Велики подвижник нашег времена, старац Пајсије Светогорац, знао је да каже: "Сва васиона, галаксије, универзуми, сунчеви системи, све је то Божије, све је од Бога створено, Богу посвећено и Богу химну пева, све Бога слави. У једној од тих галаксија, у једном малом кругу једног Сунца, има једна мала планета која се зове Земља и на њој једно мало биће које се зове човек и у њему једно мало парче меса које се зове срце. Тај мали комад меса загађен је нашим гресима. И сада, бедни човек стиск'о се око тог упрљаног парчета меса, држи га себично заробљеног, неће да га поклони Богу, а цела васиона је Божија! Колико смо често ми мали и себични! А тако је лако и једноставно дати срце Богу. Само дај срце Богу и све остало твоје биће Божије".
Блаженопочивши схијеромонах Сава, игуман манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури, од ране младости потпуно је предао своје срце Богу. Зато је и све остало код оца Саве било Божије. И изглед, као са средњовековних фресака, и реч, храбра, отворена, духовита и здрава, увек у славу Божију. И манастир у коме је скоро 30 година свакодневно служио Литургију и у коме је "све свето и честито и миломе Богу приступачно". Један умни Рус с краја 19. и почетка 20. века, Виктор Несмјелов, рекао је једном приликом: "Човек, свестан своје немоћи, нема потребу за учитељем, већ за Спаситељем". То је оно што је све нас привлачило ка оцу Сави. У данашње време када су људи млаки, неодлучни, уплашени, збуњени, када гледају да се никоме не замере (а не обраћају пажњу да се тиме непрестано замерају Богу!), ретки су они, као отац Сава што је био, који мисле јасно, говоре гласно и живе часно, сведочећи целим својим бићем Господа Исуса Христа, Распетог и Васкрслог Спаситеља свих људи и свих народа. Отац Сава био је једноставан и изузетно поштен човек. Говорио је оно што мисли, а радио оно што говори. Био је неуморни чувар чистоте православне вере, традиционалног богослужења (онако како су служили сви наши свети, од светог Саве до светог Владике Николаја) и предивних народних обичаја. Читава историја српског народа је борба "за Крст Часни и Слободу златну", свети Владика Николај каже: "За Крст као зависност од Бога, за Слободу као независност од људи". Учио нас је отац Сава да будемо храбри, одлучни и неустрашиви у одбрани своје вере, свог народа и своје земље, али и да будемо људи, да никада на зло не одговоримо злом. Знао је да каже да од памтивека вуци кољу јагањце, да никада ниједно јагње није заклало вука, па ипак је у свету више јагањаца него вукова. Учио нас је отац Сава и да будемо скромни и смерни, умерени у свему, знао је да каже да је мало људи полудело од сиротиње, а много од богатства. Учио нас је отац Сава и да је људски грешити, али да истрајавати у греху није нимало људски. Стално нам је говорио да благодаримо Богу што смо побожни. Волео је да цитира светог Владику Николаја који је на питање зашто воли Русе када су они (у то време били) "црвени" одговорио: "Јесу црвени, али они са Запада су црни, а црно не може да се пребоји ни у шта". Разобличавао је, снагом своје вере и дубинама и висинама својих проповеди и беседа, сва зла која су нам долазила и долазе са Запада (папизам, фашизам, комунизам, екуменизам, глобализам,...). Гледајући и слушајући оца Саву, обични простосрдачни побожни људи, прогоњени и угрожени, страдалници "за Крст Часни и Слободу златну" (а таквих је највише и на Земљи и у Царству Божијем) били су неизмерно поносни и срећни јер је неко, у њихово име, рекао неку велику, свету и богоугодну реч. За разлику од многих монаха и свештеника (нарочито оних млађих који мантрају о некаквој "евхаристијској еклисиологији") отац Сава био је дубоко свестан светиње којој служи, строго је пазио какви људи и са којом намером дарују паре које он треба да угради у светињу. Када би директори великих предузећа и богати власници приватних фирми желели да оставе прилог манастиру, отац Сава би их прво питао да ли своје раднике плаћају поштено и на време. Ако би одговорили негативно, рекао би им да прво поштено исплате све своје раднике, па онда, ако желе, могу да оставе прилог манастиру. У данашње време, на жалост, млади људи трче за новцем, каријером, образовањем, положајем, друштвеним статусом... На брак и потомство ретко ко и помишља. А и када помисле, некако им се чини да нико није довољно добар за њих. Неколико другарица моје рођене сестре било је у посети код оца Саве. По сведочењу једне од њих, све неудате, младост полако пролази, а оне упорно чекају принца на белом коњу који ће, као у бајци, доћи по њих. Отац Сава им је, бираним речима, причао о светињи брака и на крају духовито приметио: "Еј, брак вам је као војска, станеш у ред па шта ти Бог да, неко добије клот пасуљ, а неко пасуљ са мало меса". Знао је отац Сава у душу сваког од нас који смо му долазили, знао је наше врлине, али и наше грехе и мане, знао је и да ћемо сви једнога дана изаћи пред Господа са делима својим. У своме животу нисам срео монаха (а сретао сам и срећем их, хвала Богу, много) који је дубље схватао смисао и циљ овоземаљског живота. Због тога је знао и да загрми на нас снагом своје пророчке речи, све из љубави према нама и одговорности према душама нашим. Знали смо и ми да нас отац Сава грди из љубави, за наше добро, зато смо сви више волели да нас он грди, него да нас било који други свештеник или монах хвали. Колико је био оштар и строг у разговорима, проповедима и беседама, толико је на исповести био нежан, благ и суптилан. Света тајна исповести најосетљивији је тренутак у животу сваког верника. Када би клекнуо испред олтара у манастиру Вазнесење и када би отац Сава својом руком на моју главу ставио епитрахиљ препун благодати Божије, знао сам да могу потпуно да отворим своју душу, све да кажем и све да признам. Никада на исповести код других свештеника и монаха нисам осетио такву и толику хришћанску и родитељску љубав. Отац Сава никада није давао епитимије. Говорио је: "Ако је Бог некога призвао, ко сам ја да му не дам да се причести". Преузевши на себе терет човека који је дошао да се исповеди, уместо епитимије и осуде бираним благим речима препуним љубави саветовао га је како да се поправи и да настави са својим животом. Ако су се искрено покајали (а истинско покајање отац Сава изузетно је ценио и поштовао), људи су након исповести били озарени и растерећени, чинило им се као да некако лебде, осећали су велику скрушеност у срцу и имали су много воље и жеље да се промене и да постану бољи и побожнији. У данашње време ретки су свештеници и монаси, као отац Сава што је био, који се тако дубоко диве сили и слави Светог причешћа. Подстицао нас је да се што чешће причешћујемо, али никако не без поста и молитве. Знао је да каже: "И када постимо нисмо достојни да се причестимо, колико ли смо тек недостојни када не постимо". Говорио је да ће у последња времена да се охлади однос према Светом причешћу, да ће то постати обична и рутинска ствар, људи ће приступати олако, без поштовања и свести о светињи која се прима. Једном је неком човеку који је у пролазу свратио у манастир и "похвалио" се да се причешћује на свакој Литургији духовито рекао: "Да сам на вашем месту, ја бих се причешћивао три пута дневно". Стално нам је говорио да треба да будемо учтиви пред Господом и да покажемо да хоћемо да се поправимо. Благосиљао је да од понедељка постимо на води ако желимо у суботу или недељу да се причестимо. Ако желимо да се причестимо на празник који пада у средини седмице, шест дана пре тога обавезно се пости на води и седми дан ујутру, након исповести, може да се причести. Имао сам прилике, хвала Богу, да током студија на Физичком факултету Универзитета у Београду, двогодишњег стручног усавршавања у Паризу, рада на магистарској и докторској тези и самосталног научно-истраживачког рада у Институту за нуклеарне науке "Винча", срећем веома учене људе, врхунске експерте у својим областима. Отац Сава није имао ништа од школе, његов фонд речи није био велики, али је са тим речима склапао изузетно мудре реченице. Увек сам, са великом пажњом и радошћу, слушао његове "једноставне, созерцатељне и слободољубиве" поуке, беседе и проповеди. Свети Владика Николај каже: "Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем". Са нарочитим поносом могу да кажем да сам од оца Саве добио највећа знања у свом досадашњем животу. Био је отац Сава и прави српски домаћин. Неколико пута затекао сам се у манастиру Вазнесење на Петровдан, његову Крсну Славу. Није било госта тога дана, без обзира колико их било, кога отац Сава није услужио и посветио му пажњу. Бринуо је о манастиру, неретко радећи много више него што му физичке могућности дозвољавају, али никада не занемарујући људе који би у манастир свратили жељни речи Божије, и увек послужујући путнике намернике, макар шећером, водом и кафом. Не постоје речи у српском језику којима би се могла описати љубав оца Саве према својој духовној деци. Једног врелог јунског дана 2002. године оперисао сам трећи (и задњи) пут страбизам на левом оку. Операцију је, у чачанској болници, урадио чувени очни лекар др Никола Вујовић, такође духовно чедо оца Саве. Пре операције отац Сава нам је очитао молитву и дао благослов. Иако је током своје блиставе каријере такву операцију успешно урадио бар 200 пута (претходних 8 година, као приватни лекар, није имао прилику да оперише), отац Сава је доктора Николу читава два сата темељито испитивао о сваком, па и најситнијем детаљу током операције: шта и како може да погреши, где и колико може да погреши, како може грешку да исправи,... Тога дана, након операције, доктор Никола наставио је рад у својој приватној ординацији. Поподне се изненада појавио отац Сава (вероватно је замолио некога да га колима превезе од манастира до двадесетак километара удаљеног Чачка и да га одмах врати натраг, или је, можда, дошао аутобусом). Повикао је са врата ординације: "Никола, како ми је Иван?". Када је чуо да сам добро и да је операција успела (ја додајем: хвала Богу, молитвама оца Саве и мајсторском умећу и знању доктора Николе) лице му се озарило неком неописивом радошћу, заблагодарио је Богу и, како се изненада појавио тако је изненада и нестао. Када је пре двадесетак година један мирјанин (данас наш најпознатији и најуваженији православни публициста) са оцем помагао око радова у манастиру Вазнесење, отац Сава позвао их је да остану на ручку. Нису могли, журили су кући. Кренули су полако низ пут вијугавом стазом. Када су дошли до станице аутобуса, видели су да неко трчи иза њих. Отац Сава је кроз шуму, пречицом, трчао читав километар, у рукама је држао две кришке хлеба и два парчета рибе. Рекао је: "Ево, да поједете, сигурно сте гладни!". Имао је отац Сава и два ретка дара. У својој књизи "Идиот", кроз уста кнеза Мишкина, Достојевски каже: "Кад год атеиста говори о вери, он увек о нечему другом говори, а не о вери; као далтониста о бојама. Нема тај осећај, једноставно фалшира, говори ван тога". У данашње време, на жалост, многи безбожници говоре о вери, није мали број оних који се мешају чак и у црквена питања, изричу оцене, доносе пресуде... Е, то код оца Саве није могло да прође. Имао је тај редак дар да се безбожници пред снагом његове вере и оштрином његове речи постиде свог незнања, некултуре и неваспитања. Има једна лепа мисао код светог Владике Николаја: "Лако је научити животињу, лако је научити простака, али је тешко научити онога ко је ненаучен већ постао учитељ другима". Отац Сава имао је и тај редак дар да смири и научи гордог, сујетног и умишљеног човека. Сада већ давне 1994. године појавила се књига нашег познатог академика под називом: "Разговори са православним духовницима". На почетку књиге, одмах након разговора са преподобним Јустином Ћелијским, аутор наводи своје разговоре са оцем Савом. Када сам, први наредни пут, боравио у манастиру Вазнесење, питао сам, сав срећан, оца Саву о тим разговорима. Он је, не придајући ама баш никакав значај тој књизи, о аутору књиге тужно рекао: "Побожан је он, ал' не воли Бог такву побожност". Кад год ме нанесе пут, са великом духовном радошћу свратим до манастира Вазнесење. Посетим и гроб оца Саве, јако скроман, али лепо уређен и негован и размишљам како отац Сава није имао деце по телу, али да ниједно његово духовно чедо, а има их хвала Богу много, никада не би допустило да тај гроб зарасте у коров. А толиким родитељима, поред рођене деце, гробови стоје запуштени, зарасли у коров и жбуње... Велики српски писац Иво Андрић каже: "Смрт брише само нестварне величине, а истинске учвршћује и уздиже". Отац Сава је, за живота, био велики човек и велики молитвеник пред Господом. Тек сада, када га телесно више нема, схватамо колико смо га волели, колико нам је значио и колико нам недостаје. Верни народ направио је пластифицирану слику оца Саве на чијој полеђини стоји: "Еее, чича, остао сам те жељан...". Та слика говори више од милион речи... Оче Саво, моли Бога за нас грешне и недостојне, нас грешне и недостојне који смо ти читав живот досађивали а ти нас као родитељ бескрајно и неизмерно волео и трудио се да од нас направиш озбиљно побожне људе, здраве чуваре живе вере живога Бога, да нас се преци не постиде, а да се потомци нама поносе. др Иван Радовић научни сарадник Институт за нуклеарне науке "Винча" |