Знам, сви добри вјерници устукнуће пред мојим насловом, али ја управо то питање постављам себи већ одавно, то јест од како сам сазнао да је са друге стране брда на коме се наводно појавила Богородица, у јаму бачено око три хиљаде жртава.

Гледам ових дана на швајцарској и аустријској телевизији хвалоспјеве Међугорју, можда скупо плаћене, а можда само добронамјерне, па се питам да ли неко од тридесет милиона посјетилаца који су прошли кроз Међугорје у последњих тридесет година зна да је са друге стране брда у јаму бачено три хиљаде људи, а да су међу убицама били и они који су носили фрањевачке и свештеничке мантије?

Јаме код Међугорја

На жалост и срамоту католичке цркве у скоро свим херцеговачким злочинима над Србима учествовали су римокатолички свештеници. “Јаме код Међугорја, Хумца, Шурманаца, Бивоље Брда, Невесиња и Себишине, у којима је побацано неколико хиљада Срба, мутна крвава вода Неретве у априлу и мају 1941, као и Топола код Опузена остат ће у сјећањима као најкрвавије доба историје ових народа, у којем су на жалост и срамоту судјеловали они, који су се покривали фратарским и свештеничким мантијама.”

Сјећам се; пред педесету годишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да са херцеговачких јама скида бетонске оклопе, које је почетком шездесетих година поставила титовска власт, у намјери да прикрије хрватске злочине. Тако су се после пет деценија стекли услови за хришћанску и цивилизовану сахрану жртава које страдаше у неописивим мукама само зато што су били православни Срби.

Мјештани села Пребиловаца код Чапљине су од децембра 1989. године водили рат нерава са државним и политичким властима, не би ли добили дозволу да се отвори Шурманачка јама код Међугорја, и из ње изваде земни остаци великог броја српских новомученика, међу њима и 500 пребиловачких жена, дјевојака и дјеце. Од општине Чапљина су добили дозволу тек 12. октобра 1990. године, када су запријетили да ће сви ступити у штрајк и да дјецу неће слати у школе.

Прије овога, претежно српске општине Требиње и Љубиње, дозволиле су да се отворе јаме Ржани до (Јагодњача), Пандурица и Капавица, у које је у јуну 1941. бачен велики број Срба из Попова Поља, Љубиња са околином и других мијеста. Јаме су отворили и из њих мошти страдалих изнијели требињски спелеолози на челу са Мирославом Куртовићем, човјеком који се сав посветио овом послу.

У јамама је испод гомиле камења које су усташе гурале за жртвама нађено преко 1000 костура са предметима жртава и доказима мучења и свирепости џелата: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима и др. У Капавици на дну јаме идентификовани су остаци свештеника Душана Манастирлића, који је први гурнут на челу низа везаних Срба, уз усташко церекање: “Хајде, попе, поведи Србе у цркву”. На његовој лобањи сачували су се праменови косе. Све ове јаме, које у грозоти предводи Шурманачка, сраман су жиг на лицу човјечанства. Откуд се баш на овом поднебљу створише такве сподобе које највише понизише људски род и доведоше у питање смисао човјековог постојања?

Без позива на покајање

Од куд баш на овом поднебљу да се укаже Богородица и то потомцима оних који су направили најгрозније злочине и у крилу оне цркве чији су фратри и свештеници учествовали у злочинима? Зар не би било за очекивања да је Пресвета Дјевица послала поруку која би звала на покајање и помирење? Морало би тако да буде јер са друге стране брда, на којем се Дјевица Марија наводно указивала хрватској деци, усташе су 24. јуна 1941. године мучиле и убиле свих седам српских монаха из оближњег православног манастира Житомислић. Нешто касније, усташки одреди побили су 3.000 мушкараца, жена и дјеце, готово све српске националности и закопали их у јаму код Међугорја.

Очекивао сам некако тих осамдесетих година да ћу прочитати или чути вијест да су дјеца из Медјугорја добила задатак да пренесу народу поруку о покајања и помирењу, али се то на жалост није десило. Шесторо хрватске деце који су годинама откривали своја виђења и разговоре са Богородицом, изјављивали су да је Мајка Божија према њиховим сведочењима постајала све више Хрватица. Тако су, 1. марта 1984. године, мали фрањевачки видовњаци тврдили да им је Она рекла: “Из посебних разлога, ја сам изабрала ову парохију” !?
И то када сам чуо још увијек сам се надао да ће следећа порука бити порука о покајању и помирењу због свих оних злочина почињених у НДХ, а нарочито злочина који се догодио са друге стране брда на којем се наводно појавила Мајка Божија.

Демонско лице из Међугорја

Почетком деведесетих престао сам да се надам поруци о миру и почео да сагледавам демонско лице феномена из Међугорја. Умјесто да стигне порука о миру огласили су се ратни бубњеви и поново смо загазили у клаоницу од које се још барем пола вијека нећемо опоравити. Нарочито сам се разочарао видјевши да су злочинци могли бити похрваћени и покатоличени Срби јер само четрдесет и шест година прије тог злочина у католичкој енциклопедији из 1895, мухамеданци и католици у БиХ су проглашени Србима.

Ватикан у својој Католичкој Енциклопедији пише да су мухамеданци и католици Босне и Херцеговине Срби и да су Срби 98% становниства Босне и Херцеговине.

Знам да они због којих сам написао ово писмо, а то су католици цијелог свијета, никада неће бити у прилици да ово прочитају јер ниједне новине у државама у којима живе неће објавити овакав текст, али се надам да, ако милијарда католика неће бити у прилици да ово прочита, да ће барем моји пријатељи католичке вјере прочитати и запитати се шта се крије у Међугорју?

Богородица или демон?

Извор: „Вести011“