header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Извињавамо се, много се извињавамо или прича о бискупу херцеговачком Григорију Дурићу Штампај Е-пошта
субота, 21 јануар 2012
            Најновији скандал чији је учесник владика Григорије по ко зна који пут доказује да се Српска Православна Црква налази у највећој кризи од свог настанка, када ју је, као аутокефалију, утемељио Свети Сава. Владика захумско-херцеговачки Григорије (Дурић) отишао је у дубровачку катедралу, учествујући у „мoлитвеној осмини за јединство кршћана“ са локалним хрватским бискупом и молио за опроштај присустно папино стадо. У чије име? За чији рачун?

          Ако се погледа еволуција владике Григорија, све постаје јасно: рођен у једном сиромашном планинском селу у Босни, рано оставши без оца, мали Младен Дурић нашао се, трбухом за крухом, у богословији, куда су, деценијама, често само трбухом за крухом, притицала сиромашна деца наших градова и села. (И Добривоје Мидић, сада владика Игњатије, је из једне такве, сиромашне средине. Као дете био је изузетно побожан. Но, као професор догматике на (некада) православном Богословском факултету у Београду, и ако епископ, својим неправославним учењима подрио је православну веру у српском народу у размерама које су само Богу Свезнајућем познате).
 
Самозвани бискуп херцеговачки Григорије Дурић

           Наша сиротиња је често била побожна и честита, и ове речи нису никаква дисквалификација; оне су само указивање на чињеницу да сиромасима предстоји велика опасност кад се обогате. Они се тада често ПОКОНДИРЕ, изгубе ону основну скромност која мора да краси човека, а камоли епископа, и пут у пропаст може да почне.
 
         Младен Дурић се обликовао под снажним утицајем идеолога новотарства у СПЦ, владике Атанасија Јевтића, кога је срео у богословији и који му се учинио, како је и сам о томе говорио у каснијим интервјуима, као библијски пророк. Кренуо је за њим у Херцеговину, усред рата 1992-1995, и заједно с њим помагао Србима из Херцеговине да Срби остану и опстану на том простору. Гледао је како Хрвати поново чине злодела из Другог светског рата (рушили су гробницу усташких жртава у Пребиловцима, рушили су манастир Житомислић, удружени с муслиманима рушили су српске трагове у Мостару, итд.) Тада је његов учитељ, Атанасије Јевтић, грмео против хрватске агресије и комуниста у Србији, против Милошевића и Туђмана, Клинтона и Запада. У тој реторици редовно му се придруживао и јеромонах Григорије (Дурић). Види се шта је и како је писао „Видослов“, часопис који је Атанасије покренуо а Григорије наставио. Стално се причало како је Босна и Херцеговина под окупацијом, како је „земља жртвована, жртва непризнана“, како су страдали „мученички Бобани“. Још као студент Теолошког факултета, Младен Дурић је, са својим исписником и касније владиком Максимом, Миланом Васиљевићем, испуњавао Атанасијеве налоге: између осталог, говорили су против власти Милошевића у Србији на студентским протестима 1992. и у часопису студенета ТФ-а, „Логос“, објављивали чланке у складу с Јевтићевим политичким идејема. Врхунац свега је било ношење моштију Светог Василија Острошког из Острога у Херцеговину, када је Грирорије, као јеромонах, те мошти дочекао у саборном храму у Требињу, држећи један ватрени, „атанасијевски“ говор. (О томе постоји и видео –касета, с које је изрезан лик др Радована Караџића, који је мошти дочекао на граници Црне Горе и Босне и Херцеговине, и поклонио им се, па је „Светигора“, издавач касете, после исекла Караџића, јер је проглашен за „ратног злочинца“). Служећи верно Атанасију Јевтићу, Григорије и Максим су прогурани за епископе Српске Православне Цркве, и Григорије је наследио свог духовног оца на месту владике. Негде до 2003, он је и даље био на „националистичким“ позицијама, и причао у духу Српства, а „Видослов“ је, између осталог, објављивао текстове о усташким злочинима и неделима СФОР-а, окупационих снага НАТО-а у Босни. Владика Григорије је 2004. године устао у одбрану свештеника Јеремије Старовлаха и његовог сина Александра, кога су пред Васкрс те године тешко, скоро на смрт, претукли СФОР-овци, тражећи, тобож, Караџића на Палама. Тада је напао Педија Ешдауна, представника „међународне заједнице“ у Босни. Тада је грмео: „Нека нам кажу отворено шта хоће - хоће да нас убијају, хоће да нас понижавају, или нешто друго - али нека престану са својим лицемјерјем. Двије ствари Срби никад неће прихватити – да буду издајници и да буду лицемјери“ (у међувремену се, очито, "преумио").
 
Бискупово подвижништво...
 
 
И тренутак опуштања.
 
 
 
Циркузантске представе српских екумениста:
На видео запису видимо еп. Григорија и његовог духовног оца, владику Атанасија, како играју фудбал са монахињом Ревеком и монасима у манастиру Тврдош. 
        
          Године 2005, Григорије је, са јеромонахом (сад владиком) Иринејем Добријевићем ишао у Америку.  У делегацији су били и Богољуб Шијаковић и владика Теодосије (Шибалић). Како су се вратили из САД, Григорије је позвао осумњичене да се предају Хагу („Предајте се, сиједе главе“, говорио је), и почео нову причу. Спојио се са „евроатлантским снагама“, постао бизнисмен, са неким спортистима засадио винограде који му доносе огромне приходе, почео да живи као припадник џет сета.
 
По извештавању радија "Слободна Европа", од устоличења владике Григорија као епископа захумско-херцеговачког 1999. године, Епархија је у Требињу, где је до скоро било седиште, оснивала фирме и куповала акције, бавила се хотелијерством, пољопривредом и производњом вина. Епархија, којом руководи четрдесетчетверогодишњи владика Гргорије, има пословне интересе у најмање четири фирме, са близу 100 запослених. Власник је хотелског предузећа Платани и Подрума манастира Тврдош. Манастир Тврдош има власничке уделе у пољопривредним предузећима Попово поље (24,6 посто) и Агрокооп (26 посто). На слици виногради компаније Агрокоп.
 
Подрум манастира Тврдош, фото: CIN
 
      Тврдош је, од сиротињског манастира, постао палата, он је, сиромашни дечко из Вареша, повезао најбоље аутомобиле и џипове, потшишао се, поткресао браду, уредио зубе да цакле (кажу да такве ствари коштају на хиљаде евра), почео да носи „паћоти“ ципелице и да се виђа у београдском кафићу „Ке Паса“, где се окупљају људи његовог духа. Почео је да редовно игра фудбал, са свештенством, монаштвом, мушким и женским, и народом, а од 2008. стао је да тражи смену патријарха Павла, обрачун с владикама који нису одговарали његовој новој, САД-ЕУ политици интеграције и приближавања Ватикану, и нудио себе за патријарха, поредећи се, по младости и мудрости, са Александром Великим и Димитријем Медведевом. Оно мало црквеног поретка у Херцеговини урушио је, уклањајући иконостасе, служећи како му се ћефне, режући славске колаче у џемперу и тренерци. Здружио се с овоземаљским моћницима, летећи хеликоптером изнад градова и села. Почео је да пише и књижевна дела („Прича о старом Краљу“, где је себе представио као младог племића у служби старог краља, патријарха Павла; ово петапарачко делце је испод нивоа Паола Коеља). И, наравно, за све то је требало пара, пара и пара; много пара, још пара, парица... „Млад организам, а приходи ниски“, рекао би Рамбо Амадеус. А где су паре него у Ватикану? Тамо је извор прихода (о томе је већ писао наш сарадник, Владимир Димитријевић, у свом тексту „Екуменисти нису јеретици“: екуменисти су материјалисти, жељни новца, а јеретици су заблудели, али својој заблуди доследни, следбеници лажног погледа на свет.)

Еп. Григорије са гостима у подруму манастира Тврдош - екуменистичко царство јесте од овога света.

        Одатле његово јадно и бедно извињавање у дуборовачкој катедрали, у том „дивном“ Дубровнику, пред тим „дивним“ народом који Србе и православне хришћане уопште „воли“ највише на свету. Заборавио је Григорије ратове деведесетих, заборавио је Јасеновац, заборавио је и филм „Окупација Дубровника у 26 слика“ Лордана Зафрановића, који је рађен по истинитом догађају, кад се „дивни“ усташки Дубровник, са свом Херцеговином, претворио у кланицу за Србе („У Имотском клаоница била, много Срба Неретва носила“, пева хрватски екумениста Томпсон). Зато Григорија сада поздравља надбискуп Хочевар („Прес“, 21. јануар 2012.): „Без праштања нема помирења, суживота , нити јединства, и зато Григоријев став треба поздравити“. Зато га поздравља и пропагатор уније с Римом, Живица Туцић, који каже „шта год да је рекао, није погрешио“. А ова беседа, изговорена у време још једне од екуменистичких молитава, оних љигавих, одвратних циркуских представа у које не верују ни паписти који их организују, још једном је показала да наш епископат, осим часних и ретких изузетака, не само да нема догматске свести о томе да је Црква само Једна и Једина, него нема ни мало поштовања према себи и свом народу. Зато народ, пре свега из Босне и Херцеговине, огорчено коменатрише Григоријеве изјаве: „Да загрлимо оне који нас не воле????? Оне који су моје Козарчане убијали маљем у Јасеновцу? Докле да грлимо оне који би да нас нема?“ Или: „Наш владика, за непуну годину, скиде камилавку, ошиша се по јевропски, поткреса браду на минималац... Догодине, акобогда, има да се обрије на гладац, а онда ко зна...“ „Они на извору а ми као нисмо. Ми тамо тек треба да похитамо. Да се изљубимо са Степинцем и да му се извинемо, да му направимо споменик усред Бањалуке“... „Ма да... што да не, нису они тако лоши момци као што смо ми глупи... па ваљда ће нам чика папа опростити што су нас клали, ма није он тако зао, а и та дјеца из Јасеновца... шта за њих, па они би годинама сад већ били сједи старци или биолошки опет мртваци, они су то само мало убрзали...“ И тако даље: народ не можеш преварити, иако га људи попут владика Григорија и Игњатија суштински презиру („Пучина је стока једна грдна“, рекао би Његошев лик, везир Селим, „добра само кад јој ребра пучу“: кад се на њих дереш, кад вичеш, кад их по образу бијеш, као њихов учитељ, Атанасије Јевтић, новотарска перјаница у СПЦ.) Важно је бити с моћницима овог света, хвалити их на сва уста, фолирати се с њима... И луксузан живот бивше сеоске сиротиње је загарантован...
 
Бискуп херцеговачки Григорије и дубровачки парох, протојереј-ставрофор Горан Спаић, приликом посете дубровачком бискупу Мати Узинићу 14. 12.2011.
 

Да ли се Григорије и у њихово име извинио?
 

 
         Но, у очај се не сме падати. Наш народ није глуп. Он види, зна, чита лажи које говоре они који су веру продали за вечеру, и поштење за печење, и крсте за масне прсте. Један коментатор јасно каже: „Глобализам не може наставити са својим путем без уједињења религија, а не цркава. Ово што се ради нашем националном бићу и нашој СПЦ су само сићушни кораци ка том уједињењу религија које је неопходно за остваривање глобализма“. Зато лаж неће проћи. Христос је Истина. А „Борба за веру“ ће и даље настојати да иде путем Истине, и тумачи знакове времена.

Последњи пут ажурирано ( субота, 10 мај 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.