На сајту „Светосавље“ постављено је следеће питање: „Да ли неко зна шта значи овај нови начин читања Апостола, чтец окренут према народу? Да ли ово има некакав еклисиолошки, практични или неки други разлог?" У наставку доносимо одговор протојереја-ставрофора Љубе Милошевића, као и видео запис на коме се види како та лигургијска новотарија изгледа у пракси.

+++

"Код Руса" ни ђакон не може да чита Еванђеље окренут народу. Зато што по свом чину нема литургичко право учења у Цркви. Епископ или презвитер је за то време позади престола и горњег места окренут према народу, и све једно што он физички не чита; он кроз свог ђакона, ипођакона или чтеца, и даље литургички учи (због тога они и постоје, ради испуњавања свештенства а не ради себе, и од себе). Они тако преносе учење Цркве, и они по потреби уче. Ђакон, или било ко други у име њих читају Свето Писмо, и зато су окренути према њима - према свештеноначалију.

Вероватно у овом "новотарском богословљу", у тој комплексној "бриги за народ", дакле ван успостављеног договора Цркве како и шта се у њој ради, јесте покушај приближавања народу са поклањањем неке симболичне улоге у Литургији о којој Афанасијев говори. Проблем читања заамвоне молитве - исто. Међутим, у то време "ван" Литургије се ништа не ради да тај исти народ добије неку своју улогу у усаглашавањима питања вере у појму благочешћа црквеног живота. Тај саборни однос јерархије и народа не постоји још од "црквенонародних сабора", с тим што се треба оградити и од њих, јер ни они нису носили сусрет народне мисли, као што то данас видимо у примеру "Предсаборног присутства" (дореволуцијски механизам Руске цркве у којем се сусреће народ и извршна јерархија у питањима учења и устројства Цркве). У овоме је очити парадокс: док желимо да дамо неку улогу народу, ми њему не дајемо могућност да се изјасни о себи, кроз тај систем остварења Цркве у нама, како је она установила службе нашег послушања за то.

Овде постоји очита антиномија мисли: ради народа ми се свађамо са народом (или барем са једним делом којег смо отписали као шкарт и не желимо да их спасавамо, само зато што "непослушно" подижу одређена питања).

Тамо је тако да што је више "другачије" то је боље. Како је ово инерцијски кренуло - скоро ће свако да буде писац своје Анафоре, тако да ћемо морати да идемо у школе пре него што решимо да служимо у некој локалној цркви, да се својим "незнањем" публично не брукамо. Неко чудно време је завладало, да за таквим новим "праксама" касни и најлибералнија шмемановска ОЦА. "Шареноликост"... Чега? Комлексног и непослушног људског срца и ума у христоподражатељној борби са овом нашом грехом преображеном природом. Слобода човека постоји уз послушање, а тако она никада не би имала свој суштински смисао нити би је Бог дао човеку! Поред тога што ми у Литургији славимо Бога, ми такође себе реално остварујемо у Њему, путем нашег растрашћивања. "Шаренило" може да буде покренуто и стастима - жеља за различитошћу од других (психолошки и психијатријски феномен), издвајање, штрчање, бити другачији, самодоказивање, егоцентризам... Ни то не сабира Цркву у којој је "једномислије" као једини услов за Приношење.

Тако оци Првог Васељенског сабора нису мислили, него су се бацили на посао да реше и ускладе све те разлике симболизма и традиција, које су носиле суштински однос према Литургији и Цркви. Традиције су одувек постојале на том локалном нивоу, али ту границу толеранције не може да постави нека локална инстанца. Ако је тако онда су се џаба ови Оци трудили, и они су грешили у настојањима ка тој тзв. "униформисаности" тог једног од нижих појмова литургичког "јединомислија".

Овакво читање Апостола је погрешно у односу на учећу традицију Цркве, јер је она овим путем говорила да не може свако да буде учитељ у Цркви. То је тако тачно. А данас се та сенка "протестантизма" у појму улоге народа провлачи кроз погрешно примењен појам "царског свештенства".

Није се ништа тако страшно десило што је овај будући ђакон овако читао, али страшно је то што нико не одређује границу до које може да се креће лично, и локално схватање и преживљавање Цркве у односу на своје послушање њој, па и у тим свештеним радњама. Нека граница негде мора да постоји а систем њеног повлачења (зацртавања) одавно ћути. Зашто? Зато што се управо тако далеко "удаљило" од народа а не "зближило (тенденције оваквих Литургија), па ни овим путевима литургичких доскочица а све "ради њега". Данас је народу ускраћена његова служба; барем да постоји она која је постојала у тзв латинској теологији, јер је тада имао боље механизме да проследи свој глас и тако покрене званично мишљење Цркве.

Да, свако ради ко шта хоће, нажалост. И то води у хаос - а ми знамо ко производи хаос.