Архимандрит Амвросије Погодин

Св. Марко Ефески и лажна Фирентинска унија
(текст компонован из делова оригиналне књиге која је на 407 страна)

                Закључење Уније

Додатна непогодност са којом се сусрела Православна делегација у Фиренци је била и смрт Патријарха Цариграда. Патријарх је пронађен мртав у његовој соби.

На столу је (наводно) био његов „тестамент“, насловљен са Extrema Sententia, у коме се у потпуности прихвата све што је проповедала римска црква. И напослетку, писало је: „На исти начин, ја прихватам светог оца међу оцима, врховног понтифа и викара нашег Господа Исуса Христа, папу древног Рима. На исти начин, прихватам и чистилиште. У потврду овога, прилажем свој потпис.“

Нема сумње да ли је, или није, Патријарх Јосиф написао тај документ. Немачки научник Фроман, који је детаљно истражио наводни „тестамент“ Патријарха Јосифа, каже: „Тај документ је толико латинизован и садржава толико мало мишљења које је Патријарх изрекао неколико дана раније, да је лажност очигледна.“ „Тестамент“ се међу историјским документима Сабора у Фиренци појављује доста касно; савременици Сабора нису знали за њега.

И тако је грчка делегација изгубила Патријарха. Иако Патријарх није био кључна личност Православља, и иако га многи оптужују, ипак се може рећи да је свом својом душом радио за Православље и никада није дозволио ни себи а ни другима да вређају Св. Марка. Будући да је већ био у касним годинама, недостајало му је енергичности у брањењу Цркве на чијем челу је био, али историја га не може оптужити за издају Цркве. Смрт га је спасила од многих понижавања које су тек уследиле и које су Православни морали да поднесу. Са друге стране, недостатак његовог потписа на Одлуци о Уједињењу, касније је искориштен од стране бранилаца Православља у порицању претензија Сабора у Фиренци да задобије Васељенски карактер, јер сваки документ Васељенског Сабора мора прво да потпишу сви Патријарси.

Након смрти Патријарха, како пише Сиропулос, император Јован Палеолог је узео кормило Цркве у своје властите руке. Оваква неканонска ситуација, иако се дешавала у историји Византије, како у позитивном тако и негативном смислу, била је јасно осуђена од Св. Марка у једној од његових посланица, где он каже: „Нека нико не доминира нашом вером: ни император, ни јерарх, ни лажни сабор, нити ико други, сем јединог Бога, коју је лично и кроз своје ученике пренео до наших дана.“

Споменимо укратко историјат преговора између Православних и Латина, или, да будемо искренији, историјат капитулације Православних. Православни су морали прихватити учење Латина познато као „филиокве“ о исхођењу Светог Духа и Његовом исхођењу од друге две ипостаси. А онда су морали да изјаве како је филиокве, као додатак унутар Символа Вере, одувек био канонски и благословен. Само овиме, поништени су сви приговори Грка још од времена Патријарха Фотија, као и сви радови Св. Марка Ефеског, и све одлуке о немењању Символа Вере који су били донешени на Трећем и Четвртом Васељенском Сабору. Треба да нагласимо да нису све римске папе одобравале филиокве, а неколицина је то увођење додатка у Символ Вере сматрала потпуно неканонским. Али, тада је све то пало у заборав. Све је то жртвовано захтевима папе Евгенија и његових кардинала.

Надаље, захтевано је од Православних да прихвате латинско учење у вези освећења Светих Дарова и да одбаце своје властито, изображено самим током извођења Свете Литургије Источне Цркве. Поред тога, латински став је био изражен и у њиховим изјавама у вези литургијске праксе Источне Цркве.

И на крају, Православни су морали да потпишу и прихвате изјаву о папизму, формулисану овако: „Ми изјављујемо да света апостолска столица и римски понтиф имају примат на целој земљи, и да је римски понтиф наследник благословеног Петра, предводника Апостола, и да је истиснки викар Христов, глава целе Цркве, пастир и учитељ свих Хришћана; и да му је наш Господ Исус Христос у лику Св. Петра дао пуни ауторитет да чува, усмерава и управља целом Црквом, као што је и изречено у одлукама Васељенских Сабора и у светим канонима.“ Православни су на исти начин натерани да прихвате и чистилиште.

И тако је Православље требало да престане да постоји. Још болнија је била чињеница да је Православље било продано, а не само издано. Када је већина Православних делегата сазнала за потпуно неприхватљиве захтеве Ватикана, неки од поромотера Уније су затражили од папе да их отворено обавести које предности ће Византија имати од Уније. Папа је изашао са „пословном“ страном и понудио следеће:

Задња два обећања су била само теоретска. Међутим, када су преговори дошли у ћорсокак, и када је сам император био спреман да прекине даље преговоре, читава ствар је била разрешена од стране четири Митрополита, промотера Уније; и све је завршено са прославом коју је приредио Папа; теолошка неслагања у погледу привилегија римске столице разрешена су уз помоћ чаша вина.

И коначно је дошао и крај Сабора. Написана је Одлука о Унији у којој су Православни одбацили Православље, и прихватили све латинске формулације и иновације које су се недавно појавиле код њих, попут учења о чистилишту. Такође је прихваћен екстремни облик папизма, и на тај начин је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви Православни делегати су прихватили и потписали Унију, било у своје име, или у име Источних Патријарха, које су представљали. Потписивање 5. јула 1439. године је било попраћено тријумфалном службом, и после званичне објаве Уније, прочитане на латинском и грчком језику, грчки делегати су пољубили Папино колено.

Са административног гледишта, цела Православна Црква је потписала: император Јован, митрополити и представници Источних Патријарха, Митрополит Кијева Исидор и руски Епископ Аврам. САМО ЈЕДАН ЈЕРАРХ НИЈЕ ПОТПИСАО. Нема ни потребе да напомињемо о коме је реч: СВ. МАРКО ЕФЕСКИ. Али, нико ни најмање није обраћао пажњу на њега. Шта је био један човек, посрамљен и смртно болестан у поређењу са моћним Ватиканом, предвођеним Папом Евгенијем IV? Шта је био тај један Грк у поређењу са мноштвом грчких уваженика предвођени императором Јованом и грчким митрополитима? Постоји руска пословица: „Један човек сам не чини војску.“ Међутим, тај једини човек је представљао свеколику Православну Цркву. Тај један човек је у себи представљао пуноћу Правосалвне Цркве. Био је див над дивовима, носећи у себи сву светост Православља и сву њену силу! И зато је Папа, када му је показана Одлука о Унији, потписана од стране свих Грчких делегата, након што на њој није видео потпис Св. Марка, рекао: „И тако, нисмо постигли ништа.“ Сав успех Ватикана био је илузоран и кратког века. Папа је покушао на све начине да убеди Св. Марка да потпише Унију, чињеница која је потврђена и од стране Андреја са Родоса као и Сиропулоса. Онда је Папа тражио да се Св. Марко расчини након што је овај одбио да потпише Одлуку о Унији. Али, император Јован није дозволио да га дирају, јер је у дубини свог срца имао поштовање за Св. Марка.

Сиропулос пише о задњем састанку Св. Марка са папом: „Папа је тражио од императора да Св. Марко изађе пред њега. Император га је онда убеђивао говорећи: 'Када је Папа тражио већ два или три пута да изађеш пред њега, онда мораш да идеш; али не бој се, јер сам ја већ говорио са њим и обезбедио да не смеју да те нападају или повреде. Зато иди и послушај све што ти буде говорио, и одговори му слободно на начин на који нађеш да је најбољи.'“ И тако је Св. Марко отишао пред Папу, и нашавши га у неформалном разговору у његовим одајама са кардиналима и бискупима, није био сигуран на који начин да покаже поштовање. Видевши да сви око Папе седе, рекао је: „Патим од болесних бубрега и упале зглобова и немам снаге да стојим.“, и продужио је да седне. Папа је дуго причао са Марком; његова намера је била да га убеди да следи одлуку Сабора и потврди Унију, и ако одлучи да одбије, да ће бити третиран исто као и они који су одбијали одлуке ранијих Васељенских Сабора, са ускраћеним приступом Цркви и избачени као јеретици. На Папине речи, Марко је одговорио дугим и одлучним речима. Поводом Папиних претњи рекао је: „Сабори Цркве су осуђивали као отпаднике оне који су преступили неки догмат проповедајући и борећи се за то, и због тога су проглашавани за јеретике; зато је Црква прво анатемисала јереси, а онда и вође јереси и њихове поборнике. А ја немам намеру да проповердам моје властито учење, нити сам унео ишта ново у Цркву, нити сам бранио неку непознату и погрешну доктрину; него сам само држао учење које је Црква примила у чистом облику од нашег Спаситеља, и у коме је чврсто остала до данашњег дана; учење које је света римска Црква, пре раскола са нама држала као и Источна Црква; учење које, будући да је свето, у прошлости сте поштовали, и неколико пута на овом Сабору спомињали са поштовањем и чашћу, и које нико не може оповргнути или порећи. И ако га ја држим и не могу дозволити себи да га напустим, који Сабор ће ме одлучити као јеретика? Који здрави и побожни ум ће то урадити мени? Јер, прво морате проклети учење које ја држим; а ако сте га признали као побожно и Православно, зашто сам онда заслужио казну?“ Рекавши то и још у истом маниру, и саслушавши Папу, вратио се у своју одају.

 После Сабора

Св. Марко се вратио у Константинопољ заједно са императором Јованом, 1. фебруара 1440. године. Како је то болан повратак био! Чим је ступио на тло, императора су информисали о смрти његове вољене супруге; након чега император опхрван болом није напуштао своје одаје цела три месеца. Нико од јерарха није хтео да прихвати столицу Патријарха Константинопоља, знајући да би то значило и обавезу провођења Уније. Људи који су их сусрели, као што Грчки историчар Дукас сведочи, питали су Православне делегате који су потписали Унију: „Како је прошао Сабор? Јесмо ли победили?“ На шта су јерарси одговорили: „Не! Продали смо своју веру, трампили смо побожност за безбожништво (Православне доктрине за јереси) и постали азимити (назив који су Грци дали Латинима који су користили бесквасне хлебове у Евхаристији).“ Онда су људи питали: „Зашто сте потписали?“ Делегати: „Из страха од Латина.“ Народ: „Да ли су вас Латини тукли или бацили у тамницу?“ Делегати: „Не. Али наша десна рука је потписала: одсецимо је! Наш језик је исповедио: нека буде исчупан!“

Болна тишина је настала. Иако је био Часни Пост, време испуњено молитвама, цркве су биле празне и није било служби: нико није хтео да саслужује са онима који су потписали Унију. У Константинопољу бунт је сазревао. Св. Марко је био чистог срца и није имао ништа на својој савести. Али и он је несамерљиво патио. Око њега су се окупили сви ревноватељи Православља, посебно монаси Свете Горе (Атоса) и обични сеоски свештеници. Цео епископат, сва врхушка – све је било у рукама Унијата, у потпуности потчињених представницма Ватикана, који су често долазили да провере како је Унија провођена међу народом. Црква је била у великој опасности; као што је Св. Марко писао: „Унијатска ноћ поклопила је Цркву.“

Св. Марко је постао слаб телом, али је духом горео, и због тога је, као што је Јован Евгениос писао: „Божјом промисли избегао опасност, и светли се светлећи вратио очуван, у отаџбину где је дочекан са општим поверењем и поштовањем.“ Византијски народ није прихватио Унију: док су сви говори промотера Уније игнорисани, ватрене проповеди Св. Марка су имале велики одзив, као што и проф. Острогорски примећује. Савременици ових догађаја, заговорници Унијата, пишу са љутњом о активностима Св. Марка које су подривале Унију. Тако Јосиф, Епископ Метонеје пише: „Вративши се у Константинопољ, Ефески је узнемирио и збунио Источну Цркву својим писањем и директним обраћањем против Сабора у Фиренци.“ Андрија са Родоса назива писма Св. Марка, која је слао како би оснажио Православље – „веома увредљивим“ и „заводљивим“. Црквени историчари наших дана, и Православни и Латински, слажу се да је распад Фирентинске уније дошао услед писања и активности Св. Марка.

Св. Марко није остао дуго у Константинопољу, него је убрзо, не обавештавајући императора, отишао за Ефес, своју област, коју није ни посетио, јер је одмах након свог устоличења у Константинопољу, отишао на Сабор у Италију. Изгледа да су постојала два разлога који су натерали Св. Марка да напусти Константинопољ и оде у Ефес: пастирска брига за свој народ, који се нашао под Турцима у најјаднијим околностима; и жеља да око себе духовно уједини оне који су остали верни Православљу, јер је у Константинопољу заправо био у некој врсти кућног притвора. Изгледа да је директно из Ефеса Св. Марко слао своја писма, своје исповедање вере, и опис својих активности на Сабору у Фиренци. Сви ти документи могу да се нађу у мојој књизи, преведени на руски језик.

У вези активности Св. Марка у Ефесу, Јован Евгениос кратко пише: „Стално путујући свуда кроз духовно наслеђе великог јеванђелисте и теолога Јована, и радећи напорно и тешко у дугом периоду, онако слаб телесно; посећујући напаћене свете цркве, успут градећи храм Митрополије са пратећим објектима; постављајући свештенике; помажући онима који су подносили неправду, било из разлога прогона, или због суђења од стране безбожника; бранећи удовице и сирочад; посрамљујући, кажњавајући, олакшавајући, подстичући, научавајући, утврђујући: био је, као што је и Свети Апостол рекао, све свима.“ Јован Евгениос надаље пише да након свог тог Светитељевог жртвовања за његов народ, поред сталне монашке жеље за издвојеношћу и самовањем, коначно је пожелео да оде на Свету Гору. Али, постојао је још један већи разлог, о коме Јован Евгениос ништа не пише из политичких разлога: Св. Марко о томе сам пише у једном од својих писама: није имао мандат од власти, и из тог разлога, његов боравак у Ефесу је био илегалан, и био је натеран да напусти свој народ, овај пут заувек.

Брод којим је Св. Марко пловио за Атос је свратио на острво Лимнос, једно од неколико острва која су још увек припадала Византији. Ту је Св. Марка препознала гарда, и на основу упустава која су већ имали од императора Јована Палеолога, ухапшен је и затворен. Наредне две године Св. Марко је пропатио у заточеништву. Јован Евгениос нас информише о том периоду Светитељевог живота: „Ко се не би чудом начудио, или увидео величанственост душе у издржљивости несрећа које је он показао: патећи на горућем сунцу и борећи се за најнужније, патње услед болести које су се редале једна за другом, или издржавши болно заточеништво док су хорде безбожних Муслимана опкољавале острво и уништавале.“ Једном је острво постало угрожено од турске флоте која га је опседала. Али, опасност је неочекивано прошла, и спашени становници острва су то приписали молитвама Св. Марка, затвореног у тврђави.

Св. Марко се никада није жалио на своје лоше стање; само у једном писму можемо видети колико је патио и колико му је била потребна подршка. О томе он пише игуману манастира Ватопед: „Имамо велико олакшање у вашој браћи која су овде, поштованог црквењака, великог економа и других, у којима смо видели осликану вашу љубав и побожност; јер су нам показали љубав, утешили и ојачали нас. Нека вам Господ уручи дарове за њихове напоре и љубав!“

Иако се нашао у тако тешким околностима, Св. Марко је наставио своју борбу за Цркву, као што и пише у једном од својих писама: „Затворен сам. Али реч Божја и сила Истине не могу бити свезане, него још јаче теку и напредују, и многи од браће, подстакнути мојим прогонством, одбацили су оптужбе безаконика и оних који су нарушили Православну веру и обичаје отаџбине.“ Знао је да је његово исповедање било неопходно, јер је писао: „Да није било прогонства, мученици не би засјали, нити би исповедници примили победничке венце од Христа и кроз свој подвиг ојачали и обрадовали Православну Цркву.“ Након две године, император Јован је наредио да Св. Марка ослободе, и дозволио му је да иде где год пожели. То ослобађање се десило на дан када се славе Светих седам отрока у Ефесу, и Св. Марко им је посветио песму хвале. Св. Марко више није имао физичке снаге за аскетске напоре на Светој Гори; постао је веома слаб, и зато је отишао својој кући у Константинопољ.

Задњу годину или две свог светог живота, Св. Марко је провео у болним условима болести и прогонства унијатског епископата и врхушке. У то време, он је многе обновио у Православљу кроз свој лични утицај. Нарочито је добробитан за Цркву био повратак Георгија Схоларија, који је преузео позицију вође у борби за Православље; након пада Константинопоља постао је Патријарх под именом - Генадије.

У задње две године живота Св. Марка, много шта де десило. Источни Патријарси су осудили Сабор у Фиренци и назвали га „тиранским и лажним“, и одбили да прихвате Унију. Када се Митрополит Исидор, један од највећих издајника Православља, појавио у Москви са папским крстом испред себе, ухапшен је од стране Великог кнеза Московског, Василија Васиљевича, и након тога су га послали да се пресели у Рим, где је примио кардиналску капу. По предању, Св. Марко је био веома задовољан поступком Векиког кнеза Московског, и поставио га је за пример византијским властима.

У Константинопољу је, напротив, Унија била значајно ојачана. Можемо рећи да је Унијатство не само постало државна црква Византије, него је постепено ушло, кроз епископат, у сав црквени живот. Само појединци, окупљени око Св. Марка су у то време представљали Православну Цркву. Стални представници Ватикана, предвођени Кардиналом Исидором, надгледали су званичну лојалност Унији цркве у Византији и власти, условљавајући тиме папска обећања дата Византији. Опасност по Цркву била је огромна, и Св. Марко је био свестан тога. Знао је да битка за Православље мора да се стави испред свега, назвавши Унијате: „Убијене душе искушане у вези Свете Тајне вере.“ И он, вођа битке, који је марширао на челу војске, једва је ходао, исцрпљен болешћу и повређен људским преварама. Али, сила Божја се показује у слабости!

Смрт Светог Марка

Св. Марко је умро 23. јуна 1444. године, у 52. години живота. Георгије Схоларије овако пише о смрти Св. Марка: „Наша жалост је била још већа јер је узет од нас пре него је остарео у врлинама које је стекао, пре него што смо могли довољно да се науживамо у његовом присуству, у сили његовог пролазећег живота! Преваре нису могле да уздрмају његов ум, нити да одведу на стрампутицу његову душу; тако је јако храњена и очврснула од врлина! Чак ако би и свод небески пао, чак и тада би праведност овог човека остала неуздрмана, његова сила не би изнемогла, његова душа се не би променила, и његова мисао не би раслабила у тешким искушењима.“

Страшно је пропатио задњих 14 дана пре своје смрти. О смрти Св. Марка сачувано је сведочанство његовог брата, Номофила Јована који каже: „Живећи са љубављу Божјом, и у свему узвишено остајући од своје младости до божанске схиме, у најсветијој схими, у чину свештеничке службе, у јерархском достојанству, у ставовима везаним за Православну веру и у преданом и безрезервном исповедању вере, напунивши педесет две године телесног живота, у месецу јуну, двадесет трећег дана, упокојио се одлазећи Ономе Кога је желео, по Павлу, да оде и са Христом буде, Кога је прославио добрим делима, Кога је богословио на Православни начин, Коме је удовољио свим својим животом. Био је болестан четрнаест дана, и болест је, како је сам говорио, имала на њему исти ефекат као и железни инструменти мучитеља које су користили џелати светих мученика, и као да је обавијала његова ребра и унутрашње органе, стежући их и држећи тако узрокујући неиздржив бол; тако да се десило да оно што човек није могао постићи својим светим мученичким телом, постигнуто је уз помоћ болести, праведним судом Промисли, да овај исповедник Истине и мученик и освајач свих могућих патњи и победник, може да се појави пред Богом након што је прошао кроз све могуће патње све до свог задњег уздаха, попут злата искованог у пећи, да може примити већу почаст и вечну награду од задњег Судије.“

Иако је његова агонија била болна и огромна, смрт је дошла лако, и Светитељ је у миру предао Богу своју благословени и светлећи дух. Јован Евгениос пише о томе: „Давно пре своје смрти, дао је упутства, и попут оца предао заповести присутнима у вези поретка Цркве, о благочешћу и очувању правилних догмата Цркве, и одвраћања од било каквих новина; додајући на крају: 'Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, у руке Твоје предајем свој дух', и онда је отишао Богу.“ Пре свог краја, на сам дан смрти, Св. Марко је предао свом бившем ученику и духовном чеду, вођство Православне Цркве, иако је у то време Георгије још увек био секуларни кнез. Сахрањен је у Манган манастиру у Константинопољу. „Уз мноштво пристуног народа и гарде, и велике почасти, положено је тело у манастир Манган, посвећен великомученику Георгију, као какво благо, свето и веома поштовано обитавалиште освећене душе и храма славе Божје, Који је прослављен у Својима Светима.“

Из погребног извештаја Георгија Схоларија можемо видети дубину и тугу која је обузела Православни народ након губитка тако великог стуба Цркве, и тако доброг и часног човека, тако благог и приступачног, а тако паметног, који је, по речима Јована Евгениоса, привлачио све ка себи, као што магнет привлачи железо. Победа Православља је остварена тек након смрти Св. Марка. Наследник императора Јована, његов брат Константин, отворено је објавио жељу да сачува Правосалвље у његовој чистоти. Не много пре пада Константинопоља, сазван је Сабор на коме су заговорници Уније осуђени и сама Унија одбачена, и уприличена комеморација Св. Марку испоштована од свих. Овај Сабор био је више формалне природе него ли суштинске, а било је присутно и мало учесника; историјски није био важан, али је за Православну Цркву био важан као коначна победа борбе коју је водио Св. Марко, као Сабор Православне Цркве, мали онилико колико је и она била мала у то време.

Прослављање и чуда Св. Марка

У почетку је прослављање Св. Марка припадало породици Евгениос. Сваке године, вероватно на сам дан упокојења Светитеља, Евгениоси су проводили Аколутију (службу на којој је читан саборник који се састојао од скраћеног житија Светитеља). Напоменимо да у Византији, Аколутија није обавезно била условљена канонизацијом упокојеног; него је била више говор о упокојеном. Аколутије су писали ученици својим учитељима, покровитељима и људима који су им били блиски, а који су водили праведнички живот. Такве Аколутије су биле за приватну употребу, и постоје многе за људе који нису никада канонизовани од стране Цркве; постоји једна посвећена императору Мануелу II Палеологу, коју је највероватније написао сам Св. Марко.

Тако се прослављање Св. Марка Ефеског у почетку обављало у круговима породице Евгениос. Ширење прослављања Св. Марка је потпомогао Георгије Схоларије у својој улози Патријарха Константинопоља. Деценије су прошле, па и векови, а сећање на Св. Марка се проширило на многе побожне људе, по манастирима и црквама; и напокон, скоро 300 година по упокојењу Светитеља, 1734. године, Свети Синод Цркве у Константинопољу, под председавањем Патријарха Серафима, донео је указ о канонизацији Св. Марка Ефеског. 19. јануар је установљен као дан за прослављање Светитеља. Као последица тога, на две старе молитве које су већ постојале, додано је још шест, али су остале неважне у поређењу са тим двема древним.

У описима чуда Св. Марка налазимо следеће: „Веома поштован човек Димитрије Зурбајос имао је сестру која се тешко разболела. Сазивао је све докторе и потрошио много новаца на њих. Међутим, ни један од њих није донео никакво побољшање његовој сестри, него се стање чак и погоршало. Три дана није могла да говори нити да се помера, била је у бесвесном стању, и доктори рекли да ће да умре. Тада је брат и родбина почела да припрема све што је потребно за сахрану. Али, неочекивано су чули глас и уз негодовање окрећући се према њима рекла је: 'Зашто ме не пресвучете, јер сам сва мокра?' Њен брат се много обрадовао када је чуо да говори, и прилазећи јој питао је шта се десило и како се тако помокрила. Она је одговорила: 'Један Епископ је дошао, узео ме за руку, и одвео ме до фонтане и ставио унутра. Након што ме опрао, рекао ми је: „Иди сада, више немаш никакве болести.“' А брат је опет упита: 'Зашто тог што ти је подарио здравље ниси упитала ко је он?' И она рече: 'Питала сам га „ко си ти свече?“ и он ми је рекао: „Ја сам Митрополит Ефеса, Марко Евгениос.“' И рекавши то, устаде одмах са кревета без икаквих трагова болести. Када су је одвели да промени своју одећу, сви су се зачудили јер не само да је одећа била натопљена, него и кревет и ћебад на којој је лежала. Након овог чуда, горе споменута жена направила је икону Св. Марка у знак сећања на чудо, и поживевши побожно још петнаест година, упокојила је у Господу.“

Завршимо овај кратак опис живота и активности Св. Марка Ефеског са молитвом коју је користио и древни историчар:

Молитвама Св. Марка, Христе Боже наш, и свих светих Твојих учитеља и богоносних отаца, сачувај Цркву Твоју свету у Православној вери и исповедништву у све векове!

               Речи Св. Марка Ефеског на дан упокојења

У задњи дан свог земаљског живота, последње мисли Св. Марка нису биле о њему самом, него о Православљу, коме је посветио сав свој живот. Позивајући своје следбенике да остану чврсти у борби за Православље, посебно се обратио једном човеку за кога се надао да ће постати његов наследник у вођству те борбе. Та нада се у потпуности остварила у личности Георгија Схоларија, који је постао ватрени вођа Православља, и као Патријарх Константинопоља након пада Византије, постигао је ослобађање Цркве испод јарма лажне Уније. Схоларије је пострижен под монашким именом Генадије и Црква га прославља 31. августа.

„Желим да вам кажем своје мишљење детаљније, посебно сада када долази час моје смрти, тако да будем јасан од почетка до краја, и да нико не помисли да сам говорећи једно, мислио нешто друго, поготово непријатељи који би пожелели да ме посраме у часу моје смрти.

У вези Патријарха, желим да кажем ово, да ако пожели да покаже некакво поштовање према мени на сахрани мог тела, или да пошаље на гробље неког од својих јерарха, или свештенства, или уопште било кога ко је у јединству са њим, да узму учешћа у молитвама или се придруже нашим свештеницима, мислећи да сам у неком моменту, макар и тајно, дозволио јединство са њим, и ако би моја затворена уста дала повода онима који не знају добро моје погледе и који погрешно умишљају неки облик помирења, изјављујем и сведочим пред многим часним људима овде присутним да: ја уопште не желим, на било који начин, и не прихватам заједништво са њим нити са онима који су са њим, ни у овом животу, а ни у животу после моје смрти, као што не прихватам ни Унију нити латинске догмате, које он и његови следбеници прихватише, и које проводе захваљујући његовом председавајућем положају, са намером да оповргну истините домате Цркве. У потпуности сам убеђен да што даље стојим од њега и њему сличних, ближе сам Богу и Његовим Светима; и онолико колико се одвајам од њих (Унијата), толико више сам у заједништву са Истином и са Светим Оцима, теолозима Цркве; и на исти начин сам убеђен да они који се сматрају да су са њим, стоје далеко од Истине и од благословених Учитеља Цркве. И због тога кажем: Као што сам се целог живота одвајао од њих, тако и у тренутку мог одласка, сада и после моје смрти, одричем се било каквог заједништва са њима, и обавезујем и заповедам да нико од њих не приступи мојој сахрани или мом гробу, и исто тако, нико да ни не помисли да учествује на нашој Светој Служби; јер то би било мешање онога што се смешати не може. Него им припада да буду потпуно одвојени од нас док им Бог не подари да се поправе и придруже Његовој Цркви.“

                А ОНДА СЕ ОКРЕНУВШИ ЧАСНОМ СХОЛАРИЈУ РЕЧЕ:

„Сада говорим о часном Схоларију, кога познајем од своје младости, и кога много љубим, као свог властитог сина и пријатеља... У мом разговору са њим све до сада, задобио сам потпуну слику његове части, мудрости и снаге његових речи, и зато верујем да је он једини за сада који може да пружи руку помоћи Православној Цркви, која је под нападима оних који би да униште чистоту догмата, и исто тако, уз Божју помоћ, да исправи и учврсти Православље, уколико он сам не пожели да се повуче од тог посла и сакрије своју свећу под суд. Потпуно сам уверен да он неће тако поступити, и видећи Цркву уздрману таласима, и веру зависну о слабим људима (у односу на људске стандарде), и знајући да може да јој помогне, он неће до те мере моћи да занемари своју савест него ће пуном брзином и спремношћу да уђе у борбу; будући да је мудар, он је свестан да уништење Православне вере води ка општој пропасти.

Тачно је да у прошлости, сматрајући довољном борбу коју су водили други, а посебно ја, није се показивао као ватрени заговорник Истине, можда натеран и саветима појединаца. Али, и ја сам раније уносио скоро ништа, или нешто мало у борбу, не имајући довољно ни снаге ни воље; а ево већ сам постао нико и ништа: а има ли ишта мање од ништа? И ако је он онда претпостављао да ми сами можемо поставити ствари право, и сматрао да је непотребно да уради оно што су други могли урадити, и да би својом непотребном помоћи могао само нашкодити другима, као што ми је често објашњавао тражећи опрост – тако и у ово време, када ја одлазим, не видим никог ко му је раван, и који би могао да преузме моје место у Цркви, и у вери, и у догматима Православља. Зато га сматрам достојним, позваним или одређеним да открије искру побожности скривену у њему, и бори се за Цркву и исправне доктрине; тако да оно што ја нисам постигао, он постави како треба, уз Божју помоћ. Јер уз благодат Божју он то може, помоћу ума који му је дат и снагом речи, само ако их употреби у право време.

Исто тако, пред Богом, Вером и Црквом, обавезан је да се бори искрено и чисто за Веру. И ја му поверавам ту битку, да буде браниоц Цркве, вођа чврстог учења, носиоц победе исправних доктрина и Истине уместо мене, имајући подршку Бога и Истине, против којих се и води битка; тако да учествујући у томе заједно са светим учитељима и богоносним оцима, великим теолозима, прими своју плату од Праведног Судије када Он прогласи победу свих оних који се борише за Правду. Али он сам мора да употреби сву своју ревност за добробит исправних доктрина Цркве, јер ће морати дати одговор о томе на дану Суда Богу и мени, који сам му то поверио и на исти начин очекујем да ће у Царству те речи изродити многе плодове. Нека ми одговори на ово тако да могу отићи из овог живота осигуран, да не умрем у жалости, бринући се за исправност Цркве.“

                ОДГОВОР ЧАСНОГ СХОЛАРИЈА:

„Пре свега, преосвећени, желим да се захвалим за похвале које сте изрекли о мени; јер, желећи да покажете вашу наклоност, посведочили сте о мени велике ствари које ја не поседујем, и убеђен сам да тако нешто није ни близу мог поседовања. Него то долази из висина божанских, врлина и мудрости ваше преосвећености коју гледам испочетка, и која није престала да светли све до данас, и заслугом моје блискости са вашом светости, као учитељем и тутором; и усмерен вашим одличним разумевањем догми и праведношћу пресуда, са којим сам ја у потпуном складу, и на исти начин одбацујући без колебања оно што није у складу са вашим судом, никада нисам одбио да извршим своје обавезе, као син и ученик, према вашој светости. Ви сами, ваша светости сте сведок томе. Знате да сам увек поступао у складу са вама, и откривајући дубље разлоге мојих убеђења, дајем вам ова обећања.

А у вези чињенице да нисам раније отворено ступао у борбу коју је ваша светост водила, него сам ћутао, нико сем Вас не зна боље разлог за то, јер сам вам често преносио своје мишљење и искрено отварао своје срце молећи за опрост, и нисам се устезао од тога. Али сада, са Божјом помоћи, почео сам да одбацујем то, и начинио сам себе искреним и отвореним браниоцем Истине, способним да без страха проповедам догме мојих отаца и исправност Православља, а у складу са виђењем ваше светости. Кажем ово не зато што вас видим узетим од нас, јер не напустисмо наше последње надање, него се и даље уздамо у Бога да ћете се опоравити од ове слабости и да ћете још бити са нама и да ћемо заједно радити на овоме. Ако ипак, по судовима Божјим, одете одавде на место покоја које сте припремили себи, а због наше недостојности одете тамо где сте достојни да пребивате, онда потпуно потврђујем, и пред Богом и Светим Анђелима који у овом часу стоје невидљиво пред нама, и пред многим достојницима овде присутним, да ћу у свему бити тамо где сте ви били и ваша реч, и оно што сте спалили и оно што сте нам предали са љубављу, да ћу бранити и нудити свима, ништа нећу издати, него ћу се борити за то до краја, по цени крви и смрти. Иако је моје искуство и снага мала, сигуран сам да ће ваша светост испунити моје недостатке познатим богоугодним молитвама, и сада а и по упокојењу.“

       http://www.pravoslavlje.net