У Београду се, на дан Светог Партенија Лампсакијског (7/20 фебруара 2012.) у вечност преселила госпођа Олга Врањкић, удова почившег предратног индустријалца, Пере Врањкића (упокојио се 1986.), великог пријатеља и духовног сина Светог Јустина Ћелијског (сахрањена је четири дана касније, у петак, на Светог Ђорђа Кратовца).

Имао сам привилегију, Богом даровану радост, да ову дивну србску племикињу духа познајем, и да је годинама виђам у њеном стану, у Улици цара Уроша број 7, у близини Калемегданског парка, стану чија су врата стално била отворена за госте са свију страна. Ако је њен муж, кога нисам познавао, био србски Авраам по гостољубљу (а који су га знали,жизнерадосног, тако су о њему причали), онда је она била србска Сара, од оног старог, непатвореног Израиља, који је нестао скупа са Србијом шту су је под земљу и на маргину послали комунисти.

Са госпођом Олгом сам у везу ступио преко блаженопочившег оца Митрофана Хиландарца, чија је она повереница била – не само за престоницу, него и за све србске земље и крајине .Знали су се преко тридесет година, и док није створена Задужбина Хиландара у Београду, отац Митрофан је увек одседао у стану породице Врањкић. Претходно, послове и задатке за царску лавру је обављао њен муж, Пера. После мужевљеве смрти, она је хтела да се разреши дужности, али је послушала савет искусног монаха који јој рекао да баш сад, кад је у пензији, треба да се посвети раду, јер ће јој то испунити живот. Какав год посао да има у Србији, а није могао сам га обави (као антикомунистички борац из Другог светског рата, први пут је стигао на наше тле 1995.), отац Митрофан је рачунао на госпођу Олгу. Она је дистрибуирала часопис „Хиландар“, уручивала хиландарске стипендије нашем богословском подмлатку, делила грожђе од лозе Светог Симеона Мироточивог потребитима...Када су почели ратови у бившој Југославији, деведесетих година прошлог века, њен стан је био пролазна станица за низ невољника из Крајине и Србске, а ту би се, понекад, нашле и познате личности из ових земаља, које су опет долазиле хуманитарним послом ( једном сам код ње видео Биљану Плавшић). Толико посла, толико обавеза, толико задатака: а она увек ведра, насмејана, гостољубива... Да те дочека слатким и кафом, да ти понуди неки колач (најчешће, и ручак) – поготову нама, студентима, вечно гладнима у лутању Београдом, и вечно ужарених очију од потраге за неким коначним решењем, које ће од каљаве Србије начинити икону. Сви су били добродошли: и владике, и свештеници, и монаси, и обични верници; нарочиту пажњу и гостољубље уживале су монахиње манастира Ћелије, које су госпођу Олгу доживљавале као своју сестру у свету, као и духовна деца оца Јустина, владика будимски Данило, и многи други, мени знани и незнани...

Улазак у њен стан доживљавао сам као малу свечаност: ту је, на левом зиду собе у коју се из малог ходника крочи, био велики иконлук, са царски лепим иконама и крстом. Иконлук ме је, не знам ни сам зашто (вероватно зато што је ту долазио отац Јустин), подсећао на иконе из келије Светог Јустина Ћелијског. У другој соби, коју су од примаће делила покретна врата, налазила се библиотека пробраних књига - иначе, госпођа Олга је примала много нових наслова и емигрантску штампу, па је увек било нечег да се добије (до пензије је, са својим знањем страних језика, радила код јединог домаћег увозника стране литературе, Југословенске књиге). Долазио сам, кад год сам имао времена, и послом, и без посла, јер сам много волео  да је видим и да разговарам с њом. Онижег раста, али стамена, префињених покрета и начина говора, али брза, жива, прави пламичак у кандилу: јер, све што је радила, било је смерно, у исти мах и јарко, горење пред Господом и обасјавање стаза ближњима...

Често сам у њеном стану био као слон у стакларској радњи: од оних младих Срба који су се вери учили „инстант“ методама, из књига и сусрета са свештенством и монаштвом које је сачувало веру у доба титоизма, склон да више причам него што знам, а поготову више него што сам побожан, у присуству госпође Олге сам увиђао колико ми недостаје то што је она имала – хришћанско васпитање из родитељског дома, живот у оној Србији каква је, октобра 1944, почела да нестаје, што у масовним гробницама, што у тамницама, што потиснута на ивицу стварности... Причала ми је о свом детињству и младости, о оцу – господину духом, о томе како се загледала у Перу, Лесковчанина, и како се удала... Кад су комунисти дошли на власт, да би опљачкали имовину Врањкића (Пера је био из домаћинске куће,човек који је поштеним радом породичним и својим дошао до иметка), потпуно невиног њеног супруга бацили су на вишегодишњу робију. Причала ми је како га је посећивала у затвору, носила му пакете са храном и каткад ме брижно, мајчински опомињала (гледајући како оштро наступам против власти, што пишући, што јавно говорећи) да пазим шта чиним, да и мени не би морала да долази у посете с пакетима. Иначе, њен супруг је, по изласку из затвора, својим тамничарима опростио – чак им се, без имало сервилности, као прави хришћански витез свепраштања, на улици јављао, иако су они склањали поглед пред човеком који је невин робијао.

Нарочито раздобље њиховог живота почело је познанством са оцем Јустином Поповићем, код кога су ишли на исповест и духовно руковођење.Свети старац и ћелијске сестре долазиле су у њихов стан, и тамо су обављани многи послови везани, пре свега, за прво издање Житија светих. Чак су рађене и завршне коректуре. Отац Јустин је, како ми га је описивала, био жива ватра, пун љубави и доброте, која је свагда била помешана са строгошћу и озбиљношћу: на исповести је умео да даје и ептимије, а припрему за Свето Причешће је сматрао крајње важном. УДБА га је стално пратила, али се он на то није обазирао. У Београду је избегавао да се сретне с патријархом Германом, сматрајући га одговорним за попустљивост према комунистичком безбожју у држави и критикујући га због екуменизма. Ипак, стајао је, свим својим бићем, у Цркви Христовој... Добар пријатељ оца Јустина био је предратни његов сарадник, теолог – мирјанин , Велимир Хаџи-Арсић. Он је умео да оштро критикује свог друга - монаха за понеки његов чланак, а отац Јустин га је, баш зато што му је истину говорио у очи, сматрао својим најнасушнијим ближњим .Волео је Веља да се нашали, па је, понекад, у нечему и претеривао. Отац Јустин га пита: “Вељо, човече, где ће ти душа?“ А он, опет у шали: “У рај, па у крај, само да се не печемо!“

У кућу госпође Олге свраћали су многи побожни људи предратног Београда, с којима је разговарала, јер је њено, њој подарено, време још увек било такво да је могло да се разговара, по два – три сата. Кад год си код ње, изгледа ти да све тече мирније, спорије, блаже; а изађеш напоље опет убрзава, ковитла, увлачи те у вирове...До следећег сусрета са госпођом Олгом...

Њена побожност је била ненаметљива, али постојана и снажна. Молила се искрено, испуњавајући лично правило и редовно одлазећи на богослужења, углавном у своју парохијску, Саборну цркву, где је имала одређено место за стајање. Помагала је кад су се спремале храмовне славе и празничне трпезе, а волела је да помогне и браћи и сестрама у Христу (чак и ако су били помало чудни, каквих у Београду никад није недостајало; једна баба – богомољка, која је живела у „паралелном свету“, тражила је од ње, кад јој је госпођа Олга постављала славску трпезу, да остави празну столицу –„за Светога Духа“?!)

Када би у Цркви чула за неку саблазан или свађу, искрено се молила Богу да се све то превазиђе, јер је волела побожне људе и црквене делатнике, ма колико да је знала за немоћи људске греховне свакодневице. Кад је у Хиландару избио неки сукоб,она је умесила колач (мислим, Светом Сави) и однела га у храм, да га свештеник пререже – то је била наменила за слогу монаштва у царској лаври. Господ је услишио молитве ове побожне душе: слога је дошла...

Основно чему ме је њено присутсво учило јесте да је племенитост побожног живота истинска аристократичност, и да се она не може кривотворити: њој никад није било досадно да се моли Богу и да служи ближњима, сасвим у складу са опоменом Светог Павла, који јасно каже да не сме да нам досади да чинимо добро , јер ћемо у своје време пожњети,ако не малакшемо. Ни трага малаксалости код ње – само радост, гостољубље, нада у Христа. Била је она жена која је знала шта је страдање, и крајње озбиљна: али без бора и мрштина незадовољства, тако честих код људи који су прошли тешким путем. Иако није добила од срца порода, имала је мајчинску љубав према онима који су јој прирасли срцу: о мојој породици се распитивала као о својима, и једном је мојим кћерима послала неку милошту, успомену из своје младости, из родитељске куће, да имају, кад се задевојче. Од ње се могло учити радости и љубави: али не намештеној радости “all you need is love“ православља нових генерација, и не љубави која је више прича и идеологија, а не живот и дело, него радости која проистиче из крстоносне вере и љубави која се заснива на увиду у то је наш ближњи наше право, и једино, Ја... Зато су и њу волели сви који су је знали: осмех јој памтећи, носиће га, као лек у сећању, кроз читав живот, да га умом попију, кад постане претешко, и кад почне да гуши... Да, наравно, ни ово не заборавим: госпођа Олга је веома волела своју породицу, држећи се оног апостолског – ко не брине о укућанима и родбини, гори је од незнабошца... И ово да не заборавим: била је мисионарка по преимућству – трудила се да што више душа приведе Христу: иконицом, крстићем, књигом... Свега тога, за радосно мисионарско даривање, било је у њеном стану, Преподобним Јустином благословеном уточишту вере у центру обезбоженог Црнограда (који је, кроз њу и сличне њој, умео да бива и Београд, град Стефаном Лазаревићем посвећен Мајци Божјој)... Једном је владика Данило рекао да на Господа личи господин... А госпођа, свакако, има бар нешто од бескрајног и ангелима недостижног достојанства Велике Госпође, Мајке Божје, чији је сав живот био служење. Таква је била и ова београдска хришћанка, једна од последњих старог србског кова.

Упокојивши се тихо и смерно како је и живела, госпођа Олга је отишла својим најмилијима: Господу, Пресветој Богородици, оцима Јустину и Митрофану,као и свом Пери, с којим је делила добро и зло. Бог да јој душу прости и помене је у Царству Своме! Амин.