Већ је одавно јасно свима онима који прате светску ситуацију да криза на Блиском Истоку и опкољавање Русије, притисци на Пакистан и претње Кини, као и читав низ других изазова (попут неког, намештеног као и први, новог „11. септембра“ на територији САД) могу бити бременити Трећим светским ратом, и то у најскорије време.

То звучи застрашујуће, али није ништа необично: ко год је читао барем књигу Ентонија Сатона „Вол Стрит и успон Хитлера“ зна да је Други светски рат био кључ за решавање светске економске кризе која је настала 1929. године и која се, бар кад су САД у питању, окончала 1945. године, када је у Америци незапослено било свега 1,2 посто радно способног становништва, захваљујући огромном успону ратне индустрије.

Овога пута, међутим, није реч само о рату као средству да се изађе из економске кризе. У питању је и сурови рат против светског становништва кога је, по проценама глобалистичке елите,превише, и које се мора одстранити да би се остварила утопија такозване „златне милијарде“ срећних и задовољних, којима ће бити сасвим довољно ресурса планете да живе и напредују ка неком новом човечанству, ка надљудском стању постојања „ с оне стране добра и зла“, о коме је маштао несрећни Ниче.

Ако данас у свету има седам милијарди људи, како да се постигне „златна милијарда“? Па, убијањем, наравно,и то у масовним размерама.

Овај текст је мали прилог, кроз историју и савременост, разматрању онога  што су архижреци глобализма, суровији од Маја и Ацтека у жељи да богу сопственог трбуха принесу људске жртве, чинили до сада, и шта припремају за 2012. годину када је, тобож, по календару Маја, крај света каквог знамо и почетак нечег новог.
Од утопије до кошмара: Херберт Џорџ Велс

Пре но што су глобалистички вођи решили да направе свеопшти покољ, они су о томе маштали. Познати енглески писац, Херберт Џорџ  Велс, аутор „Рата светова“ и „Времеплова“, био је маштар о стварању светске државе, заговорник еугенике и контроле пупалације, љубавник Маргарет Сејнџер, пионирке рада у области популационе контроле и контрацепције.

У свом манифесту из 1928, „Отворена завера“, био је јасан: контрола популације и уклањање „штетних“ врста становништва је conditio sine qua non Новог светског поретка. Дотични је сматрао да Индија, Северна Африка, Сирија и Далеки Исток рађају безвредно становништво, „физички и ментално неразвијено, које кочи механички развој цивилизације нудећи јефтину радну снагу бескрупулозном израбљивачу, као и можда потенцијални бунтовнички материјал бескрупулозном политичком авантуристи“.

Велс је тврдио да је светски мир немогућ без светске државе, која ће не само оружјем, него и производњом хране, и контролом услова живота, надзирати раст популације; такође, Велс је био јасан: „Извесне ствари, океани, ваздух, ретке животињске врсте, морају постати колективна својина човечанства и не могу бити безбедни док се за такве не прогласе, и док неко конкретно тело не буде постојало да штити ова својинска права“.

Да би се тако нешто остварило, потребан је светски покрет, попут социјализма и комунизма, „отворена завера“ која ће постати нова универзална религија.

Јануара 1940, у својој књизи „Нови светски поредак“, неуморни Велс био је још грлатији: „Космополитска револуција у правцу светског колективизма, која је једина алтернатива хаосу и дегенерацији човечанства, мора отићи даље од руске револуције “

Иако је Други светски рат већ био почео, Велс је, уз извесне ограде, похвалио нацисте због покушаја да „реконструишу живот у правцу колективизма“.

Велс је био тзв. „фабијански социјалиста“.Његове идеје о надзирању животне средине и исхране становништва који би били праћени и одобравани из једног центра глобалне моћи су, после Другог светског рата, све  више спровођене у живот, да би данас биле на прагу свог остварења.

И то у најчистијем, социјалдарвинистичком виду.

 

 

Вулгарни ничеанац Хитлер је био  дарвиниста. Он је јасно рекао да "држава мора да се постара да само здрави рађају децу" - једино тако ће се створити надљуди достојни живота. У тексту Џорџа Стајна, "Биологија и корени нацизма", овај истраживач тврди да је нацизам први покушај организовања заједнице на начелима биополитике "потпуно сагласне са научним чињеницама дарвинистичке еволуције".

А еволуциониста Артур Кит, у својој књизи "Еволуција и етика", тврдио је да је фирер "свесно покушавао да усагласи немачку праксу са теоријом еволуције". Нису само Јевреји и Словени то осетили; законом из 1933. године, 350.000 ментално заосталих и умно поремећених, и око 30 хиљада Рома стерилисано је разним методама - од кастрације до електричних шокова у гениталије.

На другој страни, аријевци par excellence, есесовци, парили су се са девојкама, намењеним за рађање "чисте расе",колико су хтели - брак је, за „надљуде“, престао да важи.

Ко год би хтео да Дарвина ослободи од одговорности за погрешну интерпретацију његовог основног става, наилази на саме Дарвинове тврдње. У својој књизи "Порекло човека" Дарвин је тврдио да ниже расе треба да нестану, и да бели људи немају потребе да их штите. Такође, веровао је да су домороци Африке и Аустралије исто што и гориле и сматрао је да ће те расе нестати. Хитлер није дошао ни од куда.

Цео Запад га је припремао. Британија је свој колонијализам правдала "борбом за опстанак". Сам Дарвин је велики део својих идеја добио од Малтуса, који се бавио растом популације, и чије су идеје нашле одјека у британском друштву под паролом "Сломи сиромашне".

Деца од осам и девет година приморавана су, у 19. веку, да раде по 16 сати дневно у рудницима угља, а на хиљаде људи је умирало у беди и прљавштини - зато што је Малтус устврдио да се бедници брзо множе, и да на свету неће бити места за све. Дарвин је "борбу за опстанак" видео у природи тек пошто ју је, као "опстанак најспособнијих", Малтус видео у друштву.

Пре но што се прстом упре у Хитлера, сетимо се да је амерички председник Теодор Рузвелт, у свом делу "Победа Запада" социјалдарвинизам прогласио философијом Америке. У тој књизи тврдио је да је расни рат са Индијанцима неизбежан, и то до истребљења. Рузвелт је сматрао да америчку државу не обавезују никакви уговори према Индијанцима јер су они "примитивна раса".

Хенри Ферфилд Озборн, еволуциониста, тврдио је да је интелигенција одраслог црнца на нивоу једанаестогодишњег детета врсте homo sapiens (белаца).

Године 1875, у јужним државама САД донети су закони о апартхејду, одвајању белих и црних свуда - по болницама, затворима, гробљима; било је апартхејда у школама и лифтовима. Од 1890. до 1901. око 1300 црних људи било је линчовано, амерички "научници", попут Р. Б. Бина мерили су људима лобање да би доказали савршенство беле расе.

Међутим, злочини над Абориџинима у Аустралији права су хитлеровска прича. Дарвинизам је буквално оправдао покољ ових несрећника. Социјал-дарвиниста X. К. Рузден је 1876. тврдио да убијањем Абориџина и Маора белци испуњавају "неумољиви закон природног одабирања" док је 1890, потпредседник Краљевског друштва Тасманије Џејмс Бернард, рекао да је "процес истребљивања аксиом закона еволуције".

Абориџини су ловљени као дивље звери. Одсецане су им главе, и трована им је храна. Користили су их као експерименталне животиње. Едвард Ремзи, надзорник аустралијског музеја у Сиднеју, објавио је музејски каталог у коме су Абориџини били представљени као "аустралијске животиње", а он сам се бавио хватањем "примерака" за "научне огледе". Мисионар из Новог јужног Велса гледао је покољ групе Абориџина, одраслих и деце, после чега је "десет најбољих лобања" послато преко океана, "научницима".

Од 1910. до седамдесетих година 20. века око 100.000 абориџинске деце одузето је од својих родитеља; белопута деца давана су на усвајање белцима, а тамнопута су стављана у сиротишта.

Без Америке се не може нигде, па ни у области еугенике. Први еугенички закон донет је 1907. у Индијани (САД). До 1930. године 31 америчка држава имала је еугеничке законе, који су у репродукцији спречавали "умоболне, пијанице, епилептичаре, дегенерике".

До јануара 1935. присилно је стерилисано 20 000 људи. На основу еугенике, стварани су тестови за имигранте, по којима је 80% имиграната из источне Европе (Пољака, Јевреја, Руса) сврстано у малоумне, па је, на основу тога, 1924. године, донет закон о ограничавању усељења Источноевропљана на основу њихове генетичке инфериорности.

Закон је важио до 1965, двадесет година после Хитлерове смрти.

Америка је, слободно то рецимо, могла бити узор Хитлеру. Године 1904, еволуциониста - истраживач Семјуел Вернер ухватио је у Конгу Пигмеја Ота Бенгу, ожењеног и оца двоје деце.

Бенга је окован у ланце, да би на светској изложби у Сен Луису био приказан као "карика еволуције" најближа човеку. Затим је, са горилом и орангутаном, био изложен у зоо-врту Бронкса у Њујорку, као представник "најстаријих људских предака".

 Око 40 хиљада посетилаца зоо-врта седмично понашало се према Оту Бенги као да је мајмун. Он им је био главна атракција. Директор зоо-врта, др Виљем Хорнадај, еволуциониста, на питање новинара да ли би баш тако требало поступати с јадним Бенгом,“ љупко“ је одговарао:

"Ако је мала особа у кавезу, то је зато што му је ту најудобније, и зато што не знамо шта друго да радимо са њим. Он није ни у каквом смислу затвореник, осим да нико не би рекао да би било мудро дозволити му да лута по граду, а да га нико не надгледа." (Прођу ли те, читаоче, жмарци кад ово читаш, и кад се сетиш "беле шенгенске листе" или "спољњег зида санкција"?)

Амерички истраживач Арктика, Роберт Пири, довео је са свог пута групу Ескима, које су изложили у Америчком природњачком музеју. Једном дечаку, Минику, умро је отац, чије су кости остале изложене као "примерак врсте". Миник је тражио посмртне остатке свог оца, да би их сахранио, али управа музеја је то одбила.

 

 

Маргарет Сејнџер, "мајка сексуалне револуције", залагала се за кастрирање свих ментално заосталих, али и црнаца. Америчким еугеничарима је сметало што се у Немачкој под Хитлером ипак рађа много више деце но што то њима прија, па је челник Америчке федерације за контролу рађања упозоравао:

 "Ми смо такође свесни проблема изградње једне расе, али ми се бринемо о квалитету наших људи, не само о количини." То јест, ми нисмо против расистичке еугенике, него само против метода које нацисти примењују - популација у Немачкој ипак расте пребрзо.

Глобални капиталисти, они злочинци са Вол Стрита, који су својим крвавим парама помагали и хитлеровце, одавно цитирају Дарвина као своје оправдање. Својевремено је професор са Јејла, Грејем Самнер, говорио да дарвинизам у друштву значи - "да би подигли једног човека навише, гурамо другог надоле", а социјал-дарвиниста Виљем Милнер је тврдио да су милионери победници борбе за "опстанак најспособнијих".

Капитализам је у дарвинизму нашао своје оправдање. Амерички "научник" Е. А. Рос је тврдио да је и "религијски култ милосрђа" створио "склониште под којим су се идиоти и кретени скривали и множили".

Чувени богаташ Ендрју Карнеги ("миротворац" - "Карнегијева фондација за светски мир") тврдио је да закон конкуренције можда јесте незгодан за појединца, али је одличан за расу, јер обезбеђује "опстанак најспособнијих", а један од Рокфелера је говорио да је капиталистичка конкуренција "закон природе који се не може избећи.

Људи су увек били и грешни и зли и немилосрдни. Али, знали су шта је грех и зло, и именовали су га. Дарвин им је дао "научно оправдање"да буду зли и спремни да убијају „инфериорну“ подврсту својих ближњих - побеђују најспособнији.

А најспособнији су најсуровији, најнечовечнији. И ми Срби смо осетили шта значи социјални дарвинизам у пракси.  

 

Судбина Срба у Трећем светском рату

Где год се нађу непожељни народи, треба их уклонити.

Рецимо, спровођењем либерално-капипталистичких реформи, које имају за циљ потпуни слом привреде одређене државе,на чије се чело доводе послушни гаулајтери Империје ( о томе више у књизи Мајкла Чосудовског, „Нови светски поредак и глобализација сиромаштва“, која се на нашем језику појавила 2о1о. године у Београду ).

У Србији је том методом, за девет година транзиције из нечег у ништа, од пописа 2002. до пописа 2011, број становника смањен за 400 хиљада. Српски народ је, у овом тренутку, на удару глобалистичких социјалних дарвиниста, спремних на истребљење свих слабијих народа и држава, маскирано у причу о људским правима и демократији.

И глобалисти опет имају "научнике", који овог пута оправдавају неопходност нестајања Срба (као што су некад оправдали лов на Абориџине).

Када је Америка са својим сателитима бомбардовала Србију 1999. године, професор социологије и философије на Универзитету државе Мериленд, др Џон Хјуер, тврдио је да је америчко друштво - друштво будућности, а српско - друштво прошлости.

По Хјуеру, Американци улазе у постхумано доба, "када ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, а све нијансе међуљудских односа претворене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа".

Он каже: "Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости". Ако то не схвате, Срби ће нестати.

Да, заиста, ми морамо нешто да схватимо. Али не оно о чему бунца Хјуер.

У Трећем светском рату, који се сагледава на обзорју савремености, ако већ сад не будемо појмили ко га и зашто спрема, и ако се не будемо духовно оружали за ужасе који долазе, може нам се поново десити геноцид какав смо претрпели у Другом светском рату.

Не заборавимо све  србофобне изјаве западних политичара и јавних личности које је Зоран Петровић Пироћанац објавио у књизи „Избрисати српски вирус“: такве изјаве, Хитлерове и Павелићеве, од 1941. до 1945. године значиле су, за нас, крв и смрт.Зашто то не би било и данас?

Мржња обезбоженог Запада, који је родио Хитлера, кад су у питању Руси и Срби остала је иста.Они ће сваку могућност користити да нас истребе са лица земље. Јер, Западу, геополитички гледано, треба овај простор, али не и овдашње становништво.

Шта ће се, дакле, овде дешавати? Очито, хаос.

Империја ће, помоћу својих послушника, овде изазвати хаос, да би могла да трајно окупира и пацификује Србију.

С обзиром да се спрема велики рат против Русије, а геополитика не трпи празан простор, Србија мора бити стављена под војну окупацију. Сваки покушај отпора биће кажњаван са мање милости него што ју је према нама имао Хитлер. Свему ће, по околностима судећи,претходити нека операција типа „Олује“ да се Срби протерају са Севера Косова и Метохије, а затим ће се кренути у прављење хаоса у областима попут Рашке, Прешевске долине, па можда и Војводине.

Оставиће нас на миру и слободно ћемо дисати једино ако им лоше крене на осталим фронтовима. Зато, већ сада, треба размишљати о оном што се спрема.

Још 2009. године, на сајту „Видовдан“ објавио сам чланак „Светосавље и апокалипса“ ( читалац може да провери колико је моја тадашња анализа , заснован а на „мистичној геополитици“, била озбиљна ).

Тада сам написао да ће у будућем контролисаном хаосу у Србији један од главних циљева бити хапшење и друге врсте уклањања национално оријентисане интелигенције и људи спремних да воле Србију.

То мислим и данас: довољно је направити неку нову „Сабљу“, и гомила похапшених, по свим могућим измишљеним критеријумима, наћи ће се у затвореном простору, са главом убаченом у најлон-кесу...

Но, наравно, не треба се предавати. “Србија је велика тајна“, рече песникиња. Све то може да се деси и другачије, а не како је планирано. „Бог ће помоћи, ако буде имао коме“, рече патријарх Павле.

Из историје рата против становништва

Руске антиглобалисткиње, Ирина Медведева и Татјана Шишова, у свом тексту „Нови светски поредак и контрола прираштаја“, изнеле су историју хитлерофилске противпопулационе политике Империје у другој половини 20. века. Па, да је и ми прелистамо:

Пропагатори мита о пренасељености, поред конкретних манипулација, користе и једну, да тако кажемо, основну: они друштвено богатство приказују у виду "медењака" којих "нема за све". При том, медењаци су већ печени, спремни, и зато, што мање уста, то више медењака.

То је типична тачка гледишта западног малограђанина - паразита. А у самој ствари све је обратно. Друштвено богатство, те "медењаке", неко стално треба да пече. То није мана са небеса, него производ људског рада. И што више пекара, то више медењака. Наравно, ако се производња нормално организује.

Уз то, што више рођених, то већа шанса да се појаве таленти, генији, који ће открити нове начине исхране, изворе енергије и остало, што ће обезбедити живот и нове ресурсе за "медењаке". Лаж о претњи пренасељеношћу оповргава стотине научника.

Један од најугледнијих је демограф-економиста Колин Кларк.

Изучивши стање ствари у мноштву земаља у развоју, открио је да је темпо раста друштвеног производа већи управо тамо где брже расте број становника.

Године 1987. у Јужној Кореји густина насељеноста била је четвороструко већа него у Кини, а на Тајвану петоструко. У Кореји је национални доходак по глави становника био седам пута већи него у Кини, а на Тајвану осам пута.

Уз то, Колин Кларк је анализирао могућности исхране становништва планете на основу обрадиве земље. Високо-технолошке методе обраде земље још пре више од деценију  дозвољавале су да се на Земљи прехрани 35,1 милијарди људи. То би било могуће ако би се људи хранили на "амерички начин".

Ако би се упражњавао јапански начин исхране, који је скромнији, било би могуће прехранити 105 милијарди уста.

Роџер Ревел, бивши директор харвардског центра за демографска истраживања, слаже се са Кларком.

По његовим проценама, сеоска привреда света могла би пуновредно (2500 калорија дневно) да храни 40 милијарди људи.

Уопште, мит о глади као последици пренасељености не може да издржи никакву критику.