"Како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне... Ми треба да идемо царским путем, клонећи се крајности обеју страна" (Св. Јован Касијан).
Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења, ђаво, напада често и са свих страна, трудећи се да на сваки начин скрене верне са пута спасења који им показује Црква и да потчини себи чак и саму Цркву Христову, без обзира на обећање Спаситељево (Мт. 16,18), те да истинско Тело Христово претвори у „екуменистичку” организацију која припрема долазак његовог личног изабраника, Антихриста, великог светског владара последњих дана. Ми свакако знамо да тај покушај Сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света; она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће нас остати у њој, супротстављајући се моћним покушајима ђавола да нас од ње одвоји? Наше време све више подсећа на време св. Марка Ефеског (XV век), када је, како се чинило, Цркву већ готово прогутала безбожна Унија са Латинима. Међутим, наше време је чак и горе и опасније од оног, јер тада је Унија била наметнута силом споља, а сада је православни народ унапред добро припремљен за прихватање „екуменистичког” стапања свих цркава и религија - кроз деценијску незаинтересованост, равнодушност, посветовњачење, повлађивање слабостима, и погубну лаж да „нас заправо ништа не одваја” од свих оних који се називају хришћанима. Православна Црква је преживела лажну Флорентинску унију и после ње чак доживела времена спољашњег мирног живота и унутрашњег духовног процвата; но хоће ли Православље, будући да се сада прогони са невиђеном силом, после нове лажне Уније, опстати било где другде, осим у катакомбама и у пустињи? Током последње деценије, настављајући страшним „екуменистичким” курсом који су заузели патријарх Атинагора и његови наследници, православни хришћани су већ опасно приближили потпуном бродолому. Најновије „екуменистичка” изјава Константинопоља, „Тијатирско исповедање” (види: Orthodox Word, јан-феб. 1976), довољна је да покаже колико се та помесна Црква - некад прва међу Православним Црквама у исповедању Истине Христове - удаљила од Православља; овај жалосни документ показује колико су контантинопољски јерарси сада близу томе да буду апсорбовани у инославно „хришћанство” Запада, све до формалне Уније, која је сада још у припреми. Корени овог данашњег екуменизма у Православним Црквама леже у обновљенству и модернизму неких православних јерараха из двадесетих година овог века. Ти токови су у Русији породили, као прво, „Живу цркву” - покрет, који је уз помоћ комунистичког режима покушавао да обори Патријарха Тихона и да „реформише” Цркву на радикално протестантски начин, и као друго - сергијанску црквену организацију (Московску патријаршију), „конзервативнију” наследницу „Живе Цркве”, која је прво истакла политичко помирење са комунистичком идеологијом и прихватање њених циљева (у складу са срамном „Декларацијом” митрополита Сергија из 1927. године), да би се тек недавно усудила да се поново упусти у црквено обновљенство, које у себе укључује и активно учешће у екуменистичком покрету. У Грчкој Цркви ситуација се одвијала на сличан начин: када се показало да је обновљенски „Свеправославни сабор” из 1923. године - са својим протестантским реформама које је надахнуо неславни патријарх Мелетије Метаксакис - претерано радикалан да би био прихваћен у православном свету, обновљенци су се задовољили наметањем календарске реформе неким несловенским Црквама. Широки покрети протеста појавили су се против реформиста како у Руској, тако и у Грчкој цркви, изазвавши дубоке поделе, које и до данас постоје у православном свету. У Руској цркви многи епископи и верни хришћани, на челу са Митрополитом Јосифом Петроградским, одлучно су одбацили сергијанство; овај покрет „јосифоваца” касније је добио нешто организованије облике и постао је познат као „Истински Православна Црква”. Историја ове нелегалне, „Катакомбне” Цркве Русије до данас је прекривена велом тајне, мада су током протеклих неколико година осветљене неке изненађујуће чињенице везане за њену стварну делатност, која изазива жестоке репресивне мере од стране совјетских власти. Постало је познато име њиховог садашњег Првојерарха (Митрополит Теодосије), а такође и име једног од њених десетак или више епископа (Епископ Серафим). У расејању, Руска Загранична Црква је од самог почетка заузела тврду антисергијанску позицију, изражавајући много пута своју солидарност са Истински Православном Црквом Русије и истовремено одбацујући свако општење са Московском патријаршијом. Њена бескомпромисност и традиционализам нису били по укусу неким руским јерарсима Западне Европе и Америке, склоним више „реформским тековинама” XX века, који су се у различитим периодима одвојили од Руске Заграничне Цркве, створивши тако данашњу „јурисдикцијску” разноликост у руском расејању. У Грчкој је протест покренут истим таквим православним инстинктом добио назив „Истинити Православни Хришћани”. Од самог почетка 1924. године (када је била спроведена календарска реформа), овај покрет је постао посебно снажан међу простим монасима, свештенством и верним народом. Први епископ који је напустио државну цркву Грчке и присајединио се покрету ИПХ био је Митрополит Хризостом Флорински. Данас тај покрет наставља свој потпуно независни живот, он има организацију која обухвата око једне четвртине свих православних хришћана Грчке и можда половину или више од укупног броја монаха. Иако су Истинити Православни Хришћани Грчке широко познати као „старокалендарци”, они заправо инсистирају на тврдом традиционализму како у православном животу, тако и уопште, сматрајући календарско питање само првим стадијумом и крајеугаоним каменом модернизма и реформизма. Тако рак екуменизма све више и више прождире преостале здраве удове Православља. Само најосећајнији чланови „официјелних” православних јурисдикција показују наглашену симпатију према држању и представницима антиекуменистичких и антиреформистичких Цркава Русије, Грчке и расејања. Неки од њих, видећи да званичне јурисдикције сада непоколебиво следе антиправославни курс, напустили су их као бродове који тону и присајединили се Истинитим Православним Хришћанима; други, који се још надају да ће унутар светског православља бити обновљен православни курс, мисле да је за сада довољно да изражавају симпатије према ИПХ, или да смело протествују против „реформистичке” идеологије, која је владајућа у званичним јурисдикцијама. У последњих десет година, антиекуменистичке Посланице туге Митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне Цркве, изазвале су одјек у многим Православним црквама, иако је званичан одговор на њих било углавном ћутање и непријатељство. Данас, више него икада током протеклих 50 година борбе за очување православних традиција у време апостасије, глас истинског и бескомпромисног Православља морао би да се чује по читавом свету, и да снажно утиче на будући курс Православних цркава. Заправо, можда је већ касно да се спречи обновљенски „Осми Васељенски Сабор” и „васељенско” уједињење (Унија), које представља циљ тога сабора. Али то не значи да још увек није могуће убедити једну или више Помесних цркава да напусте тај погибељни пут, који води ка коначној ликвидацији Православља у оним јурисдикцијама које на њему до краја истрајавају. У сваком случају, поједини људи, па и целе заједнице, могу да буду поштеђени тога пута, као што чак и неки инославни још могу да пронађу свој пут ка спасоносној огради истинске Цркве Христове. Зато је суштински важно да овај глас заиста буде глас истинског, тј. светоотачког Православља. Нажалост, понекад се догађа, нарочито у ватри спора, да се здраве православне позиције с једне стране претерано истичу, а са друге неправилно схватају и зато се код неких јавља потпуно погрешан утисак да ствар истинског Православља представља неку врсту „екстремизма” и реакције „сдесна” на владајући „леви” курс, који су прихватиле вође официјелних Православних цркава. Такав политички поглед на данашњу борбу за истинско Православље потпуно је лажан. Напротив, ова борба, међу својим најбољим савременим представницима - било то у Русији, Грчкој или у расејању - узела је облик повратка на светоотачки пут умерености, средњи између крајности, а то је оно што свети Оци називају ЦАРСКИМ ПУТЕМ. Учење о овом „царском путу” изложено је, на пример, у Духовним поукама св. аве Доротеја, где он посебно цитира Пету књигу Мојсијеву (Закони поновљени): Не скрећите ни десно ни лево, него идите Царским путем (5. Мој. 5,32;17,11). И свети Василије Велики каже: „прав срцем је онај, чија помисао не скреће ни у претераност, ни у недостатак, него је усмерена само према средини добродетељи”. Ипак, најјасније је то учење изражено код великог православног оца из V века, св. Јована Касијана, пред којим је стајао задатак сличан ономе који данас стоји пред нама: да представи чисто учење Источних Отаца људима на Западу, који су били духовно незрели и још нису схватали дубину и префињеност источног духовног учења, те су стога, примењујући ово учење у пракси, лако падали у крајности било немара, било претеране строгости. Св. Јован Касијан је православно учење о царском путу изложио у свом делу „О расуђивању”, које је св. Јован Лествичник (Лествица, IV, 717) оценио као „дивну и веома узвишену философију”: „Дакле, свом силом и са највећом брижљивошћу ми треба да се трудимо да кроз смирење стекнемо добри дар расуђивања, који може да нас сачува неповређеним од претеривања обеју страна. Јер, како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне - и претеран пост и преједање, и претерано бдење и дуготрајан сан, и друга претеривања... Расуђивање учи човека да иде Царским путем, удаљавајући се од крајности обеју страна: не допушта му да се са десне стране обмањује претераним уздржањем, а са леве да се препушта лењости и слабости... Искушење са десне стране опасније је од онога са леве: неумерено уздржање штетније је од преједања, јер се уз помоћ покајања од овог последњег може прећи на правилно расуђивање, а од првог не може” (тј. човеку који се горди својим добродетељима затворен је пут према покајном смирењу, које омогућује спасење). (О Расуђивању II, гл. 16,2,17) Примењујући ово учење на нашу ситуацију, можемо рећи да је „царски пут” истинског Православља данас - средина између крајности екуменизма, са једне стране, и ревности не по разуму (Рим. 10,2) са друге. Истинско Православље не иде „у корак с временом”, с једне стране, нити „строгост”, „исправност” и „каноничност” претвара у оправдање фарисејског самозадовољства, искључивости и неповерења - с друге. Ову истински-православну умереност не треба мешати са празном млакошћу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом компромиса између политичких крајности. Данас је ваздух толико засићен духом „реформисања”, да ће сви они, чији су погледи заклоњени налетом духа времена, истински-православну умереност сматрати за „фанатизам”; али онај ко се према томе питању односи озбиљно и свему прилази са тачке гледишта светоотачког учења, пронаћи ће царски пут у удаљавању од било које врсте екстремизма. Међутим, у наше дане нема православног учитеља који би дао пример здраве и усрдне православне умерености, као што је био почивши архиепископ Џорданвилски Аверкије; његова многобројна дела и проповеди одишу свежим духом истински-православне ревности, без икаквог скретања „у десно” или „у лево” и уз стално истицање духовне стране истинског Православља (видети нарочито: „Света ревност”, The Orthodox Word, мај-јун 1976). Руској Заграничној Цркви је, по промислу Божијем, био дат најпогоднији положај за очување „царског пута”, у немирно доба какво за Православље представља XX век. Живећи у изгнанству и сиромаштву, у свету који није разумео страдање руског народа, она се усредсредила на тврдо чување вере која уједињује њен народ и, што је потпуно природно, целокупну екуменистичку идеологију - засновану на религиозној равнодушности и умишљености, на материјалном изобиљу и бездушном уједињењу нација - сматрала је за потпуно страну. Са друге стране, својом живом свешћу о томе да сергијанска црква у Русији није слободна, она је била заштићена од пада у екстремизам „сдесна”. У крајњој линији, она може да буде без општења са телом којим управљају атеисти, али тачно одређење његовог статуса боље је оставити будућем слободном руском црквеном сабору. Уколико то овде делује као „логичка противречност” („ако не поричете њене свете тајне, зашто онда нисте у општењу са њом?”) - у питању је проблем само за рационалисте; они пак који црквеним питањима прилазе једнако срцем као и главом, без колебања ће заузети позицију која представља завештање остављено Руској Цркви у расејању од стране њеног мудрог Првојерарха Митрополита Анастасија (+1965). Остајући у слободи, Руска Загранична Црква сматра за једну од својих најважнијих обавеза да изрази солидарност и пуно општење са катакомбном Истински Православном Црквом Русије, чије постојање „званично” Православље у потпуности игнорише, па чак и пориче. Када се једном, ако Богу буде угодно, оконча ужасно искушење Руске Цркве и народа, друге Православне Цркве ће моћи јасније да схвате ситуацију у Руској Цркви; до тог часа, све чему можемо да се надамо је - да слободне Православне Цркве никада неће довести у сумњу право Руске Заграничне Цркве на постојање, или порицати благодатност њених Светих Тајни. Готово све оне дуго су се налазиле у општењу са њом, све док је њено неучествовање у екуменистичком покрету није изоловало од других цркава, јер им је постало опомена, и то нарочито у последњој деценији. И све до скора оне су се противиле политички инспирисаним покушајима Московске Патријаршије да Руску Заграничну Цркву прогласи за „расколничку” и „неканонску”. Недавно је Руска Загранична Црква признала Истините Православне Хришћане Грчке и пружила им подршку. Њихов положај такође је дуго био необично тежак и неправилно схватан. У Грчкој први налет на Цркву (календарска реформа) није био тако смртоносан као Декларација митрополита Сергија у Русији, па је зато богословској свести православног грчког народа било потребно више времена да увиди потпуно антихришћанску суштину поменуте реформе. Затим, само неколицина грчких епископа имала је довољно смелости да се присаједини старокалендарском покрету (док је број не-сергијанских епископа у почетку био већи него читав епископат Грчке цркве). Старокалендарски покрет је тек скоро добио могућност да постане макар мало „интелектуалнији”, јер му приступа све више и више људи са високим образовањем. Дуго година старокалендарци су трпели гоњења од стране државе и званичне цркве, понекад крајње сурова, и све до данас остају презрени од стране званичног светског православља, које их уопште не признаје. На жалост, унутарње несугласице и поделе и даље слабе старокалендараце; њима недостаје један заједнички глас којим би изразили своје борбу за Светоотачко Православље. Али због тога никако не треба порицати да је њихова позиција у суштини православна, а њене здраве пројаве могу да буду само поздрављене. Тежња за достизањем јединства унутар Истинског Православља, која се последњих година у целом свету појачава, било да је реч о Катакомбној Руској Цркви, Грчкој Старокалендарској Цркви, или Руској Заграничној Цркви, подстакле је неке људе да се замисле над условима за стварање „јединственог фронта” исповедничких Цркава ради супротстављања екуменистичком покрету који је прогутао православне „естаблишменте”. Ипак, у савременим условима биће веома тешко да се тако нешто постигне; у сваком случају, то представља „политички” поглед на ситуацију, који значај мисије истинског Православља види у сасвим спољашњем облику. Протест истинског Православља против „екуменистичког православља”, против уједначеног млаког православља епохе апостасије, тек треба да се покаже у својој пуноћи, пре свега у Русији. Јер не може бити да сведочење толиких мученика, исповедника и поборника истинског Православља у XX веку остане узалудно. Нека сачува Бог Своје ревнитеље на царском путу Истинског Православља, да буду верни Њему и Његовој светој Цркви, до краја века! 1976. http://predanje-ms.blogspot.com/2011/07/blog-post_28.html |