Где год изађеш или уђеш, налазиш се под видео – надзором. Неограниченим, свеприсутним, свеобухватним. На градском си тргу – снимају те; на раскрсници – снимају те; на радном месту – снимају те... Уђеш у продавницу – снимају те, и још пише „Објекат је под видео надзором“ (ти си, читаоче, тај објекат; постао си предмет изложен леденим погледима камера.)
У библиотекама, домовим културе, на сваком месту и сваком кораку стављају ти до знања да си у затвору, и да те будно око Великог Брата нигде не оставља. Никакве законске регулативе, никаквог надзора над надзорницима... Сви су људи сумњиви, а највише су сумњиви они који нису сумњиви. Борба против криминала? Мало сутра – убиства и пљачке се дешавају као и увек. Борба против тероризма? Мало морген – терористи су углавом плаћеници Империје, који „одрађују“ прљаве послове за исту, кад треба и где треба. Талибане су финансирали Американци да би из Авганистана истерали Совјете. После 11. септембра 2001, који Тјери Мејсан зове „велика превара“, освојили су Авганистан и Ирак, а у САД увели законе о наводној безбедности који су државу претворили у концлогор. Камере немају везе с тероризмом. Оне су ту због вас, драги читаоци. Да вам ставе до знања да сте стално предмет посматрања и да „око у троуглу“, оно с доларске новчанице, зна куда се крећете (рецимо, сваки ваш улазак на ауто-пут и излазака с њега се снимају; то ли је та „слобода кретања“?) Тоталитаризам је у питању, господо: јер, како каже руски мислилац Иван Иљин, он се не састоји у ОБЛИКУ, него у ОБИМУ власти. Од вртића, преко школе, до градског гробља – свуда су камере које краду ваше слике, без вашег одобрења, и негде их, некоме, због нечега, шаљу и преносе... Донедавно си од свеобухватног надзора могао да, са улице, побегнеш на једно место – у храм Божји. Однедавно – не можеш. Јер, и у храму Божјем су, скоро свуда, камере. Наравно, због безбедности, и да лопови не би крали... Наравно... Али, није ту ништа наравно! Камера у храму – шта је она? Тамо, где улазим на Свету Литургију да се са браћом молим Богу, тамо где се кајем и исповедам, тамо где иконе целивам, где удишем мирис тамјана , где примам Свето Причешће, тамо, где каткад уђем да будем сам пред Богом, да клечим и плачем због грехова својих, и да ме нико, сем Бога, не види – тамо су камере које ме снимају, које ми одузимају приватност, које моје слике шаљу некој тамо безбедоносној служби, државној или приватној, свеједно – и цео Интернет МОЖЕ да зна да сам ја отишао Богу мојему, и зашто сам отишао. Да су комунисти за време Тита имали камере, о, колико би им то значило! Овако су морали да шаљу шпијуне и да их плаћају – али, да су све објекте држали под видео – надзором, ништа од тога им не би требало... Камере свуда: на улици, у продавници, на радном месту и, најзад, у храму – да ти кажу да си нико и ништа, да си шраф у механизму, да у сваком трену можеш постати окривљени, јер си, за сада, осумњичени... И цркве и манастири уводе видео – надзор... Видео сам то и у Русији, видео и код нас. Нема више потребе за покровом Свевидећег Ока пуног љубави и бриге за родом људским, оног Ока које је плакало за Лазаром Четвордневним и Јерусалимом. Нас сад брани око камере, које не плаче, ледено као сваки објективни објектив, око камере које наше слике испоручује неком и негде... Знам да тај Неко не воли нас, православне, да се боји наше молитве, и да жели да нас нема... Да би могао да доведе антихриста и смести га у Трећи Храм Соломонов, уздајући се у победу која ће, авај по њега и оца му лажи, трајати свега три и по године... Гинтер Андерс је, у „Застарелости човека“, говорио о том рашчовечујућем насртају на нас, којима се, непитани, приближавају „лопови слика“ и узимају их да би их негде предали. Покрадени смо, а да то и не знамо. Али, крађа нас може коштати. Једног, веома блиског дана, кад нас буду бацали у тамнице јер нећемо да се поклонимо Звери чије су очи милиони и милиони камера. Једно само није јасно: зашто несрећни и смућени православни хришћани воле толико да се сликају; и не само себе, него и Светињу над светињама, православни олтар, у коме Бог Дух Свети силази на Свете Дарове и претвара их у Тело и Крв Господњу. Већ двадесет година ћутимо и трпимо кад камера улази у Свети Путир, кад се камермани (од којих неки сигирно ни крштени нису) мувају по олтару, да би тамо снимили ове и оне сцене. Свештеник Тимотеј Сељски, у свом тексту „Духовно целомудрије и општење с инославнима“, истиче да је духовна чедност основна особина православног хришћанина, која свему зна меру и границу. Кад се та мера и граница преступе, ето несреће – и та несрећа се испољава, поред екуменизма и општења с јеретицима, и као снимање Часне Трпезе на којој се обавља Светиња над светињама. То је, по Сељском, духовни стриптиз. Оно од чега анђели поглед скривају сад је свима видљиво и доступно. Свако зазјавало у свом дому пуши и псује пред оним пред чиме (Киме) небеске војске лица заклањају. И ово настојање савремених модерниста и обновљенаца, експериментатора Светом Литургијом, није ништа друго до нецелеомудреност: трудећи се да све преведу на саврени, сиромашни језик, да уклоне иконостасе и завесе са олтара, да наглас читају епиклетичке молитве, они нам, као и браћа им паписти и протестанти, веле: “Ничег нема овамо у олтару. ТО СМО САМО МИ, ВАШИ ПРЕДСТОЈАТЕЉИ, И ТО СТЕ САМО ВИ, СВАКОЛИТУРГИЈСКИ ПРИЧЕШЋИВАЧИ. МИ СМО ЈЕДНО – ЗАЈЕДНИЦА, ЉУБАВ, СЛОБОДА... ГЛЕДАЈТЕ НАС – МИ СМО ЦРКВА, И СВЕ ТО ШТО ЈЕ ВЕКОВИМА БИЛО СКРИВЕНО, МИ ОТКРИВАМО И СВИМА НА УВИД СТАВЉАМО“... Одатле толико сликања и снимања камером, и ликова монаха и монахиња који играју фудбал, карневалски се понашају, показују се као да су Свети Серафим Саровски на врхунцу подвижничког живота, после хиљаду дана молитве на стени (иако се возе скупим џиповима,посте на ананас - пиреу и снимају, снимају, себе и све око себе, да се ништа не пропусти и ништа не остане незапамћено у леденом оку објектива.) Објектива мртвачки објективног, који се на крају претворио у видео-надзор сваког храма и сваког олтара... Дакле, између нас и Бога у црквама сада су камере. Сви смо постали објекти под видео-надзором... У времену које предстоји, свака тајна биће сатрвена, и све ће, како је говорио Бодријар, постати опсцено – а изворно значење речи „опсцен“ јесте злослутан. Зато су (често и данас) велики подвижници светогорци склањали себе од фотографисања... Они су знали оно што је, у свом огледу „Уметничко дело у доба техничке репродукције“, знао Валтер Бенијамин – техничко репродуковање и умножавање уништава ауру непоновљивости уметничког дела: опседнутост фотографисањем и снимањем међу данашњим православнима није ништа друго до егзибиционизам, непотребан сваком ко жели да живи животом вере... Узалудне су ове моје мисли и записи, осим за понеку сродну душу... Па ипак, нека остане траг... Тим трагом се, у зло доба, препознајемо... |