Оно што се у унутрашњем, мистичком смислу у нашој Цркви збива описао је као светски процес руски неотрадиционалистички мислилац, следбеник Ренеа Генона, Али Тургијев, који говори о поступном разарању светопредањске сржи религиозног живота – а да то споља скоро нико и не уочава:

„За разлику од СПОЉАШЊЕ ДЕСАКРАЛИЗАЦИЈЕ (обесвећивања, нап. В.Д.) традиционалних установа путем пародије и изругивања (венчавање хомосексуалаца, отварање храмова свих конфесија), она (контратрадиционална активност, нап.В.Д.) може да се састоји у унутрашњем развраћењу, које уопште не додирује спољашњу страну. Кривотворина таквог типа није могућа без потпуне промене целокупног начина религиозног живљења, из чега проистиче да „свеци сатанини“ (ђаволопоклоници) морају да делују у оквиру заједница верујућих, као њихови вођи (рецимо, црквени јерарси). Пошто је, по људским мерилима, за „подземно“ окончање ове унутарње десакрализације потребно дуже време, мора да постоји и извесна „наследност“, која гарантује целисходно разарање традиционалне установе током низа поколења (механизам који то омогућава је котраиницијација /.../)

Притом је сасвим јасно да ће припадници заједнице (они, за које су контраиницирани јерарси носиоци духовног ауторитета) остати потпуно неупућени у оно што се збива (јер би онда израз „да превари ако буде могуће и изабране“ био само реторска фигура).

На крају, задатак „светих сатане“ (ђавопоклоника) своди се на то да обред у потпуности лише његове благодатне силе (то је могуће постићи путем измене обредности, то јест путем таквог попуштања у захтевима према мирјанима које ће свакако довести до десакрализације).

Када се антихрист учврсти, сва моћ световне власти (оснажена лажним чудима палих ангела) удариће не по заједници, не на савез духовне браће, него на усамљеног појединца“.

Речено је да ће антихрист изменити „празнична времена и законе“ (Данило 7,25). Празнична времена – то је календар Цркве Божје; празнични закони – то је типик богослужења, пре свега Литургија (јер реч „типикон“ и значи „закон, образац“). А коначно циљ је да се Црква обезблагодати, да се лиши своје соли; со која обљутави, биће, по речи Христовој, само зато да је избаце напоље и изгазе ногама (Мт. 5,13). Јер, антихрист не може да дође у свет све док је Црква јача од антихристове (а јача је док год постоји неко богослужбено и празнично „нуклеарно језгро“). Да ли је случајно да је цариградски патријарх масон Мелетије Метаксакис увео нови календар и разбио молитвено јединство Цркве? Да ли је случајна богослужбена реформа која се спроводи, а која личи на реформе II ватиканског концила, које су разориле римокатолицизам? Да ли случајно да се Србима намеће сваколитургијско причешћивање, без озбиљне духовно- телесне припреме као увода у своју недостојност, без које је Причешће на осуду?

Србска побожност – оно што је Иван Иљин звао РЕЛИГИОЗНИ АКТ – увек је била озбиљна побожност. Одузимање те озбиљности савременом црквеном животу увод је у стање обезблагодаћености; од Цркве треба направити пуки сервис за задовољавање религиозних потреба, а лишити је њене пуноте и силе преображајног квасца. И душа и друштво – све треба да остане непреображено, у глибу идолопоклонства „златном телету“.

 Ако ништа, о томе треба говорити.