Разговарајући са Јудејцима Господ наш Исус Христос је једном рекао: Тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће (Јн. 6,55). Шта значе речи Господа?
По учењу Цркве, за време вршења Литургије наитијем [силаском] Светога Духа хлеб и вино постају Христово Тело и Крв. То је најважнији моменат богослужења; хор у то време поје песму: "Тебе певамо..." После освећења Светих Дарова вид хлеба и вина за човечије очи се не мења. Али њихово вештаство постаје сасвим другачије: сада се под видом хлеба и вина на светом престолу налази истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа. Јеросхимонах Сампсон (1898-1979) једном је приповедао својим духовним чедима о чудесном случају који се десио за време служења Литургије у Александро-Невској Лаври. "Једном приликом сам се, - казивао је старац, - удостојио да видим у чаши Христово Тело и Крв. Епископ Стефан је служио у Успенској митрополијској цркви. Изнео сам чашу [путир] на амвон ради причешћа народа. Он је изговорио 'Верујем, Господе, и исповедам', након читања молитве подигао покривач и запрепастио се: у чаши су били Тело човечије и Крв. Тада ми се обратио: 'Види, оче, шта да чиним?' Окренуо се према свом левом рамену, а ја са чашом [путиром] према свом десном, ушли смо у олтар, поставили је на престо и почели да се молимо да нам се Господ смилује. Владика се четврт сата молио са уздигнутим рукама. Затим смо после његове молитве погледали у чашу - Христово Тело и Крв су се опет појавили у виду хлеба и вина. Тада је владика изашао и причестио људе. Сведоци овог чуда били су митрополит Гурије и оци Лав и Варсануфије"[1]. Све што је Бог створио дели се на материјално и нематеријално, опазиво и неопазиво човечијим чулима. У Светим Тајнама Цркве Божије такође су присутни ови елементи: духовно, које наша чула не опажају, и вештаствено, које је подложно чулном опажању. Ипак ми нисмо лишени могућности да познајемо духовну страну творевине Божије. Она се не постиже нашим чулима, него умом и срцем. То се односи и на црквене свештене радње. Ипак, треба знати да разум и душа постају способни да схватају и осећају оно што се дешава у Тајнама само ако је у човековом срцу присутна вера. Човечија душа постаје нарочито пријемчива за благодатну страну свештених радњи услед напрегнутог духовног труда. Тако је подвижник Грчке Цркве старац Јероним Егински (1883-1966) достигао просветљено стање духа када је после рукополагања за свештеника четрдесет дана заредом служио Божанствену Литургију. Једном је за време вршења Тајне својим очима видео како се вино и хлеб на видив начин претварају у Тело и Крв Господа. После подвижникове дуготрајне и сузне молитве Пречисте Тајне су добиле свој уобичајени изглед и он је могао да се причести. Чудо је тако јако утицало на Јеронима Егинског да је истог дана одустао од служења Литургије. Од тада је старац само појао у певници и проповедао. Када се припремамо за причешће за нас је врло важно да утврдимо у себи веру да нам предстоји да примимо у себе Тело и Крв Самога Христа. Без те непоколебиве уверености једноставно нема смисла да се причешћујемо. А демони, знајући за то, на сваки начин настоје да посеју семе сумње у човеково срце. Црквени историчар Созомен приповеда о следећем случају. Када је свети Јован Златоусти за време Литургије причешћивао верне пришла му је нека жена, следбеница јеретика Македонија. Чим је она, немајући веру, примила Божанско Причешће, Тело Христово се у њеним устима зачас претворило у камен. Жена се ужаснула од таквог чуда невиђеног и испричала о овом догађају свима, показујући и сам камен. Она се покајала због своје заблуде и из јереси се обратила истинској вери. Македоније, који је порицао Божанство Светога Духа, био је осуђен од Цркве 381. године на Другом Васељенском Сабору. Међутим, као што је познато из историје, нова лажна учења су и после тога наставила да повремено узбуњују Цркву, каткад ловећи у своје замке знатан број Хришћана. У томе нема ничег чудног: јереси су једно од средстава ђаволове борбе са Црквом. Представе многих древних и савремених јеретичких заједница о Евхаристији сасвим се разликују од православног учења о тој Тајни. Разни јеретици тврде да у хлебу и вину Евхаристије Христос присуствује символички, праобразно [алегоријски], изобиљем Своје благодати, или да пребива у њима невидиво, не мењајући њихову природу. Али Света Црква свагда је исповедала веру у то да се за време евхаристијског свештенодејства хлеб и вино стварно претварају, пресуштаствљују и преображавају у истинско Тело и Крв Господа. Таква вера је непобитан догмат Цркве. Сваки Хришћанин који тумачи Тајну Евхаристије другачије, престаје да бива члан Православне Цркве. Разуме се, у човечијем уму свагда се постављало питање: како обичан хлеб и вино постају Свети Дарови? На ово преподобни Јован Дамаскин, чувени православни богослов, овако одговара: "Јер као што је Бог све што је створио саздао дејством Светога Духа, тако и сада дејством Светога Духа чини оно што надмашује природу и што се може схватити само вером. Дух Свети силази и чини оно што је изнад речи и разумевања"[2]. Зато се Евхаристија и зове тајна. Један од најславнијих светитеља Православне Цркве, преподобни Арсеније Велики, једном је ради назидања ученицима казивао о неком подвижнику египатског Скита. Будући да је био човек праведног живота, тај монах је због своје неупућености ипак био у заблуди у погледу Светих Дарова. Говорио је да Хришћанин за време причешћа не прима Христово Тело, него његов образ у виду хлеба. Чувши за његово мишљење, два скитска старца су се веома забринула за спасење свог сабрата. Знали су за његову простоту и велики подвижнички труд, али су дошли код њега и почели да га убеђују: - Не мисли тако, оче, него исповедај по предању Свете Саборне Апостолске Цркве. Ми верујемо да је хлеб само Тело Христово, а да је у чаши - сама Крв Христова, а никако не слике. Иако је несхватљиво како хлеб може да буде Тело, пошто је Господ рекао за хлеб: "Ово је Тело Моје", ми верујемо да је хлеб истинско Тело Христово. - Ако се не уверим у то опитно, наставићу да сумњам, - старац је остајао при своме. - Хајде да се молимо Богу током целе следеће недеље да би нам Он објаснио тајну, а ми верујемо да ће нам Бог помоћи, - предложили су житељи скита. Старац је пристао и сво троје се усамило, сваки у својој колиби. Прошла је седмица у усрдним молитвама и духовним подвизима. После седам дана старци су дошли у храм. За време служења Литургије отвориле су им се духовне очи и сво троје је уместо хлеба угледало Младенца, а уместо јеромонаха који ломи хлеб - анђела који је заклао Младенца. А кад су приступили примању Светих Тајни, старцу који је сумњао било је дато окрвављено месо. Видевши га, у страху је повикао: - Господе! Верујем да је хлеб Твоје Тело! - И одмах је комад крвавог меса постао по изгледу обичан хлеб. После причешћа два старца, житеља скита, заблагодаривши Богу за чудо, рекли су свом сабрату који је задобио веру: - Бог зна да људи не могу да користе сирово месо и зато је покрио Своје Тело обликом хлеба, а Крв обликом вина. Свети Оци Првог Васељенског Сабора, придржавајући се тачног смисла Светог Писма, управљајући се према Светом Предању и поткрепљујући се у својој вери општепознатим чудима, указивали су Хришћанима са каквим душевним расположењем треба приступати Светом Причешћу: "На божанској трпези не треба да видимо само предложени хлеб и чашу, него треба, уздижући се умом, вером да разумемо да на свештеној трпези лежи Јагње Божије које узима на се грехе света (Јн. 1, 29), које свештеници приносе на жртву, и да, истински примајући пречасно Тело и Крв Његову, верујемо да су то знамења нашег васкрсења"[3]. Шта се догађа кад човек приступа светој Чаши, немајући истинску веру? Ако то чини злонамерно, на њега се обара гнев Божији, а ако то чини без зле намисли - Господ га на разне начине уразумљује. Изнесимо приповест о једном таквом случају. У XIX веку Русију су запљуснули валови такозваног либерализма и хуманизма, али државна власт је у то време још увек строго водила бригу да православни грађани империје макар једном годишње приступају причешћу. При том се елемент принуде у тој бризи власти за спасење својих поданика понекад граничио да светогрђем. Једном су у току Великог поста питомце Пажевског корпуса [средња војна школа у Русији - прим. прев.], сврстане у строги поредак, водили у храм да приступе светој Чаши. Димитрије Шепељов, младић просвећен "напредним" идејама, поверио је друговима који су корачали поред њега своје мишљење о ономе што се догађа: иако га принуђују да се причести, он свеједно не верује у то што је у чаши - Христово Тело и Крв. Са таквим духовним стањем Димитрије је и примио Свете Дарове. Али у устима је уместо хлеба и вина осетио укус меса и хладна скепса његовог ума у трену се расплинула под навалом ледене страве која је обузела његову неверујућу душу. Занемевши, Димитрије се скаменио пред свештеником, немоћан да прогута частицу. Свештеник је приметио да се нешто необично догодило са младићем и замолио га да уђе у олтар. Ту се, дошавши мало к себи, са частицом у устима Димитрије покајао због своје сумње и тек после тога је могао да прогута Свете Дарове који су му дати. После чуда које му се догодило Димитрије Александрович Шепељов постао је дубоко верујући човек, никаква помодна атеистичка струјања више нису могла да поколебају његову веру у Бога и Свете Тајне, коју је задобио личним искуством. У припремању за причешће утврђивање вере има изузетан значај. Примајући у уста Свете Дарове ми треба тврдо да верујемо да примамо Пречисто Тело и Крв Господа. Свети Дарови остају за наша чула хлеб и вино само да нас не би збуњивали изгледом и укусом човечијег тела. За време сваке Евхаристије Господ може да показује људима истински изглед Светих Тајни, али Њему није потребна наша вера у Његова чуда, него наше поверење у Његове речи: Хлеб који ћу ја дати тело је моје (Јн. 6,51). За време Тајне вечере Господ је узео хлеб, благословио га, преломио и, дајући га ученицима, рекао: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26,26-28). Када се припремамо за причешће, треба да се својим умом погрузимо у созерцање онога што се догађало на Тајној вечери. Неопходно је да утиснемо у своју свест речи Спаситеља које је изговорио Својим ученицима. То је потребно зато да учврстимо своју веру. Јер, учествујући у Евхаристији, удостојавамо се да примимо исто оно Христово Тело и Крв које је Он тада дао Својим апостолима. А да бисмо добили божанску благодат коју су апостоли добили на Тајној вечери, треба да имамо исту веру као и они тада. На жалост, нашу слабу веру често колебају лукаве замке злога. Штавише, каткад се међу верујућима налазе људи који се усуђују да приступају Светим Даровима са веома мутним представама о њима и који чак ни не покушавају да се побрину за утврђење своје вере. Хвала Богу, Који уразумљује и њих и нас Својим чудима! У давнини је постојао обичај да су хлеб и вино, неопходну за вршење Евхаристије, сами мирјани доносили у храм. Треба рећи да су се тада Хришћани старали да не оптерећују своје духовне пастире економским бригама у парохијама. Тако је, ето, једном угледна Римљанка, долазећи на Литургију, коју је служио свети Григорије Двојеслов, предала у олтар просфоре за вршење Тајне. На крају богослужења она је заједно са другим Хришћанима приступила светој Чаши, али када је дошао ред на њу, осмехнула се кад је чула речи које је архијереј изговорио: "Даје се животворно Тело Господа нашег Исуса Христа". Свети Григорије је упитао: - Зашто се смејеш? - Чудно ми је, владико, - одговорила је жена - да хлеб, који сам испекла од брашна својим рукама, ти називаш Телом Христовим. Желећи да у њеном срцу усади веру у Тајну, Свети Григорије се помолио Богу и одмах се изглед хлеба променио и сви су угледали крваво човечије тело. Хришћане који су били присутни у храму обузео је побожни трепет и они су прославили Господа Који им је тим чудом још више утврдио веру. Њима се придружила и виновница догађаја, која је постала свесна своје заблуде. Након што су, по молитви светог Григорија, Свети Дарови добили пређашњи изглед, она се са тврдом вером причестила Христовим Телом и Крвљу. Зашто су потребна чуда? Господ их не чини ради задовољавања човечије радозналости. Он чини чуда да би пробудио или утврдио веру у човеку, да би му помогао у тешким животним приликама и да би решио духовне проблеме који га узнемиравају. Блажен је човек који је, видевши чудо, поверовао Христу и Његовој Цркви, али блаженији је онај ко верује и без чуда. Христу је потребна наша вера, али вера разумна и заснована на истинским догматима Цркве. Зато, припремајући се за причешће, треба да знамо црквено учење о Тајни Евхаристије. Црква нам заповеда да тврдо верујемо да у тој великој Тајни хлеб и вино постају Христово Тело и Крв. Господ је присутан у Светим Даровима не само Телом и Крвљу, него и свим Својим Божанством, Које је нераздељиво сједињено са Његовом човечанском природом. Стога, када се причешћујемо, како пише преподобни Јефрем Сиријски, "Тело Господа новим (тајанственим) начином сједињује се са нашим телима и најчистија Крв Његова улива се у наше жиле: сав Он усељава се у све нас, по благодати Својој"[4]. А свети Јован Дамаскин објашњава: "Ова Тајна се назива Причешће јер њоме постајемо причасници Исусовог Божанства"[5]. Пред причешће свештеник раздељује Агнец - хлеб који је постао Тело Господње, - на делове [частице]. Код непросвећеног човека то може да створи утисак да раздељује Самог Христа. Наравно, то није тако: Христос је свагда један и нераздељив. Црква нас учи да се у свакој частици Светих Дарова налази не део Тела и Крви Господа, него да свецело присуствује Сам Христос, савршени Бог и савршени Човек. Тајна Евхаристије врши се непрекидно у разним крајевима света. У свим храмовима хлеб и вино претварају се у Христове Тајне. То никако не значи да се појављују нова Тела Господа. На свим престолима за време вршења свих Литургија присуствује једно Тело и једна Крв Исуса Христа. Тим поводом источни Патријарси у "Посланици о православној вери" пишу овако: "И то није зато што Тело Господа, Које се налази на небесима, силази на жртвенике, него зато што хлеб предложења, припреман засебно у свим црквама и, по освећењу, претваран и пресуштаствљаван, постаје једно исто са Телом које је на небесима. Јер у Господа је свагда једно Тело, а не многа на многим местима: управо зато ова је Тајна по општем мишљењу најчудеснија и појмљива само вером, а не умовањима човечије мудрости"[6]. Да ли се догађа нека промена са Светим Даровима после њиховог пресуштаствљења? Не. Након што су се хлеб и вино пресуштаствили у Христово Тело и Крв, они остају такви заувек. То јест, пре причешћа, за време причешћа и после причешћа не дешавају се никакве промене са Светим Даровима. Они су истинско Христово Тело и Крв чак и ако се њима нико није причестио. Они се никад не претварају у пређашњи хлеб и вино. Зато после сваке Литургије свештенослужитељи употребљавају, то јест, окушају Свете Дарове који су остали у чаши, не остављајући ни најмању частицу. Као сведочанство да се Свети Дарови никада не претварају у пређашњи хлеб и вино служи Ланчанско чудо. Било је то у VIII веку, у италијанском граду Ланчано у храму Сан-Легонција служена је Тајна Евхаристије. Једног од свештеника који су тог дана служили Литургију, изненада је обузела сумња да ли се у стварности хлеб и вино претварају у Христово Тело и Крв? Нису ли они само символи који нас подсећају на Тајну вечеру? Мучен сумњама, свештеник је изговорио речи Евхаристијског канона и, упркос његовом маловерју, пресуштаствљење се догодило. Када је преломио Евхаристијски Хлеб, из његових груди отео се крик запрепашћења. Под свештениковим прстима преломљени Хлеб одједном се претворио у нешто друго - он није одмах схватио у шта заправо. Кроз неколико тренутака запањени свештеник је схватио да његове руке држе танки одрезак мишићног ткива човечијег Тела. Погледавши у чашу, угледао је тамо... Крв. Свештеникова сабраћа, привучена његовим криком, окружила су престо и зачуђено гледала у Тело и Крв Спаситеља. Потресен чудом, свештеник је пред њима исповедио своје сумње, а по окончању Литургије ћутке је пао на колена и погрузио се у дуготрајну молитву. Вест о чуду брзо се пронела по оближњим градовима и у Ланчано су кренуле поворке поклоника. Од тада се у граду Ланчано скоро тринаест векова чува Христово Тело и Крв, који су се материјализовали за време Евхаристије у цркви посвећеној Сан-Легонцију (сада Сан-Франческу). После отпадања римокатоличке цркве од Православља Свети Дарови су постали објекат пажње научника. За свест православног Хришћанина изгледа чудно зашто се уз помоћ метода световне науке врше испитивања велике светиње. Рационализам западног човека сматрао је такве методе допуштеним. Од 1574. године над Светим Даровима вршени су разни опити и посматрања, а од почетка седамдесетих година двадесетог столећа они су почели да се спроводе на експерименталном нивоу. Велики специјалиста у области анатомије, патолошке хистологије и клиничке микроскопије професор медицинског факултета Сијенског универзитета Одоардо Линоли вршио је са својим колегама истраживања 1970. и 1971. године и дошао до следећих закључака. Свети Дарови који се од VIII века чувају у Ланчану јесу стварно човечије тело и крв. Тело је фрагмент мишићног ткива срца, који у пресеку садржи миокард, ендокард и лутајући нерв[7]. Знатна дебљина миокарда дозвољава да се изведе закључак да фрагмент Тела можда припада левој срчаној комори. И Тело и Крв спадају у исту крвну групу: АБ. Њој припада и Крв која је откривена на Туринској Плаштаници. Крв садржи протеине и минерале у процентним односима нормалним за човечију крв. Научници су нарочито истакли: најчудније је што се Тело и Крв дванаест векова чувају под утицајем физичких, атмосферских и биолошких фактора без вештачке заштите и примене специјалних конзерванса. Руђеро Бертели, професор анатомије на Сијенском универзитету вршио је испитивања паралелно са Одоардом Линолијем и добио исте резултате. У току поновљених експеримената, вршених током 1981. године уз примену савршеније апаратуре и уз узимање у обзир нових достигнућа науке у области анатомије и патологије, ови резултати били су поново потврђени. По сведочењу савременика Ланчанског чуда, материјализована Крв касније се згрушала у пет куглица различитих форми, које су се затим стврднуле. Интересантно је да је свака од тих куглица, узета одвојено, тешка онолико колико свих пет заједно. То противречи елементарним законима физике, али то је чињеница коју научници нису могли да објасне до сада. Стављена у древну чашу од горског кристала сачињену из једног комада, чудесна Крв већ тринаест векова изложена је погледу поклоника и путника који посећују Ланчано. Поред тога, Крв, будући да је доведена у течно стање, остаје подесна за пресипање јер има сва својства свеже крви[8]. Какво чудо је још потребно да би убедило маловерне? У Христу су нераздељиво и несливено сједињене две природе: Божанска и човечанска. Обема природама Богочовека приличи једно Божанско поштовање. Зато ми који приступамо примању Христових Тајни треба да им одајемо славу и част који приличе Једном Богу. Тим поводом преподобни Јован Дамаскин излаже: "Не одбацујемо поштовање тела, јер се њему одаје поштовање у једној Ипостаси Речи, Која је постала Ипостас за тело; али не служимо твари, јер поштујемо тело не као обичну плот, него као тело сједињено са Божанством, јер су се две природе сјединиле у једно Лице и једну Ипостас Бога Речи"[9]. Треба имати на уму да кад расуђујемо о Пречистим Тајнама треба да се држимо једноставности и не прекорачујемо границе црквеног учења. Једном је преподобног Алексија Зосимовског (1844-1928) једно духовно чедо упитало: - Је ли грешно мислити да се причешћивањем Светим Тајнама најприсније сједињујемо и са Мајком Божијом? - Твоја мисао није јеретичка, - одговорио је преподобни, - али боље је да уопште не размишљаш о таквим питањима, иначе ћеш смислити нешто непотребно, а можеш чак и да сиђеш с ума. Довољно је само да мислиш о Спаситељу и да се разборито причешћујеш Христовим Телом и Крвљу. Дакле, резимирајмо. 1. Припремајући се за причешће треба да утврђујемо веру у својој души. Зато је неопходно да имамо јасне представе о Тајни Светог Причешћа. Конкретно - треба тачно да знамо основне поставке учења Цркве које се тичу нашег причешћивања Христовим Тајнама. Укратко, оне су следеће: - за време вршења Литургије силаском Светог Духа хлеб и вино постају Христово Тело и Крв; - после освећења Светих Дарова изглед хлеба и вина за човечије очи не мења се. Ипак њихово вештаство постаје сасвим другачије по својој природи. Сада се под видом хлеба и вина на престолу налазе истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа; - Христос присуствује у Светим Даровима не само Телом и Крвљу него и свим Својим Божанством Које је нераздељиво сједињено са Његовом човечанском природом. Стога, као што је писао свети Јован Дамаскин, кроз Тајну Светог Причешћа "ми постајемо причасници [заједничари] Исусовог Божанства". Да бисмо се сјединили са Христом неопходно је да у свом срцу имамо православну, непоколебиву и разјашњену веру. 2. Тајна Светог Причешћа има две стране: духовну, коју наша чула не опажају, и вештаствену, која је подложна чулном опажању. Ми нисмо лишени могућности да познајемо духовну страну ове велике Тајне. Ми њу схватамо умом и срцем, а не нашим чулима. Али треба имати на уму да разум и душа постају способни да схвате и осете оно што се догађа у тајни Светог Причешћа само ако у човековом срцу има вере. 3. Утврдивши веру у свом срцу, за време вршења Тајне Евхаристије треба својим умом да се узвисимо над материјалним и да духовно созерцавамо Јагње Божије које се приноси на жртву за грехе човечанства. 4. Погружујући се у богомислије о Пречистим Тајнама, треба да се држимо простоте и да не прекорачујемо границе црквеног учења. НАПОМЕНЕ: 1Подвижници побожности 20. столећа, М., 1994, т. I, стр. 415 2Преп. Јован Дамаскин: Тачно изложење Православне Вере, М., 1992, стр. 250-252. 3Цит. по: Еп. Макарије: Православно догматско богословље, СПб., 1857, т. 2, стр. 302. 4.Цит. по: Еп. Макарије, цит. дел., стр. 306. 5.Преп. Јован Дамаскин, цит. дел., стр. 255. 6.Посланица Патријараха Источно-Саборне Цркве о православној вери, М., 1860, стр. 70. 7.Nervus vagus, nervus pneumogastricus, десети пар лобањских нерава који инервира органе главе, врата и предела грудне и трбушне дупље. Учествује у регулисању рефлексних радњи (нпр. гутања) и крвног притиска. - Прим. Прев. 8.Непознати свет вере / Сретенски манастир, 2001, стр. 19-22. 9.Преп. Јован Дамаскин, цит. дел., стр. 159. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CudoSvetogPricesca/CudoSvetogPricesca07.htm
|