Само је једно страшно, верујте - лоши епископи!

Свети Григорије Богослов

         Уочи дана кад Црква слави Светог Григорија Богослова (25. јануар / 7. фебруар), Светитеља који је, у најтеже време аријанске власти над Цариградом, овај град учинио православним, али кога су његова братија епископи отерали са катедре на Другом васељенском сабору, умесно је сетити се његових речи о епископима:

„Не бојте се ни лава, ни племенитог леопарда, чак се и страшна змија може натерати у бекство. Само је једно страшно, верујте – лоши епископи! Не дрхтите пред висинама чина. Јер, многи имају чин, али немају сви благодат“. И још каже Свети Григорије, златна уста Цркве: „Лав, гуја и змија великодушнији су и кроткији у поређењу са рђавим епископима који су препуни гордости и који немају искре љубави. Погледај га, и кроз овчију кожу угледаћеш вука; ако пак није вук нека ме у то увери не речима, већ делом; ја не ценим учење које је у супротности са животом“. И баш на тај дан, кад би сваки епископ требало да се сети какву му је службу Христос поверио, владика крушевачки Давид је, са групом од десетак својих попова - телохранитеља поново дошао у Свету Љубостињу да испира мозак монахињама на челу са мати игуманијом Христином, која је преко шест деценија у монаштву (дуже него што Давид Перовић, крушевачки новотарски ударник, има година) - од тринаесте године свога живота, и чији је брат такође био угледан монах и духовник, а најављено је и да ће отерати свештеника који служи у Љубостињи, јер служи како пише у Типику, Служебнику и одлукама Светог Архијерејског Сабора. (О овоме нас је обавестио наш стални читалац из Трстеника.) Најавио се, кажу, да ће служити новотарско свеноћно бденије уочи недеље, несумњиво у намери да покаже ко је „бог и батина“ у Крушевцу и околини.

Од продуховљеног ученика патријарха Павла – до разбијача слоге и јединства СПЦ

То је владика Давид, бивши монах Давид, кога су сви знали као љубазног и продуховљеног ученика патријарха Павла, и који је скупљао прилоге за „српски патерик и материк“, изреке нашег старог монаштва о духовном животу. У календару „Црква“ за 1988. налазе се изреке које је монах Давид, као сабрат Дечана, скупио од тамошње братије. Ево, рецимо, шта је могао да чује: „Наш народ има мало свештеника и монаха те није саблажњен. Монаси нипошто нек не саблажњавају мале и нејаке ближње...“ Или: „Шта је вако најлепше у свету и у космосу? – Најлепше је кад сва браћа живе заједно. Ништа није тако добро ни тако красно као то, каже Свето Слово“. Па онда: „Свештеник мора бити лек свима“. Или: „Речи Епископа Николаја имају у себи меда, као што га има пчелиње саће“. И још: „Најважнија је доброта. Добар човек може да каже, да претрпи, да поднесе, да опрости“... И тако даље. А он сада насрће на Љубостињу, ваљда да би показао своје разумевање поука које је записао. И приде да старе монахиње заточи у конаку љубостињском, тамо где су Немци у заточењу држали Владику Николаја Велимировића.

Фома Фомич Српске Цркве

Али није ово овако у Љубостињи први пут. Још док је несрећни новотарски перјаница, бивши епископ захумско – херцеговачки Атанасије Јевтић, управљао жичком епархијом поред живог владике Стефана, покушавао је да љубостињским сестрама наметне причешћивање на силу и у недоба. Покушао је да их насилно причести за други дан Васкрса, али су оне, следећи правило Светог Владике Николаја, то одлучно одбиле, па је Атанасије, гневан и бесан, онако како само он уме, отишао из манастира кнегиње Милице. Владика жички Хризостом, познат по новотарењу, ипак је имао милости према сестринству Љубостиње, и није их дирао: служило се у овој лаври како се служи вековима, и сестре су биле мирне и спокојне, чекајући да их Господ узме са овог света. А онда је створена крушевачка епархија, у коју је стигао Давид Перовић, и мир је нестао. Кажу да му је у Крушевац из Врњачке Бање долетео новотарски поглавица и наредио: „Разваљуј Љубостињу! Тамо је центар отпора!“ И нови Фома Фомич Српске Цркве, који се „моли до небеских столица“ (Фома је иначе лик новеле Достојевског, „Село Степанчиково“, надмени „побожњак“ који каже: „Ако људи питају за мене, реците да сам се повукао у своју собу и да се молим за сав свет“), са телохранитељима- поповима долази у Љубостињу да већ једном рашчисти са тим старим монаштвом, које је криво што је живо и што памти како се Богу служило пре новотарске револуције. И сад се зна шта ће бити: побожни људи из Краљева и Трстеника, који су ту долазили бежећи од новотараца, неће више имати где главу да склоне, а старе монахиње љубостињске биће или ућуткане или протеране. Зато је и дељена нишка епархија, у којој се служило у складу с одлукама Сабора, па је од делова нишке, шумадијске, жичке и браничевске епархије, плус Крушевац са околином, створена прћија за бившег монаха Давида, новог разбијача црквене слоге и јединства, уз то и лицемера који је прво изазвао проблем служећи своју, а не црквену Литургију у Љубостињи, а потом глумио „снисходљивост“ према „заблуделој деци својој“, коју ето он, сишавши са „небеских висина“ (јер он се тамо моли, по сопственом казивању), спреман да саслуша али и да посведочи о својој 24-часовној молитвености и подвижништву (пре тога је позивао полицију, да му се нађе при руци, ако „литургијски дијалог“ не буде текао по плану). Владика Давид је сличан власт имајућем пироману, који, пошто је изазвао снажан пожар, окупља око себе жртве ватрене стихије и „просветљује их“ за њих скривеним тајнама о користима које ће имати пошто им „ватра“ прогута и последње уточиште (где су могли Богу да се моле онако како су се њихови свети преци вековима молили).  И у наступу очинске бриге за децу своју, саветује их да "пожар" не гасе. Јер ако га буду гасили, суочиће се с огњем новотарске љубави – анатемом!

Монаштво за Ново доба

И у шта желе да претворе Љубостињу? У оно што су сада Манасија и Раваница у епархији браничевској: уточишта новог, као лед хладног према свом народу, монаштва, које живи својим самодовољним животом и бави се једино собом, кога нема да чашу воде изнесе побожним поклоницима – осим, наравно, својима по духу. Таква су сада и Жича, и Студеница. Такве су све велике лавре наше на Косову – уточишта егоиста у мантијама (част изузецима) за које је народ оптерећење. Манастири углавном више нису народне куће (осим они у којима Богу служи правоверно, светосавско монаштво). У њима живе газде које се моле и тихују, имајући своје слуге на имањима (као у Студеници), или монахиње које су, као у Жичи, себе лишиле сваког физичког труда: оне византијски поју, сликају иконе и созерцавају, а млеко, јаја и остале потрепштине купују за новац који им даје држава јер чувају музеј коме народ више не треба. Обрачун са старим монаштвом, какав се десио у Манасији, када су игуманија и њене сестре у Христу сурово шутнуте из светиње у којој су провеле деценије, а неке стављене у кућни притвор уз наметнути „строги пост“ (читај: гладовање), покушавају да спроведу и у Љубостињи, а на њихово место да доведу неко ново, хипи-сестринство, попут оног у Градцу, које време проводи сликајући се, куцкајући по компјутеру, кулирајући по овом свету, уз зизјуласовску песмицу „Ол ју ниид из лав“...

Новотарска љубав сахрањује живе људе. Она не да старом монаштву да умре на миру, и побожним људима, у духу Владике Николаја и Оца Јустина, да имају где да оду и да се моле Богу! Главна им је прича да мирјани немају шта да траже по манастирима, него да иду у своје парохијске цркве: само да би народ одвојили од монаштва, јер у парохијама живе, крећу се и јесу новотарски попови – клонови теолошког факултета у Београду, које су  новотарству учили Вукашиновић, Милошевић, Мидић, Буловић, Биговић и остала многобројна, скоро легионска, братија... Чекају нас нове претње, анатеме, уцене, празне и лажне приче о литургијској обнови... Док Србија пропада у јаму без дна.

Новотарски поглавица: „У почетку створих небо и земљу“

А одакле све ово? Од ГОРДОСТИ, како рече архимандрит Рафаил Карелин. Само од ГОРДОСТИ. Јер, једино горд може да мисли да је изнад саборности Цркве, и да боље зна шта је Литургија од Светог Владике Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског. О новотарској гордости кружи и виц (да није трагичан, био би смешан). Дошао један од вођа новотарства у СПЦ код психоаналитичара, и жали му се како има извесне психичке проблеме. Предложи му терапеут да легне на отоман, да се опусти и да крене да прича – јер, да би му помогао мора да чује о чему је реч. „Па, добро, докторе, одакле да почнем?“, пита новотарски поглавица. „Почните од почетка, наравно“, каже психотерапеут. „У ПОЧЕТКУ СТВОРИХ НЕБО И ЗЕМЉУ“... Ето, то је, кроз црнохуморни виц, суштина овог проблема: они мисле да су у почетку створили небо и земљу, па сад, пред крај света и века, стварају нову литургију...

Труст мозгова

„Борба за веру“ прима многобројна писма – од убеђивања, увреда и претњи, па до похвала. На нека одговоримо, на многа, на жалост, не стижемо да одговоримо. Међу онима који нам редовно пишу је и један, да тако кажемо, окорели новотарац. Човек искрено убеђен у исправност пута којим иде, а који, у ствари, води у пропаст (сличност са многим комунистичким залуђеницима је очигледна). Пошто се потписује псеудонимом „Марио“, објавићемо неке од његових „умотворина“, јер тиме неће бити нарушена приватност његових порука. По страни остављамо увреде које нам упућује, као и упозорења да ћемо завршити лоше ако овако наставимо. Ево, најпре, поруке коју нам је послао 10. јануара:

>>Могу вас искрено и свечано обавестити да је Крушевац добио "новотарца", Његово преосвештенство владику г. Давида, оног који богослови, тј славослови живог Бога, слови са Богом, и има чежњу за  двадесетчетворочасовном молитвом! Нека га Господ укрепи, очисти и прослави,као што јесте. На многаја љета Свети Владико!                                               

п.с. Двери се не затварају, све се пева "кратко", јер се СВЕ молитве читају наглас. Апостол и отпуст се читају ка народу, окренутост "западу". Чудесан човек, тајна за многе и премноге. Строг као свети Павле нови, темељан као Атанасије, широк као-не знам таквог Владику и човека, чудо Божије да такав Аврам дође к нама. Нуди народу здраву теологију, нови живот, огњену савест! <<

А и другој поруци:

>>Владика наш Давид... тајна и откривење. Дубок као Атанасије, широк као Игњатије, а ипак тајна. Собзиром на знање језика, теологије, догматике, живог предања... васељенски учитељ. Попут м. Зизјуласа. Још један од доказа да Дух има велике свете оце у свим временима, а наша млакост, маловерије и безверије, тј. сујета, нам неда да то видимо и сведочимо. Овакав труст мозгова у једној помесној Цркви, у исто време, какве имају Срби, и само Срби, не беше у историји. Ко има уши и очи... Оканите се ћорава посла док имате времена. Затровани сте МРЖЊОМ. Вас би највише саблазнио сам Христос, јер би он скинуо и двери и иконостас, СВЕ би говорио гласно, СВЕ би позвао да се причесте-а ви бисте рекли-зар и ти сине Бруте!!!  Дођите код нашег Давида да видите дубину, ширину, озбиљност, строгост и љубав. Скоро је било бдење са Литургијом, 14 сати, а од тога 13,5 сати стајања: толико о новотарцу.<<

„Мариов“ владика се моли „до небеских столица“ и тежи да се моли 24 часа, "Марио" зна шта би учинио Христос... Но, „Мариов“ „христ“ би свакако протеривао монахиње које су од тринаесте године у манастиру. Сачувај нас Боже таквог „христа“! Али ми знамо како му је у Светом Предању право име. Треба додати само префикс –„анти“. Но, верујемо да је и ово што смо навели довољно да се по ко зна који пут види са каквима српски православни народ има посла.

          Екуменистичко-новотарска победа је као дим пролазна и привремена

Што се тиче „Борбе за веру“, ми ћемо и даље сведочити истину. Нека народ зна. И нека буде сигуран: новотарска победа, која се тренутно збива, као дим је привремена и пролазна. Чврсто верујемо да неће још дуго трајати страдања монаштва, свештенства и верног народа од зулума који им чини екуменистичко-новотарски окупатор. Нека би Господ учинио, молитвама Небеске Србије, да сунце слободе, истине, правде и љубави Божије што пре обасја Српску Цркву! И искрено се надамо и верујемо да ће се у данима који су пред нама, одлучније и разговетније чути глас, у борби за Веру, оног дела нашег епископата који и даље непоколебиво иде путем који нам је заступник наш и молитвеник пред Престолом Творца, Свети Сава, пропутио!

А ми ћемо се и даље молити Богу (макар не и свих 24 сата) да новотарци прогледају, а они нека ишту покајање и престану да насрћу на монаштво и народ Божији, и нека се кају док је још дан. Долази ноћ на цео свет, и у тој ноћи питање је хоће ли бити времена за покајање.