одузимају снагу, а душу чине недостојном да у њу уђе Господ. Ево примера погубног утицаја греховних жеља на човека.

У олтару храма у коме је свети Василије Велики обично служио Литургију, над престолом је висило златно изображење Духа Светог у облику голуба. Када би светитељ за време богослужења узносио Свете Дарове, златни голуб, покретан силом Божијом, три пута би се затресао. На једној служби није се показао уобичајени знак који је указивао на силазак Светог Духа на хлеб и вино. Размишљајући о узроку тог догађаја, свети Василије је обухватио погледом свештенослужитеље који су му саслуживали и приметио да један од ђакона страсно гледа на жену која је стајала у храму. Светитељ је одмах заповедио ђакону да одступи од престола и одредио му строгу епитимију. После тог случаја наредио је да се пред олтаром подигне преграда са завесом да ништа не би могло да одвлачи пажњу свештенослужитеља од молитве и духовног созерцања велике Тајне.

Сметње за достојно причешће нису само непокајани греси и страсти које нас обузимају. И опште духовно-морално стање наше душе, које се често пројављује у расејаном и лакомисленом понашању, може да не буде у складу са великим даром Божанске љубави.

Преподобни Севастијан Карагандински био је строг према онима који су без оправданих разлога каснили на службу и тражили да их исповедају и причешћују без одговарајуће припреме. Не допуштајући таквим људима да се причесте, старац им је саветовао:

- Тако можемо причешћивати само болеснике, а ви сте доброг здравља и имате на себи мноштво грехова. Зар не можете изабрати време да се припремите, очистите себе покајањем, дођете у храм на време, одслушате пажљиво правило и службу и, исповедивши се, приступите Чаши са страхом Божијим?! Приступити Чаши Светих Тајни није исто што и приступити здели чорбе или шољи чаја!

Шта је преподобни Севастијан хтео да изнесе пред срца немарних Хришћана?

Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је БОГ Сина cвojeгa Јединороднога послао у свет да живимо Њиме (l Јн. 4,8-9).

Љубав Божија према нама толико је велика да је Његов Син, спасавајући нас, дао Себе на крсне муке. А такву самопожртвовану љубав према Себи очекује од нас и Бог. Очекује не зато што има потребу за њом, него зато што се у тој самопожртвованој љубави према Богу састоји наше спасење.

* * *

На крају ове главе уопштимо њен садржај.

1. Примању Светих Дарова претходи телесни пост који траје 3-7 дана. Треба да се причешћујемо наташте [на празан желудац], то јест да не једемо и не пијемо после поноћи.

2. Да бисмо достојно примали Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, за време спремања за причешће постом, молитвом и добрим делима, треба да се потпуно ослободимо овосветске сујете и забава.

3. У периоду припреме за причешће никакве страсти не треба да узнемиравају нашу душу. Зато треба да чувамо своја чула од свега што може да распали греховна стремљења.

4. Пред причешће Светим Тајнама неопходно је да се помиримо са свима ближњима, да свима опростимо увреде и да се покајемо за своје грехе пред свештеником у Тајни исповести.

5. Уочи причешћа треба да присуствујемо на вечерњем богослужењу.

6. Они који се припремају за свето причешће треба да прочитају молитвено правило које је Црква установила за причаснике, јер нам то даје могућност да се усредсредимо на размишљање о Христовим Тајнама и да се погрузимо у благодатно молитвено стање.

 ____________

НАПОМЕНЕ:

1.Староста - лице чија је дужност била да управља црквеним газдинством и да води бригу о лепоти и украшавању храма - прим. прев.

http://www.svetosavlje.org/