header image
Интервју еп. Давида Крушевачког Штампај Е-пошта
петак, 10 фебруар 2012

Објективно и истинито информисање наших цењених посетилаца свагда нам је било пре свега и изнад свега. То смо потврдили много пута до сада, објављивањем текстова и наших најжешћих опонената и критичара. Из тог разлога доносимо и најновији интервју епископа крушевачког Давида.

Уредништво

 +++

● Преосвећени владико Давиде, велику радост нам причињава Ваша спремност да кажете слово за наш Лист Богољуб, који излази са Вашим благословом.

Ми спадамо у оне народе чији је просек година незнатно мањи од четрдесет три. Момци и девојке избегавају брак, границе су знатно померене за улазак у њега, а и они који су направили корак ка њему уздржавају се од рађања деце, или се ограничавају на једно, двоје. Тако, статистика каже да је у Србији просек рађања деце 1,83 по брачном пару. Супружници материјалном оскудицом оправдавају себе за непородност. Јављају се и неки који злурадо говоре да ћемо нестати као Хазари.

Ваш коментар?

Ево коментара: Супружници оправдавају свој непород материјалном оскудицом?! Питамо их: Када то Онај није дао кашику у руке ономе коме је већ био дао уста? Када то није било залогаја за онога који је бар делимично имао утробу; или бар четвртину желудцa, по операцији од канцера, као у случаја преподобног аве Софронија Новог Есекског?!

Најбоље ћемо разјасни то речима самог Светог Јеванђеља: Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а све друго ће вам се придодати. Ето решења свих, па и овог, нашег проблема – бездетности и безљудности.

● Наша мука коју поменусмо, није једина; сведоци смо времена у коме живимо, све је више разведених бракова, младих који су препуштени улици, често савладаних разноврсним пороцима (дрогама, алкохолом...). Породице су нам упропаштене, знамо да је разлог томе одсуство љубави.

Но, шта нам је сада чинити како бисмо се вратили на прави пут?

Верујем, и знам да ми ово питање постављате као хришћанин, и будни пастир. Једини, прави и благочестиви одговор гласи: Испуњавати све Божије благодатне заповести! Заповести које се опет, своде на ону двоједину: о љубави према Богу и ближњем, и даље према непријатељима. Дакле, чинити све неопходно за повратак Христу као Путу, Истини и Животу, и ради трајног остајања у Христу.

● Не желимо само да критикујемо. Тачно је да имамо већи део младих који су склизнули с правога пута, али је тачно и то да се у последњих неколико година даде приметити велика посета богослужењима од стране млађих људи. С тим у вези, и данас се догађају чуда, те у Цркви на богослужењима често видимо и децу безбожних родитеља. Родитељи су били безбожници, па често као да се код њих не види никаква промена до данашњега дана. А деца, прави богољуби, посте, исповедају се и причешћују.

Да ли су овакви утисци, заправо, трачак наде?

Ови и овакви утисци су уствари истините приче о хришћанима само по имену, тврдовратим и умртвљеним, с једне стране, и о хришћанима покајницима, преумљеним и пресалдумљеним, с друге стране. За прве дакле још има трачка наде, а други се већ налазе у пуној вери, као и у нади; наравно, и на путу ка љубави.

● На челу новоосноване Епархије крушевачке налазите се од јула месеца. Имајући у виду да сте за кратко време обишли Епархију, рекли бисмо, уздуж и попреко, питамо: да ли је то довољно за упознавање врлина и мана својих епархиота?

Шта би поводом тога могло бити за похвалу, а шта за покуду?

Највише је онога за похвалу: гостопримство, једноставност и спонтаност, бистрина, вредноћа и трпељивост, опијеност изградњом црквених храмова, услужност и предусретљивост, обдареност, трезвена послушност и жртва ...

Свакако, за похвалу није агресивност и задртост неких људи, надамо се, не и група људи; њихов примитивизам и добровољно и намерно незнање, секташки менталитет и ревновање не по разуму. Незнавеност тих хришћана по питању црквености и литургичког предања и његовога богатства, отачке вере и искуства, духовности, смирености и благообразног опхођења у Цркви према браћи хришћанима, свештеницима и епископима, напросто поражава. Има дакле и у епархији крушевачкој, баш као и у неким другим епархијама, прелашћених, и заведених гласноговорника и букача, па и бунтовника, хистерика и безобразника, – да ли и батинаша и, не дај Боже демонијака? – који се сматрају позваним да баш они свима који нису као они, издају признанице и уверења о православности свима, па и самом епископу?!

● Када је веронаука у питању, да ли сте задовољни одзивом родитеља, тј. деце у средњим школама? Да ли сте задовољни вероучитељима, катихетама, сарадњом са директорима школа, учитељима, наставницима, професорима...? Да ли има простора за боље?


Има разлога да се буде задовољним, као и простора да све буде боље. Само да се све одвија по трезвеној и освештаној логици: увек и увек ићи од онога како се може, ка ономе како би требало да буде.

● Читав наш живот требало би да буде Литургија. Но, слаби смо, те често падамо. Паднемо, устанемо... Значи ли да смо у Литургији све док устајемо?

Лепо, и корисно речено! Све док устајемо, ми пали пребиваћемо у јединоме на потребу: пребивати, и истрајавати у Светој Божанственој Литургији; у тој нашој правој отаџбини на Земљи; или на јединој, од стране свих наших непријатеља неокупираној, и неосвојеној територији.

● Није само утисак, него се може и приметити, да Вас свештенство и монаштво заиста доживљава као родитеља који бдије над њима. Но, да ли сте Ви задовољни литургијским животом свештенства и монаштва, да ли је Ваш утисак да смо будни на стражи, или да смо у неком добу страже заспали?

Будни јесмо, али и дремамо, крепки јесмо, али и спавамо.

● Постоји ли нешто о чему нисте упитани, а што бисте додатно желели да кажете?

Додатне речи односиле би се на једну од најдрагоценијих ствари на свету, и међу њима: на литургичко предање Православне Цркве; дакле, на литургичко предање и Српске Православне Цркве.

Ђаво је нашао добровољне, и намерне незналице, и (само)обмануте, и неразумне ревнитеље, да их њиховим сопственим страхом и застрашивањем, да их њиховом сопственом виком, дреком и паником, да их њиховом ускогрудошћу и кукавичлуком, да их њиховом суженом свешћу и религијском психопатологијом онеспособи за разумевање и прихватање свега онога најсветијег и најпредањскијег у вези са Светом Божанственом Литургијом. Штавише, да их њеним непроцењивим предањским богатством саблазни, као и да друге незнавене душе вргне у пропаст. Нека би Господ смирио, и уразумио, и нека би Он на пут искрене исповести и покајања вратио све оне који ће у овим речима препознати себе. А њих сада, није да нема у слојевима нашег православног хришћанског српског општежића. Итекако их има, сакатана!

Зато им се и обраћамо овим, и оваквим речима:

Језици су вам наоштрене стреле, сами пак злуради сте и пакосни и намћорасти душегубци, а пре тога прелашћени и једнострани умови, који нити питате, нити се трудите да сазнате оно што је и вама самима од насушне потребе! У ризнице хришћанског литургичког предања исти ви, сада већ најнесрећнији од свих људи, авај, нити улазите, нити другима допуштате да у њих уђу!

● Молим Вас, преосвећени владико, наставите своје слово о кризи богослужења у нашој Цркви, слово које сте на нашу сугестију започели на богомољачкој слави у Кукљину.

Уби нас незнање. Они који измишљају поделе хришћана на оне који се држе такозваног старог начина служења Свете Литургије, и на оне који прибегавају такозваном новом начину, па на основу те своје поделе, исти они једне сврставају у старе а друге у новотарце, – рецимо најотвореније, и најгласније –, не разумеју суштину ствари. Познаваоцима историје богослужења и мноштва  литургичких Анафора итекако је јасно да је старо уствари ново, а да је ново уствари старо! И да оно чега има у новом које је уствари старо, нема у старом које је уствари ново. Познаваоци древних литургичких Анафора, које незнавени и неразумни и пакосни зилоти у нас  називају новотарцима, ништа суштински не мењају када указују на места и моменте у, рецимо Златоустовој Литургији, која је данас код нас у званичној употреби! Понављамо, они ништа суштински не мењају, него само указују на неправилности које су се из разних историјских разлога обреле у њој, и које – дакле те неправилности – замагљују, па и ремете, чак кваре изворни, предањски, православни смисао саме Свете Литургије и њенога богословља.

Свако искрено заинтересован за изворно тумачење Литургије светога Јована Златоустога, светога Василија Великога, као и мноштва других литургичких Анафора, данас лако може да се обавести читајући најпре превод и тумачење Божанствене Литургије Св. Јована Златоуста (Хиландарски путокази 57), и још, чак четири капиталне студије о древним Литургијама, епископа Атанасија Јевтића, укључујући и ову, већ поменуту светога Јована Златоустога. Дакле, после читања студија, које су истекле из непресушнога пера једнога од највећих теолога-научника у Срба, епископа Атанасија Јевтића, кога иначе букачи и задрти уцењивачи у нас, патолошки мрзе, јер их он, наравно, сатерује у мишје рупе, све постаје јасно као дан! Настављамо да говоримо о вајним браниоцима православља у нас, који свима нама подмећу издају истог православља, и непрестано нам прете да ће се одвојити. Они у ствари не знају да би тиме изазвали раскол, и да би постали расколници. И тако, сваки пут када их неко испраши, и они остављају свој гоч и таламбасе, и почну да траже своја вајна људска права. А када их не добију, јер не знају шта траже, они прелазе на друго место, да би тамо испочетка подривали.

Настављамо са разрешењем проблема. Место на коме би сви заинтересовани, сви незнавени, и опет сви обманути од стране још незнавенијих, могли све да науче о неправилностима које су се током времена, из разних разлога увлачиле у нашу Свету Литургију, свакако јесте Православни Богословски факултет Универзитета у Београду, на коме се подробно говори, и о свему томе научава. На коме се саме ове древне Литургије служе, заједно са осталим богослужењима, а која се, понављамо, ту, на зналачки и стручан начин представљају.

У томе контексту би требало проналазити и одређивати улогу двојице великана, светог Николаја Жичког, и светог Јустина Новог Ћелијског; дакле њихово место у литургичком препороду наше помесне Цркве, и везе њихове светости са њиховим служењем Свете Литургије, махом Златоустове. При том, првенство треба давати светом Јустину Новом Ћелијском.

Светост владике жичког Николаја није првенствено потицала од служења само једног типа Златоустове Литургије, и то онога који је прошао кроз ручну обраду и рецепцију Карловачких митрополита. Не! Мноштво његових дарова које је он употребио на изградњу Цркве и на славу Божију, његово богољубље и родољубље, његово крстоносно исповедање и једног и другог јеванђелском мишљу, речју прозном и песничком, и делом, зашта му је Господ Дух Свети давао изобилну благодат, учинило га је светим, и великим. Ето дакле како ми не сводимо његову светост на то што је он служио само један тип Свете Литургије Златоустове, па још карловачки тип Златоустове; тип Литургије који је иначе патио, и до данас пати од одређених неправилности. Ми дакле истичемо све друге подвиге и свете ствари светог владике Николаја, битне за опстанак православне вере и православних хришћана Срба.

Светост опет, аве Јустина Ћелијског, опредељена је његовим свестраним подвижничко-богословским радом, укључујући и значајан рад на превођењу Светих Литургија са црквенословенскога језика на савремен, књижевни српски језик. Но у том богоугодном раду, као и у другим богословским радовима, светом оцу Јустину веома много су помагала његова духовна чеда. О озбиљности и замашности тога пројекта и данас сведочи епископ Атанасије Јевтић, који је у међувремену израстао у колоса литургичкога богословља. Тако је управо у раду овог епископа велика проповед о православној вери, литургичкој православној вери, достигла своју пуноћу и савршенство! Коначно су се сви извори литургичке православне  вере отворили, и потекли, тако да сви православни Срби сада са њих могу захватати живу воду, и њоме се напајати! Зато нас толико чуди чињеница да је и тај, величанствени догађај, прошао некако, неопажено! Али ми знамо разлог том неодушевљењу од стране многих! Разлог је посељаченост, примитивизам и вулгаризовање, присутни на мноштву места у вери и животу савремених православних Срба. Једнако тако незапажено пролази и колосалан богословско-литургички рад Ненада Милошевића, професора на Православном Богословском факултету, ученика колосалног литургичара Јована Фундуљиса – настављача литургичког стваралаштва светих: Симеона Новог Солунског и Николаја Кавасиле. Управо се професор Милошевић први осмелио да у сарадњи са свештеницима и монасима при Богословском факултету организује служење древних Литургија и свих осталих богослужења, што је опет, срећом, изазвало одушевљење многих и многих хришћана, и, руку на срце, изазвало целу једну револуцију у богослужењу; дакле један прави препород. Наравно, у очима оних који их имаји баш то да виде, и који баш то хоће радо да виде.

Ко је устао и против тога, ако нису незнавени и примитивни и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи, гочобије, које када их притиснеш, цвиле, и траже људска, демократска права.

Упркос томе,  и њима, ствари не стоје онако како би то хтели, понављамо и додајемо, незнавени, психопатологијом обузети бојовници, нетрпељивошћу и мржњом заслепљени букачи, коначно, истраумирани плашљивци. У ове дангубе треба убројити најновије, и оне недобронамерне православне хришћане и хришћанке, припаднике десете силе: Интернет-Мреже, коју они употребљавају само ради смутње и тровања односа са другима. То би дакле били они који као вешци-вешцови стално чаме у полутами и сенци дигиталног екрана, и умишљају свој идентитет. Под њим, као под маском, они одапињу стреле у леђа разних личности црквеног живота, петљајући се својом магијском свешћу и неутврђеном мишљу у оно што они као несмирени и раздражљиви, не могу да докуче. Они се само заваравају када мисле да ће на тај начин поправити и искупити своје полуживоте. Очигледно је да им то не полази за руком, него да им потоња психопатолошка мука бива тежа од претходне – када су радили искључиво на свом покајању, и на каквом таквом служењу Цркви.

● Да ли је то све, Преосвећени владико?!

Осећамо се етички обавезним да јавно исповедимо још нешто, од суштинске важности за све нас, с обзиром на данашње стање наше црквености.

Један наш угледни митрополит једном приликом нам је рекао да сматра да је наша Српска Црква веома посељачена, при том не мислећи да повреди сељака као таквог, него мислећи на степен њене примитивизованости. На ту тему ја овако данас размишљам. С једне стране, православно богословље наше помесне Цркве Српске налази се на самом челу православног богословља, и њега таквим и карактеришу богослови осталих помесних Православних Цркава: дакле као повратак изворима библијским, литургичким, отачким, црквено-уметничким, у дословном смислу речи. Карактеришу га као повратак предању црквеног живота и његове обнове, у најширем смислу речи. Заслуга за то припада светом Јустину Новом Ћелијском, блаженопочившем патијарху српском Павлу, епископу Атанасију Јевтићу, митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Радовићу, епископу бачком Иринеју Буловићу, професору Ненаду Милошевићу, епископу жичком Хризостому Столићу, епископу браничевском Игнатију Мидићу, Православном Богословском факултету Универзитета у Београду... Ко је у поређењу са њима радио више и боље, разноврсније и брже? Неке друге Цркве би дале товаре драгоценога камена да их имају у својим срединама. Зато их колосални, заправо планетарни богослов, митрополит Пергамски Јован Зизјулас толико и истиче, па, еда би им одао сво признање и сву захвалност, он себе сама убраја у српске богослове! Какав је само колосални подвижник-изградитељ Цркве на свим пољима епископ бачки Иринеј! Какав само неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве он исти! Па какав само колосални подвижник и визионар богословља епископ Атанасије Јевтић, неуморни ревнитељ целе Цркве! И тако редом.

С друге стране, домаћим незналицама богословља и полутанима и завидљивцима и рекла-казала смутљивцима и мешетарима, па и хулиганима, копи-пеист богословима и пиратима, онима који на Интернет-Мрежи до подне оговарају и мрзе себе, а од подне цео свет, све горе и горе бива! Дигитални скојевци које су породили бивши партијски другови, а сада неуспели и неуспешни покајници, којима је као у веровању у вампире и у причама о њима неопходна крв незаражених вампиризмом да би опстали, не могу да сакрију да им највише сметају све ове светле, малочас именоване, као и друге неименоване личности. Међу њима ћемо најпре поменути дивну личност нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја, трзвеног, неуморног и брижног чувара Трона. И он лично, не дозвољава овој петој колони инсајдера да својим демонским и пакленим роварењем Српску Православну Цркву претворе у психопатолошку Установу, у прћију дојучерашњих црвених јахача српске апокалипсе и холокауста, у пету колону најновијих адских духова који би да изнутра разбију саму њу – Српску Цркву.

Иначе, мобилисање ових инсајдера бива где год је то могуће, еда би они затим били употребљени као тројански коњи ради постигнућа богохулничких циљева.

Свим квази-ревнитељима за Православље, дакле зурлашима и тупанџијама православља по сопственом кроју, поручујемо: Љуто се варате ви који мислите да ћете у оквиру граница епархије крушевачке вратити Православље у форму црквено-мртвено, и задржати га у форми црквеног-мртвеног! Љуто се варате ви исти, да ће све досад учињено и постигнуто у богословљу Српске Цркве – надчовечанским напорима и подвизима многих наших црквоизградитеља – моћи да буде враћено на нулту тачку! Варате се у нади да ћете моћи Православље да претварате у мртво слово закона које убија, и да из њега изгоните Духа Светога, који га оживљује!!!

Колико од нас буде зависило, то вам више никада неће моћи да прође!!!

● Да ли је сада све речено, Преосвећени владико?!

Још није готово! Рећићемо реч и о томе због чега нас наше срце боли! Због сада већ, монаха Артемија, а сутра већ, највероватније Артемија изопштеног из Српске Православне Цркве?! Када би он само искрено затражио опроштај, покајао се, и искрено се исповедио! И његова некада духовна, а сада отуђена деца би, верујемо, исто то учинила; једино могуће, и једино на корист себи и свима!

Радо се овом човеку, тврдоглавијем од свих људи, обраћам овим речима, при том веома жалећи што се тврдоглавошћу нашао у позицији, и у стању окамењености:

Унесрећени господине Артемије, молим Вас, учините неопходно, Бога ради, своје душе ради, и ради душа свих оних Вама привржених! Време тако брзо лети, и вечност се тако брзо ближи! И Ви ћете данас – сутра већ, изаћи пред Господа! И шта ћете Му тада рећи? Да сте само Ви, и Ваши истомишљеници у праву?! И опет, шта ћете одговорити Господу ако Вам Он буде казао да сте Ви тај који није у праву! Дакле, Ви и Ваши истомишљеници! А шта ако буде било строжијих речи?! – Па оних страшних, и најзад најстрашнијих?!

Хоћете ли Ви и тада ћерати инат са својом Црквом, па тиме и са Господом, безумствујућим речима:  Или моје православље, или пакао?!

Зар се са Вама никада не може знати на чему сте?! Докле сте Ви то стигли, данас трајно осакаћени, а сутра већ потпуно упропаштени човече! И брате!

Оче Иване, сада је готово!

● Преосвећени Владико, у име наших богољубивих и братољубивих читалаца, којих хвала Богу има све више, захваљујемо Вам на одвојеном времену за разговор. У њихово име желимо Вам многа и блага лета!

Многа и блага љета и ми желимо Вама, свештенику Ивану, колико и свим читаоцима часописа Богољуб. Лично пак, дугујемо Вам благодарност за драгоцене тренутке сопственог најискренијег могућег обраћања читаоцима Вашег часописа, или јавне исповести пред њима, или опет, открића тајних мисли сопственога нам срца.

● Препоручујемо се Вашим светим молитвама!

И Ви се, попо Иване, мене сећајте молитвено.

Интервју водио

Иван Милановић, протонамесник,

8. фебруара 2012. године.

http://www.eparhijakrusevacka.com/

Последњи пут ажурирано ( петак, 10 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 70 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.