ПРАВОСЛАВНИ ПАТРИЈАРХ И УЈЕДИЊЕЊЕ СВЕТА

Јер пастири посташе безумни и Господа не тражише;

зато не бише срећни, и све се стадо њихово распрша.

 (Јер.10,21)

Пастири многи поквариће мој виноград,

потлачиће део мој, мили део мој обратиће у голу пустош.

 (Јер.12,10)

Његова Светост патријарх српски Иринеј од свог доласка на престо Светог Саве не престаје да нас, бар повремено, непријатно изненађује својим изјавама, које му, очито, пишу други, и поступцима, којима, очито, руководе други (што патријарха, наравно, не амнестира од одговорности, а ни „невидљиву руку“ не чини истински невидљивом).

У доба у коме је јасније него икад да свет стреми уједињењу под влашћу Антихриста (чему ће, по Светој Речи Божијој*, претходити ужасан светски рат, који се, што је очигледно, увелико припрема), патријарх српски прича о томе како свет треба да се уједини, а тобож, да чува права и достојанство личности (у доба кад се светско банкарско – сатанистичка врхушка спрема да људе електронским чиповима жигоше као стоку, што је, како је све кренуло, веома блиска персперктива). Ово је, по ко зна који пут, један неправославни, недуховни испад, ништа мање штетан од приче о позивању папе римског у Ниш 2013 (под изговором да ми папи, једном од најобразованијих светских теолога, треба нешто да објаснимо, што он, наводно, не зна), или од изјаве у септембру месецу 2010. у Бечу да Православне Цркве нема без дијалога, и да наш загрљај са Римом само што није (за ту изјаву смо утврдили да ју је патријарху писао стари експонент немачких римокатоличких фондова, Радован Биговић).

Док српска земља пропада и нестаје, док се све хришћанске вредности руше и лудило и хаос куцају на врата Србије и света, наш патријарх се упреже у Њу ејџерски јарам и говори о уједињењу планете („Свет треба да се уједини“, каже), што су биле бајке и у доба кад су их причали прави интернационалци, комунисти. Да је патријархова изјава идентична  прокламованим циљевима Њу Ејџа, можемо видети из једног сведочанства „из прве руке“. Наиме, Рендал Бејр, бивши Њу Ејџ вођа, који се обратио у хришћанство (после изласка из Њу Еџ покрета погинуо „несрећним случајем“ (саобраћајна несрећа) – прим. „Борба за веру“), у својој књизи „Унутар Њу Ејџ кошмара“ (Inside The New Age Nightmare), пише:

>>Постоје јасно зацртани циљеви, и они су комплетна револуционарна промена свих темеља друштва, не само америчког, већ целог света - глобално. План је да се потпуно реструктуише цела планетарна цивилизација тако да постоји само 'Једна светска влада' и једно 'планетарно држављанство', да границе и разлике међу народима буду потпуно небитне. Ова идеја (завера) нуди овом очајном свету решења за велике глобалне проблеме. Нуди мир, благостање и велике могућности.<<

Дакле, циљ Њу Ејџа је брисање граница међу народима (патријархов „уједињен свет“) и „мир и благостање“ (патријархова „једна епоха мира и мирног развоја сваког народа“). Циљеви су исти, за не? Међутим, уколико се зна да је један од главних циљева Њу Ејџа дискредитовање хришћанства до те мере да оно постане одбачено и омражено од људи, и да хришћани буду окаректерисани као „слепи и ускоумни“, „заостали у схватањима“ - непожељни припадници најнижег слоја у друштву, што је, свакако, само позорница за долазак Антихриста, поставља се питање: откуда у томе поглавар наше Помесне Православне Цркве?

Наравно, то је само доказ да је Српска Црква у највећој кризи од свог оснивања до данас, јер њени пастири (част малобројним изузецима), не виде даље од носа, и то носа који трпају у туђа посла, не марећи за стадо, ојађено, уплашено, распуђено. Морамо да се молимо Богу и Светом Сави да нас упуте правим путем, да душу не изгубимо. Јесте, тешко је, али ништа нам неће помоћи кукњава и нарицање што је ситуација оваква или онаква. А Бог ће нам помоћи и узеће нас под своје свемоћно окриље само ако покајнички завапимо и обратимо се Њему, Јединоме, за помоћ. Јер Он је рекао:  „И тражићете ме, и наћи ћете ме, кад ме потражите свим срцем својим“ (Јер. 29,13).

А о „у једињењу света“ и „епохи мира и мирног развоја сваког народа“, за које се, у Њу ејџерском духу, залаже патријарх Иринеј, највећи Србин после Светог Саве – Свети Владика Николај, говорио је овако:  

 >>Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског, што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију, и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мир је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи од рата, јер је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: "И земља почину од рата" (Навин 14: 15). Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.  Содом није уништен у рату, него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства, друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија, стојичког философа, до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћанским царствима Карла Великог и Луја XIV. И тако је морало бити свуда, где год су људи тражили Рај на земљи, а не на Небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи, људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради Своје Жетве. Неће тако бити када се организује Један Свет, са једним Представништвом, једним језиком, есперантом, једном војском или полицијом; једним календаром, са уједначеним васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем. Рат ће бити осуђен као лудост и варварство и онемогућен. Настаће вечни мир, сигурност и благостање. Тако нам говоре нови пророци Земље Недођије. Тако говоре гости и дошљаци, слуге и најамници, без разбирања шта Домаћин мисли, а ту идеју добронамерно, али по незнању подржавају и неки хришћански пастори (на жалост, данас и српски патријарх– прим. „Борба за веру“). Они мисле, свет је постао мален; боље је да Господ има једну велику њиву - сав свет - него многе малене њиве и њивице. Као да ће они, који су се показали неверни у малом, показати се верни у великом (Лука 16: 10)? Може Господ попустити да се ова жеља људска оствари. У том случају, Он ипак неће бити без Своје Жетве. Само ће Његове жетве бити у бури и вихору. Јер ће у тој универзалној држави завладати квареж, каква се не памти у историји, квареж ментална и морална, коју је Апостол Павле описао из даљине времена, јасно видео и описао. Апостол, истина, говори о последњем времену, али гле, и ови нови архитекти Једнога Света сматрају овај свој идеал, као последњу фазу људске историје. Грађани те евентуалне Светске универзалне државе, биће гори од грађана римске империје; много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојнији и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће уредити, ти исти страсни људи, сав Свет? Настаће нереди, побуне и револти на све стране кугле земаљске. Парламенти ће бити немоћни да то спрече својим бескрајним препиркама, узајамним оптужбама и тобожњим законима. Зато ће с времена на време преносити своју власт, вољно или приморано, на диктаторе, који ће огњем и мачем повраћати ред у свету... Најзад ће, у сумраку историје, доћи диктатор света, "син погибељи - којега ће Господ Исус убити дахом уста Својих" (1. Сол 2: 8)./.../

Њихов идеал је Један Свет, који желе остварити уједначаваљем људи, народа и вера; зато им највише смета Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Јер како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи. Црква ће се Христова ставити ван закона, а за јавно спомињање Христовог Имена, биће прописане оштре казне. Али ће се спасавати само они, који буду призивали Име Господње. И Син Човечији када дође изненада и убије "сина погибељи", последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену, него као ружену и гоњену. Наћи ће је, али не у раскошним Литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја. И биће време када ће први пут важити гневна реч Господња: "Ко чини неправду, нека још чини неправду и ко је поган, нека се још погани." (Откр. 22: 11). Јер ће и позив на покајање безбожника престати. Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безбројни народи и језици и колена, ликоваће у Њој, као у тихом пристаништу. Књига Живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге, биће светлошћу уписана имена оних последњих хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос, када се јави у сили и слави Својој, са свима Светим Анђелима. И сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се спалити огњем, као чаура која је дала оно што је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан. А Небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словесна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости. И запеваће и вечито певаће, Велико Славословије Светој Тројици, Богу Јединоме. И Господу Исусу Христу, Спаситељу, главном Јунаку, свеопште и величанствене драме створенога света од почетка до краја. Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.<< (Свети Владика Николај, Жетве Господње).

_________

*Сам прилаз Антихриста ка светској власти Реч Божја овако описује: на телу опустошеног и ратом разореног света „устаће десет царева" (Данило 7, 24). Седам од њих биће „једне мисли" са Антихристом: они ће му „и предати силу и власт своју". А друга три цара браниће своју независност, али ће их Антихрист покорити војном силом (7,8,20,24). „Кад народи, писао је Лактанције, умноживши преко мере војску и напусте земљорадњу - што сачињава почетак растројства и пораза - све разоре, ослабе, поједу, тада ће са крајних предела северне области изненада устати против њих најсилнији непријатељ. Он ће тројицу од њих... истребити, а остали ће са њим закључити савез и он ће постати заповедник над свима њима. А то ће бити Антихрист" (Божанске поруке, књига VII, глава 16). После победе Антихристове над три државе и уклањања у њиховом лицу једне препреке на свом путу ка светској владавини. Откривање слике Антихриста у виду црвене звери (аждаје), која има десет рогова (то јест потчинила је себи десет држава) и седам глава (тј. оставила је седам управљача, који су јој се добровољно потчинили, у својству својих опуномоћених представника у њиховим областима). „То је велика црвена аждаја са седам глава и десет рогова, и на глави њеној десет круна" (Откривење 13,1 - види тумачење светих Отаца: Иринеја Лионског и Кирила Јерусалимског).