ЂАКОН ДИМИТРИ ВИДУМКИН

           Као одговор на питање: "Колико често је неопходно причешћивати се?" - наши парохијани чују: "Што чешће, то боље". Православна заједница са великим интересовањем прати развој ове тежње која, због своје вишезначности стално изазива дискусије, како у православним средствима масовног информисања, тако и у ужем кругу свештеника и богослова. Аутор овог чланка не покушава да пред себе постави задатак полемисања са ауторима већ издатих публикација на ову тему, већ жели да читаоцу на разматрање предложи своја расуђивања, која, може бити, дозвољавају да се ова појава сагледа са још једног становишта.

         Са благословом свјатјејшег патријарха Алексеја II, у Даниловском манастиру у Москви одржан је 2006. године округли сто на тему "Припрема за Свето Причешће: историјска пракса и савремени прилази решавању питања". На овом скупу истакнути пастири и богослови наше Цркве разматрали су питања која се односе на то колико често би савремени парохијани могли да се причешћују Светим Христовим Тајнама и, у вези са тим, могућим изменама досадашње праксе припремања за Причешће. Прихваћено је становиште да тежња самог верујућег човека за што чешћим причешћивањем представља основни предуслов за често причешћивање, и са тих позиција су онда разматране могуће измене у чину припреме за Причешће.[1]

         Као што знамо, у самом Јеванђељу нема указивања на неопходност припреме за примање Тела и Крви Господње. На Тајној Вечери Господ је једини пут причестио своје верне ученике, који до тада нису чак ни наслућивали шта им предстоји да окусе. Од њих се тражила само љубав и верност своме Учитељу. То је било могуће управо захваљујући присутном Божанском Христу, када су они могли рећи један другоме: "Зар не гори срце наше у нама љубављу према Спаситељу?" Осим тога, само Христово учење о неопходности да у себе приме Његово Тело и Крв изазивало је код многих његових следбеника снажну недоумицу, па чак и смућење, те зато "многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с Њим" (Јн. 6:66). У то време и најближи Христови ученици нису били у стању да у потпуности приме Његово учење, и сам Христос им је говорио о томе: "И још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину." (Јн. 16, 12-13). Дух Истине, обећан од Христа, био је послат ученицима у дан Педесетнице. Обогативши их различитим благодатним даровима (знање разних језика, моћ исцељивања болести, васкрсавање мртвих), Дух Свети је ученике испунио и пунотом виђења Божанске Истине, коју нису били у стању да приме од самог Христа за време његовог земаљског живота. Надахнути Светим Духом, апостоли су се сетили свега што им је Христос говорио и то записали у Јеванђељима. Надахнути Духом Светим они су у потпуности открили и допунили у Христовом учењу оно што им Он није рекао. Једна од таквих допуна било је и указивање на неопходност посебне припреме за примање Светих Тајни Тела и Крви Христове.

          Такво упутство, иако у доста грубој форми, срећемо већ код апостола Павла у његовој Посланици Коринћанима: "Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер, који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире." (1 Кор. 11, 28-30). Овде је присутна једна од задивљујућих антиномија хришћанства: Господ говори ученицима о неопходности узимања Његовог Тела и Крви ради спасења и вечног живота, а апостол, чини се, тврди директно супротно: "Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије". Но та противречност је само привидна: својим речима апостол жели да нагласи изузетну важност припреме за Причешће, да би му хришћани приступали достојно и да би пожњели спасавајуће плодове.

            У вези са Светим Тајнама неопходно је разликовати стварност од делотворности. Тајне су увек стварне, реалне по природи и оне су истинско Тело и Крв Христа Спаситеља. Али, оне могу за одређеног човека бити неделотворне, тј. могу да му не пружају спасавајуће плодове. А разлог томе су не саме Тајне, већ неправилно приступање њима од стране причасника. Тако да Господ говори о томе да је примање Његовог Тела и Крви спаситељно, апостол Павле додаје да та спаситељност Тајни уопште није безусловна и да зависи од достојног приступања њима. То је двосекли мач, који је у стању да порази не само непријатеља, већ и онога ко га носи, када је он неразуман.

            Шта у себи крије израз "човјек нека испитује себе" и како да се научимо достојно приступати Причешћу? Свети Теофан Затворник, објашњавајући ове речи апостола, говори: "Испитивање овде означава достојну припрему. У чему се она састоји? У очишћењу савести. Принеси покајање за грехе и постави чврсту намеру да убудуће не грешиш и да уместо греха твориш сваку врлину, и онда си достојно припремљен за Причешће".[2]

          Расуђујући о дужној припреми за примање Светих Тајни, подвижник 19.века, Свети Игњатије Брјанчанинов, говори: "Неопходно је удубљивати се у самопосматрање, пажљиво посматрати, испитивати себе; неопходно је чистити себе од сагрешења, искорењивати их из себе исповешћу и покајањем; неопходно је исправљати и једва приметна скретања са пута заповести Христових; враћањем на тај пут, у душу положити намеру да се свим силама држимо тог пута, јачати ту намеру читањем, изучавањем Речи Божије, најтоплијим молитвама... Неопходно је, са једне стране, посматрати ништавило, сиромаштво, греховност, људски пад, а са друге - величину Божију, неизрециву благост Спаситеља, Који је ради нас предао на смрт своје Тело, на проливање Крв своју; неизрециву љубав Спаситеља, који нас храни својим Телом и Крвљу, уводећи нас том храном у најтешње јединство са собом. Од таквог посматрања и самоосуде јавља се скрушеност срца, хришћанин се припрема за достојно примање Светих Тајни искреним сазнањем своје недостојности. Такво самопосматрање изложено је од стране Светих Отаца у молитвама пред Причешће, помоћу којих оци помажу нашем ограниченом виду и неосетљивости, којима они, као у брачне одежде, облаче душе наше у смирење, толико омиљено Спаситељу нашем."[3]

           Са друге стране, светитељ расуђује и о томе, колико у вези са причешћивањем може бити несрећно пренебрегавање пажње ка свом стању: "Расејан, непажљив живот, неосветљен и неруковођен Речју Божијом, усмерен по представама сопственог разума, по наклоности грехољубивог срца и тела, остављајући човеку само сујетно име хришћанина, лишава га темељног богопознања и самопознања, лишава га исправног схватања Светих Тајни, лишава га доличне припреме за њихово примање, доличног расположења и стања приликом примања, неопходног чувања након примања... Лакомисленост и недовољно врлински живот кажњава суд Божији, изазван недостојним примањем Светих Тајни".[4] Из светитељевих речи лако је закључити да је пред Причешће Телом и Крвљу Христовом неопходан период припреме, да би се удубили у самопосматрање, да би пажљиво размотрили и испитали себе и величину те Светиње којој треба да приђемо. И тај неопходни и веома важни период у Цркви постоји и назива се припрема за Свето Причешће.[5]

           Једно од најважнијих средстава припреме је телесно уздржање тј. пост. "Заповест о посту је прва неопходна заповест за нас. Само уз помоћ поста можемо се отргнути од земље! Само уз помоћ поста можемо се супротставити заносној сили земних наслада! Само уз помоћ поста можемо раскинути савез са грехом! Само уз помоћ поста наш дух се може ослободити тешких окова тела! Само уз помоћ поста наша мисао може да се уздигне од земље и да погледа ка Богу![6] Осим поста "занимања која воде припреми су: молитва, читање, размишљање."[7] Циљ припреме је задобијање таквог стања духа, када, са једне стране, човек почиње да види дубину свог пада и због таквог виђења доспева у скрушеност пред Богом; а са друге стране, он познаје велику милост Божију према човеку, због чијег је спасења Бог за храну дао своје Тело и Крв. Из тог разлога припреми не треба прилазити формално, без одговарајуће усрдности. Формални приступ лишава човека исправног душевног расположења и као последицу, лишава га достојног причешћивања Светим Христовим Тајнама, што значи - лишава га спасавајућих плодова Причешћа.

           Међутим, сусреће се мишљење да дисциплина припреме, прихваћена у нашој Цркви, која у себе укључује период уздржања и читање прописаних молитвословља, представља каснији слој и да не одговара литургијској пракси Древне Цркве. На тој основи, савремена пракса се подвргава критици, као неодговарајућа учењу Цркве о Светој Евхаристији. На то желимо да одговоримо речима једног учесника полемике, која се распламсала на интернету, да такав поглед представља "обновљенство и модернизам. Ако ви одбацујете касније слојеве, онда одбацујете благодатну кору црквеног храста, скидајући је сасвим, зарад ваше представе о младом дрвету. Можете се правдати чиме било, али такво деловање има антицрквени карактер, јер та кора јесте плод благодатног деловања Светога Духа, који са Црквом пребива постојано, и није одступио од ње са тим поново пронађеним папирусима апостолског века."[8]

          У вези са горе наведеним, желели бисмо да се дотакнемо питања и о учесталости причешћивања Светим Христовим Тајнама. Христово учење о Евхаристији изложено је у шестој глави Јовановог Јеванђеља. У свом учењу о свом Телу и Крви које је Господ обећао за храну свим верујућима, Он нигде не указује на учесталост узимања те хране, предајући то на одлуку својој будућој Цркви. У различитим периодима постојања Цркве, дисциплина причешћивања је била различита и варирала је у зависности од моралног стања њених чланова. У време апостола када је "у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа" (Дела Ап. 4,32) и када они "сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму" (Дела Ап. 2,46) причешћивали су се веома често, чак свакодневно. Али, таква пракса није дуго постојала и већ у другом веку и вековима који су следили, свакодневно причешћивање постало је само идеал хришћанског живота. У "Апологији" Јустина Философа (2. век) читамо да је посебан дан, када су се сви верујући сабирали ради причешћивања, био дан недеља, или, како га назива св.Јустин "дан сунца". У 4.веку свети Василије Велики говори о пракси, која је постојала у Кападокијској Цркви, причешћивања четири пута недељно. (89.писмо Кесарији). Али, већ у то време постојали су и различити рокови одлучења од Причешћа због грехова. И ти рокови нису били мали - 2, 3, 6, 10 и више година за различите грехе, па до дозволе причешћивања тек на самртничкој постељи (види правила Анкирског сабора 5-9, 16, 21; Светог Василија Великог: 61, 64, 73, 82 и друго.)
Дакле, већ у то време Црква је сматрала да ни изблиза није корисно свакоме да се причешћује не само на свакој Литургији, него ни сваке недеље. Шта више, пошто се у својим одлукама Црква руководи искључиво циљем човековог спасења, тада је очигледно да је она сматрала да је за многе користан довољно дуг рок остајања без Причешћа. И то уопште није из разлога што се у Цркви поколебало учење о спаситељности Евхаристије за човека, већ зато што ни изблиза није спасавајуће у свакојаком стању прилазити Евхаристији.

           Овде желимо да обратимо пажњу на чињеницу да у целокупном канонском зборнику правила нема заповести хришћанима да се причешћују свакодневно, или на свакој Литургији на којој су присутни. Изузетак представља 66. правило Шестог Васељенског Сабора, које позива хришћане свакодневном причешћивању целе седмице након Васкрса Господа Исуса Христа, јер се цела седмица "поштује као један дан Господњи"[9] Девето апостолско правило које неки истраживачи помињу као правило које заповеда хришћанима да се свакодневно причешћују, по објашњењу ауторитетног канонисте и тумача правила, патријарха Теодора Валсамона има нешто другачији смисао: "Говорити, да смо сви ми, верни мирјани и свештенослужитељи, који се не дотичемо светиње, дужни сваки пут да се причестимо Светим Тајнама или, у противном, подлежемо одлучењу - несагласно је са правилом и немогуће је. Зато је у деветом правилу одређено подвргнути казни верујуће који не остају до краја, али није додато: који се не причешћују."[10] У том истом смислу то правило објашњава и епископ далматинско-истарски Никодим (Милаш): "Не може бити да су сви верни били принуђени да се причешћују сваки пут приликом посећивања храма, јер је лако могло бити, да нису сви били увек припремљени за Причешће, или по наговору гласа сопствене савести или због неких других разлога из личног и друштвеног живота. А да би и такви били удостојени макар неког учешћа у светињи ... а такође и да би обавезали и оне, који се не могу причестити, да ипак остану до краја Божанске Литургије, уведено је било дељење антидора, који је сваки морао да прими из руке свештеника ради сопственог освећења."[11]

          У синодалном периоду, до успостављања патријаршије у Русији, у нашој Цркви је било прихваћено причешћивање од четири пута годишње - у свим великим постовима. Ревноснијима се дозвољавало причешћивање једном месечно, мање ревносним - у крајњој мери једанпут годишње, током Великог поста. Та норма је одражена на пример, у Катихизису светог Филарета (Дроздова), у делима светих Димитрија Ростовског, Игњатија (Брјанчанинова) и Теофана Затворника. Зашто је била прихваћена толико мала норма? Зар су наши мудри светитељи тог времена били мање разумни и ревносни од неких наших савремених хришћана, који стреме причешћивању сваке недеље, а понекад и чешће? Одговор на ово питање налази се у њиховим, и за наше време непроцењивим, делима. А тај одговор се састоји у правилном наглашавању: не спасава толико што чешће причешћивање Светим Тајнама, колико пажљивија припрема и Причешће које затим следи. Ево како о томе пише свети Игњатије Брјанчанинов у писму својој сестри: "Није важно да се причешћујеш често, већ да се суштински припремиш за Причешће да би затим пожњела обилну корист. Марија Египћанка се за време свог дугогодишњег живота у пустињи није причестила ниједном: тај живот је био припрема за Причешће, кога се она удостојила пред крај живота."[12] Свети Теофан Затворник упозорава на духовну опасност исувише честог причешћивања. Саветујући у својим писмима причешћивање четири (или шест) пута годишње, он додаје: "Могуће је и додати, али не исувише, да не би постали равнодушни... Што се тиче тога `чешће`, не треба повећавати учесталост, јер та учесталост одузима не мали део страхопоштовања према том највећем делу... Мислим на припрему и Свето Причешће."[13]

           Не само Причешће, већ и припрему светитељ назива највећим делом, пошто умногоме од припреме зависи достојно причешћивање Светим Тајнама. "Све што планирате да урадите и јесте потребно свакоме ко се припрема. И постити, и у Цркву долазити, и осамити се, и прочитати, и размислити, и собом се бавити - све то је неопходно. Али та дела треба усмерити једном циљу - достојном причешћивању Светим Тајнама. Да би се достојно причестили, душу треба очистити покајањем. Да би покајање било као што је потребно - са искреном скрушеношћу и чврстом решеношћу да се више не жалости Господ - одређују се сви други подвизи припреме: и долажење у храм, и домаћа молитва, и пост, и све друго... Онај ко се припрема, треба у време припреме, колико је коме могуће, да прекраћује своје бриге... То сузбијање брига јесте дело од највеће важности у време припреме. Ко то не учини, тај ће се несумњиво припремити немарно."[14]

 Дакле, за достојно причешћивање неопходан је период темељне припреме, и тај период није мање важан од самог тренутка причешћивања, јер од њега умногоме зависи да ли ће Свете Тајне човеку донети њима својствене спасавајуће плодове. Зна се, оно што нам се са трудом даје, то више и ценимо. И Светиња, примљена након брижљиве припреме, биће чувана као највеће благо са наше стране. То ће нам постати велика потпора у пажљивијем и трезвенијем животу. Ако се таква припрема сматрала неопходном у оно време, када су о томе писали наши светитељи, тим пре је она неопходнија нама у ово наше време, са његовим побеснелим ритмом живота, када човек једва да успе да се тек понекад замисли над усмереношћу свог живота.

Питање колико се често причешћивати, треба у сваком конкретном случају решавати полазећи од могућности човека да се правилно припреми за Причешће. И духовник, коме се обраћа човек који жели да живи трезвеним животом, може и треба да му укаже на ту меру причешћивања која ће зависити од околности његовог живота.
________________________________________

Напомена:
1. Альфа и Омега. 2007. № 1. С. 68-106.
2. Св. Теофан Затворник, Тумачења посланица апостола Павла. Прва посланица Коринћанима, Дела, М., 1998. С. 425.
3. Св. Игнатије (Брјанчанинов), Аскетски списи , М., 1995. С. 127.
4. Исто, С. 127-128.
5. Руски израз "говение" означава припрему за свето Причешће која подразумева пост, учествовање на богослужењима, исповест, читање канонa и молебанa (прим.прев.).
6. Исто, С. 88.
7. Св.Теофан Затворник, Шта је духовни живот, М., 1999. С. 142.
8. Цит. по: Благодатный огонь. № 16. С.13-14.
9. Правила светих Васељенских Сабора с тумачењима. М., 2000. С. 499.
10. Правила светих апостола и светих отаца с тумачењима, М., 2000. С. 27.
11. Правила Православне Цркве с тумачењима Никодима (Милаша), епископа Далматинско-Истарског, М., 2001. С. 69.
12. Епископ Игнатије (Брјанчанинов), Письма о подвижничком животу (555 писмо). М., 1995. С. 307.
13. Цит. по: Благодатный огонь. № 16. С. 24.
14. Св.Теофан Затворник, Шта је духовни живот. С. 141-142.
_______________________________________

Са руског превео:
           Станоје Станковић

           Извор: Православие.ru
http://www.spcbl.org/duhovnost.php?subaction=showfull&id=1206009906&archive=&start_from=&ucat=3&