header image
Уредништво: Први новотарски удар на манастир Љубостињу или ко је владика Давид Перовић Штампај Е-пошта
четвртак, 02 фебруар 2012
 ДОБАР СИ ТИ, ВЛАДИКО, САМО СИ "ПРЕПАМЕТАН"!

Српска Православна Црква је већ неко време окупирана од стране папофилско-фанариотских епископа. Они су дугогодишњим субверзивним деловањем створили своју већину у Сабору Српске Цркве. То је разлог због чега се на епископске тронове бирају искључиво проверени екуменистичко-новотарски кадрови. Као последицу њиховог деловања, у СПЦ имамо немир, раздор и смутњу. Последњи пример је догађај који се, на Часне Вериге Апостола Петра, збио у манастиру Љубостињи, чији је главни актер био владика крушевачки Давид.

Добар си ти, мали, само си „препобожан“

15. августа 2011. године, епископ Давид је дао интервју недељнику „Печат“. У ствари, то би се пре могло назвати монологом новинара „Печата“. Одговори новог владике били су невиђено кратки, очито у жељи да се покаже "препаметност" и исихастичка шкртост на речима. Тај интервју се може прочитати ОВДЕ:

Зашто смо поменули овај интервју. Елем, када смо га прочитали, прво што нам је пало на памет јесте аналогија са следећим: митрополит црногорско-приморски Данило умео је често да говори јеромонаху Амфилохију, садашњем митрополиту црногорско-приморском: „Добар си ти, мали, само си препобожан.“ А владика Давид, не само да је „препобожан“, него је и „препаметан“. Одмах после његове интронизације видело се, дакле, шта ће његова „препаметност“ донети Српској Цркви и њеним верницима. И није се дуго чекало да се то покаже.

Зашто неко постане новотарац

Из ког разлога један православни епископ постане „препаметан“, па почне да мења Цркву, њено вековно учење и њена правила, прилагођавајући их себи и сопственом помраченом умовању. Архимандрит Рафаил Карелин, одговарајући на питање зашто неко постаје модерниста, каже:

 >>...Гордост ума... однос према Предању као према сировом материјалу, од кога се може узимати по својој жељи и тумачити саобразно гласу својих страсти и жеља. Говорећи речима песника: "ружу белу, са црном жабом, желео сам на земљи да венчам". Вектори мишљења код модерниста су усмерени ка земљи и потчињени историји. За њих религија не представља откривање вечности у времену и пут ка њој, већ једну од гаранција земаљског благостања... Горди људски разум оповргава, одбацује свето Предање, гази га, изругује се над њим као победник који цепа у делиће заставу побеђеног. Нихилистички однос према религији прикрива се расплинутим и аморфним термином "научност". У модернизму се догађа раскид између прошлости и садашњости. Вера прелази у богостројитељство, еклисиологија - у потрагу за црквом. Такозвани "научни метод" који се дотиче религије представља низ одрицања који ништа не дају, а након себе остављају на месту Предања празну рупу. Овај метод разара све чврсте критеријуме истине, игнорише присуство Духа Светога у Цркви, Који животвори и чува Цркву. Овде се догађа замена Цркве колегијумом научника који најчешће имају притупљену веру и високо мишљење о себи, који гледају на Цркву са њеним предањима и традицијама као на утрину на којој се може изградити било шта... Богослужење у храму такође сеже до апостолске традиције. Модернисти одбацују оно што је Црква прихватила и мењају саборно мишљење и свето Предање хаосом ефемерних људских мишљења.<<

 

 Ко је владика Давид (Перовић)

 

Несрећној и унесрећеној Српској Цркви новотаријама, најмање што је било потребно јесте још један епископ –новотарац. Реч је, јасно је, о владици крушевачком Давиду (Перовић ), који је некад студирао и завршио режију, и писао занимљиве текстове о филмовима (рецимо, о „Покајању“ Тенгиза Абуладзеа), а онда се, с благословом домаћих новотараца, бацио у дубоке воде богословља у Грчкој и постао још један од фанариота на (некада) православном Теолошком факултету у Београду, спреман да учини све да се Предање наше светосавске Цркве измени. Уместо да се сви држе вековног богослужења, и онога како су служили Свети Николај Велимировић и Свети Јустин Поповић, ево их сада, у кохортама, да мењају поредак благодати и уносе своје новотарије како им се ћефне, правећи од оно мало побожног и честитог народа збуњене ојађенике, које уче да је довољно да зину на Литургији и причесте се да би се спасли. И то где? У Светој Љубостињи, где је Владика Николај под Немцима робовао, и Литургију служио, и поуке мудре игуманије љубостињске писао. У Светој Љубостињи, крај моштију царице Милице и другарице јој у Христу, Јефимије, које нису ни могле замислити какво ће време у Србију доћи и ко ће све мењати службу Божију остављену нам од светих предака наших.

 

Нови епископи за Ново Доба; зашто монах Давид није рукоположен ни хиротонисан за живота патријарха Павла

 

Сабор у мају 2011. остаће упамћен по избору за хиротонију нових епископа за Ново Доба – Андреја Ћилерџића, који је најнепосреднији повереник епископа бачког, Иринеја Буловића, био још деведесетих година 20. века, када је у Патријаршији контролисао сву преписку и давао одобрења за путовања свима који су по црквеним задацима путовали, извештавајући о томе редовно свог надређеног, Јована Ћулибрка, који је био рок критичар и снимао песме Владике Николаја у рок стилу, и који је сад одређен да, у име самопроглашеног архиепископа цетињског, Амфилохија, контролише Епархију рашко-призренску, као и Давида Перовића, режисера који је постао теолог и решио да у Љубостињи изрежира још једну драму нашег народа. Он сам, гледано из перспективе морала, никад није био исто што и владика Григорије, познати херцеговачки бизнисмен, који има намеру да „возглави“ Митрополију дабробосанску и тако трајно учврсти статус своје недодирљивости. (Пословне, да које би друге?) На факултету је студентима био познат као добар професор, који се никад није иживљавао на њима. Али, он није ни рукополаган, ни хиротонисан због канонских препрека које су биле познате патријарху Павлу. Бавио се науком и пребивао као обичан калуђер све док патријарх Павле није умро и док еп. Иринеју Буловићу нису затребали нови и свежи новотарци, који треба да прегласају онај „конзервативни“, тзв. „босански“ лоби, то јест људе који су служили службу Божију како пише у типику и служебнику.

 

Владика Давид – ученик највећих екумениста и реформатора

 

Давид епископ, донедавно монах, теологију је учио од вође свих новотараца и упропаститеља, Јована Зизјуласа (тог изумитеља свих неправославних учења која потресају СПЦ већ око двадесет година), и кад је дошао у крушевачку епархију решио је да спроведе своје идеје. У почетку, крио се: рекао је свештенству да служи у складу с одлукама Сабора, мати игуманији у Љубостињи је рекао да се не боји и да ће се ту служити како се деценијама служило (мати Христина је преко шест деценија у манастиру), тако је рекао и оцу Дамаскину у манастиру Наупаре – и неколико месеци се служило како се служи, а свештеници – новотарци су сабили рогове и ћутали. Али, онда је стигао налог из Фанара, а преко Новог Сада: „Разваљуј!“ И разваљивање је почело. Владика је служио некакву своју, „Антиохијску“ Литургију, без олтара и без ичега (наравно, на основу нашег највећег, најмудријег и најгенијалнијег литургичара, каноничара, еклисиолога, догматичара, фудбалера, специјалног оператера по туђим епархијама, Атанасија Јевтића, и његових превода у „Христос – Нова Пасха“), иако такве Литургије нема ни у типику ни у служебнику (типично папистички: они имају десетине варијаната своје мисе, па служе шта им се кад ћефне и како публика захтева; неки кардинал Базил Хјум служио је чак и „кловновску мису“). А сад је, ево, почео и владика Давид.

 

Чувајте се да вас ко не превари (Мт.24,4); највећи молитвеник СПЦ „стреља очима“

 

Опасност од појаве овог човека је вишеструка: пре свега, она се огледа у његовој фарисејској слаткоречивости, и спремности да збуњује наш народ, који заиста није теолошки поткован, али који има веру и молитву и зна да се мора служити како је Богом и Црквом благословено. Пошто је од Зизјуласа и Мидића усвојио да је епископ „бог и батина“ у својој епархији, он је збуњени народ у Љубостињи час плашио анатемом: Ја сам са оних двери, кад сам вас стрељао очима, могао да бацим анатему на вас. То је моје. Али ја то нећу зато што сте ви моја деца“ (иако је позвао полицију да га „брани“ од те исте деце), а час их називао својом децом и уверавао да је све то исправно и рекао да неће никоме полагати рачуне. (Наравно, ни Сабору – новотарци се на Сабор позивају само кад неког треба гонити и сургунисати, а кад они служе, кажњавају, тргују и залажу црквену имовину – попут Григорија, нико им не може и не сме заповедати, а камоли Сабор). Епископ Давид је нешто ново међу новотарцима. Такав степен фарисејства до сада ни један од њих није демонстрирао.

 

Давид „исихаста“ - добар сценарио бившег режисера

 

Чудно је, такође, да се један смирени калуђер хвалише својом 24-часовном молитвом и њеном непрестаношћу, али није чудо ако се зна да је он некад студирао режију, а за режисера је веома битно да сценарио буде убедљив. А сценарио је прост: уверити народ да је он, епископ Давид, исихаста над исихастима, који ће се молити "све до небеских столица" (очито сматра да му је тамо место већ обезбеђено), и да се њему мора веровати. У Цркви су праксе увек биле провераване смирењем – тако је Свети Симеон Столпник, чији је подвиг до њега био непознат Цркви, одмах почео да силази са стуба кад су га околни пустињаци позвали да сиђе, да би проверили његово смирење. Јер, да није сишао, они би знали да је горд и да је подвиг од непоменика; али, кад је решио да слуша, знали су од кога је. Овај нови подвижник, Давид, који у Крушевцу, Трстенику, Љубостињи и шире, спрема „библијске вечере“, не слуша ни Сабор, ни типик, ни служебник. Оде он у Антиохију, Александрију, Јерусалим, само да не буде с Николајем и Јустином. Јер је, рекосмо, са Зизјуласом, и ни са ким другим. Иначе, као „препаметан“ човек, владика Давид сигурно зна какав је аскета био Ориген, па је ипак, због својих јереси, осуђен на Петом васељенском сабору. Као што је познато, и у време Господње били су неки који су се дуго молили Богу, али не у Истини, па их дуге молитве нису спасле: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке, и лажно се Богу молите дуго; зато ћете већма бити осуђени“ (Мт. 23,13-14).

 

Литургијски учитељи владике Давида

 

Пошто је монах Давид деценијама обичан монах, а не и свештенослужитељ, њега је неко морао да, пре хиротоније, обучава служењу. Учитељ му је био неки калуђер Илија Буха, некад из Епархије рашко – призренске, а сад луталица која, наводно, студира теологију у Београду. Учитељ му је био и Ненад Милошевић, верни папољубац, професор литургике, који своје студенте води да присуствују католичким мисама по Београду и који у олтару капеле на Теолошком факултету наређује својим пуленима како да новотаре. Наравно, највећи учитељ му је био и јесте Јован Зизјулас. Да не испадне да измишљамо. Ево шта он каже у својој књизиПројава хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност и у богословљу“ (Богословски факултет, Београд, 2011.):А лик Светог Василија Великог као савременика и координатора икуменског богословског дијалога просијао је и у нашој епохи. Свакако и заслугом тумача и настављача његове богословске мисли и дела, од којих би требало СТАЛНО ИСТИЦАТИ НОВОГ ПРАВОСЛАВНОГ, АЛИ И СВЕХРИШЋАНСКОГ БОГОСЛОВА, МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА ЗИЗЈУЛАСА“.

 

Владика Давид међу „мртводушницима“

 

И ево нашег новотарца - епископа Давида шта још учи:Душа није бесмртна по природи него по благодати, а смртна је у принципу; и то зато да би заједно са распадљивим телом и целокупном твари и она била спасена – преображена Христовим васкрсењем и о Христовом васкрсењу. И тако, ДУША ЈЕ СМРТНА, а тело и твар осим смртности још су и распадљиви, еда би васкрсење могло да буде делотворно. Према томе, ДУШИ, ТЕЛУ И ТВАРИ ПРЕ ВАСКРСЕЊА НИЈЕ ПОТРЕБНА БЕСМРТНОСТ, А ОЧИГЛЕДНО ДА ОНА НИЈЕ НИ МОГУЋА“ (и епископ Давид се позива на Зизјуласа, стр. 33 Давидове књиге). И Давид епископ јасно вели:У поређењу са телом, она је (мисли на душу - нап.“Борба за веру“) неупоредиво финија, али ипак створена, и у стању је да се подвргне догађају и искуству смрти на свој начин, на начин уснулости, обамрлости и утрнулости/.../ДО ДАНА СВЕОПШТЕГ ВАСКРСЕЊА ЧОВЕК ЈЕ УСИПАЈУШЧИ, УСНУЛИ ИЛИ СПАВАЧ, КОЈИ ВИШЕ НЕ МОЖЕ ДА РАДИ НА СВОМ ПОКАЈАЊУ“ (стр. 65), при чему он из тог стања издваја само нарочито облагодаћене свете.

А све то, наравно,  НИЈЕ ИСТИНА: душа, чак и обичних људи, после смрти НЕ СПАВА, него пролази кроз митарства, а затим, привременим судом, иде у рај или ад – и то је учење Цркве, које се може наћи у догматици свих православних догматичара, на челу са Оцем Јустином. Наравно, кад би га човек притеснио, он би рекао да није тако мислио, јер су они који се боре против душе -  МРТВОДУШНИЦИ. А  ова јерес се тако зове, јер учи да душе до васкрсења спавају, док су оне, напротив, или у делимичном блаженству раја или у делимичним мукама ада, при чему су крајње свесне и делатне - или у Небеској Литургији или у трпљењу адских мучења. А за њих су верници обични глупаци, које је могуће варати играма речи (као што је то радио у Љубостињи, с тим да збуњени народ призна његове новотарије за исправне).

Папски теолози – узори владике Давида

 

Кога епископ Давид брани међу папским теолозима? Зна се – Зизјуласовог учитеља, Ива Конгара (стр. 39) и либерала Ханса Кинга, великог екуменисту. А кога цитира наш епископ? Набискупа бихаћко-сењског Милета Боговића, који је на изложби византијске уметности у Загребу рекао:Што се дубље враћамо у прошлост, све смо ближи једни другима. Ми римокатолици разводнили смо се у сваком погледу“ (стр.55). Зато епископ Давид служи древне Литургије – што се дубље враћамо у прошлост, све смо ближи папистима. За епископа Давида Јован Зизјулас је „ВАСЕЉЕНСКИ УЧИТЕЉ И БОГОСЛОВ ЦРКВЕ“ (стр. 61), Владета Јеротић, познати филокатолик и Јунгов следбеник, „оцрковљена личност са терапевтичком силом речи“, док је истински православни теолог Јеротеј Влахос, митрополит Навпактоса, за њега само „компилатор и популаризатор светоотачког богословља“. И тако даље: мада код владике Давида има и величања оца Јустина и Владике Николаја (као и код новотарца Атанасија Јевтића и шефа новотарске параде, Иринеја Буловића) све је то прекривено зизјуласовском маглом, у којој се владики Давиду чини да ће и питање влашке магије решити сваколитургијским пришећивањем (једна магија да се замени другом): по њему, богословље треба да буде у служби човекољубља, и да не спречава децу да прилазе Христу (односно, стално се причешћују, о чему он пише у „Српској литургијској антологији“, „Искон“, 9, година 2006, стр. 47 ). Својевермено је владика Давид превео текст светог Василија Великог о значају писаног и неписаног предања које се у Цркви не сме мењати: на своју и нашу несрећу, он је, без имало страха Божје, почео да мења ПИСАНО ПРЕДАЊЕ СЛУЖЕБНИКА И ТИПИКА И ОДЛУКЕ НАШЕГ САБОРА. Да бисмо и њега и себе подсетили на истину, која је увек иста, јер је Христова, и да бисмо га, бар колико је у нашој моћи, умолили да не смућује наш јадни и смућени народ, доносимо његов превод речи Светог Василија Великог:

>>Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви ми једне имамо од записане дидаскалије, а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског предања. Оба елемента, и записано и незаписано Предање, имају један те исти значај за веру, те свако ко је имало упућен у црквене установе неће хтети ово да порекне. Јер ако станемо негирати незаписане обичаје, као да они немају велику силу, а при томне схватајући Јеванђеље у његовој суштини, ми ћемо оштетити, или напросто свести на испразну мисао оно што је тамо проповедано. На пример (да се најпре опоменем предмета првог и најпознатијег), ко је писменим путем научио оне који своју наду полажу у име Господа нашег Исуса Христа да чине знак крста? Окретати се према истоку при молитви, како смо томе Писмом научени? Речи епиклезе у време освећења евхаристијског хлеба и благосиљања путира, ко нам је од светих оставио записано? Нити се ми опет задовољавамо само оним речима које нам апостол или Јеванђеље помињу, него још друге и пре и после говоримо, јер оне имају велику силу за вршење тајне, а примили смо их из незаписане дидаскалије. Ми такође благосиљамо воду крштења и уље помазања, па јоши крштаваног. А све то на основу каквих записаних наредби? Зар то није из муклог и тајног Предања? Шта још? О самом помазивању уљем, на основу које записане речи бејасмо научени? Да човека треба три пута погрузити при крштењу, одакле је то? Пак и све остало при крштењу, одрицање од Сатане и анђела његових, из којег је то писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке коју су наши Оци сачували у ћутању и скровитости, лишену сувишног истраживања, добро научени да светињу тајни треба чувати ћутањем? (...) Сви ми, на пример док се молимо, гледамо на исток. Међутим, малобројни знадемо да тиме древну отаџбину тражимо - рај што га Бог насади у Едему на истоку (Књига Постања 2, 8). Исто тако ми стојимо док вршимо молитве у први дан по суботи (у недељу, прим. прев.), али разлог томе сви не знадемо. Јер не само зато што смо саваскрсли са Христом и што смо дужни тежити ка ономе што је небеско ми стојимо у времену молитве на дан помена Васкрсења; - да бисмо се сећали дароване нам благодати, него и зато што се овај дан приказује као икона века когами очекујемо./.../  Само пак исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа, из којих писама имамо? Ако је из предања о крштењу то да по благочестивој доследности морамо веровати онако како смо крштени, и да према крштењу и исповедање постављамо, нека нам онда у складу са истом том доследношћу допусте да и славу одајемо у складу са веровањем" (О Духу Светом, глава 27, 66-67, на грчком, ЕПЕ 10, стр. 457-465).<<

Владика Давид не говори истину; седам одлука Сабора СПЦ о богослужењу; проклетство је слушати непослушног

У разговору са верницима, владика Давид ни једном речју није поменуо одлуке Сабора СПЦ о богослужбеној пракси. Није их смео поменути, јер то не иде у прилог његовој самовољи. Он намерно прећуткује истину. А сме ли један епископ, при томе такав молитвеник и подвижник, који има намеру да се моли до „небеских столица“, тако да чини?

Тачно је то, да је био разговор и договор на нивоу Сабора да се расправља о Литургијским питањима али то не значи да се не расправља...“

Шта је, у ствари, хтео народ који је дошао у манастир Љубостињу. Ништа осим да се поштују одлуке Сабора СПЦ о богослужењу.  А САБОР СПЦ ОД 1968. – 2008. ДОНЕО ЈЕ УКУПНО СЕДАМ ОДЛУКА О БОГОСЛУЖЕЊУ! Ни једну од тих одлука српски новотарци нису испоштовали! И ти и такви, кроз уста владике Давида, позивају народ „­хајде да идемо код нашег свештеника, да га питамо! ­Хајде да кажемо да нам на скупу, после Литургије говори о проблему! А свештениково је опет да расуди па да каже: ­Ја ћу да им објасним или ћу позвати Епископа; позваћу другу своју браћу, позваћу старешине манастира; Игумане, Игуманије и да се лепо започне тај разговор који се тиче свих нас.“ Позивају народ да дође и слуша новотарске измишљотине и лажи. Позивају народ на послушност и прете проклетством - они који су Цркви непослушни, који Цркву руше и газе Предање, и који су самим тим на себе проклетство навукли! Владика Давид позива народ да слуша попа Милисава (и обрнуто, по оној:  ја теби сердаре, ти мени војводо) и њему сличне полтроне и улизице, који продају веру за вечеру и крсте за масне прсте и говоре за верни народ опет бесни Иродијада“! (попе Милисаве, срам те било, ако у теби још имало људскости има!). За попа Милисава, његовог владику и њима сличне новотарце, народ је само бесловесно стадо које служи са шишање!

Место и улога народа Божијег у Цркви Божијој

А каква је улога народа Божијег у Цркви, да ли оваква какву су му новотарци наменили? Да бисмо то разјаснили, нећемо цитарати Свете Оце, већ оног „пребожног“ човека, који је то говорио док још није постао и „прапаметан“. Елем, овако је о саборности и улози народа Божијег у Цркви говорио митрополит Амфилохије:

>>У овом народу од времена Св. Саве и Немање све је решавано на Саборима. На црквено-народним саборима. То је оно што нам је у природи ове цркве. Саборност је једно од њених основних својстава и народ је васпитаван у том духу. Узмите један карактеристичан пример: у Његошевом "Горском Вјенцу" све се збива на Саборима о Петровудне, од Тројичинудне. Ту је народ који долази, који се окупља, који све решава. Нема ту никаквог центра ни врхушке. Дакле, то је у природи овог народа и у ово време је на површину избила сама природа народа. То је у колективној свести овог народа. Ја то видим по својим црквеним општинама. Могу ја да будем епископ, али ја осећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лепо, он мене поштује као епископа али хоће и да ми каже: Јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо, ја сам разумно биће које има став и достојанство, одговорност пред Богом и историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти. Православна Црква од памтивека васпитава човека и људе на одговорност пред Богом и пред историјом. Никакав централни комитет, никакав Сабор, никакав центар, рецимо римски, Ватикански, (а по принципу Romalocuta causa finita - Рим је одлучио спор је окончан), бечки, московски и цариградски. Уз поштовање свих, моја одговорност остаје моја одговорност. Неодузимљива пред историјом и пред Богом. << Из чланка "Сабор и достојанство", "Нин", 7. јануара 1990. (http://borbazaveru.info/content/view/1030/53/)

А о опасности од самовоље и литургијским импровизацијама, јеромонах Амфилохије, пре скоро четири деценије, говорио је овако:

"Тај дух самовоље и јесте, дакле, оно што саблажњава и изазива неповјерење према литургичким реформама нашег времена уопште, као и према литургичким 'импровизацијама'''[...] 

Боље да си остао „нико и ништа“

Ја сам пре јула месеца био нико и ништа. Био сам где сам, био сам што сам био. Све ми је могло пасти на памет, само ово не, да ћу ја и данас и свих ових месеци седети с вама и виђати се на Литургијама. То што се мени десило, потпуно је без моје заслуге. Ја сам друго хтео, ја сам друго радио. Све што ми се десило, десило се неком вољом и нечијом вољом...“

С обзиром шта чини, за православни српски народ било би боље да је владика Давид остао нико и ништа, како о себи говори. Међутим, то што му се десило, није без његове заслуге, као што у наступу лажног смирења каже. Јер да би, у ситуацији која сада влада у Српској Цркви, неко био изабран за епископа, мора имати ударничке новотарске заслуге. То што не помиње Бога кад говори о свом избору за епископа, већ говори о „некој вољи“ и „нечијој вољи“, говори много тога. А изабран је зато да би, као осведочени новотарац, радио на разарању Српске Православне Цркве, што већ и чини (свесно или несвесно, свеједно је). И ако заиста има макар и трунчицу мисли о Богу и Суду Божијем, оканиће се злог дела које чини и привешће се у послушност Цркви.

Не смућујте се, браћо љубостињска

 Ви, браћо, који сте у Љубостињи напустили новотарску Литургију, не смућујте се. Не дозволите да вас жедне преко воде преведе фарисејска слаткоречивост, као што видимо да се догодило са једним од браће у Љубостињи. И њихових претњи анатемама – не бојте се. Јер они који су непослушни Цркви, изгубили су своју власт.

>>...Црквено јерархијска власт има своју потпуну и закониту снагу само онда, када она делује у границама законом установљенима и кад вршиоци те власти у строгој се потчињености налазе законима и науци Цркве Православне - дочим напротив, чим одступи од тих закона и пријеђе строго установљене законске границе, власт та губи сва своја права.<<  (Из тумачења 1. Правила 3. васељенског сабора  одржаног у Ефесу 431, Епископ Никодим (Милаш) далматински, Правила Православне Цркве с тумачењима, Књига 1., Наклада књижаре А. Пајевића, Нови Сад, 1895.)

Или, како је прелепо, и надасве истинито, рекао један наш духовник: „Проклетство је слушати непослушног!“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 28 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.