Када је припрема за причешће завршена, можемо да приступимо Тајни Светог Причешћа. Ова Тајна се врши за време Литургије, главне службе дневног богослужбеног круга. Да бисмо правилно разумели све што се догађа за време Литургије, треба пре свега да се упознамо са великим значајем овог богослужења. У чему се оно састоји?

О значају Литургије праведни Јован Кронштатски је писао: "Корист Литургије је неизмерна не само за сву Православну Цркву, него и за сву васељену, за све људе свих вера и исповедања, јер Бескрвна Жртва и молитве приносе се Господу за сву васељену. Због вршења Литургије Господ има дуготрпљење за сав свет и милостив је према целом свету, дарујући му изобиље плодова земаљских, успехе грађанске [друштвене], успехе у наукама, уметностима, у земљорадњи, у домаћем газдовању, имајући милост не само према човеку, него и према животињама које човеку служе. О, Литургија је чудесна, Литургија је свеваселенска, Литургија је Божанствена и боготворећа!

Вршењем Литургије удостојавам се безбројних милости од Господа, али не само ја, него сви православни људи, сав свет - по милости и бескрајној сили Бескрвне Жртве која се приноси на светом престолу. То је покретач свега света, којим је могуће покренути све народе, племена и језике ка Богу, јер Агнец обухвата сав свет"[1].

Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов; 1937) у време најтежих искушења за Русију поучавао је своју паству да су Литургија и причешће Светим Тајнама најмоћније и најпоузданије средство против духовног зла и напада неверја на вољену Родину. "Све док се служи Божанствена Литургија, све док људи приступају Божанственом Причешћу, дотле можемо бити уверени да ће се Православна Црква одржати и да ће победити, да руски људи неће пропасти у злу греха, безбожја, злобе, материјализма, гордости и нечистоте, да ће се Родина наша препородити и спасти. Зато пре свега мислите о очувању, вршењу и непрекидном служењу Литургије (свакодневном, чак и вишекратном, на разним престолима). Ако ње буде, биће и Цркве, и Русије"[2]. Речи свештеномученика Серафима показале су се као пророчанске. Упркос жестоким гоњењима, Руска Црква никада није прекидала вршење Литургије. И сада се можемо својим очима уверити у њену Божанствену силу. Гонитељи су ишчезли као дим, а Православна Црква и руски народ по милости Божијој настављају да постоје усред овог метежног света.

"Сви волимо живот, - писао је праведни Јован Кронштатски. - Али у нама нема истинског живота без извора живота - Исуса Христа. Литургија је ризница, извор истинског живота, јер је у њој Сам Господ. Владика живота даје Себе Самог за јело и пиће онима који верују у Њега и у изобиљу даје живот причасницима Својим, као што и Сам говори: Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни... Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 6,54; 10, 10)".[3]

Анђелско служење

Зашто Литургију понекад називају анђелским служењем? Зато што анђели свагда присуствују Евхаристији и помажу свештенослужитељима да је врше. Величина Божанствене Литургије изазива задивљеност и најдубљу побожност Небеских Сила.

Према сведочењу старца Јакова Цаликиса са Евбеје, који је више пута био удостојен чудесних виђења Божијих, чим свештеник на Литургији изговори почетни возглас, у олтар се истог часа окупљају Небеске Силе. Други праведник, свети Јован Кронштатски писао је: "На Проскомидију бивају позвани сви свети, почев од Мајке Божије, ради учествовања у служењу Литургије. Са свештеником у служењу учествују сви свети и сви анђели"[4].

Преподобни Јевтимије Велики (†473) казивао је неким својим ученицима да је често виђао анђела који је са њим служио Литургију.

Преподобни Анатолије Оптински (Зерцалов) 1892. године дошао је у Петроград. Тамо се срео са праведним Јованом Кронштатским. Отац Јован је позвао преподобног Анатолија у свој храм у Кронштату. Када је почела Литургија, отац Јован је видео да заједно са преподобним Анатолијем служе два анђела.

Тајна Светог Причешћа која се врши за време Литургије, сједињује у једну свезу небо и земљу. Ово јединство, невидиво за очи обичних људи, појављује се у свој својој красоти пред духовним погледом светих.

Праведни Јован Кронштатски је писао: "Како се међусобно блиско налазимо и житељи неба, и житељи земље, и Мајка Божија, и сви свети, и сви ми, православни Хришћани, када се врши божанствена, свесветска, наднебесна, свеопшта Литургија! Боже мој! Какво прерадосно животворно заједничење!"[5]

Преподобни Јевтимије Суздаљски (1404) на празник Преображења Господњег позвао је епископа Јована да служи Литургију у његовом манастиру. На службу је дошао и велики књаз Борис Константинович. Будући да је био веома благочестив и милостив, велики књаз је био удостојен тајанственог виђења за време Литургије. Он је видео да светом Јовану и преподобном Јевтимију саслужује светли младић у сјајним ризама. По завршетку богослужења велики књаз је искористио повољан тренутак и кад су били насамо упитао епископа Јована о виђењу. Архијереј испрва није хтео да му открије тајну, али је затим рекао:

- Кад ти је Бог већ открио ово, не могу да скријем од тебе да си видео анђела Господњег, који понекад присуствује Литургији, када се ја, грешни, удостојавам да служим заједно са великим Јевтимијем. А ти никоме не говори о овоме док сам ја жив.

Учествујући у Литургији, ми, верни Хришћани, и сами се уподобљавамо анђелима. У чему је та сличност? По речима праведног Јована Кронштатског, прво, ми појемо Богу анђелским песмама - алилуја и Трисветом песмом. Друго, ми као и анђели, "узимамо Господа Славе и носимо Га у себи кроз причешће. Примамо свецело у себе Христа Бога у срце, и носимо Га на престолу херувимском, пламено Га љубимо, као што Га љубе херувими. И ради Његове љубави ослобађамо своја срца од сваке земаљске љубави, јер љубав земаљска је неспојива са љубављу Божијом"[6].

Да би вршили анђелско служење Литургије у дубокој побожности, праведници су се ослобађали свега земаљског. Велики атонски подвижник јеросхимонах Тихон (†l968) у свом осамљеном атонском храму служио је Литургију уз помоћ само једног монаха-појца. Поступао је тако зато што је хтео да се у олтару, у потпуној осамљености, слободно предаје удубљеној молитви. Када је почињала Херувимска песма, отац Тихон се обично двадесет до тридесет минута погружавао у духовна созерцања. Зато је монах више пута понављао Херувимску песму дотле док не би чуо кораке оца Тихона док излази из олтара на Велики вход. Једном је после службе појац упитао: - Шта ти видиш, старче? Херувиме и Серафиме како славослове Бога. Мој Анђео Чувар отпушта ме тек за пола сата и тада настављам Божанствену Литургију. Каткад је јеросхимонах Тихон служио Литургију и без помоћи појца. Но при том се појање у храму ипак чуло! Једном је старца посетио отац Теоклит Дионисијатски. Отац Тихон се налазио у храму и отуда се чуло умилно појање. Теоклит је хтео да уђе унутра, али врата су била затворена. Не желећи никога да узнемирава куцањем на врата, решио је да поред храма сачека завршетак службе. Ускоро је појање утихло и после извесног времена отац Тихон је отворио врата. Ушавши унутра Теоклит тамо није нашао никог осим оца Тихона. То га је запрепастило и он је схватио да су за време Литургије појали анђели. Праведни Јован Кронштатски је писао: "Чудесна је, величанствена и божанствена на земљи служба - Литургија. То је тајанствено служење које се савршава у спомен Господу Богу. У њој узимају учешће не само земаљски свештенослужитељи, црквенослужитељи и мирјани, него и небески анђелски чинови и сви свети Божији угодници који живе на небу; а од ње имају користи и умрли. Зато Литургију треба служити са нарочитом пажњом, побожношћу, љубављу и благодарењем Господу, Који је установио и уредио на земљи такво заједничко сагласно свеспасоносно служење"[7].

Проскомидија

Зашто чак и неки православни верници који стално присуствују на богослужењима у парохијским храмовима не придају велики значај Проскомидији? Очигледно зато што се она врши у олтару невидиво за њихове очи. Ипак овај први део Литургије има дубоки духовни смисао. На Проскомидији, благодарећи нарочитим свештеним радњама, хлеб и вино постају вештаство за Евхаристију. За време вршења Проскомидије врши се и спомињање чланова Христове Цркве - небеске и земаљске.

Молитве и свештене радње на Проскомидији имају двојако значење. С једне стране, оне изображавају Христово Рођење, а с друге - Његова страдања и смрт. Тако, припремање Светог Хлеба и вађење Агнеца из просфоре означавају рођење Исуса Христа. При том жртвеник оличава пећину, дискос - јасле у којима је био положен Младенац Христос, звездица - звезду која је мудраце довела у Витлејем, покривачи - пелене којима је био повијен Спаситељ. Чаша [путир], кадионица и тамјан подсећају на дарове које су принели мудраци. Молитве које изговарају свештеник и ђакон подсећају на поклоњење и славославље које су одали Спаситељу витлејемски пастири и мудраци са Истока.

Крстолико расецање Агнеца и Његово пробадање копљем означавају распеће Исуса Христа.

Вађење частица из просфора и њихово стављање на дискос око Светог Агнеца символизују Цркву Божију, чија глава је Господ Исус Христос. Јеросхимонах Тихон Атонски, на основу свог духовног искуства, говорио је да на Проскомидији у олтару, када свештеник спомиње свете и вади за њих частице из просфора, невидиво присуствују анђели, пророци, апостоли, светитељи, мученици, преподобни, бесребреници и сви праведници. Они долазе да помогну свима чије се молитвено спомињање врши за време Проскомидије.

Свештене радње Проскомидије имају символички карактер. Ипак, треба да знамо да су символи црквених свештених радњи испуњени небеском реалношћу. Један од најславнијих грчких светих отаца старац Пајсије (1924-1994) у младости је за време богослужења прислуживао у манастирском храму. Једном је за време вршења Проскомидије стварно видео на дискосу веома мало јагње. Када је свештеник изговорио молитву и спустио копље на Агнеца који је, исечен и извађен из просфоре, лежао на дискосу, јагње је почело да се трза и задрхтало је од бола. После тог случаја отац Пајсије се више није усуђивао да улази у олтар. Обузео га је свештени страх на помисао о великој тајни која се врши у олтару. До краја свог живота остао је обичан монах, одбијајући све предлоге да прими свештенички чин.

Како можемо да схватимо нематеријалну страну Литургије?

Реалност свештених радњи које се врше за време Литургије, познајемо само вером. Управо наша вера чини земаљске символе прозрачним и тада кроз њих почињемо да видимо небеску реалност.

Мали Вход

Важан моменат Литургије је Вход са Јеванђељем. Овај Вход се назива Малим за разлику од Великог, који се врши за време преношења Светих Дарова са жртвеника на престо. На Малом Входу свештеник и ђакон, носећи Јеванђеље, кроз северна врата излазе из олтара на солеју. За време појања "Приђите, поклонимо се..." свештенослужитељи улазе кроз Царске двери у олтар, где ђакон полаже Јеванђеље на престо.

Шта символише Мали Вход? Он служи као изображење ступања Господа Исуса Христа на проповед за време Његовог земаљског живота. Истовремено овај Вход је символички израз најприснијег заједничења оних који се моле у храму са својим Господом. У том тренутку треба да гледамо на Јеванђеље као на Самог Господа Исуса Христа.

Ушавши у олтар, свештеник за време појања тропара и кондака говори тихо молитву Трисвете песме. У тој молитви он у име свих верујућих моли Бога, Кога славослове Серафими и Херувими, да прими Трисвету песму и из наших уста, да нам опрости сагрешења и да нам да снаге да Му непорочно служимо до краја живота. После молитве Трисвете песме ђакон са солеје изговара молитвене возгласе.

Управо у овом моменту Литургије један од најпоштованијих руских светитеља добио је од Бога велико откривење.

Једном је за време Литургије преподобни Серафим Саровски, служећи као ђакон, после Малог Входа на солеји гласно изговорио: "Господе, спаси благочестиве и услиши нас!" Затим се окренуо ка народу и, држећи орар са три прста, показао на предстојећи народ, гласно говорећи: "И у векове векова!" Одједном спољашњи изглед преподобног променио се и он се, уместо да уђе кроз Царства двери, скаменио на месту. Сви присутни у храму су приметили да се с њим догодило нешто необично. Два јерођакона су узела преподобног Серафима под руке и увела га у олтар. Ту је он одстојао око три сата, при чему се његов спољашњи изглед више пута мењао.

Дошавши к себи, преподобни Серафим је, кад су били насамо, испричао старијој манастирској браћи о свом виђењу: "Само што сам ја, убоги, гласно изговорио: 'Господе, спаси благочестиве и услиши нас!' - и, показујући орарем на народ, завршио: 'И у векове векова!' - одједном ме је обасјао зрак светлости, сјајне као сунчана. Погледавши ту светлост, угледао сам Господа и Бога нашег Исуса Христа у обличју Сина Човечијега, како сија у слави и неизрецивој светлости, окруженог Небеским силама, анђелима, арханђелима, херувимима и серафимима, као ројем пчела, и како од западних црквених врата иде ваздухом. Приближивши се у таквом обличју амвону и уздигнувши Своје пречисте руке, Господ је благословио свештенослужитеље и људе сабране на молитву. После тога ступивши у Своју свету месну икону[8], која се налази са десне стране Царских двери, преобразио се, окружен анђелским хоровима, који су неизрецивом светлошћу обасјавали сву цркву. А ја, земља и пепео, сусревши тада Господа Исуса док је корачао над тлом, удостојио сам се нарочитог благослова од Њега. Срце моје се обрадовало, чисто и просветљено, у сладости љубави према Господу!"[9]

Велико и радосно виђење за сваку хришћанску душу! Зар не?

Велики Вход

Вход са Светим Даровима назива се Велики. Тако се зове због величине догађаја који се спомињу у том моменту Литургије. Свети Дарови за време Великог Входа изображавају Господа Исуса Христа Који иде на добровољна страдања и смрт за грехе свог човечанства. Овај Вход се назива Велики и због важности циља ради кога се врши. Свети Дарови се преносе са жртвеника на Престо ради њиховог приношења на жртву Богу и вршења Тајне Светог Причешћа.

Време Великог Входа је време када треба са страхом Божијим да погрузимо своју душу у молитву и да побожно гледамо на Господа Који иде да принесе Себе на жртву ради нашег спасења.

Једном је отац Јаков Цаликис, као свештеник, служио Литургију. На Великом Входу одједном је осетио да га неко одостраг гурка у раме и управља ка светом Престолу. Помисливши да то чини појац, старац је рекао:

- Благословени! Каква безбожност: ушао си кроз Царске двери и мене гуркаш! Окренувши се, отац Јаков је, међутим, уместо појца угледао арханђела који је својим крилом усмеравао његово кретање за време Великог Входа. Једном од својих духовних чеда старац Јаков је казивао: Људи су, чедо моје, слепи и не виде шта се збива у храму на Божанственој Литургији. Неки пут не могу да издржим и седам на столицу, а остали саслужитељи мисле да ми није добро, али не знају шта се збива у олтару током Божанствене Литургије. Колики распон крила, чедо моје, имају анђели!

Праведни Јован Кронштатски писао је да Херувимска песма, коју поју приликом вршења Великог Входа, значи "да за време нашег служења Господу и анђели невидљиво служе и као да са људима чине један хор, једну Цркву, једно сабрање. И ова околност нас учи да побожно и словесно стојимо и да се молимо у цркви, слушајући појање и читање"[10].

Шта се дешава кад се неко за време служења Литургије понаша претерано слободно?

Преподобни Арсеније Кападокијски (†1924) више година је служио као парохијски свештеник у Фараси, у једном од хришћанских насеља у Турској. Једном се о Пасхи, када је он служио Литургију, у храму појавио Турчин, вођа разбојничке банде. Приметивши тог наоружаног човека који се дрско понашао, преподобни Арсеније је заповедио да му саопште да одмах изађе из храма. Али разбојник никако није реаговао на молбу. Преподобни му се није поново обратио и спокојно је наставио да служи даље.

Када је на Великом Входу отац Арсеније изашао из олтара са Светим Даровима, Турчин га је видео како иде ваздухом, а не по земљи. Истог часа разбојниково тело је почело тако јако да се тресе да је хтео да побегне из цркве, али то није могао да учини јер је био везан невидивим узама. Ушавши у олтар, преподобни Арсеније му је дао знак да изађе. Осетивши да је ослобођен од уза, Турчин је, дрхтећи целим телом, изашао из храма и стропоштао се на земљу као мртвац. Лежао је непокретан све док га отац Арсеније, завршивши службу, није подигао са земље.

Преподобни је строго прекорео разбојника, али због празника Пасхе дао му је пет пијастара и отпустио га. Уплашени Турчин сместа је окупио све своје другове који су опколили село и одвео их подаље од њега.

Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6,7). Безбожници, који се безобзирно понашају за време Литургије, навлаче на себе гнев Божији. А ми, верни Хришћани, ако у току Литургије, а нарочито у њеним најважнијим моментима, припремамо своје срце за сусрет са Господом, обавезно ћемо се удостојити Његове посете.

Претварање Светих Дарова

У својим дневницима игуман Теодосије (Попов; †l903) наводи успомене своје баке о њеном детињству, када јој је било седам-осам година. "У цркви сам стајала крај самог амвона, наспрам Царских двери, и будно пратила све радње свештеника. Повод за моје осматрање свештеника био је тај што сам једном, о неком празнику, док сам са својим родитељима била на Литургији, видела над Престолом, мало изнад главе свештеника, непосредно над светом чашом, лебдећег Голуба који је био бео као снег и непомично се одржавао у ваздуху, једва приметно лепршајући крилима. И то сам видела не једном, и не два пута, него неколико пута, што сам саопштила својој другарици, и зато смо ја и она чим би чуле звоњаву звона, одмах трачале што смо брже могле, желећи да претекнемо једна другу и да станемо заједно крај амвона, очекујући појаву блиставог белог Голупчића. А како смо Га тек волеле што је био тако беличаст и тако лепушкаст!

Али било је дана кад нисмо могле да дочекамо то чудо које се догађало само за време служења старца-свештеника Росницког. Само кад је он служио ми смо сваки пут виђале нашег Голупчића. Кад су служили други свештеници то се није догађало. Откад смо ово испричале нашим родитељима, а родитељи то рекли свештенику Росницком, другарица и ја више нисмо виђале чудесног Голупчића"[11].

Ко се јављао пред дечијим погледом у виду голуба? Несумњиво - Свети Дух. Управо под Његовим дејством врши се сва Литургија. Благодат Светога Духа пројављује се нарочито силно за време најважнијег дела Литургије - Евхаристијског канона који почиње свештениковим узглашавањем: "Заблагодаримо Господу". Овим речима, којим се верни позивају да узнесу благодарност Богу, свештеник приступа вршењу Тајне Свете Евхаристије. Пример за такав почетак Тајне дао је Сам Спаситељ када је на Тајној вечери почео да свештенодејствује Бескрвну Жртву благодарењем Богу Оцу.

У молитви која се тихо чита за време Евхаристијског канона свештеник у име свих верних прославља величину Божију, Његово бесконачно савршенство и Његова доброчинства роду човечијем. Свештеник исповеда светост Бога и уједно прославља бескрајну љубав према нама Бога Оца, Који је послао Свог Јединородног Сина ради нашег спасења.

Спаситељ Који је дошао на земљу извршио је тајну Светог Причешћа и завештао нам да је чинимо Њему у спомен. Господње речи које је изговорио на Тајној вечери, свештеник изговара гласно: "Узмите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова".

Приликом изговарања речи "Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све" ђакон или сам свештеник, укрштајући своје руке, десном руком узима дискос, а левом - путир, подиже их над Престолом, а затим их поново ставља на њихово место. Ова свештена радња је узношење Светих Дарова на жртву Богу од свих верних.

Када је праведни Јован Кронштатски узносио Свете Дарове, његов ум се узносио у горњи свет. Писао је: "Замишљам торжественост и величину ових тренутака када, стојећи лицем у лице пред вечном, савршеном и непромењивом правдом Оца Небеског, Који кара грех, приносим у име свих и за све једну безмерну, свеправедну умилостивљујућу Жртву Христа Сина Божијег, Која једина може да приклони Бога Оца на милост и искупи сав свет од праведног проклетства и да свима вернима измоли опроштај грехова и благослов"[12]. У тим свештеним тренуцима сво наше срце треба да буде потпуно предано Богу. Треба да заборавимо на све земаљско да било каквим страсним помислима не бисмо ражалостили Јагње Божије које приноси Себе на жртву.

Шта се догађа на Литургији одмах по узношењу Светих Дарова? За време док хор поје "Тебе певамо, Тебе благосиљамо..." и свештеник тихо изговара молитве, збива се претварање, или пресуштаствљење, Светих Дарова у Христово Пречисто Тело и Крв. У том тренутку сви који стоје у храму заједно са свештенослужитељима треба да се моле да Отац Небески ниспошље Духа Свога Светога на њих и на предложене Дарове. "У то време нека наше душе заиста буду као запаљене светиљке, као ужежена кадионица која миомирише, као дим тамјана који се подиже у висину, јер у том тренутку догађа се страшна, животворна тајна - претварање Духом Божијим хлеба и вина у Христово Пречисто Тело и Крв, и на Престолу се јавља Бог у телу"[13].

Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов; 1844-1919), ученик преподобног Амвросија Оптинског, једном је на Литургији, за време пресуштаствљења Светих Дарова, био удостојен благодатног виђења. Старац је испричао да Горње место у олтару као да је узмакло и он је видео Спаситеља окруженог мноштвом Арханђела, Херувима и Серафима. Анђели су лебдели око Христа одозго, одоздо и на обема странама. Око Господа су се распоредили сабори светих пророка, апостола, преподобних, мученика, архијереја и осталих светих. Сво небо је било испуњено Анђелима и светима. Сви они су стајали глава преклоњених и окренутих ка Спаситељу. Руке су држали прекрштене на прсима.

Анђели и свети били су у великој побожности, страху и ћутању и као да су се насићавали бестелесно-ружичастом светлошћу, која је исходила од Спаситеља и Његових рана. Иста светлост од Христових рана као зрак је падала и на Свете Тајне које су се налазиле на Престолу.

Другачија светлост простирала се са небеске висине. По речима старца Гаврила, та светлост је била нежно-сјајна, неописиве лепоте и величанствености. Управо према њој је био окренут Спаситељ Који је Сам Себе приносио на жртву.

Када је отац Гаврило дошао к себи показало се да његова уста изговарају речи молитве: "И учини овај Хлеб пречасним Телом Христа Твога. Амин. А оно што је у Чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога. Амин. Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин. Амин. Амин". Од страха и трепета старац је зајецао.

Касније отац Гаврило није могао да служи Литургију без суза - такав силан утисак је оставило у њему виђење Христове Жртве за грехе људи. Чим би старац изговорио: "Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све, његов глас се прекидао, из очију су текле сузе и он се потпуно одвезивао од свега земаљског, предајући се духовним доживљајима и побожним молитвама. Понекад у таквим тренуцима отац Гаврило није могао да задржи свој плач и тада се, мешајући се са појањем хора, из олтара чуло његово ридање које је потресало душе људи који су се молили током службе.

По претварању Светих Дарова свештеник се тихо моли Богу за причаснике, као и за све преминуле у вери. Он молитвено спомиње и преминуле праведнике. Ово помињање сведочи о плодовима Христове Голготске Жртве. Нарочито ("особито") свештеник спомиње Богомајку као начелницу искупљеног и обновљеног човечанства и заступницу свих људи пред Сином Божијим. Узевши кадионицу, свештеник говори гласно: "Особито за пресвету..." После овог возгласа свештеник се тихо моли, спомињући у име Цркве свете, спасене крсном Жртвом Спаситеља и већ прослављене од Бога, благодари Господу и славослови Га за то што их је учинио посредницима за нас на Небу, а такође се моли за преминуле и живе чланове Цркве.

Валаамски схимник Киријак имао је за време Литургије виђење. Стајао је у олтару и, када је служећи свештеник гласно изговорио: "Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све", од престола се излио необичан миомирис. А када је свештеник почео да се моли да буде ниспослан Свети Дух на предложене Дарове, Киријак је видео да је олтар пун Херувима који су окруживали Престо. Свештеника је обухватио огањ и чим је учинио земни поклон пред престолом са висине је слетео бели голуб који је почео да лебди над дискосом. Затим је голуб узлетео на врх свете Чаше и, склопивши крила, спустио се у њу. И одмах су се Анђели, павши ничице, поклонили светом Престолу. Када је свештеник гласно изговорио: "Особито за пресвету", небеске силе су се опет поклониле до земље. После појања "Достојно је" они су се поклонили трећи пут. Затим су Анђели окружили свештеника, осенили његову главу чудесном плаштаницом и после тога постали невидиви.

После Евхаристијског канона следи молитвена припрема верних за примање Христових Тајни и само Свето Причешће.

Праведни Јован Кронштатски писао је: "Из непрекидног чуда пресуштаствљења хлеба и вина у истинско Христово Тело и Крв, сједињених са Његовим Божанством, видим чудо сталног оживљавања човека. И све то - на моје очи; а ја то доживљавам душом и телом и осећам живо. Боже мој! Какве страшне тајне твориш! Каквих неизрецивих тајни си ме учинио созерцатељем и причасником. Слава Теби, Творче Мој! Слава Теби, Творче Христовог Тела и Крви!"[14]

Свако од нас треба да тежи томе да за време Литургије има у свом срцу иста света осећања којима је била испуњена душа праведног Јована Кронштатског.

Божански огањ

У Житијима светих наилазимо на описе силаска Божанског огња за време Литургије. Како се то догађало?

Ученици преподобног Јевтимија Великог једном су били сведоци чуда. Преподобни Јевтимије је служио Литургију. За време појања Трисветог његови ученици су изненада видели како је са неба сишао огањ и окружио преподобног. Од тог тренутка до свршетка службе свети је стајао пред Престолом у огњеном стубу.

О сличном случају приповеда се и у Житију преподобног Сергија Радоњешког. За време док је преподобни Сергије служио Божанствену Литургију његов ученик Симон је видео како је небески огањ сишао на Свете Тајне у тренутку њиховог освештања. Затим је огањ почео да се премешта по светом Престолу обавијајући се око њега и обасјавајући сав олтар необичном светлошћу. Симон је видео да је небески огањ окружио са свих страна и преподобног Сергија који је свештенодејствовао пред Престолом. Када је настало време причешћивања, Божански огањ се повио као покров и ушао у путир. Пред очима запрепашћеног Симона преподобни се причестио овим огњем и засјао светлошћу као у давнини купина која је неопаливо горела.

Од преподобног Сергија није било скривено да се његов ученик променио у лицу. Зато је после причешћа, одмакавши се од престола, упитао:

- Чега се тако уплашио твој дух, чедо моје?

- Видео сам благодат Светога Духа, оче, - одговорио је Симон.

- Пази, никоме не говори о томе што си видео док ме Господ не позове к Себи из овог живота, - заповедио му је смирени ава.

Сведочанства о силаску огња Божанске благодати на Свете Дарове за време Литургије имамо и у недавној прошлости.

Свештеномученик Венијамин, митрополит петроградски (†1922), имао је дар сузне молитве, благодатну силу коју су људи осећали за време богослужења. Једном, када је служио Литургију у Александро-Невској Лаври, Божански огањ је сишао у свету Чашу. Очевидац овог чуда јеросхимонах Сампсон сећа се:

- Огроман сноп огња окретао се и окретао над Чашом и одједном се спустио у њу! Али то нису сви видели. Некима није било откривено јер се не открива увек свима. Нису сви архимандрити и игумани који су стајали поред престола видели, само су чули хујање и закључили да промаја струји кроз олтар. У ствари, никакве промаје није било.

Да, служење Литургије велика је и страшна част за свештеника који се невидиво дотиче огњене благодати Божије. Свети праведни Јован Кронштатски писао је једном пастиру: "Твоје служење је изнад анђелског, јер они са страхом гледају на страшну и спасоносну Тајну, а ти носиш Самог Христа Бога и дајеш Га вернима"[15]. Али и мирјани који примају Пречисте Дарове у своја уста удостојавају се једнаке части од Бога и то им налаже велику одговорност.

У молитвама које се читају пред причешће Христове Тајне се називају "жар који недостојне сажиже". Зато причасник Господњег Тела и Крви треба истовремено и да се радује и да трепери, јер се "огњем причешћује".

На крају Литургије, пре разломљења Агнеца, свештеник произноси гласно: "Светиње светима". Шта означава овај возглас? Он упозорава да се могу причестити само људи који се налазе у окриљу Свете Цркве и који се нису одвојили од ње својим гресима. Излазећи из олтара са светом Чашом у рукама, оне који су по човечанским мерилима достојни да приме Господње Тело и Крв, ђакон позива: "Са страхом Божијим и вером приступите". Овај позив у том моменту је веома битан за причаснике јер ће сада бити у прилици да окусе Божански огањ Светих Тајни!

Један од најпознатијих намесника Тројице-Сергијеве Лавре архимандрит Антоније (Медведев; 1792-1877) у једном свом писму светом Филарету, митрополиту московском, писао је:

"Не могу да се уздржим да са страхом и радошћу не саопштим следећи догађај: 17. марта у Курјажком манастиру, седам врста удаљеном од Харкова, приликом освећења Светих Дарова за време Литургије, када су браћа у цркви појала: "Тебе певамо, Тебе благосиљамо" јеромонах Илиодор, учинивши земни поклон и трипут ускликнувши: "И молимо Ти се, и молимо Ти се, и молимо Ти се", уједанпут је постао глув и нем, али у необично ганутом стању духа; и када се, недељу дана после тога, причестио Светим Даровима, пошто их је примио одмах је гласно прочитао благодарне молитве и изјавио да је, када је учинивши земни поклон погледао на Свету Трпезу, угледао огањ на њој, који је, разгоревши се, обухватио престо, олтар и сву цркву; и то чудесно виђење било је праћено анђелским појањем: "И молимо Ти се, и молимо Ти се, и молимо Ти се".

Слушајући Литургију сви присуствујемо јављању Божанског пламена и при анђелском појању. Ако је неко са достојним осећањем присутан у цркви, пламен тог Божанског огња обухвата све и сваку душу прожима невидиво причешће Христовом светињом.

Жртва љубави

Праведни Јован Кронштатски писао је: "Божанствена Литургија је непрестано и највеће чудо у благодатном Царству Божијем; она је, тако рећи, непрестано заклање Божијег Јагњета и проливање Његове пречисте Крви, сећање на Његова искупљујућа страдања, смрт, васкрсење, вазнесење и Његов други долазак. Она је Жртва Богочовека Христа Своме Оцу за нас грешне, која непрестано траје и трајаће до свршетка века, да би сви верни могли да се спасу и да би сви непокајани грешници остали без оправдања (за своју непокајивост; нап. В. Д.)"[16].

Када учествујемо у Тајни Евхаристије, догађа се сједињење наше пале човечанске природе са Божанством. За време причешћа наше душе и тела облаче се у Христа. То је тајна несхватљива човечијем уму, дар Божанске љубави који нас спасава! Љубави жртвене!

Са каквим осећањима треба да приступамо светој Чаши? Пре свега неопходно је да имамо на уму да је она испуњена Крвљу коју је за нас на крсту пролио Син Божији. "То је крв, - пише свети Јован Златоусти, - крв, која је избрисала обвезницу грехова; крв, која је очистила твоју душу, која је опрала твоју нечистоту, која је победила начала и власти. Приступај јој са великим страхом Божијим. Приступај овој страшној Чаши као да пијеш из самог ребра Христовог"[17].

Свети Нифонт Кипарски за време служења Литургије видео је како је с неба сишао огањ који је покрио архијереја који је служио, и испунио сав олтар. За време Великог Входа, када је дискос са Агнецом био преношен са жртвеника на Престо, пред очима светог Нифонта отворило се небо и све около испунило се неземаљским миомирисом. Затим су се појавили Анђели који су принели прекрасно Дете и поставили Га на дискос. Окруживши Престо, они су Му са страхом Божијим служили, а два Серафима и два Херувима, лебдећи над њим покривали су Га својим крилима. Када је настало време освећења Дарова, један од најсветлијих Анђела узео је нож и заклао Дете. Затим је напунио чашу Крвљу, а Тело положио на дискос. После причешћа свети Нифонт је изненада угледао Дете поново цело. Он је посматрао како су Га Анђели узели у своје руке и вазнели на Небо. О овом виђењу касније је светитељ испричао свом ученику, а овај га је записао ради духовне користи свих Хришћана.

Таква Божанска љубав и жртвеност треба да са наше стране изазову узвратну љубав према Христу и страх Божији пред Њим. Созерцање Христове Жртве просвећује чак и људе заслепљене безверјем.

Тако у Прологу постоји повест о чудесном обраћењу једног муслимана у Православље. Ушавши једном у цркву, он је видео како је за време богослужења свештеник неочекивано заклао Младенца. Потресен убиством невиног детета које је почињено на његове очи, житељ Арабије се запањио. Међутим, свештеник је спокојно улио Крв у чашу, а Тело расекао на комаде. На ужас Муслимана, Хришћани који су стајали у храму не само да се нису узнемирили, него су - о страхоте! - јели тело Младенца и пили Његову крв! Арапин је, наравно, чуо много лошег о Хришћанима, али такво зверство и човекомрзилаштво није могао ни да замисли! Дошавши себи од потресености, он је насред цркве почео да неустрашиво разобличава безумље окупљених. Схвативши да је Арапин имао виђење, свештеник му је са дубоким смирењем објаснио тајну Евхаристије и доказао да никаквог убиства није било. Арапин је са још већим чуђењем схватио шта се догодило, осетио благодат Божију која је ушла у његово срце и пожелео да постане Хришћанин. Искреност свог обраћења Христу касније је посведочио мученичком смрћу.

На голготском крсту Господ је принео Себе на жртву ради спасења свог човечанства и свакога од нас. Својом Крвљу Он је опрао наше грехе, Својим страдањима нас избавио од вечних мука, а Својом смрћу нам даровао вечни живот. За време сваке Литургије искупљујући Христов подвиг није само успомена: сваки пут приликом њеног служења приноси се Жртва која спасава род човечански. Христова љубав према нама толико је велика да Он стално даје Себе на заклање да би нас Својим Пречистим Телом и Крвљу освештавао и препорађао.

* * *

Завршимо ову главу следећим закључцима.

1. У служењу Литургије невидиво учествују Анђели. За време Евхаристије, ми, верни Хришћани, у многоме се уподобљавамо Небеским силама. Да би ово уподобљење донело духовне плодове, потребно је да за време богослужења имамо ум чист од споредних мисли и срце испуњено свештеним осећањима. У најважнијим тренуцима Литургије сво наше срце треба да буде потпуно предано Богу. Треба да заборавимо све земаљско да било каквом страсном помишљу не бисмо ожалостили Господа Који приноси Себе на жртву.

2. Сва Литургија, почев од Проскомидије, јесте живо сећање на рођење, јеванђељско служење и голготску жртву Спаситеља. Благодарећи својој вери можемо духовно да разумемо евхаристијске свештене радње и да учествујемо у њима.

3. Литургија се врши под дејством огњене благодати Светога Духа. Окушајући Божански огањ Христових Тајни, треба да горимо ревношћу за служење Богу.

4. Бог је љубав (1 Јн. 4,8). Евхаристијска Жртва је жртва љубави. Да бисмо се у Тајни Светог Причешћа сјединили са Христом, наша срца треба да пламте љубављу према Богу и људима.

        НАПОМЕНЕ:

1.Цит. по: Митр. Венијамин (Федченков): О богослужењу Православне Цркве, стр.348.

2.Митр. Серафим (Чичагов): Да буде воља твоја, М., СПб., 1993, д. 2, стр. 25.

3.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, М., 1994, стр. 37.

4.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 78.

5.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 48.

6.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 103.

7.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 27.

8.Месна икона - она којој је на иконостасу направљено сопствено уоквирено непокретно место, за разлику од других икона које нису у иконостасу. - Прим. прев.

9.Митр. Серафим (Чичагов): Да буде воља твоја., д. 2, стр. 234-235.

10.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 101.

11.Сила Божија и немоћ човечија. М., 1994, стр. 12.

12.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 114.

13.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 36.

14.Цит. по: Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 36.

15.Прот. Јован Сергијев: Хришћанска философија, СПб., 1902, стр. 160.

16.Цит. по Архиеп. Венијамин (Федченков): Небо на земљи, стр. 32.

17.Свети Јован Златоусти, цит. дел. 1993, т. 2, стр. 293.