Кажу да је овим духовитим, само њему својственим речима, блаженопочивши патријарх Павле прокоментарисао још један неуспели покушај римског папе да крочи на тле Србије (о папиним покушајима да дође у Београд писали смо већ неколико пута, и читалац може наћи текстови у рубрици потписника ових редова на сајту „Борба за веру“).

И заиста, има ли боље вести од ове да папа римски неће доћи у Србију ни 2013, када су покушали да га позову поводом 1700-година Миланског едикта (који би, свакако, требало славити у Милану)? Представник за штампу Ватикана, Федерико Ломбарди, јасно је рекао да папина посета није планирана, мада је таква могућност била помињана. Свети Архијерејски Сабор се са позивом није сложио, и, на велику жалост наших екумениста, од који су неки себе сматрали ученицима Светог Марка Ефеског, а онда, захваљујући зизјуласовштини и фанариоћењу, постали религиозни глобалисти, ништа од папе у Нишу. Иако је и патријарх Иринеј сматрао да је скуп у Нишу права прилика да нешто кажемо папи (који је, да ми буде опроштено на изразу, наиван као француска собарица), ипак – ништа.

 Пропао је и план да се изнад Ниша подигне огроман крст (латински, наравно) и да се изгради туристички комплекс (одоше шансе за зараду нишким тајкунима). Ето, изјаловило се. Човек снује, а Бог одлучује. У васкршњем додатку „Данаса“ надбискуп београдски и блиски пријатељ свих домаћих екуменских делатника, говорио је, са висине свог положаја, о томе како Србија, не примајући папу, много губи, јер не улази у „европски воз“ (који ових дана лети право у понор – у родној му Словенији су, ево, демонстрације у којима учествује преко 100 хиљада душа, које протестују зато што им се смањују плате и уништава будућност, управо захваљујући ЕУ глобалистима; а глобалисти су, како рече Мића Данојлић, „оне сподобе / што би сав свет да оглобе“). Професор др Дарко Танасковић, наш познати исламолог, некад амбасадор у Ватикану, сматра да је пропуштена „изузетна прилика за унапређење екуменског дијалога“ („Новости“, 19. април 2012. ), а социлог религије из Ниша, др Драгољуб Ђорђевић, који је у васкршњем додатку „Данаса“ кукао како он жели папу у Нишу, и како хоће да присуствује том спектаклу, и како нико нема право да му узима то задовољство, за „Новости“ каже: “Доласком папе у Бенедикта Шеснаестог Србија би коначно доказала да улази у ред религијски цивлизованих земаља, да припада европском културном кругу, и да корача према ЕУ. Једноставно, Србија ништа не би изгубила, док би много добила“.

И тако, наши еуротичари кукају, а православни Срби се радују, и знају да папа није дошао на свету земљу православну захваљујући молитвама Небеске Србије и пре свега свих Новомученика покланих од усташа, за које Владика Николај у „Ђердану од мерџана“ каже да су „за ревност у злу, већ познату свима,/ похвале добили из пакла и Рима“. Неки сматрају да би он могао да дође ако би се покајао, јавно, у Јасеновцу, за злочини кроатопапистичких хорди у Другом светском рату. Али, то је немогуће: папа који се клања „блаженом Алојзију“ и који Хитлеровог папу, Пија Дванаестог, сматра свецем, никад не може, чак ни лицемерно, признати било какву одговорност Рима за усташке злочине.

Истовремено, и ово вреди рећи: борба свих православних Срба против папиног доласка (а колико су ту напора уложили наши угледни интелектуалци – родољуби, међу којима нарочито вреди истаћи академика Србољуба Живановића и покојног Кијука, то Бог зна и народ памти) није била безуспешна. Сваки наш часни епископ, свештеник и монах, сваки члан лаоса, народа Божјег, који су дигли глас против овог безакоња и у тајности се Богу молили да нас спасе од искушења сада сигурно осећају васкршњу радост што је Србска Црква, ионако начета сукобима и поделама, одолела. Али, морамо остати будни - како би рекао др Зоран Милошевић, „Рим не мирује“. Можда опет нешто покушају, тек да покажу колико су моћни.

За крај, да се разумемо: иако римокатолика у Србији има 5%, немам ништа против да папа посети не само своје вернике, него и србијанске политичаре, познате мутиводе, преливоде и ЕУротичаре, који желе да га пољубе у папучу, надајући се којој парици из моћне „Банке Светог Духа“, како се зове познато легло ватиканских перача пара. Само да не долази у посету СПЦ: јер СПЦ је наша духовна мати, и њу нико, ма какав чин да има, не сме да брука позивајући славитеља „блаженог Алојзија“ и архијеретика, наследника оних који су расколили хришћанску васељену 1054. године.

Свети србски Новомученици, од паписта умучени, молите се Богу Правде да нас спасе од свих искушења и да нас сачува у правој вери!