|
 Драматично повећање малигнитета два до десет пута од 1999. до 2001. везује се за радиоактивно зрачење после НАТО бомбардовања
Пројектили НАТО-аи данас на Косову и Метохији сеју смрт међу Албанцима, Србима, али и међу војницима Кфора и радницима Унмика. Није без разлога америчким војницима, по повратку са Косова и Метохије, забрањено добровољно давање крви. Разумљиво је и што поједини војни стручњаци Кфора говоре да је боравак њихових војника на Космету највећи виво експеримент у режији Американаца. Није нелогично да у главама америчких стратега то представља испитивање понашања и појава обољења у неком будућем нуклеарном рату. Наведено је исписао професор др Вујадин Оташевић, медицински патолог, професор Медицинског факултета у Нишу и директор Института за судску медицину у овом граду, у недавно публикованој књизи „Косовскометохијски облаци смрти“, коју је објавио тамошњи Медицински факултет. За потребе овог текста ограничили смо се на одељак „Тровање и радијација од бомбардовања“ у коме др Оташевић износи документоване чињенице. Еколошка катастрофа са дуготрајним несагледивим последицама по здравље и живот људи, изазвана НАТО бомбардовањем, имала је своју најмрачнију димензију у употреби муниције са осиромашеним уранијумом (ОУ), „при чему је дошло до ослобађања великих количина различитих опасних супстанци са канцерогеним, мутагеним, токсичним и другим опасним последицама по људе, биљни и животињски свет“, констатује професор Оташевић и упозорава да је већина тих супстанци контаминирала и „шире подручје Балкана“. Авиони А-10 гађали су циљеве муницијом калибра 30 мм у чијој је унутрашњости метално зрно од радиоактивног урана – 238, односно ОУ. „При веома јаком развоју температуре настаје аеросол са ситним радиоактивним честицама урана које из прашине у плућа доспевају при дисању или се уносе храном која је дошла у додир са радиоактивном прашином. Док је у организму, уран зрачи у малим дозама. Честица урана у плућима има ефекат зрачења током сваког сата до краја живота као свакодневни рендгенски преглед икс-зрацима“, наводи професор Оташевић. Радиоактивне честице остају у телу „нерастворене десет и више година“, а такво „споро озрачивање тела води болестима и прераној смрти“. У извештају НАТО-а за УН из септембра 2000. наведен је податак о 30.000 пројектила са ОУ којим су гађани циљеви у СРЈ, што је око 10 тона урана. По окончању НАТО агресије, тим стручњака из Програма за заштиту агенције УН за људска насеља, упозорио је „на побачаје, дефекте по рођењу, неизлечиве болести нервног система и јетре“. Према холандској новинској агенцији А и П, која се домогла тог извештаја, овај документ „показује слику трагедије већу од нуклеарне хаварије у Чернобиљу 1986. године“. Екипа међународних експерата је у свом прелиминарном извештају од 14. августа 1999. закључила да ће се „Југославија суочити са еколошком катастрофом уколико се не предузму ургентне мере у спречавању могућег еколошког колапса“. Професор Оташевић наводи резултате истраживања у болници у Косовској Митровици, према којима је међу Србима оболевање од карцинома повећано 200 одсто. Директор Института за радиологију из Приштине, Џевад Бицај, својевремено је рекао да је 2004. и 2005. у Приштини евидентирано 3.500 малигних обољења код Албанаца из свих делова Космета. Због сумње да су оболели од леукемије и карцинома, Кфор је са Космета вратио више од 3.000 војника, а до половине 2006. од малигних обољења је умрло 40 италијанских и 20 француских војника. У односу на почетак века, број малигних обољења је у Србији, према речима професора Оташевића, „повећан четири и по пута“. Само 2005. умрло је 18.000 људи, а забележено је 31.500 нових малигних обољења. У Нишком округу од 1997. до 1999. од малигних обољења оболелесу663 особе, а од 1999. до 2008. чак 18.247 људи. „Драматично повећање малигнитета у послератне две године – два до десет пута – везује се за радиоактивно зрачење након НАТО бомбардовања“, закључује професор Оташевић и упозорава: „У свету и код нас нема довољно научноистраживачких резултата на основу којих би се могле процењивати све последице употребе муниције са ОУ. Наука о овом проблему дуго је ћутала, а и данас се не изјашњава докраја. То је вероватно резултат утицаја политике и војне силе на науку како се не би сазнало о нехуманим поступцима и алармантним последицама по здравље човека и његове животне околине“, закључује професор др Вујадин Оташевић. Слободан Кљакић објављено: 24.03.2012 http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rasuto-deset-tona-uranijumske-municije.sr.html |
