Како се „Хришћански културни центар" Радована Биговића укључио у ЕУ пропаганду у Србији?             

Готово  сва  истраживања показују, а скоро сви медији преносе да број евроскептика у Србији из месеца у месец расте, и да данас, после бриселског одбијања српске ЕУ кандидатуре, односно после потпуног краха политике „И Косово и ЕУ" безмало 60 процената грађана наше земље не види своју отаџбину у оквиру Европске уније. Ипак, постоје и испитивања јавног мњења, започета, истина, непосредно пре 9. децембра 2011. године, у којима се тврди сасвим супротно. Једно од њих, парадоксално, спровео је „Хришћански културни центар" (ХКЦ-а), на челу са професором Радованом Биговићем. Или, то и није парадокс, имајући у виду да је истраживање спроведено уз сву логистичку подршку Фондације „Конрад Аденауер" и „Центра за европске студије".

По резултатима ХКЦ-а, који су, уз присуство шефа Делегације Европске уније у Србији Венсана Дежера, презентовани 14. децембра 2011. године под називом „Религиозност у Србији и процес свропских интеграција", чак 54 процената грађана Србије подржава улазак у Европску унију, од чега се њих 89 процената изјашњавају као традиционални верници (пре свега православне вероисповести). Из ових резултата произлази запањујућа претпоставка да највећи број еврофила чине управо православни верници, док су евроскептици већином атеисти или припадници несрпске националности.

Зашто је тешко поверовати у поузданост Биговићевог истраживања?

Чак и да православни Срби разумеју поуке дела Српске православнс цркве (којем припада и отац Биговић) надахнутог европском „духовношћу" и „вредносним идеалима", када та Европа чини све како би од Србије отуђили њено духовно средиште, Косово и Метохију, тешко је поверовати да толики број православних верника види своју отаџбину у европској породици народа, иако у њу, наводно, нема поверење (19 процената испитаннка). Поготово што су и ти „најевропскији" делови СПЦ-а, јединствено стали иза саопштења Канцеларијс Светог синода Српске православне цркве („Печат", број 195), у којем се дословно истиче: „Учлањење у Европску унију јесте добра замисао, оправдана геополитичким, скономским и цивилизацијским разлозима, али ако одрицање од Косова и Метохије - непосредно или ,пузеће', свеједно - представља цену којом сс мора платити чланство у том савезу, већ погођеном најдубљом кризом и угроженом претњом распада, онда треба отворено и часно одустати од кандидатуре и потражити друге моделе за будућност у мултиполарном свету који већ јесте реалност". Уколико су заиста верујући, православни Срби би требало да схватају како њихов идентитет не чине само традиција и језик, него и православље светосавске орјентације, односно –косовски завет. А тада не би, како Биговић  тврди, њих чак 65 процената изјавило како се не плаши да ћс уласком у Европску унију изгубити верски и национални идентитет. Јер учлањење у ЕУ значи одрицање од Косова и Метохије, то је већ увелико свима јасно. То признају чак и дојучерашњи заговорници политике, и „Косово и ЕУ“.

Наравно, професор Радован Биговић, будући да је ХКЦ невладина, цивилна организација, а не црквена или религијска институција, не мора да дели мишљење Светог синода СПЦ-а. Ипак, ХКЦ ради са благословом патријарха српског, и обраћа се првенствено верницима СПЦ-а, па презентација овако сумњивих резултата истраживања, и то баш у овако тешком тренутку за Србију, могла би да додатно изазове смутњу међу верујућим Србима.

Али да укаже и на још једну претпоставку. Да је и ХКЦ, сасвим могуће, део „Стратегије комуникације о приступању Републике Србије Европској унији", коју је 1. децембра ове године у име Владе потписао потпредседник Ивица Дачић. А један од можда и најважнијих циљева те стратегије - коју је „Печат" у прошлом (196) броју анализирао   (текст Николе Врзића „Заволети ЕУ") - јесте укључивање  Цркве и „верских заједница" у афирмацију европских вредности. У преводу, то, како је запазио Врзић, значи да патријарх Иринеј и врх СПЦ-а треба да престану да ометају званични Београд у евроинтеграцијама и да, оптужујући Србе на барикадама као главне кривце што Србија није добила статус кандидата, предоче, посредно, како је цена уласка наше земље у ЕУ губитак Косова и Метохије – прихватљива. Свесно или несвесно, отац Биговић и ХКЦ постају важан елеменат те Стратегије. И тешко јс поверовати да не знају за шта се залажу Фондација „Конрад Аденауер" и Венсан Дежер. И што је још важније, да не схватају како за улазак Србије у Европску унију и, следствено томе, за одрицање од Косова и Метохије, није довољна политичка воља Београда, већ и одговарајућа црквена и културна политика. Тим пре што је Црква идентификована као један од најважнијих потенцијалних савезника у ЕУ пропаганди, управо због свог утицаја на креирање јавног мњења.

Извор: „Печат“ бр. 197/2011.