Догађаји у свету смењују се муњевитом брзином; о стварима о којима су до јуче бунцали само јуродиви, сада се, као да су сасвим нормалне, пише у новинама и прича на телевизији.  Одједном, евроентузијасти постају евроочајници, а они који су до јуче маштали о хиљадугодишњем царству среће саморегулишућег тржишта сада почињу да досадашњу економију проглашавају мртвацем за кога нема васкрсења. Долар и евро тону у црну рупу економске кризе, и изгледа да рупи нема дна. На хоризонту се промаљају крвави обриси Трећег светског рата...

Мрачни господари из сенке, лихварске њушке канцер-капитализма сада се више не крију- постављају своје гаулајтере на власт, не питајући народе (погледајмо Италију и Грчку). Разни билдерберзи, трилатералци, чланови подземних ложа излазе из својих рупа, и говоре: “Дајте нама, који смо вас довде довели, још власти, светску власт, и доказаћемо вам да умемо да вас коначно усрећимо!“ Како је недавно рекла руска геополитичарка, Олга Четверикова: “Ствар је у томе што, изгледа, светско лихварство улази у последњу фазу своје перманентне светске револуције, у којој планира да заврши концентрацију у својим рукама и националних богатстава и власти над човечанством. Ради тога је неопходан светски хаос, свеопшти грађански рат, чија се жаришта сада праве у различитим деловима света./.../ Тотална дестабилизација је потребна да би се свет приморао да добровољно прихвати власт наднационалног „арбитра“ који ће све довести у ред“ („Геополитика“, новембар 2011 ). Али, брзина, брзина је оно што плаши у свему томе – брзина разарања свега људског, која, попут некаквог пакленог пса, већ режи у близини наших прагова и огњишта: “Тол' ко сам мали да ме је страх / Живим са'рањен као у ноћи“, певао је, својевремено, видилац нирваниног свепрождирућег ока, Владислав Петковић Дис. Тај стих би, данас и овде, могао бити мото многих наших живота.

 А слутило се, одавно, да је усковитлавање времена нешто злокобно. Фауст је, потписујући пакт са Мефистом, тражио да га ђаво води огромном брзином кроз свет чулних задовољстава, и обећао да ће свом сауговорнику сасвим дати душу у оном тренутку за који он, човек, пожели да никад не прође. Творац „Фауста“, Гете, забринуто је говорио: “Све је велоцифарски!“ (од латинске речи за брзину, “velocitas“). Модерна епоха је друго име за брзину; воз је постао авион, авион је постао ракета; глас се улио у мобилне телефоне; компјутери величине зрна грашка носе знања хиљадугодишњих цивилизација... Године 1948,  Данијел Алеви, у свом „Огледу о убрзању историје“, писао је: “Јадна Земља, а били смо срећни, у 18. веку, кад смо могли да је измеримо, да је цртамо, да цртамо њену фауну и њену флору; јадна Земља, колико смо били одушевљени кад смо успели у 19. веку да је опашемо таласима, оживела је, треперила је, као живо биће, биће са душом! Јадно човечанство, прогањано деспотским визијама, са оружјем које је ковано да би саме визије биле делотворније!“ Или, како би рекао руски мислилац А. Н. Савељев: “Савремено друштво је прожето осећањем кризе јер историја протиче брже него што делују адаптивни механизми човекове психе. Ако је сасвим недавно, пре само двестра-триста година, историјско време текло тако да је огромна маса становништва окружење примала као нешто непроменљиво и задато за сав живот/.../ савременост је повезана са муњевитим променама, које често превазилазе све што се може замислити“. (Рођен сам 1969;  у мом детињству, „Комодор 64“ је био чудо – ноутбук на коме куцам овај текст чини сећање на „Комодор“ сентиментално смешним). Пол Вирилио, у својој „Информатичкој бомби“, немилосрдно је јасан: “УБРЗАЊЕ СТВАРНОГ ВРЕМЕНА, убрзање које се граничи са брзином светлости, распршује не само геофизички простор, „природну величину“ земљине кугле, већ нарочито важност дужег локалног временског трајања у  регионима, у државама, и код потпуно територијализованих древних народа. Управо је то LIVE, стварно време мондијализације где светлост брзине истискује светлост сунца и смењивања дана и ноћи“.

О чему говоримо кад говоримо о овој брзини? Постоји ли њена „онтологија“, а не само „феноменологија“? Чега се подсвесно плашимо вођени том брзином, као дете на санкама које незаустављиво јуре са брда у долину, када му се чини да се никад неће зауставити, осим неким падом који ће га тешко озледити?

У ствари, ми у убрзању историје видимо нешто противприродно, демонско. Човек није створен да живи на тај начин: као што онај кога удари струја умире зато што његов срчани мишић покушава да трепери на фреквенцији струјног тока (а то је немогуће), тако и ми венемо и гасимо се због ритма живљења за који нисмо саздани. У јутарњем молитвеном правилу православних хришћана на једном месту пише: “Сачувај ме, Боже,од ђаволске брзоплетости“. Христос је само Јуди рекао: “Што чиниш, чини брже“ (Јн.13,27). Да у брзини као начину живљења има нечег смртоносног знао је и „бунтовник без разлога“, Џемс Дин: “Живи брзо, умри млад, буди леп леш“... Као што разне врсте отпада загађују простор, тако брзина загађује време; зато се осећамо овако прљаво и смождено гледајући како се свет нормалне свакодневице руши, и како од нас неко отима породицу, пријатеље, дуге шетње поред реке, читање добрих књига, оно Данојлићево “О, где си бела дангубице,/ да отпутујем до Жагубице!“ И као што у пешчаном сату песак из горње половине протиче брже што га мање има, тако и ми слутимо да се овакав свет каквог знамо, ђаволски убрзан, ближи својој тачки омега, некаквом, за нас незамисливом, крају. И заиста, 20. век, век највећег прогреса (убрзања историје за које се оптимистички веровало да ће свима донети срећу), имао је, по истраживањима Уједињених нација, следеће исходе: уништена је половина светских обрадивих површина, 50% светских шума, 80% пашњака; 40% површине Земље трпело је због дегенерације тла, а уништено је 70% морских извора рибе. Том Хартман, у предговору за своју књигу „Последњи дани планете Земље“, каже:“У задњих 24 сата уништено је више од 100000 хектара тропских шума. Пуних 13 милиона тона отровних хемикалија испуштено је у нашу животну средину. Више од 45000 људи је умрло од глади, од којих је 38000 деце; више од 130 врста биљака и животиња изумрло је деловањем човека. И све то у задњих 24 сата“. Да и не говоримо о ГУЛАГ-у, Аушвицу и Хирошими, и оним стотинама милиона људских живота несталих у крвавим ковитлацима историје 20. века.

Однедавно, после збивања на Северу Африке, док се збивају припреме за напад на Иран и док Русија тврди да ће бити спремна за нуклеарни напад Запада, брзина којом стремимо ка нечем непоправиљиво ужасном као да се утростручила. Очито, рационална тумачења (која све објашњавају, а никог ни у шта не уверавају) о „кризи капитализма“ нису више довољна да нам протумаче стварност нестварних догађаја којима присуствујемо.

Тако долазимо до пророчанстава. Древних, а као да су сад писана. Старац Пајсије Светогорац, велики грчки духовник (упокојио се средином деведесетих година прошлог века), рекао је: “Данас пророчанства читаш као новине – толико је све јасно“. А шта кажу та древна, библијска пророчанства?

1. Биће многи и ужасавајући ратови и гласови о ратовима између народа и царстава ( Мт.24, 6-7).

2. Биће несрећа: глади, помора, земљотреса на разним местима, страшних знамења с небеса ( Мт. 24, 7-8).

 3. Православни хришћани ће бити гоњени, убијани и омрзнути од народа света (Мт.24,9) – кад гледате судбину Срба и Руса у 20. и 21. веку, зар вам то не падне на памет?

 4. Зла дела, неморал и грех умножиће се толико да ће љубав људска охладнети. Људи ће мрзети једни друге и бити спремни да једни друге издају (Мт. 24,12-13).

5. Свет ће се, на крају историје, после многих мука и ратова ујединити под влашћу антихриста, последњег лажног месије несрећног човечанства. Он ће владати из Јерусалима (Мт. 24,15-24).

6. Пошто ће људи бити немоћни да победе зло, сам Бог ће, Својим Другим доласком, победити антихриста и окончати историју, уводећи у вечност све што је вечности достојно (Мт. 24,30-31).

У свом делу „Жетве Господње“, писаном пред смрт, србски пророк, Владика Николај, овако је сликао наше доба, чији творци, по њему, желе да створе „Један Свет, са једним Представништвом, једним језиком, есперантом, једном војском и полицијом, једним календаром, са уједначеним васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем“: “Грађани те евентуалне Светске универзалне државе биће гори од грађана римске империје, много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојнији и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће ти исти страсни људи уредити сав свет? НАСТАЋЕ НЕРЕДИ, ПОБУНЕ И РЕВОЛТИ НА СВЕ СТРАНЕ КУГЛЕ ЗЕМАЉСКЕ. ПАРЛАМЕНТИ ЋЕ БИТИ НЕМОЋНИ ДА ТО СПРЕЧЕ СВОЈИМ БЕСКРАЈНИМ ПРЕПИРКАМА, УЗАЈАМНИМ ОПТУЖБАМА И ТОБОЖЊИМ ЗАКОНИМА/.../ ТРАЖИЋЕ ЉУДИ СПАСЕЊА САМО У ПОЛИТИЧКИМ И ДРУШТВЕНИМ ПРОМЕНАМА. ПРОБАЋЕ ПОНОВО СВЕ БИВШЕ ПОЛИТИЧКЕ ЕКСПЕРИМЕНТЕ У ИСТОРИЈИ СВЕТА/.../ НАЈЗАД ЋЕ, У СУМРАКУ ИСТОРИЈЕ, ДОЋИ ДИКАТОТОР СВЕТА/.../ Она Светска држава водиће најогорченију битку против Христа и Цркве Његове. Јер, уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви“. А Срби и Руси су, више од осталих народа, неспремни да се равнају по тоталитарним обрасцима антихриста које им намеће лихварска охлократија Новог поретка. И зато на њих иде зло, корача у гвозденим чизмама од седам миља, усковитлавајући свет у луди ковитлац. А узрок те брзине? У Откровењу Јовановом, Књизи апокалипсе, јасно стоји: “Тешко житељима земље и мора, јер сиђе к вама ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има“ (Отк. 12,12 ). И зато му се жури. И зато убрзава историју.

Али, то не значи да ће успети. Јер, како је говорио Владика Николај, лагано корача Христос; и додавао је: “Богу нису потребне брзе, него ТРАЈНЕ победе“. На нама је, као и увек, да будемо на Божјој страни; а Бог ће, како рече патријарх Павле, помоћи – ако буде имао коме да помогне. Борећи се против зла у себи и свету, а волећи правду и истину, којима је извор и увир у Богу Љубави, бићемо кадри да на време „прикочимо“, и ослободимо се „ђаволске брзоплетости“. Зато је Христос и рекао: “Гледајте да се не уплашите!“(Мт.24,6)