header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Борба против новотарија у Епархији крушевачкој Штампај Е-пошта
среда, 01 фебруар 2012
 РАЗГОВОР ВЛАДИКЕ КРУШЕВАЧКОГ ДАВИДА СА ВЕРНИЦИМА КОЈИ СУ,  ЗБОГ НОВОТАРСКОГ СЛУЖЕЊА,  НАПУСТИЛИ ЛИТУРГИЈУ НА ПРАЗНИК ЧАСНИХ ВЕРИГА АПОСТОЛА ПЕТРА У МАНАСТИРУ ЉУБОСТИЊА

,,Преосвећени Владико, мати Христина, браћо и сестре.
 
Долазак Епископа у парохију је велики догађај, велика част, увек била, у овој светињи од када ја долазим овде ¬нисам тако кратко овде ¬али данас је један од најтужнијих дана у мом животу. Ја то отворено признајем и волео бих да сам ово могао да кажем што желим да кажем много пре него данас и на овакав начин.
Ми знамо да је данас проблем у нашој Цркви озбиљан. Као народ који није дошао у Цркву ради користи, осим духовне користи, ми желимо да останемо оно што смо научили. Иако смо у комунистичком времену образовани, у неких двадесет година последњих кад је мало попустило, кад смо могли мало да дођемо до неких информација, до неких сазнања, онда смо се обликовали и образовали као православни хришћани, и научили нека правила у Цркви и научили Литургију онаква каква је била, кажу, вековима.
 
Ја то не знам и нисам ни позван да судим о томе, али сам тако научио. Пратили смо и сва дешавања у Цркви, врло помно, из интереса ¬духовног интереса ¬не да би се сврстали на ову или на ону страну, него искључиво из духовног интереса не би ли смо сачували душе, јер смо схватили да је изнад тела, изнад овога живота вечни живот и вечно спасење. И зато смо и желели ¬и зато смо овде данас у Цркви, и зато смо и увек у Цркви.
 
Оно што се дешава у Цркви, када је у питању Литургија, пошто је данас то проблем то је проблем који није разјашњен, без обзира на сва објашњења овако ад хок у пролазу, он није разјашњен и није довољно познат. Колико је мени познато, на Сабору је та тема била на дискусији ¬саборска одлука за времена блаженопочившег патријарха Павла и договорено је да се служи по досадашњем обреду док се не установи, док се не расправи, док се не разреши проблем.

Проблем је у томе што је данас разнородност богослужења у Српској Православној Цркви и што народ, који се буни и који реагује овако како данас реагује управо из тих разлога, није довољно добро упућен ни информисан о истинама о правом богослужењу. Данас, ко је год одреаговао овако како је одреаговао, није желео да повреди ни светињу ни епископа нити било ког од свештеника, него је то једноставно због неприпремљености, необавештености, непознавања, неслагања са начином односа, због тога што сматрамо да постоји саборска одлука да се Литургија служи по устаљеној форми док се не успостави други обред, односно други начин богослужења. Разнородност у Цркви, то је оно што боли све нас и због тога смо неспокојни, и због тога мислим да се ова ситуација данас десила а вероватно ће се дешавати и дешава се, нажалост, на многим местима.

Ја се заиста извињавам, али, делим мишљење браће, зато што мислим да овакав однос који није нама познат јер смо научили на један начин, не можемо да прихватимо и ово је заиста један тужан тренутак. Али ето, ја мислим да у циљу интереса, општег интереса, изнад свих нас ¬сви смо пролазни, и ја као обичан смртник (сви ћемо једног дана пред Господом стати и одговорити на питања) да би требало бити више дискусија, више разговора, да једноставно ствар буде онако како треба да буде на општу користи.

Значи није ствар само народа који је дошао данас да се побуни нити је ко народ побунио. Ово је спонтана реакција из, једноставно, отпора и страха према ономе што се дешава. Ми не желимо да буде Свети Сава и Алојзије Степинац у истој равни, а осећамо данас неке таласе који дувају, у Православљу уопште ¬велика веза, велики дијалог који се остварује са Ватиканом, то је оно што нас боли и због чега страхујемо. Отворено исповедамо овде и од тога страхујем и сам. Опростите.''

О. Милисав:" Преосвећени, пре свега и изнад свега, епископ је Господ други, како каже свети Игњатије Богоносац, на Литургији. Поклонивши се Горњем престолу и епископу ми се клањамо Господу. А ми који служимо са вама, ми смо у заједници са вама јер сте ви у заједници са Господом. Где је епископ ту је Црква, а где је Црква ту је и Бог. Нема заједнице без Господа, нема молитве без епископа. Ту је пуноћа, ту је... (15: 04) , ту је омофор. Све има своју еволуцију и свој развој. Слушао сам помно доктора и схватио сам, опростите ми али рећи ћу вам ово да ми личило да је сада медицина отишла толико далеко да мене доктор шаље да идем код врачаре и даље, дајући ми оне медикаменте које су савремена медицина и научници нашли и дају као превентиву за здравље. То значи... Само да завршим па ви реците... А то је моје мишљење као што је и то Ваше мишљење, владико не морате да се сложите ово. Испочетка је била Тајна вечера. Па богослужење по катакомбама. Свети Поликарп, епископ смирнски, служио је Литургију на прсима са законом Леветским (15: 57). Па онда Никео ¬цариградски символ вере, па „Достојно“ и тако даље, и тако даље. Ја сам... Не драги моји, не, мени само још мало до пензије. Па могу да идем и сутра. Значи ја причам оно што осећам у срцу. Нисам млад па да ћутим, а рећи ћу вам истину оно што осећам. Богослужење, ово није први пут. Владика Атанасије је служио, па владика Хризостом је служио, па је владика дошао да служи. Ништа ту није ново. Значи владика је долазио на наше службе, па кад се служи у Трстенику..."

Народ: „Служи“

О. Милисав: "Само још овако. Значи, како свети велики учитељ Цркве, овај... И учитељи цркве су богослужења, почевши од овај... Светога Јакова брата Господњег, па светих апостола, па онда св. Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија епископа, и тако даље... Па ја не знам, али опет, ја могу да вам кажем, али опростите ми, ко се надје увредјен нека буде тако. Свети Златоусти би казао: „Опет бесни Иродијада“. Полако, смирено. Послушност је пут ка спасењу. Немојте тако. Владика мора да се слуша. Он, па свештеници, па народ. То је заједница. Хвала лепо. Толико. Преосвећени опростите ми."

Човек 1: "А могу ја сад оче само да..."?

Владика: Да.

Човек 2: "Значи, није у реду. Ви све то сте у праву оче што кажете. Значи да је свештеник под знацима навода Господ овде на Литургији. Али, дужност је епископа да слуша одлуку Сабора је л’ тако? Само то ми кажите. Је л’ је то у реду? Ја сам питао мало и духовнике. Значи Литургија без одлуке саборске нема благодат. Немој да се смејеш ти друже, брате, знаш није то смешно."

Човек 3: "Ово је за нас врло озбиљан дан у животу."
 
Човек 2: "Зашто се не поштује одлука сабора? Ја само то питам."

Човек 4: "Првог августа када сте дошли први пут у Љубостињу. Другачије сте служили када сте тада били били у односу на други пут када сте долазили. Значи, само неко објашњење у вези тога... Значи, првог августа а данас је 29. Јануар."

Владика: Даље.

Човек 5: "Преосвећени, могу ли ја нешто да кажем?"

Владика: Да.

Човек 5: "Ја вас браћо потпуно разумем. Јер, чињеница је да сте ви верујући. И то је неспорно. Али проблем је што вас нису свештеници добро научили. Као прво, шта је Црква и шта је заједница. То је под један. Нисам завршио..."

Бука.

Човек 6: "Он је залупио вратима, појурио је за нама и кренуо дрско..."

Човек 5: "Опрости брате, ја сам само хтео послушат владику. Владика је рекао да  се врата затворе и ја сам то хтео да..."

Човек 6: "Ти ћеш нас да отераш одавде. Твојом причом".

Човек 5:
"Добро, онда прекидам."

Човек 6: Нећемо да те слушамо.

Човек 7:
"Ја се... Ево владика даје мојој маленкости реч. Знамо се сви овако сигурно. Са некима и лично. Само могу да... Ништа нећу да кажем а хоћу да апелујем да будемо мирни, да будемо смирени, да будемо послушни. Послушање је пре поста и молитве. Доктор Браца има много тога што је у праву. Један човек каже: шта је суштина проблема? Није нам, каже, разјашњено. Ако хоћемо истински, ако смо заиста истинољубиви, ако хоћемо да нам се разјасни, па ко ће други ако не наш владика? Не знамо где на другом месту да тражимо разјашњење."

Човек 8: "Христос је разјаснио."

Човек 7: "Значи, директно да питамо Христа, је л’ тако?"

Човек 8: "Он је већ то разјаснио све."

Човек 7: "Добро. Ја вас молим: ако смо већ овде сабрани око епископа, испод његовог омофора, само вас молим да саслушамо разјашњење. И само да подсетим, то сам рекао и доктору Браци, да никаква мука не може да се догоди, не знам која само можда не дај Боже пожар, па да се изадје са Литургије. Значи, можда пожар само, па да напустимо Литургију. Ништа друго. Ја бих вас молио да будемо заиста смирени да саслушамо шта ће владика..."

Човек 5: "Ево само једно питање, пошто брат каже да је Литургија без благодати.  А по чему ти процењујеш шта је благодат?" Бука.

Човек 6: "Је л’ игуманија дала благослов да снимаш ту Литургију?"

Човек 5: "Владика је тај који даје Благослов за све."

Човек 7: "И само да додам пошто ми још није речено... Да, домаћин или игуман  или старешина свих цркава и манастира јесте епископ. А ми смо само његови опономућеници. Не... Зло и наопако ако између епископа и старешине има некаквог вируса."

Човек 9:" Има ли још питања?"

Човек 10: "Благословите, преосвећени владико."

Владика: „Благословим“.

Човек 10:
"Је л’ могу ја да Вас замолим из Истока сам родом. Је л’ могу да Вас  замолим, а вероватно су сви сагласни. Ми нисмо учени литургијски. Знамо кол’ко знамо. Свако на свој начин се упутио преко свега и свачега. Али, сигуран сам, знам ово братство овде како смо сабрани и у којој смо љубави према Господу нашем Исусу Христу. Ту заиста нема мржње, нема никаквог разлога да неко помисли на нешто. А ја Вас ево молим, ја ћу да клекнем испред Вас. Само нам оставите ову светињу да и даље будемо у њој сабрани да се молимо као што смо и досада. Ево, видите са нашим свештеником и са монахињама, и никаква питања, ево сигуран сам, нико неће да поставља. Ниједно питање. Ви сте учени и Ви ћете нама знати да објасните свашта. Ми смо читали и сигурни смо да смо на добром путу, па Господ нека пресуди. А Ви нам омогућите да ми овде и даље будемо као што смо били досад. Ми смо заиста били срећни и радосни кад смо чули да сте постављени за владику и кад сте били овде и хтели бисмо да и даје буде тако. Да имамо слободу да, на пример, као што сам ја код мог преосвећеног владике Артемија, и дан данас имам број телефона. Који год сам проблем имао у животу, ја сам се њему обратио. Он је мени са састанка из Америке се јавио и дао одговор. Ето. Само то хоћу да сведочим пред Господом и пред свима вама да је то жива истина. Тако сам почео и Вас да посматрам, а Ви одлучите како ћете са нама. Ваше је а ја сам сигуран да ја нећу на такву Литургију. Ја са новотријама још нисам сигуран шта су. У ово где сам био досад, то сам сигуран. А Господ нека одлучи. Ето, хвала Вам. Опростите. "

ВЛАДИКА ДАВИД:
 "Требало би свако да борави у својој парохији, у своме Храму, и  да помаже свештенику да се изграђује Црква, која је увек Једна, Света, Саборна, Апостолска, било да се доживљује у самој парохији, било да се доживљује у Епископији. Увек је то једна Црква која се пројављује кроз саборе, дакле: Васељенске, Помесне све до Парохијских.
 
Овде је настао проблем, сви који су дошли овде, дошли су из својих парохија и како је објашњено, желећи овде да изграђују манастир, мислећи да чувају веру и изграђују Цркву. Сад, питање је, од кога чувају веру и шта је то што веру квари, односно, извитоперује? Ово је манастир. Парохијским хришћанима није место у манастиру, понављам, у парохији им је место. С друге стране, монахиње неће затворити своја врата, или монаси, па направити разлику и рећи: „ми смо само монаси или монахиње, манастир је наш, ми са вама немамо ништа, изволите, идите куда знате!“ Таман посла, никад се то није дешавало у православном монаштву, нити ће.

Дакле, проблем је што је монахињама и што је манастиру натоварен један терет, који није терет са благословом. Зна се шта је садржина живота у манастиру, зна се која су послушања, свако има своје задужење и требало би дозволити манастиру да живи својим вековним манастирским животом. А парохијана одређених парохија је да живе у својим парохијама, да живе са својим ближњима, а и са непријатељима ако има непријатеља и да са својим свештеником, понављам, изграђују Цркву. Јер, свако има свој дар; монаси имају једну харизму Духа Светога, лаици имају другу а сви смо хришћани. Према томе, требало би тако поставити ствари да се не би створио у самом почетку проблем као што је овде створен.

Како разумем, овде је једна група прогнаних хришћана из Храмова, напуштена од свештеника, напуштена од стране Епископа. То су људи којима ствари нису јасне, научили су се у нечему; вери, побожности, сад се све то мења; људи губе главу, немају просто времена да седну па да расуде, па да кажу: ¬Хајде да идемо код нашег свештеника, да га питамо! ¬Хајде да кажемо да нам на скупу, после Литургије говори о проблему! А свештениково је опет да расуди па да каже: ¬Ја ћу да им објасним или ћу позвати Епископа; позваћу другу своју браћу, позваћу старешине манастира; Игумане, Игуманије и да се лепо започне тај разговор који се тиче свих нас. Овако, неки измишљени страх, потерао је људе из разних парохија у манастир Љубостињу и силно, силно, силно отежао живот овом манастиру, монахињама које су се часно подвизавале толике деценије. Једноставно, оне помишљају и на други пут, и сада ту треба оптерећивати, узнемиравати; овакве сцене стварати. Због чега? Само зато што је одређена врста страха ушла у људе и изазвала маловерје, подстакла полуверје; може да изазове неверицу, може да отера на пут невере, може да гурне у психолошке проблеме. Зашто, дакле, све то?

Ако имамо Свештеника, ако имамо Епископа, ако имамо Игуманију, ако имамо богослове средњошколце, студенте, богословце, да седнемо и разговарамо; да се толико стрпимо, дакле, да се заврши Литургија, па да лепо, као ово сада, започнемо овај разговор.

На Литургији, дакле, која се сва у благодати Божијој збива, и у присуству самога Христа, јер је Дух тај Који чини да Христос бива непрестано са нама, дешавају се ствари, које, како је Апостол Павле видео, кад би ушли неки незнабошци који нису хришћани, па видели шта се збива, помислили би: па ови људи нису начисто са собом! Да не употребим јачу реч коју је Апостол Павле употребио. Дакле, многи од вас нису ни пришли да узму благослов. Нису се упознали. Нису затражили разговор у Крушевцу. Нису рекли: хајде тражимо да Епископ дође у нашу Парохију! Али преко Намесника, преко вашега свештеника који је исто толико задужен и одговоран за веру као и сви ми. Он има благослов, наравно, свога Епископа, да изграђује Цркву и да брине о вери а Сабор Епископа, опет, у Београду, заиста седи и кроз свој Синод расправља о стварима.

Тачно је то, да је био разговор и договор на нивоу Сабора да се расправља о Литургијским питањима али то не значи да се не расправља, то не значи да се у пракси не испробава проблем као такав, јер најбоље је, ако имамо проблем ¬отворити тај проблем. Ако је проблем у питању, то не значи да је издајство вере у питању. То не значи да је напуштање Литургијског предања у питању. То не значи да је подметање, како се могло из речи ишчитати, неких туђих Литургијских традиција из првих и потоњих векова, поготово додатака из другог миленијума хришћанста. То уопште то не значи, него упућује на заједничко Литургијско предање првог миленијума које је пребогато. Толико је богато, да је било потребно вековима да се оно разоткрива изнутра, да се обрађује као такво. Дакле, да се приђе самим изворима, и да се онда, како је отац намесник почео да говори, упоређују Литургијске праксе кроз векове.

Он је поменуо, сасвим исправно, Литургију, прву Литургију коју је одслужио Господ Исус Христос. Она је присутна и у овој Литургији али у самом језгру, у Канону Евхаристије. Поновљене су исте речи и данас на Литургији које је Господ изговорио на првој Литургији, у говорници у Јерусалиму. Све потоње Литургије, почев од Литургије Јакова, брата Господњега, садрже ово језгро Литургијско, дакле, ту Тајну Вечеру у себи. Али, Литургија није једно репродуковање нечега што је давно речено, и речено у оквиру и форми којим је речено. Зашто то не може да буде тако? Зато што Господ шаље, Дух Свети шаље, мисионаре. Шаље проповеднике јеванђеља у сав свет, у све народе. Кад Апостоли и мисионари дођу у неке нове средине, они не могу са оним што ће када дође време саопштити, наступе на самом почетку; него користе културне и цивилизацијске тековине, и језичке, и друштвене и предањске које затичу, па то проберу, то преобразе, оно што је суштинско ¬задрже и на томе онда камене Јеванђеље. И то је тако до дана данашњег. Упознајући се са народима, са конкретним људима, Апостоли постављају Јеванђеље и Свету Трпезу у сами центар, у саму зеницу њиховога живота и онда полако почињу да одговарају Јеванђељем на проблеме на које су наишли. Тако почиње катихетизација. Тако почиње припрема за стварање Литургијске заједнице. Јеванђеље ће се читати на језику дотичне средине, тумачиће се језиком те средине, одлике језика и беседе морају да одговарају том народу и тој средини да би Јеванђеље уопште могло да буде примљено, и даље, да би се по Јеванђељу могло да живи. Е, исто то важи и за Литургију.

Да би сачувала специфичности и одлике народа и средине у којој гостује, Црква мисионарска, полако почиње, све људе, све узрасте, разних образовања, разних занимања, Јеванђељем да призива и Литургијом да освећује. И онда имамо запис, рецимо, свега оног што сам рекао, унутар прве Цркве Јерусалимске, и то је Литургија Светога Јакова, брата Господњег. Она је била јако, јако опширна. Она, кад се данас служи, траје преко три сата. Ако се, наравно, пажљиво све одслужи, ако се човек унесе у смисао молитава, у саму ту поруку, ако цео уђе као у воду у тај духовни простор, наравно, прими га у себе као садржај. То време је, као што знамо, закључно са трећим веком, било време гоњења. Дакле, Христос је сам био гоњен и Он је одржао своју прву Литургију, практично уочи погубљења и страдања. А после Васкрсења, на путу за Емаус, служиће још једанпут Литургију са Луком и Клеопом, када ће им се отворити очи, познати да је то Господ, али ће Он већ нестати и даље ће живот да тече. Видите, сачувана је та Христова Литургија коју је Он двапута одслужио.

У наставку, лично је Христос по предању, предао ту Литургију која сада не траје, рецимо, пола сата или сат, него траје три сата, мада Христова Литургија, сам чин њен, сама срж није трајала цео сат или сат и по, него онолико колико су речи то допуштале и колико је требало времена да се Богу узнесе хвала, као што ми чинимо. По предању, а оно је истинито, Христос је Јакова, брата свога, научио служењу те прве, врло богате и опширне Литургије. Она обухвата собом потребе свих људи тога времена, укључујући и метеоролошке чиниоце од кога се тамо живело и зависио опстанак. Две одлике живота кроз молитве можемо да сагледамо. Прво, да имамо један духовни и психолошки моменат тога времена. Како су размишљали. Како су говорили. Како су се Богу обраћали. Пошто је та Литургија била јако, јако опширна, Свети Василије Велики се у 4. веку подузео да ју је скрати, да ју сажме. Зашто да ју сажме? Зато што људи нису могли да издрже до краја, а у Цркву прва три века, дакле после Апостолског периода, нагрнуо је свет многобожачки, Римски, који је до тада гонио хришћане.

Хришћани су гоњени из три разлога. Прво, говорило се да уносе нове богове. Друго, говорило се да не поштују постојеће Богове, и треће, оптужба, да нису поштовали културу, да нису поштовали своје суседе са којима су живели. То није тачно, то није тачно али треба сести па ишчитавати историју прва три века да би се видело; ко су били хришћани а и да би се видело ко су били многобожци. Ко су били хришћани може се видети из Дела Апостолских. Дакле, Свети Василије је узео па је сажео ту Литургију чувајући њену суштину, која је сачувана и у Јаковљевој, сачувана је и у самој Христовој Анафори, односно Јеванђелској Анафори. Међутим, и то је било опширно и то је представљало на неки начин сметњу. Па се Свети Јован подузео да ју још више сажме. Зашто? Оставио је једну поуку гледајући како живе људи око њега, многобожци, како живе сами хришћани. Закључивши да су хришћани у трећем веку већ јако, јако одступили од Јеванђеља, и да њихов живот није за пример и за углед, рекао је: ,,некад су хришћани били златни а Путири дрвени. Данас су хришћани дрвени а Путири златни.“ Дакле, имали смо хришћане који су били златни а Путире дрвене, сад је обратно, дрвени су хришћани а Путири су златни. Та Литургија, међутим, Светог Јована Златоустог, које се ми данас држимо, још је сажетија него ли ова коју данас служимо.

Дакле, та изворна, Златоустова, Антиохијскога типа још је сажетија, још је једноставнија, још је некако, како бисмо рекли, ефикаснија и временски краткотрајнија од ове која није Златоустова изворна Литургија. Она такође има трагове потоњих утицаја све до дана данашњега. Рецимо, први део Литургије, Литургије верних, тај учитељски део њен, налази се под утицајем Руса. Руси су у први део Литургије унели малтене један сажетак Канона из претходне службе. Онда су ту Блажена. Тиме је првобитни изглед, изворнији изглед, тога места нарушен. Нису више Антифони, они који се певају и слушају, нису више стихови Јеванђелски него имамо делове преузете из служби. Е, сад, те службе, нису од почетка те и такве, него су настајале кроз векове. Текстови химнографски, богослужбени су се развијали и развијају се до дана данашњега.
У службама Ави Јустину, великомученицима, ми користимо тропаре, кондаке, синаксаре који су сочињенија наших дана. Ништа зато што су настали у наше дане, била је потреба за њима јер са појавом новога свештеника, имамо потребу за Службу њему, имамо потребе за Иконом њему, имамо, дакле, потребу за Житијем, њему написаном, и сада ако бисмо упоређивали то што је настало ових месеци са оним што је настало за време Романа Мелода, сигурно да би у старини било јако, јако, по питању старине, великих разлика. Тамо су изворнији текстови. Текстови Романа Мелода су јеванђелскији. Он је препевао јеванђелска места и библијска док су потоњи химнографи, другачијим путевима кренули и веома су се угледали на песничке творевине, на песничке радове својих савременика, песника који нису обавезно били црквени. Дакле, видите која је ту разлика? Литургија коју је служио Христос, Литургија коју је служио Свети Јаков, брат Господњи, Литургија коју је служио Свети Василије Велики, Литургија коју је служио Свети Јован Златоусти, Литургија Маркова, такозвана, која је служена у Александријској Цркви и Патријаршији и служи се до дана данашњега, опет има своје специфичности и потпуно је формално различита од побројаних али суштински није. Суштински је иста, па су онда ту друге Анафоре; Римска Анафора је Анафора, односно, Литургија западне Цркве која са  нама дели хиљаду година заједничке историје. Она такође чува елементе старине  али има своје специфичности. Дакле, ако у форми имамо разлике, у суштини немамо. У суштини је наравно, све једно и аутентично јер су сачуване речи Христове и наравно, призив Духа Светога. Али саме Епиклезе, укључујући и трећи час, само призивање Духа Светога, има један свој историјски преглед. Ту је сто а око њега су хришћани, односно, ту је Епископ најпре, он је тај који је и састављач Није тако како је било на почетку, него се у једном тренутку појавила једна Епиклеза, у другом друга и све до трећега часа, кога у рукописима нема као што у старој архитектури црквеној нема Иконостаса. Дакле, проблем отворених и затворених двери је исфорсиран проблем. Вештачки проблем. Када се служе оне древне Анафоре које сам навео, оне се служе, овако, у заједници. Литургија, Архиепископ, поменули смо, дакле, Јакова брата Господњега, па Василија Великога, па смо поменули Јована Златоустога, па смо поменули Марка за чије име се везује та Литургија. Нисмо поменули Светог Григорија Богослова. Постоји такође и Григорија Богослова Анафора. Постоји Петрова Литургија. Све су то рукописи, све су то богаства литургијска, све је то предање литургијско које постоји али није лако доступно, о томе ћу мало касније нешто да кажем а што је врло болно у нашем српском народу и његовој историји. Дакле, у зависности од историјских околности, у зависности од карактерологије једног народа, у зависности од једне културе, цивилизације. Од зависности од метеоролошких услова повољних или неповољних, ратова братоубилачких или међународних који се воде или не воде и све тако укључујући проблеме до наших дана, проблем, дакле, дроге, проблем сиде, проблем беле куге, проблем рака, проблем леукемије, проблем свих великих болести које траже да ућу у молитву да бисмо од Бога искали једину моћну силу, да бисмо данашње проблеме да савладамо. ...када чиниш милостињу и друга добра дела. Кад не одлазиш код врачаре, кад се не опијаш, кад се не коцкаш, кад не пушиш, кад нема блуда, кад нема магије, кад нема савремене дигиталне коцке, кад нема издајства, кад нема свих оних, кад нема чедоморства, дакле кад нема абортуса, кад нема чињења себи и другоме онога што ће нас учинити недостојнима и коштати живота. Ако све то не чиниш и ако се кајеш непрестано, онда изволи можеш да се причестиш. Да не будемо лицемери да се не кријемо иза свога прста. Ко има храбрости да баци камен на брата поред себе нека то учини. Ако има храбрости, а ако нема онда је друга ствар у питању. Понављам, понављам, ја се нећу осећати кривим и одговорним зато што имам прилику, да захватам из најчистијих, из најдубљих, из најбогатијих извора Православне вере. Ти извори су литургијски, ти извори су библијски. Увек ћу, дакле, беседити на тему Јеванђеља и Апостола, на те теме се беседи. Увек ћу посезати за канонским богатством наше Цркве. Посезаћу само за догматима и за правилима Васељенских и Помесних Сабора. Трудићу се да не саблажњавам. Трудићу се да испуњавам Божије заповести. Најпре двоједину највећу о Богу и љубави према Богу, према ближњем и према непријатељу. Трудићу се да не саблажњавам ни у ком смислу. Расуђиваћу, али нећу се осећати кривим зато што сам православни хришћанин и зато што сам уживалац православног пребогатог предања заједно са хришћанима, четрнаест или петнаест великих народа и народности широм света и нећу једноставно се осећати кривим нити ћу икоме полагати рачуна зато што сам преузео веру Отаца и зато што сам спреман да за њу положим живот у сваком тренутку. То је моје представљање вама и моја јавна исповест. Веровали ви то или неверовали у то нећу да улазим. Разумели ви мене или не разумели, прихватали ви ово или не прихватали ја у то нећу да улазим. Али, ја сам пред Господом својим, што се тога тиче, мирне савести, и ја ћу наставити да позивам на мир и да бринем о миру. Ја ћу одавде да одем потпуно спокојан и да одем још због једне ствари срећан. Што сте ви такви какви јесте; данас учинили што сте учинили. Ја вама то нећу да замерим. Ја на вас нећу да се љутим. Ја вас нећу да презирем, као неуке, као незналице, не, Боже сачувај.
 
Оно што сам по савести учинио данас, да бих могао од овог богатства вишевековног да вам покажем, укључујући и молитву заамвону, која се иза амвона чита ¬ушло је однекуд погрешно да се она чита епископу који стоји на дверима, епископова је то молитва. Говорио ју он са двери окренут народу или ју говорио овај човек, који има благослов да је изговори, окренут је народу, јер је то браћо моја молитва. То је архијерејева молитва. Направљено што је направљено, да се налази где се налази и да се изводи како се изводи погрешно. Изазван је хаос у тренутку кад је онај чтец био окренут народу и читао, читао, јеванђеље апостола Павла. У старини, не можеш се ти окретати Истоку, па Истоку проповедати и васкрслима говорити о ономе што се збива у историји, што треба да се оствари у историји. Он као члан народа Божијега, као један од нас и он као један од нас и од вас, и ја као један од вас, окренут сам народу, јер се те речи односе на народ. Народ треба да их чује и народ треба да их усвоји, јер су оне изговорене зато да би им се просветлио ум, да би се прочистило срце, да би се стекла духовна храброст за испуњавање Јеванђеља.

Шта је ту још сметало? Ђаконово је да чита из Престола, јер једини који благовести јесте Епископ, а он на тај символични начин показује ко проповеда Јеванђеље и ко га тумачи. Дакле, то што је читао из трона, одатле је требало да чита јер се кроз векове тако чини. Кроз векове се тако чини. Читање молитава, гласно читање молитава, не читати гласно молитве значи, кад¬тад запасти у опасност да се молитва магијски осећа. Довољно је само психолошки се смирити, осећати лепо расположење и то је довољно. Није тачно браћо! Најдубљи квар у нама је смрт. То треба превазићи. То је горе од покваренога зуба, умњака, који криво расте и игла до њега не може да доспе, ако га не извадиш зна се шта ће бити. Према томе, све молитве се читају наглас, зато што су састављене због свих нас. Да народ разуме шта се збива на Литургији, да се народ литургијски образује, да се народ оснажи, да се народ одобровољи, да кроз разумевање цео човек заживи, да разумемо тајну побожности јер су литургијске молитве на један другачији начин и Јеванђеље, и догмати, и правила, Васељенских и Помесних Сабора, и историја Цркве, и Житија Светих, и Житија Новомученика и наша садашња ситуација. Због вас се све збива. Вама је све намењено. Један мора да постоји да би био глава. Мора да постоје многи око њега. Дакле, један и многи то је равнотежа. Не може један без многих, не могу многи без једнога. Први мора да постоји и само тај приноси Жртву. Не може нико да чита молитве, те молитве које се архијереја тичу док их он чита јер он треба да их прочита, његово је, он узноси, један износи. Ако два епископа служе истовремено, само један узноси. И то је од почетка тако. Свиђало се то нама или не. Онај који је први не може да буде један, не може да буде глава (по себи), да буде изнад свих, он је један из те средине који је намењен одређеној средини да заједно са њима изграђује Цркву. Тако ствари стоје браћо. Да ли ћемо ми отпевати један више или један мање, тропар, кондак, песму, то такође зависи од прилика и непрелика. Скратићемо ако неко чека тамо да се изведе на стрељање. Ако су мирна времена, дај да се открију богатства пред нама да бисмо могли да уживамо у покајању, како се каже. Да бисмо могли да продишемо, да схватимо да смо личности и да само у Господу можемо бити слободни. Дакле, да нас савест наша не оптужује. Зар Господ није рекао: молите се непрестано. Јесте. Ја сам ту реч схватио најозбиљније. Слушајте ме браћо и сестре, и ви присутни овде, и у свим намесништвима. Ја ћу се непрестано молити, молићу се све више и више, молићу се свеноћним бдењима у сваком намесништву, молићу се на сваком месту где буде било могуће све до небеских столица. Господ је рекао молите се непрестано. Постоје молитве које трају 24 часа. Ако Бог буде дао снаге и здравља ми ћемо служити 24 сата. Постоје молитве које трају мање. Ономад смо у Лешју почели часове, на Бадњи дан, 9. час, повечерије, односно, Вечерње и Литургију и повечерије завршили смо у 22 сата. Не говорим ја то да бих се молитвено прсио или показао своју издржљивост. У шест смо почели, ујутру, у 22 сата смо завршили. Зато што је то тако типик тражио. У Крушевцу смо почели у 17 часова Свеноћно Бдење, завршили смо га у 6:30 ујутру. То ћемо учинити овде у овом манастиру, у суботу на недељу на Света Три Јерарха. Ја ћу браћо доћи, да началствујем Свеноћном Бдењу, које ће почети у 17 часова, пред моштима Св. Цара Лазара и Царице Милице и редом и редом, редом све до агапе. Ако будете хтели ту вечеру, библијску, то ће већ бити доручак и ручак изволите. Ако нећете, она ће бити одржана. Ако овде не буде било могуће одржати, овај намесник ће у граду Трстенику, припремити ту вечеру. Има браћо да буде онако како је црквено и православно и изворно и истинито. Ко хоће добро је дошао, ко хоће да испуњава заповести о непрестаној молитви добро је дошао. Ко неће, неће ме главе ми моје, спречити да се непрестано Богу молим. Изволи јуначе ако те има удари на молитву. Да те видим. Удари на молитву, викни, подигни глас против молитве. Ја сам са оних двери, кад сам вас стрељао очима, могао да бацим анатему на вас. То је моје. Али ја то нећу зато што сте ви моја деца. Изволи ошамари ме, окренућуи ти десни, можеш да идеш даље, али не остављам предање, веру православну пребогату, која две хиљаде година траје, и трајаће док ми будемо желели. Односно, ако смањимо са гресима биће нас, најпре са чедоморством, ако продужимо, е, видећемо ко ће остати а ко ће опстати. Према томе, мени је пред вама савест чиста. Вама неизмерно хвала, што сте ме ставили на ову пучину и што сте савесно тражили од мене да чујете, то сам ја, то.

Ово што сте чули и ово што сте видели и све што се дешава свих ових месеци и недеља, у Крушевцу, ја немам шта да мењам. Ја само могу још више и више да вам предочавам богатства. Преко колена нећемо ништа, нећемо наређивати, нећемо слати депеше, нећемо слати акта, него ћемо полако спонтано Духом Светим руковођени. Ја сам пре јула месеца био нико и ништа. Био сам где сам, био сам што сам био. Све ми је могло пасти на памет, само ово не, да ћу ја и данас и свих ових месеци седети с вама и виђати се на Литургијама. То што се мени десило, потпуно је без моје заслуге. Ја сам друго хтео, ја сам друго радио. Све што ми се десило, десило се неком вољом и нечијом вољом. Према томе, ја знам који сам дар добио и ја знам шта молитва значи и чиме се српски народ може лечити и чиме се може спасти. Ја браћо моја настављам да се молим, ко хоће – изволите. Ко неће имаће посла са својом савешћу. Толико са моје стране, нека вам је просто. У свако доба сте добродошли у епископију крушевачку. Све ми можете рећи, све ми можете открити, Не морате ми ништа рећи, можете доћи да се видимо тамо ће и ваша кућа да вас чека јер свештеници преко вас новце остављају и дају да се тамо кућа изгради. Савест ми је мирна, ја вас осећам браћом. Никога не мрзим, ни на кога се не жестим, ни на кога се не љутим, сви сте моји, моја деца, а како ћете се ви даље опходити који сте се данас нашли у искушењу у којем сте се данас нашли то нека буде ствар ваша као моје деце. Каже се после епископове нема, али изволите, ја вама допуштам да после епископа кажете, изволите.

Следи обраћање из публике:

,,Ја се извињавам, заиста, ја сам хтео да се захвалим вама на овој беседи, опростите још једном на дрскости, али заиста сам подстакнут вашом причом, и први пут слушам овакву причу а верујем и браћа и сестре које су овде и да је овај тренутак требао да дође много раније да бисмо сазнали све.'' ¬Кад брате мој раније? Кад раније, ако није дошло до овога тренутка није могло доћи из разноразних разлога ¬одговорио је епископ. ,,Ја се извињавам, ја желим само да кажем да изразим жалост, због свега што се десило данас. Али ми је драго са друге стране што се десило, јер смо чули много тога што нисмо знали и данас заиста хвала на свему. Нити смо ми литургичари нити смо ми позвани да расправљамо о Литургији. Једино што говорим у име своје, је страх од латинске јереси од које страхујемо због свих ових ситуација у којима се налазимо и као народ и као друштво из свега овога што се данас дешава. Па предпостављам да је и то био разлог зашто ми данас тако учинили.''

Владика Давид: Ево ја сад од вас тражим минут, два, три, да сваки дуг одужим, да сваки што се тражи од мене не остане ускраћено. Немојте се бојати нисмо ми православни Срби наивни, да не знамо шта се дешава и да не знамо шта је с нама рађено. Оно што морамо да чинимо када је цео свет у питању, према томе и латински свет и римокатолички и протестантски и секташки, ¬сутра ћемо ићи код наших пентикосталаца на разговор, односно уторак. Ја сам тражио тај разговор. Хоћу да видим кога имам у својој епархији. Зашто су они где нису, а нису тамо где треба да јесу? Дакле, ми, ако смо православни хришћани, а јесмо, дужни смо целоме свету да објаснимо своју веру и да бранимо своју добру наду. Зашто имамо веру, наду и љубав? То људи траже од нас. Ми смо дужни да им о томе говоримо. Наши разговори не излазе из оквира дијалога а још нису сасвим у дијалогу и тај дијалог још није учрвшћен. Има нешто што се мора, а то је да морамо разговарати с њима. Има нешто што се не може, не можемо а да не разговарамо с њима, јер, Дух Свети шаље безбројне људе свих ових деценија из свих народа из свих вера на врата православних патријаршија, куцају, врата им се отварају, они се сви враћају отачкој вери. Прођите Европу, прођите Америку, прођите Аустралију, прођите Африку, Азију, видећете колико је дојучерашњих и оваквих и онаквих у вери Отаца. И има нешто што се не сме, то што се не сме, не сме се; не смемо напустити православне позиције, православну веру, православно исповедање вере и зато нема причешћа. Не може бити Причешћа зато што се о вери разговара, још се упознајемо. Заповест о томе да сви једно буду је Господња заповест. То је Христова заповест. Ми не смемо о ту заповест да се оглушујемо јер ми добру вољу, најблажу вољу Божију творимо, али, оног момента, када сви ми будемо проценили да можемо из исте Чаше да пијемо односно, да једемо, то ће бити дело Духа Светога а не наше. До тада је још увек велика, велика дистанца, много тога још треба да се догоди. Наша браћа у обраћању нама и у исповести, морају да буду много сугестивнија и много искренија, много отворенија итд. Од тога засад нема ништа. Да ли ће га бити, понављам, неће зависити од нас него од Духа Светога. Да ми опет будемо једно то може Дух Свети да да. Има покушаја, мимо тога не успевају. Према томе, нема заједничког причешћивања зато што смо далеко у односима од тога да они буду повољни да буду зрели, на томе се мора радити тако што се с њима мора разговарати. Оно што се сад разбија у парампарчад захваљујући њима јесте проблем број један, камен спотицања број један – папски догмат. Затражили су римокатилички теолози епископи, папа, да се о томе разговара. Шта то значи у разговору. Православни, изволите, реците своју велику проповед о Цркви. Говори се о томе усред Ватикана. Говори се о томе на најеминентнијим скуповима. Говори се о томе на свим меридијанима, водећи теолози који уче запад, исток, југ и север правој вери су православни сведоци. Вера је у нашим рукама браћо. Немојмо се бојати, будимо само трезвени, будимо ревносни, куцајмо отвориће се, тражимо даће нам се, толико с моје стране."
 
Разговор у ПДФ формату може се погледати ОВДЕ:
 
Текст средили и обрадили на основу аудио снимка чланови православног портала Поуке.орг и форума Живе Речи Утехе
 
Извор: Новотарско-екуменистички сајт „Живе речи утехе“
 
Напомена: постављање фотографија у текст наше - нап. "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( среда, 01 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 78 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.