header image
Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић: Непослушност Цркви- руши Цркву Штампај Е-пошта
среда, 08 фебруар 2012

 Поводом догађаја који се збио у манастиру Љубостиња на Часне Вериге Апостола Петра, на сајту „Светосавље“ вођена је дискусија у оквиру теме „Епископ Давид крушевачки у Љубостињи“. У дискусији је учествовао и главни уредник овог сајта протојереј-ставрофор Љубо Милошевић. У наставку доносимо текст који смо сачинили спајањем протиних одговора члановима форума „Светосавље“. Пошто је дискусија вођена у периоду од неколико дана, места на којима су постови проте Љубе прекидани, или се мисао понавља, означили смо угластим заградама. Текст је ауторизован.

Уредништво

 +++

 Суштина свега у теологији, као антропологији, је послушање. Ништа се не ради на своју руку, без обзира о коме је реч. Постоји благочестиви поредак у Цркви који се инерцијски грехом (грешком) губи. Например: лаик слуша чтеца; чтец ипођакона, а он ђакона; ђакон презвитера, а овај епископа; епископ - сабор епископа, а помесни сабор епископа весељенски сабор. И епископ слуша глас своје пуноте (народа) - нешто предивно за веру и побожност, а у суштини животоносно. При свему томе, ово је живи литургички однос, када свака Литургија живо имплементује ту саборност. Проверавање саборности и одлуке неких васељенских сабора -  чисто је јуридички однос, и катастрофално неразумевање Православља. Та схоластика у савршеном свом изразу. Црква своју саборност не познаје јуридички, т.ј. од једног васељенског сабора до следећег, него се она свакодневно Литургијом испољава. Свака Литургија је живи сабор свих васељенских сабора, сабора "у једномислији исповјеми" живих Земаљске и Небеске Цркве. То је саборна Црква, а не оног седмог, или трећег, или било којег другог сабора.

Није ствар у правилном или мање правилном, јер како смо већ видели могло се овако а и онако (са и без "Молитве трећег часа" -  например), али у своје време Црква је решила и литургички имплементовала своју саборност, и њоме она нас свакодневно вежба у послушању. Послушање је нама потребно, а не њој! Није битно колико је нешто коректно у пракси, битан је тај однос индивидуе, или организоване групе индивидуа, који, рецимо, почну да руше благочестиви поредак. Примера ради, и само то благочешће је "јерес" за једну организовану групу индивидуа. Али није учење САБОРНЕ Цркве да се у односу на њу скупе људи и реше нешто друго. Потврда послушања је кршење љубави и стварање неповерења. Све је то рушење Тела (када у Њему ми, удови, кидамо себе и причињавамо му бол). Непослушање је прекраћивање живота, и у њему смо ми сви умрли. И још увек духовно умиремо од лаика па све до патријараха (епископа).

Накарадно разумевање Цркве је могуће у многим сценаријима, и на највишим интелектуалним нивоима. Све то долази од нашег вечитог непријатеља и то је његов једини посао - да нас од Ње удаљи и изолује./.../

Да је Црква безблагодатна због завесе, врата и сличног то је највећа глупост коју почесто слушамо. Црква је безблагодатна онда када почнемо да се делимо и цепамо хаљину Христову, па и оним најтричавијим разлозима. А то може да покрене и та завеса, или двери, "календар" и остало... Како нико не жели да види ту суштину? Мене то просто поражава!

Не могу да се сложим са еп. Давидом да СПЦ врши "ексерименте", а пре свега у одсуству мишљења њене пуноће. Нек' су и "експерименти", али се они дешавају у народу, па је нормално да очекујемо и одређено мишљење истог. У томе је парадокс, у реченом народу, у којем се врше ти "експерименти", да "гледају туђа посла". Па чија су то посла ако нису његова, јер се са њим и врше ти "експерименти" - или изучавање ситуације? Реакција? Шта се то изучава ако је једнострано, и да морају да се гледају "туђа посла"? Па нећемо ли једног дана остати само ми - сословије? Коме ћемо онда да служимо, а пре свега у име кога? Туђа посла? И такво благочешће као "пијетизам", о којем један грчки теолог пише, је бесмислено.

Лично и приватно благодаран сам еп. Давиду да је на један начин на локалном нивоу отворио могућност за разговор. Можда ће то и историја да забележи као важан моменат у СПЦ. То је велики корак и отварање зачаурене јерархије јаког јуридичког типа у односу епископ - народ. У Руској Цркви управо јерархија инсистира на "Предсаборном присуству" народа, и тако њему даје могућност да се његов глас чује. И она се бори са тим ужасним за нас неприродним јуридичким односом епископа и народа, када, да би се дошло до епископа, треба да се прође кроз најгори бирократски систем у који су забарикадирани. Нажалост, лакше је доћи до министара и политичара. Тог односа (типа овог руског) нема, и за сада се не назире и на најдаљем хоризонту, него нас раздваја охоли однос према народу као маси незналица и руљи за презирање. Ни ту Цркве нема, без обзира на управљајући формализам разних канонистичких редакција и тих њихових логистичких реакција.

Литургичка обнова се предлаже парцијално и у одсуству њене суштине, и то се ради нелегално, у том кршењу саборности и послушања. Сам тај "експеримент", о којем Његово Преосвештенство говори, је кршење саборности, па и на оним најнижим нивоима Цркве. Јер тај "екперимент" је провера саборности, и за сада се показује да она не функционише. Ја то не разумем, јер вршење тог "експеримента", у одсуству "елемента", нема никвог смисла! Елеманат показује реакцију и на њој откривамо нова сазнања и односимо одлуке./.../

Ако се добро сећам, епископ Давид каже да су стихире на "блажени" неки "руски уметак", или слично?  Бојим се да то није сасвим тачно, уз примедбу да се превише напада Руска Црква, само зато што ми нисмо имало ту слободу да развијамо црквени живот под влашћу јатагана. (За двадесет година ове тзв. слободе успели смо да направимо хаос и да се тако посвађамо). У самој ствари те стихире и јесу продукт раног руског модернизма. То је тако тачно. Модернизам је увек пратио западни хуманистички однос према човеку који има на задатак да оправда његову лењост са којом се вековима бори богословоље аскетизма православне мистике.

Стихире које се присаједињују евангелским стиховима "блажени" јесу уметак "гриже савести" оног периода црквеног живота у Русији. Те стихире се узимају од канона јутрења, или чак код неких од "хвалите", без неког чврсто одређеног правила, што је само понављање службе бденија (или вечерње и јутрења одвојено). Јер у служењу Анафоре осим тропара и кондака скоро ничим конкретно се не говори о празнику или светом дана, па су решили да се о томе више каже неприродном позајмицом са бденија. Наравно, и по Шмеману све ове службе су део Литургије дана, коју већина види само у Анафори (а то је катастрофална грешка). Шмеман то стидљиво каже зато што мора, зато што је необорив факт, али после "ескивира" и сасвим другачије усмерава своју "евхаристију". Шта је кључно у свему овом? Када су неке парохије престале да служе бденије, дакле вечерње и јутрење и часове до Анафоре, они су решили да инкорпорирају овај део службе у "Литургију", и тако, несвесно почели да праве разлику између "служби" као мање важних од "Литургије", као неке одвојене радње у којој је суштина само Анафора. Таква "Шмеманова" Литургија није права обнова, а она је основа за ове наше немире!

Када почне вечерње, већ је почела Литургија, и она је заједно православно-мистична и едукативна. Црква никада није престала да учи, и то предавање је њен живи литургички однос, стваралачки, а не схоластички. Данашња Литургија, о којој највише говоре, је само сакраментална, и она осим чтенија и проповеди ништа едукативно не предлаже из оног што чува жива литургичка саборност (зато је објашњив сукоб академског богословља са доксолошко-предањско-саборним). Јер и проповедник може да погреши, био он и епископ, док доксолошка теологија Цркве која је вековима чувана у Литургији не може. (Примера ради, зато академац каже "душа је смртна", а доксолшка теологија да је она бесмртна).

И како се народ све више жали на дугачке службе, а посебно због суботњих социјалних активности којима сметају бденија, у Русији се почело понешто пребацивати у Анафору да би се тиме имало било шта од васкрсног или било којег другог бденија. То се посебно свидело обновљенцима, и то је касније њихов еклисиолошки идентитет. Одбацивањем бденија је настао "литургички модернизам" или "евхаристијска теологија" т.ј. теологија суве Анафоре која се своди до неке пентикосталске харизме, или волшевизам Светог Причешћа. Тада се та Литургија своди на психолошко-театрално опажање. А о томе сведоче отворене двери, удаљивање т.ј. одлагање постављања иконостаса у новосаграђене цркве. Све се своди на спољашње опажање и тешко подсећа на "Рим", нажалост. Није народ безблагодатан да је толико глуп и туп! Он осећа! Има "нешто" онтолошко што у њима и кроз њих нама говори. Ако је народ безблагодатан да нешто каже, онда смо и ми, јер ко може ту нит да прекине и тако издвоји Цркву из њих?

Дакле, стихире на блажена уопште нису потребне за оне који служе бденије, јер би било само понављање службе. И Владика је у праву када каже да је уметак, али требао би то и да елаборише и потпуно задовољи истину ове проблематике.

Када сам давно питао мог духовног оца: шта је то кашњење на службе да је сметња за причешће? Како да ја то имплементујем у црквени живот моје парохије? Одговорио ми је да је то кашњење на вечерње и јутрење које су заједно са анафором Литургија дана. Присуство на овим службама је суштинска "припрема" за Свето Причешће! И то је тако и ничим обориво тачно. Људи који не присуствују овим службама, т.ј. по канону "касне", они не би смели да се причесте.

Не може се само Анафора разумети као Литургија, ако нам је заиста стало до ове литургичке обнове. Све друго је лажна обнова, или још боље речено - улизивање хуманистичком човеку западне или латинске теологије./.../

Литургија није "шаренолика" у неком спектру личних избора и могућности, како је то вл. Атанасије давно рекао, а сада и еп. Давид то поновио. "Шароликост" у одсуству методике може да постане хаос. Као и у уметности, када шароликост није еклектика, то сабирање свега и свачег, а у одсуству идентитета и свог оригинала. У одсуству "норме" да се то оствари. Шароликост у одсуству усмеравања може да постане анархија. Може да створи комешање и хаос, и злоупотребу. Ево јаког примера.

Ова оба епископа боље од нас знају да се при возгласу "Возљубим друг друга... сва црква буквално љубила. Сав тај народ који је био у њој. И то је литургички оригиналније, и правилније - аутентичније је. За то нема спора. Али није било практично, као и оно делење Светог Хлеба право у руке људима. Приликом тог целивања настало је дуго комешање, шум, злоупотреба сусрета, пројављивање и не тако чистих намера, па су се и расправе развијале и све то одлагало потребан мир да се настави са службом. Иако је то "правилније", Црква је забранила такву праксу, као и то давање Светог Хлеба право у руке, исто и венчања и чак крштења у Литургији. Хиљаде и милиони људи су тражили "црквене услуге" и није случајно да су неке ствари "измештене" из Литургије, посебно оне са нашим "спољашњим" или фолклорним култом који иде уз ове Свете тајне. Није да Црква није знала шта је правилније, типа нешто се у њу вековима "увукло" (еп. Игњатије), него шта је практичније за њену мисију, и изабрала је оно што њу лакше и боље остварује. Зато се данас само свештеници целују испред Анафоре, а народ стоји, као и многе друге ствари које се врше ван Свете Анафоре, а не Свете Литургије. Света Литургија је све што ми богослужбено чинимо као Заједница, и битан је канонски поредак за то. Правила се нису појавила ни од куда, него су она плод Литургије која се самоуређивала, и одредила послушање сваком. У правилима се суди и епископу, зар не? Дакле, сваком. И ми данас имамо правила. И њих можемо само заједнички да одменимо или применимо, а не селективно, или, што је још горе, елитистички. Какав је то израз, и која литургичност њих испољава тако да ми њих можемо "мачку о реп". Те чувене речи литуричког парадокса!

Проблем је у томе што се данас развила нека "археолошка теологија", па се јури за неком изгубљеном шареноликошћу и тако се ишчепркавањем ње све нешто романтизује, идеализује.  Све ово не би било лоше да не постоје препреке (и однос осталих Помесних Цркава), као и неслагања која се маргинализују као нешто сасвим неважно за Цркву, а у одсуству одговора: а шта је то Црква, када смо сви ми у питању? Није епископ Црква; нисам ни ја она; није ни Милисав из мог села Црква, него смо сви ми заједно она. То је проблем за чудну поставку: па могао сам вас све да анатемишем, али нисам, јер сте моја деца. И хвала Богу да је то последње рекао, и дивно је рекао. Али, он се заборавља: ако нема никог да му одговори "анаксиос" - он сам не може да анатемише. Све једно што је он епископ - он не постоји сам, и не може сам да анатемише у одсуству "в јединомислији исповјеми", т.ј. опште сагласности. Он каже "анаксиос" - "анатема", а тај народ одговори "аксиос"? И шта: "пата карте"? Он не може сам ни да рукоположи. Нико сам НИШТА не може да учини у Божијој Цркви, а да је он човек од ове крви и меса! И у томе је божанска лепота Цркве свих нас који тражимо љубав и спасење у њој, да се у њој, по нашим датим службама, сви ПОДЈЕДНАКО питамо у њој (наравно они који њом живе).

Сигурно је да таквом схватању ауторитета епископа помаже еклисиологија митрополита Јована Зизјуласа, са његовим познатим "иконизовањем" епископа - да је он Христос у Литургији. Тачно је то. Али и свештеник је у одсуству епископа Христос у Литургији, али то је опет друга проблематика о којој може да се много прича, а која се митрополиту Јовану не свиђа. Не ради се овде о апсолутном ауторитету (деспотизму), на чему је увек нагласак. Христос у реалном сабрању појављује се у првом предстојатељу, и он може да буде свештеник. То мало ко зна, или не сме да каже, јер он, свештеник, каже: ви "главе приклоните", а не "главе приклонимо"; или: "са свима вама", а не "са свима нама"; "мир свима", а не "мир свима нама", итд. Та "шароликост" није ништа него православни романтизам који је постао лични ентузијазам одређених епископа./.../

СПЦ мора да покрене неки тип "Саборног присуства" и да да ту могућност да побожни интелектуалци, православни Срби "ЛЕГАЛНО" кажу своје мишљење о организовању живота наше Цркве. А не да се то ради на ове начине које ми свакодневно видимо и чујемо! То мора да дође раније или касније, све једно што неко ову дивну ствар грчевито одлаже. Зато ја, у овој јако непријатној ситуацији, ипак видим да се десило нешто добро. Барем се побожно надам добром./.../

Рекао сам много пута раније, а и сада понављам: не смета освећењу наших дарова Богу (и Његових нама) када се "уметне Трећи час" који није раније постојао у Анафори. То је суштина овде, а у контексту постављене проблематике, рецимо, смета игнорисање превода богослужбених књига - тог живог црквеног богословља и догматике. У пројекту "литургичке обнове" одбацује се црквенословенски језик (док ни модернисти Грци то не чине са својим богослужбеним језиком), у потпуном одсуству жеље да преведу све богослужбене књиге. Дакле, неискрена је таква обнова, која, уствари, удаљава, а не зближава са "историјским" Православљем. Оваква обнова зближава латинском литургичком богословљу, чак кроз питање и те "блажене" о којој нешто више пише Скабаланович. Фактор свему овом је Рим, и једном речено "смањивање небитних разлика" међу нама, а у одсуству законског механизма да Црквом решимо а шта је то "небитно"?

У време проблема "Филиокве" и раздора због њега (а и политичких ствари) убацује се ова молитва као "додатно" сведочење о Духу Светом. То је била реакција тадашње Цркве на ново учење са Запада. Дакле, та молитва има своју литургичку садржину; све једно што она некако као да прекида "континиуитет освећења" (психолошки), како се на то неки теолози жале (практичност). Дакле, правилније је у односу на развијање служити "без те молитве". Опет, образованији у овој тематици знају да је та молитва ту због једног ужасног догађаја који је потресао Цркву, чија трагедија траје пола века њеног постојања, а све у једном "злом односу" (у неопштењу људи који се зову хришћани), који се и дан данас усиљава и ствара овакву прегрејану геополитичку ситуацију. Дакле, Црква тиме није "погрешила", како неки несрећници то тврде, него је одреаговала са једним врло опредељеним циљем. Да ли то одговора арехолошкој теологији? Сигурно је да не, јер Црква је раније живела без јереси филиокве и латинског религиозног империјализма.

Ако је Римокатоличка црква - Црква, како то неки јеретички у односу на вековно учење Цркве кажу, т.ј. у односу на њен стари став према овој хришћанској заједници, онда заиста молитва "Трећег часа" није потребна. Она сасвим губи свој смисао. Она више не подсећа на нешто што је за Цркву у оним временима било тако важно! Наравно то је више симболика литургичког протеста на западно погрешно исповедање Светог Духа, једног типа унижавања у односу на "Свету Двојицу", па се даје "директна и равноправна улога" у освећењу Светих Дарова. У латинској теологији Свети Дух не освећује дарове него свештеник, упркос раним учењима, као што још код Св. Кирила Јерусалимског налазимо да управо Свети Дух то чини, освећујући и све нас заједно. Дакле, Црква у то време је желела нешто да каже, јер је њу покренуо врло опредељени проблем. Питање је за нас: а када је он уклоњен као проблем? Зашто нам сада смета молитва која уопште ничим не штети освећењу? Зашто нас она иритира? Да ли је та порука Цркве застарела, и да ли је узрок њеном постојању застарео, питање је сад? Знамо да католици и даље остају то што јесу, врло поносно и гордо, а у односу на нас православне у одређеним историјским геополитичким приликама необјашњиво агресивно, често и адски геноцидно.

Ово је само један пример разлика и њих има много. Која инстанца решава да су ти разлози престали за сведочење о Светом Духу, који не може да происходи и од Сина? Да ли Васељенски Патријарх индивидуално, као предстојатељ сабора ахијереја своје Помесне Цркве, може да повуче "анатему" Риму коју су потврдили и источни патријарси, и касније својим настанком нове патријаршије примиле? Пред нама је хаос нелогичности у покушајима нових теологија да реше ова питања.

Да ли је народ (црквен) глуп? Те прећутне савете да јесте, и да је просто једна руља, "у ваздуху" јако осећамо. А шта је глупост? Целомудрије као духовно образовање у потпуној неписмености, или одсуство школе да се човек руководи дијалектиком красноречивости манипулишући збиром информација (набубаним)? "Стјажаније Св. Духа" и јесте једино образовње, о којем Св. Серафим говори, и такво образовање не условљава никакав школски ситем, а посебно не онај схоластички. Колико пустињака без иједног дана формалне школе посташе теолози данашњег највећег академског ранга? У Цркви образовање није схоластичко, т.ј. академско, како га ми данас по нашим школама сурећемо, и људи који су прошли кроз њих тако о себи гордо сведоче.

Не треба се према народу постављати као према "глупану", него као према сили Светог Духа који је и у њему, и Он нас понекад и кроз њих учи зарад нашег смирења (да не залазимо у историју Цркве и то потврдимо). Дакле, морамо и са њим да разговарамо, а не да решавам све само ја, зато што сам ја епископ (као да постојим сам од себе?).

Желим да кажем да сви ови "уметци" не сметају нашем спасењу, него раздори и свађе због њих. То се дешава када се руши црквени поредак, јер архијерејски сабор није само школски речено "архијерејски", него свачији, твој и мој, кроз тај потребни систем исповедања вере, како је он давно предивно уређен у нашој Цркви.

Последњи пут ажурирано ( среда, 08 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.