Тешко је описати и сагледати величину губитка, који је данас задесио српску православну патриотску средину. Остали смо без интелектуалне громаде, великог патриоте, брижног православца, неустрашивог борца, човека који је нештедимице помагао свакоме ко му се обратио за помоћ, човека који никада није био спреман на компомис са лажју.

 

Наводимо неке податке из електронске енциклопедије, који показују свеобухватност и величину личности Предрага Драгића Кијука. Рођен је у Крагујевцу 1945. године, хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац. Бавио се и превођењем и писањем драмских текстова, члан је Удружења књижевника Србије. Био је управник највеће библиотеке иностране перодике на Балкану и један је од оснивача Фонда за истину (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народог сабора (Призрен), Центра за хришћанске студије (Београд), Удружења интелектуалаца српске националне свести (Ниш) и издавачке куће Evro Epistel (Ашафенбург). Члан је Српског националног одбора Свесрпског конгреса (Чикаго), управе Удружења књижевника Србије, управног одбора Српске књижевне задруге, био је уредник часописаSerbian Literary Magazine (1993-2001), а од 2001. године, одговорни је уредник Књижевних новина. Био је члан Савета Универзитета Републике Српске Крајине и један од покретача серије часописа Хришћанска мисао (1993. године). Иницијатор је и један од аутора декларације на пет језика (Слово о српском језику, 1998. године), као и покретач и уредник библиотеке Српска дијаспора и Српска породична библиотека. Стручно се усавршавао у Италији, Грчкој, Русији, Француској и Норвешкој.

 

Објавио је 15 књига студија и есеја, од којих 5 на страним језицима. Посебно је волео стару српску књижевност и Достојевског, а бавио се и модерном светском поезијом, историјом европске цивилизације, старом српском историјом. Врло темељно је изучавао утицај Римокатоличке цркве на судбину Српског народа. Због оваквог бављења “српским питањем” и због деловања Фонда за истину, он 1993. године бива избачен са посла. Предраг Драгић Кијук никада није био члан ни једне партије, није припадао ни једној филозофској или књижевној школи, као што није члан ни једне квазимистичне или езотерисјке организације.

 

Као да је за њега велики српски песник Алекса Шантић написао стихове – “Мене све ране мога рода боле”. И заиста, као мало ко други, овај српски интелектуални горостас је дубоко преживљавао сва страдања свог народа и увек је био на страни истине и правде. Био је верно чедо СПЦ и дубоко су га дирнула дешавања око владике Артемија. Уложио је свој велики интелектуални потенцијал да учини све да не дође до раскола у СПЦ, јасно се опредељујући за јединство Цркве али и јасно критикујући новотарска струјања у СПЦ подстицана из Ватикана, о чему сведоче и најчешће од њега покретани апели српских интелектуалаца (попут овог, који су потписивали и интелектуалци из Русије - http://www.ruskline.ru/news_rl/2011/05/16/serbskaya_cerkov_pered_vyborom_raskol_ili_sobornost/).

 

Ретки су српски интелектуални гиганти у другој половини XX века, који нису унеколико или увелико одбацили Божанску суштину, тим самим постајући заложници неке од старих или модерних европских духовних болести, од рационализма, преко комунизма, до либерализма и свих осталих изама и заблуда европејских. Предраг Драгић Кијук је био свестан да је Србију скоро хиљаду година чувала Православна вера и никада није запостављао духовни живот како појединца, тако и читавог народа. И једино људи који то схвате, могу у данашњем времену избећи да постану жртве бездуховности и неморала. После доласка на власт западних најамника, нова гарнитура бездуховних и неморалних људи, не мења свој однос према Кијуку и њему су затворена врата свих институционалних средстава јавног информисања. Али његов даноноћни рад и несебична помоћ свакој пројави српског православно-патриотског духа, дала је резултате који ће своје плодове давати у временима која тек долазе. Велики број млађих српских патриотских интелектуалаца, у сваком тренутку могао је да очекује очински савет и несебичну помоћ Предрагову. Захвалан сам Господу што сам и сам био међу тим Србима који су примили очинске савете од Предрага и почаствован сам познанством и сарадњом са овим српским интелектуалним гигантом.

 

Жива енциклопедија и непоткупљиви интелектуални горостас, преселио се у Небеску Србију. Молитвама Светог Саве, упокој Господе душу раба Твога Предрага. Амин.

 

30.01 2012 .

 

За “Руску Народну Линију”:

 

Ранко Гојковић