Долази још један Велики пост; ове, 2012. године, више него икад, треба бити спреман за искушења у њему. Март месец, доба Великог поста, за наш народ увек је био и доба искушења.

Године 1941, 27. марта, у заносу антинацизма, Срби су устали против најмоћније силе света; чинило им се да ће Хитлер доживети слом у Југославији, а да ће нам „савезници“ (Енглези, стари србомрсци) притећи у помоћ. По православном календар, 6. април 1941. године, када је Београд крвнички бомбардован и када су хиљаде људи изгубиле живот, такође је био у марту месецу, у великопосном добу... А новији датуми? Девети март 1991, кад на улицама престонице умало није дошло до грађанског рата између Срба... Па 24. март 1999, када је 19 држава НАТОа почело да нас крвнички бомбардује, после чега је на нас бачено 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом, да би НАТО окупирао светињу Косова и Метохије. А онда март 2001, кад је, по налогу НАТО-а, хапшен Слободан Милошевић; март 2003, када је убијен председник владе, Зоран Ђинђић (опет је био Велики пост); пожар у Хиландару у Великом посту 2004, и шиптарско дивљање, спаљивање наших светиња у Великом посту те исте године... Па признавање косовске „независности“ 2008, уочи Поста; па прогони у епархији рашко- призренској уочи и за време Поста 2010; и, ево, ове, 2012, уочи Великог поста, фактичко признање независности Косова од стране властодржаца Србије...

И у свету има таквих догађаја: почев од НАТО напада на Ирак 2003. до Фукушиме 2011, великопосно доба је доба глобалних искушења...

А зашто је све то тако?

Зато што је, по Светом Предању, март месец у коме је створен свет; зато што је Велики пост доба које све православне хришћане зове на покајање; а од покајања и побожног живота зависи колико ће дуго трајати историја света. Прво човечанство, огрезло у греху, изгибе у потопу (који је такође био у марту месецу); и потоњем човечанству се ове, 2012, спремају велике несреће на Блиском Истоку, попут напада Звери на Сирију и Иран, чији је коначни циљ напад на Русију.

 Шта све нас чека у ово доба?

Ове, 2012, навршава се сто година од када је Србија ослободила Косово и Метохију. Сатанисти, који управљају антихристовским глобализмом, све ће учинити да нам, о стогодишњици, одузму Свету Земљу, као што су 1999. србске генерале приморали да признање пораза потпишу под шатором у Куманову, месту где се одиграла кључна битка Првог балканског рата. Наравно, издајнике ће наћи међу бившим Србима, који чекају у свом реду за издају. Такође, можемо да очекујемо и искушења у Цркви, јер се непријатељ неће смирити док СПЦ потпуно не „неутралише“, то јест, изазивањем унутрање пометње, не доведе Цркву до потпуне бездејствености и лише је сваког утицаја на србски народ.

Што се Русије тиче, ове године је двестагодишњица Наполеоновог јуриша на Трећи Рим, када је претеча антихристов био поражен од побожног руског народа, предвођеног својим царем, Александром Првим. Запад ће гледати да ту годишњицу обележи „радно“, то јест неким новим антируским походом. Пре 95 година, у Русији је избила тзв. „фебруарска револуција“ (опет везана за Пост), када је западни плаћеник Керенски свргао цара Николаја и створио тзв. „привремену владу“, која је највећу православну државу спремила за долазак бољшевичке немани. У Русији ће, на Недељу  православља, дан када Црква слави победу над свим јересима, бити одржани избори за председника, после којих је Запад решио да изазове ДЕМОНстрације, ради дестабилизације земље коју желе да униште. Збивања ће се убрзати; „што чиниш, чини брже“, рекао је Господ Јуди. Злокобно знамење будућег хаоса био је упад неколико ђавопоклоница у Храм Христа Спаситеља у Москви, и сасвим је сродан једном догађају из 1905. године, када је један прелешћени студент богословља наг ускочио у олтар једног од храмова Оптине Пустиње, попевши се на Свети Престо и раширивши руке и ноге у виду пентаграма. После тога, 1905, дошло је до тешког пораза Русије у рату против Јапана, и избила је крвава револуција, која је једва заустављена. Шта ли сада чека земљу Светог Сергија Радоњешког?

Дакле, како каже богомољачка песма: „Спремајте се, Хришћани, / наилазе зли дани!/ Сад се треба борити,/ праву веру чувати.“ Од покајања правоверних зависи много – то јест, зависи све што човек може да учини. Бог је „прагматичан“: свет ће постојати док буде људи који се кају и спасавају, обожујући се у Христу благодаћу Свете Тројице. Без покајника и побожних, свет нема сврхе да постоји. Али, питање је у којој смо фази историје – јер, у Откровењу пише да ће људи гристи језике своје од бола због несрећа потоњих дана, ратова и природних катастрофа, али се неће покајати. НЕПОКАЈИВОСТ од човек ствара ђавола... И нарочито се не треба чудити (бар православни не треба да се чуде) онима које је описао апостол, рекавши да ће се у потоња времена јавити ругачи који живе по својим жељама, и који ће се подсмевати самој идеји последњих времена... Таквих ругача, који имају обличје побожности лишено силе, има и у Цркви; и биће их, изгледа, још...

Како било да било, на нама је да се кајемо и да Бога и ближње молимо за опроштај: “Простимо људима да Бог нама прости, /сви смо ми на земљи привремени гости“. Господе, опрости и помози!