header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Протојереј Вјачеслав Тулупов: Како да се понашамо за време и после причешћа Штампај Е-пошта
субота, 10 децембар 2011

 Приступајући светој Чаши, причасник треба да прекрсти руке на прсима, јасно изговори своје име и широко отвори уста. Како је саветовао преподобни Амвросије Оптински, малу частицу Светих Дарова треба уцело прогутати. Ако је частица велика, може се пажљиво раздробити зубима. Након што ђакон или црквенослужитељ отре усне убрусом, причасник треба да целива доњу ивицу чаше. У близини чаше не треба да се крсти нити да се чине поклони.

Обичај је да се после причешћа пије "теплота" - млака вода помешана са вином. Овом "теплотом" треба исплакнути уста да у њима не би остале частице Христовог Тела, а затим је прогутати [руски обичај].

Кад се причасник удаљава од Чаше и упућује према сточићу са "теплотом", не треба да се клања пред иконама нити да их целива. Такође, на дан причешћа не треба да приклања колена или да чини земне поклоне. Земни поклони су израз покајне жалости због грехова, а причасник треба да пребива у духовној радости и да славослови Бога. После причешћа Светим Тајнама треба да заблагодари Господу и да у храму пажљиво одслуша или код куће прочита молитве после светог причешћа. Неки Хришћани не придају велики значај овим молитвама. Да ли су у праву?

Митрополит Венијамин (Федченков) писао је да је знао једног благочестивог свештенослужитеља који је сматрао да је узрок многих искушења нечитање или ужурбано и површно читање правила после Светог Причешћа. На свом искуству он је доживљавао да га у том случају Божанска благодат коју је добио у Тајни напушта, а да искушења наваљују на њега.

Господ је човекољубив, али ми не треба и не можемо да Га некажњено вређамо својим занемаривањем, не сматрајући за потребно чак ни да заблагодаримо за неизрециву милост према нама.

Један од парохијана храма у коме служим испричао ми је случај који се догодио с његовим рођаком, слугом Божијим Василијем. Тај човек има врло дубоку веру и труди се да води благочестив живот. Сваке године он се причешћује седамнаест пута. Ипак, уза све његово усрђе за спасење своје душе, Василије није придавао велики значај читању благодарних молитава после причешћа. Наравно, он је свагда благодарио Богу, али је сматрао да је довољно да, кад дође кући, изговори пред иконама само: "Слава Теби, Боже, слава Теби!"

Једном је после причешћа Василије радосно расположен дошао кући, стао пред киот[1] и, по обичају, од свег срца изговорио: "Слава Теби, Боже, слава Теби!" И одједном се зачуо строг заповеднички глас: "Зашто не читаш благодарствене молитве после причешћа?!" Василије се тако уплашио да је задрхтао целим телом. Од тада после примања Светих Тајни он свагда неизоставно чита предвиђене молитве.

Можемо ли својим речима да благодаримо Господу? Наравно, можемо од сувишка срца својим молитвословљима да благодаримо Господу за Његову милост према нама грешнима. Али при том не треба да пропуштамо читање молитвеног правила које нам је Црква одредила.

"Од самог тренутка причешћа Светим Христовим Тајнама, - поучавао је преподобни Никон Оптински, - док их не прогутате, треба да пазите да их не испљунете. Из страха Божијег неки се старају да се уздржавају пљувања током целог тог дана, иако о томе нигде није указано, и у томе нема греха"[2]. О овом питању старац јеросхимонах Сампсон строже је судио. Једном су га упитали:

Каткад на дан причешћа случајно пљунемо. Је ли то грех?

Не треба то чинити, - одговорио је старац Сампсон. - Обавезно треба прикупити [испљунуто]. А ако је неко испљунуо у марамицу, онда је треба прати одвојено. Кроз причасника се освећују сви предмети, укључујући и одећу, па и келију.

У погледу једења хране после причешћа поучне су речи митрополита Венијамина (Федченкова): "Између осталог, запажена је врло необична и карактеристична појава: после причешћа нисмо гладни "масног", него нечег "лаганијег", поснијег.

Овде се испољава инстинктивна физичка "свест" о неслагању "телесног" са духовним стањем у које је и тело уведено заједничењем са Богом, Господом Исусом Христом и Светим Духом. Познавао сам човека који на дан причешћа скоро уопште ништа није јео, осим што је пио обичан чај.

И обрнуто, када се човек наједе масних јела или уопште преједе се после причешћа, може одмах да запази како у њему нестаје све оно светло, танано и духовно што је непосредно пре тога јасно осећао.

Несродне стихије не могу да буду заједно.

Међутим, у пракси ми тако често поступамо управо супротно и искуству и савести: после причешћа не знамо за меру у храни и пићу. И због тога губимо и "телесну" и "духовну" благодат Причешћа"[3].

Душа и тело човека који је примио Тело и Крв Господа испуњени су Божанском благодаћу коју треба пажљиво чувати. Ова благодат посећује не само самог причасника, него и простор око њега. Понекад се по промислу Божијем људи удостојавају да својим телесним чулима осете благодат која исходи од причасника.

Једном се старац Гаврило (Зирјанов), будући болестан, причестио Светим Даровима. После причешћа навратио је у његову келију монах отац Епифаније. Осетивши миомирис у соби, он се обратио келејнику:

- Чиме си намирисао старца? Боже мој, вероватно су то неки скупоцени мириси? Како лепо мирише...

Ускоро је оцу Гаврилу навратио у посету још један монах - отац Авенир. Он је такође осетио необичан миомирис у соби и поставио слично питање келејнику: где и по којој цени су купљени тако дивни мириси? Међутим, ни старац Гаврило ни његов келејник нису користили мирисе. "Ја сам, - сећао се касније старац Гаврило, - лежао исцрпљен, као онај човек који је запао међу разбојнике. Али био сам причасник Христовог Животворног Тела и Крви; и ево: Дух оживљује! и сви ми осећамо Његов миомирис чулом мириса. Он као јеванђелски Самарјанин уљем и вином Своје благодати залива ране човека запалог међу разбојнике"[4].

После причешћа треба да се са нарочитом брижљивошћу старамо о томе да Господ, Који је ушао у наша срца, не буде ожалошћен неким сагрешењем. По речи схиигумана Саве: "После смрти бићемо много испитивани и мучени ако не чувамо благодат Светога Духа. Ако се деси да се на дан причешћа раздражимо, озлоједимо или осудимо неког, онда треба да се трудимо да ту мрљу у души очистимо покајањем. Најбоље је провести тај дан у ћутању и молитви или у читању Светог Писма и поука Светих Отаца, јер је душа у то време нарочито пријемчива за добро и чудесне јеванђељске речи пашће у дубину срца"[5].

Ако смо се удостојили да по милости Божијој за време причешћа добијемо благодатне дарове, потребно је да их чувамо, строго надзирући покрете свога срца, помисли ума и коришћење телесних чула. Преподобни Алексије Зосимовски говорио је: "Плодови Светог Причешћа делују ако не вређамо светињу. Ако је вређамо, онда ће она на сам дан причешћа престати да делује. А чиме вређамо светињу? Видом, слухом и другим чулима; многим говорењем и осуђивањем. Зато на дан причешћа треба да уздржавамо првенствено чуло вида и да више ћутимо и држимо језик за зубима"[6].

Познати грчки духовни писац архимандрит Херувим (†1979) у данима своје младости неко време је живео на Атону под духовним руковођењем једног од светогорских стараца. Једном је тај старац позвао у своју каливију[7] неколико атонских подвижника на празнично богослужење. Свеноћно бдење и Литургија трајали су целу ноћ. У зору монаси су се причестили. Отац Херувим је био потресен пламеном молитвом праведника, горењем њиховог духа и обиљем суза које су текле из њихових очију.

Чим се Литургија завршила, отац Херувим је отрчао да скува кафу за учеснике богослужења. Али, није ни стигао да запали ватру, а сви су већ отишли. Тада је отац Херувим упитао свог старца: "Зашто су оци отишли не попивши кафу?"

- Могу ли они после овог свеноћног бдења да седну да пију кафу? Они су примили у себе Христа, многоцени Бисер, и одмах отишли да у разговорима не би губили оно што су им подарили свеноћно бдење и Литургија, - одговорио је старац.

Треба истаћи да многи атонски подвижници после причешћа проводе време у молитвеној будности. Једном су по завршетку богослужења послушници предложили старцу Гаврилу Пустињаку да легне да се одмори. Одговарајући старац је рекао:

- Не! Не треба да спавамо после Божанствене Литургије и Божанственог Причешћа, јер смо примили у себе Пречисте Христове Тајне и заједнички непријатељ, ђаво, не сме да нас затекне заспале да нас не би кушао, скрнавио наше тело и душу и уносио у нас нечисте помисли и штетне похоте, од којих ишчезава благодат Божија која је ушла у нас са Божанственим причешћем.

"Примећено је, - писао је митрополит Венијамин (Федченков), - да ако причасник убрзо после причешћа легне да спава (нарочито после заситног ручка), кад се пробуди не осећа више благодат. Као да се празник за њега већ завршио. И то је разумљиво: преданост сну сведочи о небрижљивости према небеском Госту, Господу и Владики света; и благодат се удаљава од немарног учесника Царске вечере. Боље је да то време проводимо у читању и размишљању, па чак и у пажљивој шетњи. Имао сам прилике да то посматрам међу монасима. А у свету људи могу да посете болесника, да чине неком добро или да уживају у благочестивом дружењу са браћом или да оду на гробље својим упокојенима"[8].

Преподобни Нектарије Оптински саветовао је својим духовним чедима да после причешћа не журе да обављају било какве послове, него "да дају себи олакшицу до половине дана, да читају Свето Писмо и пребивају у молитви и благодарењу Господу"[9].

* * *

Уопштимо све горе наведено. Дакле, како треба да се понашамо после причешћа?

1. Треба да пребивамо у размишљању о томе какав страшан у својој величини дар смо добили. Треба да благодаримо за то Господу и да будемо духовно трезвени, да ничим не повредимо Божанску благодат коју смо се удостојили да добијемо у Тајни Евхаристије.

2. Имајући у себи Самог Господа, треба да искористимо време после причешћа за продубљивање нашег духовног живота, стицање врлина и борбу са страстима и греховним навикама.

3. Господ који обитава у нама неизмерно појачава нашу духовну снагу. Зато је период времена који следи после примања Светих Дарова - драгоцен. Треба да га високо ценимо и неопходно је да га разумно искористимо.

      НАПОМЕНЕ:

1.Киот - одвојено направљени, по могућности украшени рамови или места за смештање светих икона, или пак места за иконе, направљена у иконостасу. - Прим. прев.

2.Житије оптинског старца Никона / Оптина пустиња, 1996, стр. 325-326.

3.Архиеп. Венијамин (Федченков): О богослужењу Православне Цркве, стр. 340-341.

4.Архим. Симеон (Холмогоров): Један од древних, М., 1996, стр. 75.

5.Животопис старца схиигумана Саве, М., 1999, стр. 283-284.

6.Прот. И. Четверухини и Ј. Четверухина, цит. дел., стр. 162.

7.Каливија - колиба, посебна грађевина са окућницом, намењена за живљење мањег броја монаха. Обично свака калива има свој унутрашњи храм. Неколико калива за-једно образују скит.

8.Архиеп. Венијамин (Федченков): О богослужењу Православне Цркве, стр. 356.

9.Житије оптинског старца Нектарија / Оптина пустиња, 1996, стр. 98.

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CudoSvetogPricesca/CudoSvetogPricesca12.htm 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 24 март 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.