 Нису само, као што је тврдио Шмит, „сви прегнантни појмови модерне теорије државе секуларизовани теолошки појмови“[1]. То су и огромна већина до митских размера подигнутих дела популарне масовне културе што у себи садрже модерне парафразе предмодерних верских садржаја. У случају филмских наставака серијала „Терминатор“, секуларизовано рециклирање западно-хришћанске вере o натприродном рођењу Спаситеља и приближавању „краја света“ те бројне библијске референце само су биле смештене у техно амбијент савремености, односно у његове актуелне страхове. У „Ратовима звезда“ ствари су суштински стајале исто - мада прикривене историцистичким паралелама са Римским царством у ранохришћанском периоду што су биле обучене у научно-фантастично рухо.
Науочљивији и свакако најзанимљивији пример „секуларизоване филмске теологије“ представља трилогија „Матрикс“. У питању је једно од најзначајнијих СФ остварења са којим је закључен 20. и отворен 21. век. О бројним филмским, литерарним, филозофским и религиозним референцама којима се „Матрикс“ послужио надугачко је писано: пре свега, о утицају СФ и сајбер-панк романа и њихових виђења дигитализованих дистопија, попут оних у опусу Филипа К. Дика, у Фредерик Половој „Рекламократији“ или Вилијам Гибсоновом „Неуромансеру“ те стрип серији „Невидљиви“(The Invisibles), али и оним из посмодернистичке филозофије, пре свега Бодријарове књиге „Симулација и симулакрум“ (која је била обавезно штиво, услов за читање сваком глумцу који је конкурисао за улогу у „Матриксу“) те утицају његових идеја на стварање филмске алегорије о искуствима и искушењима медијског и комерцијализованог hi tech друштва. Поред Бодријара, као постмодернистичке инспирације „Матрикса“ пословично се наводе и есеји Брача Етингера и историјски радови Гризелде Полок. У визуелном смислу су браћи Вачовски, редитељима „Матрикса“, узори пре свега били Кјубрикова „Одисеја“ и Мамуру Ошијева манга - „Дух у шкољки“. Ређе се, међутим, писало о узорима и претечама везаним за централни мотив филма (коме је филм пре свега дуговао интригантност и високу позорност) - онај према коме је материјална, видљива стварност, она „о којој сви имамо искуства и коју видимо око себе, заправо вритуелна, генерисана и координисана од стране гигантског мега-компјутера на који смо сви прикључени“[2], то јест, да је свет у коме учествујемо својим чулима тек илузија и маска иза које се налази сурова, другачија реалност. Од чувене Платонове „алегорије о пећини“, преко Кантовог разматрања о разликама између феномена и ствари по себи (Ding an sich) до Гурђијевске езотерије што садржи тезе о „успаваном човеку“ - идеје о стварности као илузији које, чвсто укорењене, проналазимо у хиндуистичким веровањима, периодично су запљускивале људску скепсу. Њих проналазимо и током рађања модерне, научне мисли у Декартовим „Медитацијама“[3] у виду изнетих сумњи о могућности да је свет у коме живимо тек сан; додуше, не са намером да се ова сумња покаже истинитом, већ да се, кроз њено успостављање наспрам сваког претходно стеченог „апсолутно сигурног“ знања , она методолошки етаблира за основу модерне науке. Сличну скепсу према реалности уочавамо и у савременом либерализму, у Нозиковој књизи „Анархија, држава и утопија“ (1974). Нозик, наиме, оживљава теорије о „мозгу у посуди“ коме супер-машина шаље вештачке стимулансе што стварају пун доживљај реалности и њених разноворсних искустава, док мозак, заправо, плута у раствору, прикључен на електроде[4].  „Добродошао у пустињу реалног“
На свим овим претпоставкама и искуствима поменутих претходника настао је најутицајнији СФ филм са краја прошлог века, онај чији је садржај постао опште место популарне културе: неуморни, знатижељни хакер Томас Андерсон, познатији под псеудонимом „Нео“, у потрази за значењем „Матрикса“ доживљава кафкијански прогон од стране припадника тајне службе, а све због његовог покушаја ступања у везу са групом озлоглашених хакера - „терориста“. Коначни сусрет са њима, односно њиховим вођом Морфејем, изискује опредељење и, последично, спознају о свету будућности где људи живе у свету симилуране стварности кога су створиле високософистициране машине да би их пацификовале и потчиниле. Људи будућности представљају у капсулама заробљене заморчиће што плутају у физиолошком раствору са можданим корама прикаченим за непостојећу реалност док им машине из коштане сржи извлаче преосталу животну енергију као сировину неопходну за њихов сопствени погон. „Матрикс је свуда око нас, чак и сада, баш у овај соби. Можеш га видети када бациш поглед кроз прозор, када упалиш телевизор. Можеш да га осетиш када идеш на посао, када одеш у цркву, када плаћаш своје порезе. То је свет који је навучен преко твојих очију, како би те учинио слепим према истини... да си роб, Нео. Као и сви други, ти си рођен у ланцима, рођен у затвору кога не можеш омиристати, окусити или додирнути. У затвору сопственог ума.“ – подучава га Морфеј. Видевши „стварну реалност“ - замрачене пределе изгорелих рушевина, последице глобалног сукоба - Морфеј, вођа покрета отпора кога сачињавају ретки људи који су измакли судбини заморчића у капсулама, поздравља „пробуђеног“ Неа бодријаровским речима: „Добродошао у пустињу реалног.“ Тако се и Нео придружује људима у побуни против власти Матрикса, испрва несвестан свог позива: изабраности да буде онај који ће спасити преостали људски род робовању машинама... У овоја тачки „Матрикс“ престаје да буде само СФ алегорија на постмодерни страх о интерактивном, виртуелном окружењу који представља систематску глобалну обману, и прелази на подручје секуларизоване теологије. Бројне хришћанске и псеудохришћанске референце су више него очигледне: Нео, као филмска парафраза Спаситеља од негативне техно-утопије на много нивоа и начина реферише на Христоса. Нео је не само „нови“, „нови човек“, односно „нови Адам“, већ и анаграм од „Једини“ или „Први“ (Neo-One). Његово лично име „пре обраћења“, односно откривања свог „позива“ - „Томас Андерсон“ такође је обојено новозаветном симболиком: Нео је, будући сумњичав према могућој „нереалности“ света (за који се испоставља да је Матрикс, виртуелна симулација) налик је „неверном Томи“, најскептичнијем међу свим апостолима. Презиме Андерсон (од грчке речи „андрос“ што значи „човек“ и германског наставка „son, zohn“ – син) етимолошки указује на „Сина човечијег“, како је, према Јеванђељима, Христос називао себе самог. Неова улога у развијању приче у „Матриксу“ на још много других начина реферише на Христоса. Након добијања „пилуле истине“ од Морфеја, Нео се ослобађа из Матриксовог заточеништва, тј. из капсуле са физиолошким раствором, и то управо чином израњања из воде. Њиме се парафразира крштење, као ново, друго рођење - оно којим се отварају очи за истинити увид о свету. Неа потом, налик Христовом кушању у пустињи (додуше, после а не пре псеудо-кршења) салећу сабласне приказе – агенти „Матрикса“ (агент Смит) и покушавају да га наведу да изда Морфеја. Морфејева посада бораца против „Матрикса“ налази се на броду „Набукодоносор“ што носи име моћног нововавилонско цара о коме говори старозаветна „Књига пророка Данила“. Овај владар је трагао за одгонетањем сопственог сна што је тек од стране хебрејског пророка добио богонадахнуто тумачење о историјској смени светских царстава. Људи, ослобођени од илузије Матрикса, којима припадају Морфеј и његова посада, формирају свој нови, једини преостали град људи након нуклеарне катастрофе –„Сион“ који недосмислено указује на јудеохришћанску апокалиптику итд. Попут Христоса који је дао живот као откуп за многе, Нео се у финишу филма жртвује како би спасао Морфеја. Томе претходи издаја једног од чланова групе пубуњеника против техно-тираније, својеврсног„СФ Јуде“ под симптоматичним именом Сајфер (надимак, скраћеница од Луцифер). Овај продаје преостале саборце зарад обећаног ужитка у самозабораву виртуелне утопије и стога, неминовно, доживљава самоуништење. Кључна је, ипак, референца на Христово васкрсење трећег дана након смрти, када Неа, у соби 303, пољупцем и речима „Сада, устани“ из мртвих у живе враћа женски хакер Тринити што се током филма заљубљује у њега (на енг. „Тројство“, „објективизирани“ западњачки појам којим је у теологији одмењена „Св. Тројица“). Хакерка Тринити представља својеврсну псеудохришћанску, неогностичку парафразу на софиолошку тајну одуховљене женскости. Разлике које пуно значе Уочене референце и податак да је први део „Матрикса“ своју премијеру имао управо за Васкрс 1999. године не би требало да нас држе у убеђењу како је ово СФ остварење у својим упоришним тачкама компатибилно са основним хришћанским порукама и темама. Иако у сва три филма има бројних хришћанских, односно псеудохришћанских мотива - неких очигледних, а неких поприлично дискретних и „маскираних“, битније нам је да уочимо у ком се ширем контексту они јављају, односно - у комбинацији са чим. Јер, управо ту се налазе „разлике које пуно значе“. Секуларна филмска теологија „Матрикса“ ван сваке сумње представља прави „new age” галиматијас. У питању је синкретистичка мешавина препуна постмодерног поигравања са парчићима древних наслеђа, те алтернативног, модерног спиритизма где су хришћански мотиви „удробљени у причу“ заједно са појединим мотивима тибетанског и зен будизма, али и са класичном и модерном западном епистемологијом, јунговским теоријама о архетиповима, квантном механиком, борилачким вештинама итд[5]. Чак ни парафраза Неовог филмског „васкресења“ није „хришћанска“: не само зато што је подупире не Божија, већ женска, овоземаљска љубав - него зато што и Неова смрт није стварна, већ виртуелна - узрокована у симулираном свету, односно, у имагинарном сукобу у њему. Све то неодољиво подећа на бројне, кроз историју Цркве присутне, јеретичке теорије „не о стварној већ привидној Исусовој смрти на крсту“ и његовом потоњем појављивању апостолима. Тиме се некад покушавао изобличити стварни смисао Христове жртве те његове победе којом се цело човечанство потенцијално откупљује од силе смрти. Слична ствар се дешава и у филмској парафрази браће Вачовски. Суштински проблем света, према творцима „Матрикса“, више је налик источњачком, будистичком, него хришћанском: централни проблем односа света и човека није питање грешности, одвојеност и човека и света од Бога и његових творачких енергија, оне одвојености што их све више осамљује, удаљава и води у пропадање - већ незнање или илузија, односно „празнина“ или илузорност нашег искуства емпиријске реалности (сцена филму када „Оракл“ говори Неу како „не постоји кашика“[6]) што су дубоко усађене у источњачка спиритуалистичка наслеђа. Овакве концепције од њих преузима „Матрикс“ и усмерава их ка компјутерски генерисаном свету као симулацији, систематској обмани. Отуда се и тема о спасењу човека у филмовима о „Матриксу“ помера из сфере у хришћанском контексту поиманих духовних утицаја на саму људску одлуку (којом се, опредељујући се на основу замисли и осећања - стварних или илузорних, стваралачких или деструктивних према себи и/или свету што је, ван сваке сумње, „стваран“- човек приближава или удаљава од свог боголиког назначења) на причу о спасењу од чулних илузија. За филм „Матрикс“, као и за источњачка учења под чијим је он упливом, довољно је да човек открије да је свет кога је узимао „здраво за готово“ као истинит - представља илузију, обману, па да постигне неку врсту унутрашњег просветљења, „спасења.“ Изједначавајући на такав начин раван чулног, видљивог света са визуелним симулацијама - филм не шаље гледаоцима поруку о погрешној врсти (мисаоне, те емотивне) везаности људске воље према стварности на коју се надограђују умишљања и фантазије из себичне, саможиве перстпективе. Напротив, „Матрикс“ пропагира виђење да је „ослобођење“ некакав вид трансцедирања свега опазивог које, у својој суштини, и не постоји, „већ се само налази у људском уму“. Успех трансцедирања чулних илузија, према „Матриксу“ а под оријенталним утицајима, нагло води повећању способности људи да превладавају физичке законе, да заустављају летеће метке (којих, такође, заправо и нема) итд. Из описане фундаменалног разлике у поимању човека и света произлазе и друге разлике: у „Матриксу“ и време и простор су релативни, споредни: могу бити превладани, успорени, чак и заустављени, могу се понављати и увек изнова доживљавати (déjà vu). Будућност се такође може психолошки самостално антиципирати. За хришћане, напротив, видљиви свет дат у простору и времену је стваран, а не илузоран, мада не једини и не довршен, већ у унутрашњој динамици. У њему се време развија, а не понавља; у њему „дар пророштва“ долази од Бога а не по сопственом хтењу, некавим буђењем психичких потенцијала и на основу поука „пророчица“(Оracles).  Уместо хришћанског спасења (која се стиче, а не поседује) кроз прегнуће појединачне вере ка даровима љубавне силе, Благодати Божије, „Матрикс“ пропагира пара-будистички концепт индивидуалног „самопросветљења“ кроз одбацивање „умних самообмана“ целокупне чулности, света феномена. Оријентални приступ коме је близак сценарио „Матрикса“, дакле, превиђа (или на суштински другачији начин конципира) пад која је довео до одвојености, до супстанцијалног, духовног осиромашења појединачног постојања што не може да се „самоослободи“ својим способностима и моћима - јер сам не поседује потребне суштинске способности за то. Док хришћанско виђење подразумева конкретну, личну борбу против силе греха, односно - духовних узрока себичности који се кроз мисли „инфилтрирају“ у вољни део људске психе а која се побеђују не човечанском, већ силом Божије Благодати, „Матрикс“, као и источњачке концепције - види спасење као трансценденцију индивидуалног без праве метаноје (преумљења), без покајања и без победе над силом греха. Цео проблем „ропства греху“ „Матрикс“ пребацује на „ропство машинама“ што стварају илузије које заваравају човека. Човек, пак, нема никаквог удела кривице у томе, сем што је, некада давно, креирао високо софистициране машине што су се у једном тренутку „отеле контроли“. Људи су, дакле, на тај начин портретисани као недужне и невољне жртве технолошког, или, уже говорећи, „компјутерског зла“. У питању су, као што видимо, два веома различита, у много чему и супротна концепта „ослобођења“, то јест „спасења“. Један који проблем види пре свега у човеку, а други – у чулном свету или, уже гледајући, у техници.
Техника, свакако, јесте знатно више од неутралног стредства што се, слободним избором, може „једнако лако“ употребити или злоупотребити, јер она свестрано мења и чулни свет и самог човека. Она даје човеку, као њеном творцу и кориснику, велику инструменталну моћ над светом што превазилази неке људима прирођене, постојеће потенцијале. На тај начин техника заиста даје и „реално поткрепљење“ опасним стремљењима ка људској омнипотенцији. Али, та стремљења човеку не долазе из машина, већ поводом машина, као што долазе и другим поводима: однос човека и машина, ипак, никада до сада није успео да у претежној мери искључи и моралну димензију људског избора између њихове употребе и злоупотребе. То, у највећој мери, и даље зависи од људских настојања. Пребацити моралну одговорност, видети „зло“ у машинама - у техници уопште или компјутерима, чему је у модерној епохи често прибегавао савремени, „обездуховљени“ човек – заправо значи покушати „трансферисати“ и своје застрањење, пребацити свој морални промашај на ствари, на објекте. И то са циљем како би се „објективизирао“ зло само, а себе оправдало. „Матрикс“ је само парамитски филмски израз овог психолошког трансфера. Филм, истовремено, тежи да кроз парафразе религијских мотива и изразе секуларне теологије компензује постојеће страхове садашњице, и, са друге стране, да кроз њих сакрије личну људску одговорност за свет кога је човек преобликовао кроз технику и у коме живи. Због обе ствари филмови трилогије „Матрикс“ били су и остали популаран, али и суштински безуспешан и духовно небитан и неплодотворан културни продукт. Напомене: [1] Шмит Карл, „Политичка теологија“, (ур. Самарџић Слободан) Норма и одлука – Карл Шмит и његови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2002, стр. 107 [2] Жижек Славој, Добродошли у пустињу реалног, Дебате о 11. Септембру, НСПМ, http:// starisajt.nspm.rs/Debate/ debtem3sl zizek.htm [3] Decartes Rene, Meditations 1 (Tranl. John Veitch), http://www.wright.edu/cola/descartes/meditation1.html. [4] Nozick Robert, Аnarchy, State, and Utopia, Basic Books, New York, 1974, стр. 43 [5] Детаљније код Gregory Bassham, “The Religion of Matrix and Problem of Pluralism”, The Matrix and Philosophy (ed. William Irwin), стр. 111-126 [6] Branning Michael,” There is no Spoon: A Buddhist Film”, The Matrix and Philosophy (ed. William Irwin), стр. 101-111 http://www.vidovdan.org/ |
