КО ЈЕ БИО СВЕТИ САВА?

Љубав према Светом Сави у србском народу нико никад није доводио у питање. И са државом и без државе, увек смо знали ко је он и шта нам значи. Гроф Јанез Вајкард Валвазор, аутор књиге „Слава Војводине Крањске“, објављене 1687, три године пре Велике сеобе патријарха Арсенија, каже да Срби који живе на територији данашње Словеније, бранећи њене границе од Турака (а било их је толико да су за њих постојале посебне продавнице у Љубљани), много поштују оснивача своје народне Цркве, и да посте ванредни пост пред Савиндан (између Божићњег и Великог поста), молећи му се усрдно.

И непријатељи србски добро су знали шта нам значи Свети Сава: од Синан паше, који је његове мошти спалио на Врачару 1594. године до Ива Пилара, хрватског геополитичара, који је у својој књизи о јужнословенском питању, објављеној 1917. у Бечу и прештампаној у НДХ Загребу 1942, тврдио да је за Србе најважнији култ Светог Саве: док њега буде било, они могу живети и без државе, и без војске, и без институција, и њихова „империјалност“ (то јест, државотворна свест заснована на духовном идентитету) неће нестати.

Наравно, лик Светог Саве је у разна времена тумачен различито, па је у тим тумачењима било и извесних „псеудоморфоза“ (Освалд Шпенглер), погрешних читања и учитавања. Владимир Вујић, угледни србски философ, у свом огледу „Повратак Сави Светитељу“, тврдио је да су два главна погрешна читања оно„доситејевско“ – Сава је, по њему, био само школски учитељ и реформатор, претеча Доситеја Обрадовића, а друго „епско“, десетерачко – Свети Сава је,из те перспективе, само државотворац, вешт политичар који је отишао на Свету Гору с намером да постане архиепископ и аутокефалијом Цркве подржи независност државе. Вујић је био јасан : Свети Сава је, на првом месту, био човек Божји, који је на Атос отишао да би стекао вечност; све остало је проистицало из борбе за спасење у Христу, како своје душе, тако и душе свог народа (јер, волети ближњег као самог себе не значи волети га као што волиш себе, него волети га јер је твој ближњи твоје право ја; Срби су били на уму и срцу Савином, и њиховом привођењу Богу он је подредио и своје подвижништво). И Србску Цркву је основао и свог брата, краља Стефана помагао, да би Срби имали ограђену народну кућу у којој ће моћи да се моле пред иконом Господњом и да путују ка Небеској Србији, једном од квартова вечног и непролазног града, Небеског Јерусалима, чијим кључевима се, својом крвљу и крвљу својих саподвижника,касније заветовао и онај који је Савино дело потврдио –Свети великомученик Лазар Косовски.После „просветитељске“и „државотворне“ псеудоморфозе, данас је лик Светог Саве угрожен трећим, намерним или ненамерним, доцртавањем и дописивањем онога чега нема: наиме, покушавају да га представе као протоекуменисту, који је, живећи у доба Фрање Асишког, био за зближавање с римским папом( јер је, како рече један римокатолички званичник у Београду, разумео „знакове времена“). То, наравно, није истина; блаженопочивши владика будимски Данило, у свом интервјуу „Повратак изворном европејству“, својевремено је рекао:“/.../Свети Сава је ишао да буде рукоположен за архиепископа у ромејској Никеји,а не у папском Риму, иако је тада Рим у политичком смислу био оно што су данас Уједињене нације или Међународни монетерани фонд. /.../ Свети Сава се определио за политички понижену и ослабљену Византију јер је у њој видео несаломиви дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца.“

Дакле, Свети Сава је, као и Бог његов, Христос, „знак против којега се говори“ (Лк.2,34 ) Зато су нам, увек и свагда, потребни прави тумачи како његовог лика, тако и онога што нам је предато као „светосавље“ („православље србског стила и искуства“, по Владики Николају.) Један од људи који је , у новија времена, највише дао у изучавању нашег светосавског наслеђа свакако је и др Миодраг М. Петровић, научни саветник у пензији, човек који је прво издао фототипију кључног дела Светог Саве, Законоправила, а затим објавио и превод Номоканона (за сада је, 2оо4, изашао први део превода са коментарима). Успут, др Петровић се бавио и низом других, веома важних и сложених тема, везаних за дело Светог Саве и проблематику историје права, као и односа Цркве и Државе, у нашем средњем веку.

КО ЈЕ ОВАЈ ЧОВЕК?

Рођен 1936. године у селу Ратини код Краљева (метоху манастира Жиче, који се помиње у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног), у побожној породици припадника богомолничког покрета Владике Николаја,Миодраг Петровић је завршио богословију у Београду, а затим Богословски и Правни факултет у Атини, где је и докторирао 1970. године, добивши новчану награду Атинског универзитета (тема доктората била је више него важна за његова будућа истраживања:“Номоканон у четрнаест грана и византијски коментари. Прилог изучавању тема о односима цркве и државе и епископа Старога и Новога Рима“). Савладао је старогрчки и латински језик, као и србскословенски, и од раних дана своје научне биографије почео да сабира материјал за рад на приређивању Законоправила на савремени језик. Извесно време, по повратку из Грчке,водио је имовинско – правну службу у Патријаршији,а 1973. изабран је у звање доцента на Богословском факултету СПЦ, али Синод није потврдио овај избор, како је речено - због недостатка новца. Од 1979. године радио је у Историјском институту САНУ.

Припремајући се за превођење светосавског Номоканона, истраживао је грчке и словенске средњовековне рукописе у библиотекама Свете Горе, Цариграда, Атине, Патмоса, као и у манастиру Свете Катарине на Синају. Успут је написао велики број значајних чланака и расправа. Године 2008, покренута је иницијатива за издавање његових изабраних дела у пет томова, али су тешке околности кризног времена, бар за сада, план зауставиле. Ако неког лепог дана држава у којој живимо поново буде наша, један од приоритета њене културне политике биће издавање Петровићевих дела, која дубински осветљавају србски Средњи век, доба истинске просвећености и духовног успона.

ЗНАЧАЈ ЗАКОНОПРАВИЛА ЗА НАШУ ИСТОРИЈУ

Законоправило је дело које је Свети Сава годинама преводио и приређивао, припремајући аутокефалију Србске Цркве (као архимандрит у Студеници, крајем прве деценије 13. века, када се изборио да студеничког игумана не поставља грчки епископ, под чијом се јурисдикцијом задужбина Немањина налазила, него србски велики жупан лично ).Он је узео оно што је вредно из ромејске правне традиције, величанствено синтетисане у Јустинијановим кодексима, али се освртао и на наше обичаје и оклоности, прилагођавајући све што се могло прилагодити. Када је 1219. добио аутокефалију Србске Цркве, сваком од дванаест новохиротонисаних србских владика могао је у руке уручити овај зборник, шест килограма тежак, у коме се, поред правила Светих Апостола, Васељенских и помесних сабора Цркве, нашло и грађанско законодавство. У суштини, Законоправило је било основни законски зборник средњовековне Србије, и Душанов законик би му се, на известан начин, могао назвати „допуном“ (што тамо и пише – Душан истиче да оно што нема у његовом законику, суди се по „закону Отаца“, то јест Номоканону Светог Саве.) Номоканон су од нас преузели Руси, и он је извршио кључни утицај на историју њихове црквености, државотворне и правне свести. И када је прота Матеја Ненадовић правио законе устаничке Србије, освртао се на Законоправило. Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је, у мају месецу 1939. године, одлуку да ова књига јесте „официјелни наш канонски Зборник док се не замени новим“.

На несрећу, титоизам, који је Србима одузимао право на историју, избацио је учење о значају Номоканона с наших правних факултета. У опширној „Правној енциклопедији“, објављеној у Београду 1985, на две хиљаде страна дело Светог Саве није било поменуто ни једном једином речју ( места се морало наћи за једно парче коже, које се звало „Велика повеља слобода“, и које је енглески краљ Јован Без Земље био принуђен да изда побуњеним баронима као потврду њихових права; ова „магна карта“ и данас је познатија србијанским „ЕУропејцима“ од светосавске Кормиларије, засноване на правној традицији Ромејске царевине, Византије, која је трајала,баштинећи оно најбоље из древне Грчке и Рима, као Други, православни, источни Рим, све до 1453. године. ) Додуше, писало се о Законоправилу међу стручњацима, који су стално истицали да га треба хитно превести. О томе постоје огледи Сергеја Троицког и других зналаца нашег средњевековног права; Димитрије Богдановић је чак и најављивао свој превод .( Очито, није успео да га оствари.) Српска академија наука је, педесетих година прошлог века,основала Одбор за издање Крмчије; али, остало је само на томе. Па ипак, како је својевремено певао Сима Милутиновић Сарајлија, „Америка појеви се онда/ кад одважник намјери је наћи“. Тај „одважник“ био је др Миодраг Петровић, који је деценије живота и љубави уложио у овај рад, сасвим у складу са заветом Николе Радојчића који је тврдио да се будући преводилац Номоканона Светог Саве „мора задахнути његовом љубављу према цркви и народу и опасати његовом трудољубивом истрајношћу“. И разултати нису изостали.

ИСХОДИШТА ИСТРАЖИВАЊА

Колики је значај Свети Сава придавао Законоправилу, види се из његовог пoговора:“Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге зване Номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест протумачене су и благодаћу Божијом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући светлошћу разума, и од греха избављајући.Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други који има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је , и какав треба да буде, и друге ће познати и научити...“ Зато је др Миодраг Петровић свој рад почео од оног основног:године 1991, објавио је фототипију најстаријег преписа Законоправила, оног Иловичког, из 1262. године ( рађен је на Превлаци у области ондашње Зете .) Првоизворник и најстарији преписи изгубљени су у вихорима историје, а Иловички се нашао, сплетом различитих околности, у ризници негда Југославенске, сада Хрватске академије знаности и умјетности.

Затим се вредни светосавски подвижник посветио утврђивању правог наслова овог Зборника, који је, век и по после упокојења Светог Саве, добио руски назив „Кормчаја књига“ ( србизован у Крмчија ). У ствари, као што смо видели, реч је о ромејском Номоканону, који је син Немањин понашио у Законоправило. Под тим лепим, јасним и као тврђава чврстим именом, овај документ остаје док год буде Срба.Онда је кренула потрага за документима који су легли у основу правног споменика нашег златног доба; био је то огроман, предан, скоро даноноћни рад, посвећеничко бдење над рукописима, трагање за значењем појединих речи, потрага за правим начином превођења. Како каже сам др Петровић, у предговору за свој превод, сам склоп грађе Законоправила је такав да је за „њега коришћено неколико разнородних грчких номоканонских текстова, и то често тако да се померањем њихових места, преплетом и комбиновањем садржине, добија нова целина“. После свега, почело се са превођењем – и резултати нису изостали.Добили смо дело које остаје у трајно наслеђе нашем народу и нашој култури. Први том превода, објављен 2004. као издање Свете Жиче, углавном садржи црквено-правну тематику; у другом тому имаћемо прилике да се упознамо са садржајем грађанско-правне области Законоправила, у коме се, између осталог, налазе и одредбе о сведоцима, о наследницима, о деоби, о легатима, о томе кад зајмодавци треба да туже наследника умрлог ( по Законоправилу, зајмодавци нису могли да траже своје од покојникових наследника док не прође први период жалости; очито, реч је о хришћанском начелу по коме је човек, са својом бесмртном душом, важнији од свега материјалног ). Такође, у Номоканону постоје и основе урбанистичког планирања: како се у градовима могу зидати нове и обнављати старе куће, а да то не нарушава складни развој градске целине, итд. Ту су и одлуке о законитим и незаконитим браковима, степенима сродства и својте,итд. Низ правила Номоканона везано је и за црквено старање о потребитима, чему је својевремено др Миодраг Петровић посветио студију (о заштити обесправљених и социјално угрожених у светосавском правном зборнику). О основним начелим милосрђа за које се у Србији залагао Свети Сава наш византолог каже:“Посебну пажњу побуђује разноврсност прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти. Сложеност ових питања је заступљена нарочито у оквирима породичног права, али и у обавезама друштва према појединцу. Породица се све чешће штити законом и поставља, за разлику од римског права, на чвршће правне темеље. Истовремено се испољава висока свест о значају узајамних социјалних обавеза родитеља и деце, о сложеној улози мајке, о статусу супруге. Удовицама је посвећена изузетна пажња; о бризи према њима говори се првенствено у канонима, који само потврђују, односно надовезују се на богату традицију да оне „треба у цркви да се хране и да им се указује свако старање“. Подједнако се бринуло и о сиромашним девојкама. У тесној сарадњи са носиоцима грађанских власти Црква се старала о оснивању „часних домова“:старачких, сиротињских, за болеснике, за незбринуту децу, за људе са стране и др. Ови домови су имали своје административно и управно особље; покретну и непокретну имовину, која се стицала и путем завештаја. Пословање у тим институцијама милосрђа одвијало се под општим надзором епископа, чији је задатак био, између осталог, да „заступају сиромашне, теше ожалошћене, бране оне којима се чини насиље.“Као угрожени помињу се и људи са телесним манама:слепи, глуви, неми, хроми, и др.“

СВЕТИ САВА У ОДБРАНИ ВЕРЕ

 Свети Сава је у Законоправило унео низ одредаба које штите православну веру и поучавају о опасности од јереси и иноверја: између осталог,ту је спис и о исламу. Кроз овај свој тестаментарни кодекс,први наш архиепископ је савременицима и потомцима оставио и упуства о саблазни римокатолицизма, који је у то време покушавао да на силу заузме територије на којима је живео србски православни народ. У свом огледу „Свети Сава на Жичком сабору 1221. и латинска јерес“, као и у низу других истраживања, др Петровић даје доказе о томе колико је велика борба вођена за очување правоверја пред навалом империјалног Запада. Нарочито велики допринос дао је наш канонолог и историчар у области тзв. „богомилског“ питања, на основу чијег погрешног решавања је створена тзв. „бошњачка“ нација. Наводно, у Босни су у Средњем веку живели богомили, који су имали „Цркву босанску“, и које су гонили и римокатолици ( читај:Хрвати ) и православци ( читај: Срби ). Кад је дошла Турска, богомили су је дочекали као ослободитељку и масовно прешли на ислам. Као изворни „Бошњаци“, они су ту и данас.

Први који је у Босни као открио богомилску „цркву“ био је хрватски фратар Фрањо Рачки, у 19. веку. Он је све називе из византијских и србских средњовековних извора („крстјани“, „кудугери“,“богомили“) помешао, поистоветивши „крстјане“ са западним катарима и патаренима, што је прихваћено и од србских и од светских историчара, и данас се изучава као „историјска истина“.Ову тезу је усвојила већина србских истраживача, међу којима се титоистичкој концепцији србофобије највише „одужио“ покојни академик Сима Ћирковић. Он је у својој „Историји средњовековне босанске државе“истицао да су се средњовековни становници ове класичне србске земље више сматрали „Бошњанима“ него Србима, па се, по Ћирковићу, назив „Бошњани“јавља далеко чешће од српског имена“ (ово је било и срамно и смешно: године 1240,у једној повељи, бан Нинослав своје поданике назива Србљима, док Дубровчане назива Власима. Пред крај 14. века, Стефан Остоја се потписује као „краљ Србљем, Босни и Приморју“...И тако даље; наравно,Сима Ћирковић је био велики заговорник папистичке кривотворине о некакавој богумилској „Цркви босанској“, која није била правосвлавна и србска. Др Миодраг Петровић је, међутим, доказао нешто сасвим друго, што јесте историјска истина. Он каже:“Црква босанска, у ствари, није била никаква црквенојрерајхијска организација са црквеном територијом и јурисдикцијом. Она је била нецрквена, чисто световна – мирска установа, која је у историји државно-политичког и правног живота Босне имала пресудну улогу.Грчка реч „екклисиа“ (црква) првобитно је значила веће, сенат, скупштина. „Црква босанска“ је дипломатско – саветодавно, арбитражно-посредничко тело при дворовима босанских владара и властеле. Састављена је од најумнијих, најугледнијих, најпоштенијих крстјана, задужених да заступају интересе својих господара и да чувају правни поредак државе, области. У њихову реч, савет и суд је морало да се верује. Зато њих уважавају не само босански владари, него и Дубровчани и српска властела. „Цркву босанску“ чине:дјед, гост, старци и стројници – порота. Нико од њих не врши никакву црквенојерархијску – свештеничку службу, јер су сви мирска лица. Они су „поглавити крстјани“ што значи учвршћени у православном учењу“.

А византијски и србски списи под „новим богомилима“ подразумевају римокатолике. У том смислу пишу и Доментијан и Теодосије, и Констатнин Философ и Свети Симеон Солунски. Зашто? Прави богомили су били дуалисти,двобошци, који су веровали да су и добро и зло божанског порекла и изворишта. По византијским богословима, нови дуалисти – богомили су припадници „латинске јереси“, који су унели додатак „филиокве“ у Никео-Цариградски Символ вере. Дух Свети, тврде латини, исходи не само од Оца, него и од Сина, чиме је у учење о Светој Тројици унето зловерје дуализма, а Дух Свети „умањен“ у односу на Оца и Сина. Као што су паписти православне називали „шизматицима“, тако су православни њих, због измене Светог Предања, од догматике, преко иконографије, до аскетике, сматрали богомилима.

Босна и Херцеговина је у Средњем веку била чисто србска и православна земља. Краљ Твртко се, у преписци с Дубровчанима, потписивао као „краљ србске Босне“, а Стјепан Вукчић Косача је био „Херцег од Светог Саве“. „Крстјани“ , да поновимо,нису никакви богомили, него православни. Сам Свети Сава се потписивао као „всех правоверних кристијан молабник Сава грешнии“. Зато је хварски бискуп Тома узалуд убеђивао Косачиног госта Радина (у Дубровнику 1452.) да се одрекне правоверја и да се полатини, у чему, наравно, није успео.

Све смо ово сазнали захваљујући раду др Миодрага Петровића.Зато му србски народ дугује искрену захвалност.

КО ЈЕ БИО СВЕТИ САВА?

 У предговору за фототипију Номоканона, његов приређивач и преводилац говори о значају Светог Саве за нашу историју:“Као Србин архимандрит, Сава је постао игуман манастира Студенице ( 1206 – 1217 ) сагласно одредбама Студеничког типика. У том својству припремио је будуће устројство Српске цркве и државе у чијим сувереним границама је неуморно подизао цркве и сновао епископска средишта. Као први српски књижевник, Сава је саставио: Карејски типик за своју посницу у Кареји на Светој Гори, Хиландарски и Студенички типик на основу Евергетидског типика, Симеоново житије, Службу светоме Симеону, и, несумњиво најзначајније књижевноправно дело, Законоправило или Номоканон.Његова заслуга састоји се углавном у избору текстова из византијских номоканона и у распореду грађе. До данас није пронађен истоветан византијски зборник. Помоћу Законоправила и Студеничког типика Свети Сава је извршио велике промене у Србији. Студенички типик, на пример, омогућио му је да обезбеди пуну аутономију манастира Студенице, где је зачета аутономија Српске цркве; да одмах по доласку у Студеницу постане игуман уместо затеченог игумана Дионисија, који према Типику, није могао и даље да управља зато што није архимандрит; да потисне јурисдикцију Охридске архиепископије; да као клирик друге јурисдикиције оправда свој останак у Студеници; да први пут уведе, ту у Студеници, српске натписе на фрескама и, најзад, да створи предуслове за оснивање самосталне Српске цркве. Пошто је извршио своју мисију у Студеници, Сава је 1217. предао своје игуманство другоме и кренуо на велико путовање по Светим местима. Вратио се преко Цариграда, где је 1219. хиротонисан за првог архиепископа тада основане аутокефалне Српске цркве. За управљање Црквом донео је Законоправило или Номоканон и тиме још више учврстио свест Срба о самосвојности, потврдивши њихов дубоки смисао за правду, самодржавност и самобитност. Као родоначелник народног просветитељства које значи опстати и живети животом достојним човека, свети Сава је оставио Србима у наслеђе писане споменике правне, литургичке, хагиографске и друге садржине, чиме се у народу снажила свест о припадности српског роду за разлику од других, нарочито околних народа“.Зато ће, увек и свагда, бити наш првопрестоник и путовођа пута који води у Живот.

Док ускликујемо с љубављу Светитељу Сави, Србске Цркве и школе светитељској глави, с поштовањем говоримо и о делу др Миодрага М. Петровића, који је, као син богомолничке Србије (Србије Владике Николаја, наследника Савиног), химну нашем оцу и учитељу певао читавим својим научним радом и стваралаштвом.

Напомена: Краћа верзија текста објављена у “Геополитици“.