Владимир Димитријевић

„А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?“

(2)

-Свети Николај Српски у епохи борбе против Конкордата-

Да је Николај био веома доследан кад су у питању основни интереси Србске Цркве и народа видело се у епохи Конкордатске кризе, 1937. године. Иако је имао добре везе са оновременим политичарима, пре свега др Миланом Стојадиновићем, председником Владе, он се није либио да уђе у сукоб, јер је сматрао да је светосавско биће Србије и Србства угрожено, а Црква чији је епископ био срамно понижена. Данас посматрачу са стране реакције СПЦ на Конкордат Краљевине Југославије с Ватиканом може изгледати преоштро. Али, да није реч о оштрини без повода, него кулминацији једног дугог процеса, сазнаћемо ако се сетимо чињеница.

Предисторија Конкордатске кризе

Конкордат је споразум једне државе и Ватикана којим се уређују питања Римокатоличке цркве, њених права и дужности, у односима са том сувереном државом. Конкордат регулише читав низ области у којима држава и римокатоличка заједница ступају у додир, па је у праву др Бранко Надовеза који пише: „Преплитање правног и политичког у Конкордату очигледно да на Балкану има специфично и далекосежно значење, више него на било ком другом подручју Европе. (...) Конкордат тежи да има уплива у све облике друштвеног живота: образовање, школство, брак, породицу, па чак и у државну организацију“.

Србија је у Конкордатске преговоре с Римом ушла још у доба Илије Гарашанина. Никола Крстић је био у вези са ђаковичким бискупом Штросмајером, али су се сви преговори завршавали неуспехом, јер Рим није пристајао да се задовољи понуђеним. Нарочито је велики притисак око потписивања Конкордата, који тобож проистиче из обавеза преузетих на Берлинском конгресу 1878, на Србију вршен осамдесетих и деведесетих година XIX века. Ватикан се позивао и на чињеницу да је са Црном Гором Конкордат већ потписан. Јован Бошковић, министар просвете и црквених послова, нарочито је био против притисака који су ишли на штету младе србске државе. У Србији, која је имала 2,5 милиона становника, живело је свега десетак хиљада римокатолика, углавном странаца, али Европа је (као и данас) од Срба тражила што већу „толеранцију“. Као што је говорио Д. Б. Несторовић још 1902: „За западну Европу би прави доказ о верској толеранцији Србије био тек тада када би се бар у Београду извијао торањ римокатоличке цркве“. Уочи Првог светског рата Конкордат је био спреман, али је ратни вихор све помео.

Преговори о Конкордату

Веома брзо по формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца почели су преговори о склапању Конкордата нове државе и Ватикана. Захтеви Рима били су радикални, а тицали су се, пре свега, потпуне власти католичког начела у области школства и постављања вероучитеља. Захтевано је државно признање верских школа, као и то да римокатоличкој деци учитељ буде њихове вероисповести. Ватикан је упорно одбијао да испуни државни захтев да се службе међу јужнословенским римокатолицима одвијају на словенском језику.

Преговори су били прекинути, па настављени 1931. Др Никола Жутић каже да је Ватикан, гледајући кризу режима краља Александра, био још непопустљивији него 1925: „Упознавши се са садржајем предлога Ватикана, посланик Симић је у разговору с кардиналом Пачелијем приметио да је одговор тако конципиран да се стиче утисак да Света Столица не жели склапање Конкордата“.

Конкордат око кога се потрудила Влада Милана Стојадиновића био је потпуна капитулација пред захтевима Рима, који се сасвим ставио изнад државе Југославије. Критичари истог су, пре свега, тврдили да је Конкордат непотребан, јер га је у свету потписало свега девет држава, међу којима јесу биле Немачка, Италија и Аустрија, али и Хаити. Велика Британија и Француска никакав међудржавни уговор с Ватиканом нису имале. Указивало се на то да се римокатолицима даје могућност мисије међу православнима. Начело равноправности конфесија било је повређено ставом да ће римокатолички свештеници бити заштићени као и државни службеници (што није било предвиђено по Закону о Србској Православној Цркви). Римокатолицима је било дато право на рад у милосрдним установама и непосредно деловање међу болеснима и сиротињом. Римокатолички свештеници су били заштићени и пред судом више од православних: држава је морала не само да обавести њихову црквену власт о покретању поступка, него и да наведе разлоге због којих је поступак покренут, па чак и да формира мешовиту комисију са црквеном влашћу ако ова одбије да окривљено духовно лице повуче са положаја.

По члану XIV Конкордата, статус правног лица даван је римокатоличким установама у складу са канонским правом дотичне конфесије, а не у складу са државним законом. Конкордатом је гарантована исплата одузете имовине римокатоличке заједнице у пуној тржишној вредности, што није важило за СПЦ. Римокатолицима су хтели да врате добра секуларизована још у XVIII веку, а СПЦ није имала право ни на мања обештећења. Веронаука је за римокатолике постајала обавезна, а за православне је била подређена државној просветној политици. Било је предвиђено и широко изузимање из војне обавезе, итд.

Једном речју, Конкордат је бар кап која је превршила чашу стрпљења СПЦ. И тако је почело. Резултат је био „Крвава литија“, смрт патријарха Варнаве (у чије узроке се још увек сумња), сукоб Цркве и државе и, на крају – пад Конкордата.

Зашто је Србска Црква била одлучно против?

Када је Конкордат Краљевине Југославије са Ватиканом у питању, запањује одлучност с којом се, државотворна и државочуварна, СПЦ супротставила потписивању истог. Овако одлучна реакција, међутим, само је плод годинама растуће напетости у односима како Цркве и државе, тако и узајамним односима између православних и римокатолика у Краљевини.

Наиме, Ватикан је од почетка био антијугословенски настројен (уз тактичка прилагођавања своје политике). Др Никола Жутић, пишући о ватиканском ставу 1919. године, наводи „L’ Osservature Romano“, званично ватикански гласник, тврдећи да овај часопис, преко својих написа, даје подршку сепаратистичким и иредентистичким покретима у Краљевству СХС. Залаже се за независну Хрватску републику, у Словенији даје подршку Аустријанцима, у североисточној Србији и Војводини Румунима (Власима), у Црној Гори независној црногорској краљевини, а у југозападној Србији Албанцима. Пошто је признала нову државу, ватиканска дипломатија је наставила да врши притиске на њу, подржавајући пре свега италијанске претензије на Истру и Далмацију. У сталном страху од ватиканско-мусолинијевског савеза, власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца су непрестано попуштале Риму, тако да је он увек наметао своје бискупе, чак и антијугословенски опредељене. Албанци римокатолици су свој косовски комитет повезали са ВМРО-ом. Унијати из Струмице и Ђевђелије су били пробугарски настројени. Упорност македонских унијата била је толика да је Свети Архијерејски Синод 1929. године писао председнику владе Петру Живковићу да унијати чак насилно прекрштавају појединце у злетовско-струмичкој епархији и, што је још озбиљније, новцем превејавају похлепне. У Војводини је римокатолицизам подржавао великомађарску државну пропаганду. У Босни је Мехмед Спахо, вођа Југословенске муслиманске организације, радио на зближењу муслимана и католика ради сузбијања „српске превласти“.

У Србији је деловање римокатолика било веома успешно. Француски фратри асумпционисти из Цариграда прелазе у Београд, где у Хаџи Мелентијевој улици број 69 оснивају своју цркву и подижу дом. Часне сестре истог реда у Ранкеовој улици отварају школу за француски језик, ручни рад и забавиште за децу.

До 1918. једина католичка црква у Београду била је капела аустријског посланства у Крунској улици, али већ 1926. подиже се црква Криста Краља у самом срцу престонице (велики део новца за изградњу храмова дале су папе Бенедикт XV и Пије XI). Године 1926. у Брегалничкој улици у Београду подигнут је фрањевачки самостан за четрдесет фратара и часних сестара. Они су одмах кренули у мисију по Србији, по римокатоличким жупама и у болницама. Фрањевачку акцију је издашно помогао масон и гувернер народне банке Југославије, Ђорђе Вајферт. Крајем 1925. и почетком 1926. отворена је римокатоличка црква у Крагујевцу. Две часне сестре су дошле са намером да направе забавиште за србску децу. Године 1927. подигнута је римокатоличка црква у Смедереву.

Жупник Фердинанд Хрди, који се кретао од Крагујевца до Ниша, био је веома ревностан у захтевима југословенским властима да се образују жупе у Бору, Ћуприји, Ужицу и Зајечару. Локалне власти су упозоравале да број римокатолика уопште није тако велики како је Хрди тврдио, већ да су многи који су настањени ту само привремено. Број римокатолика је стално растао, па је београдски жупник Вагнер тврдио да је такав „природни и здрав развој био могућ само у земљи у којој су толеранција и вјерска равноправност били истинска стварност, и гдје бројном доласку католика нису прављене никакве запреке“. (Иначе, жупник Вагнер је, по писању београдске „Политике“ од 5. септембра 1919, у време кад је Србија била под аустроугарском окупацијом, „с предикаонице католичке цркве сипао клевете на Србију, Србе, Карађорђевиће и Белог Орла“.)

Жупници су преводили и православне Србијанце на унију с Римом. Већ поменути Хрди нарочито је био активан у Нишу, где је низ лица увео у римокатолицизам, због чега је и Свети Архијерејски Синод морао да протестује пред државним властима. Чак је и министар унутрашњих дела Б. Максимовић указивао на Хрдијеву србофобију и везу с круговима хрватских шовинистичких политичара, које је извештавао о стању у Србији. Број римокатолика се, у односу на стање пре Првог светског рата (око 14-15000), више него удвостручио. Упркос свему томе, хтело се још.

Србска фантазмагорија, звана „интегрално југословенство“, трајала је и трајала. У школама су се, као „свеци јужнословенског јединства“, славили Св. Сава и ђаковички надбискуп Јосип Јурај Штросмајер (који је желео унијаћење Срба и Југославију под Хабзбурзима). Нарочито се јасно видело куда иду међунационални односи 1935, када је Архијерејски сабор СПЦ прогласио светосавску годину, поводом седамстогодишњице рођења највећег Србина. Загребачки надбискуп др Анте Бауер је својим верницима забранио било какво, активно или пасивно, учешће у обележавању тог јубилеја, нарочито у школама. Владика Николај је написао један огорчени чланак, указујући да су чак и фрањевци, попут Андрије Качића Миошића и Грге Мартића, својевремено величали Светог Саву; Срби су славили Штросмајеров дан у школама, а Влада Краљевине Југославије није учинила ништа да светосавску годину учини сведржавном. Са територије данашње Хрватске долазиле су све озбиљније вести о сепаратистичком покрету Хрвата против Краљевине Југославије. Тако је, по налогу Влатка Мачека, у априлу 1936. организован напад на граничну караулу у области села Јелачићево. У Славонској Пожеги 8. новембра 1936. Хрвати су напали србске сватове који су носили југословенску заставу. Хрватска сељачка странка (мачековци), где год је била на власти, уклањала је ћириличне натписе и замењивала их латиничним. Уместо табли с натписима „општина“ и „срез“ појављивале су се табле на којима пише „опћина“ и „котар“. Србски трговци у Загребу били су бојкотовани. У фебруару 1936. демонстранти, који су славили помен Анте Старчевића, разбили су прозоре на кући у којој је становао митрополит загребачки Доситеј (Васић). У марту су у Загребу разбијене србске продавнице. У априлу су у Керестинцу мачековски бандити масакрирали шесторицу младића, чланова Југословенске радикалне заједнице, а затим убили Јована Буту, његову жену и ћерку. Некадашњи аустроугарски официри, сада у војсци Краљевине Југославије, претили су србским официрима чак и смрћу. Хрватски угледници су избегавали да присуствују свим поменима везаним за србску историју, а нарочито Видовдану, који је, иначе, био државни празник.

У августу 1936. у Сремској Митровици (!), где је било свега двеста Хрвата, организоване су демонстрације на којима се клицало Мачеку, а против Краља и Београда. Чуло се и: „Да живи хрватска Митровица!“ Римокатолички жупници су радили на кроатизирању Буњеваца у Војводини. У истом месецу 1936. жупник у Оточју, Грга Старчевић, говорио је да Хрвати не воле Србе, јер они нису никаква браћа него Цигани и Цинцари.

Све је ово било добро познато епископату Србске Цркве, који због тога није желео да се упушта у трговину духовним и националним интересима своје пастве.

Рат између Цркве и државе

Још јула 1935. године Србска Црква је ставила до знања држави да пројекат Конкордата таквог какав је неће признати, и да ће позвати своје свештенство и народ у борбу. У Београду је у јулу 1937. године дошло до сукоба полиције, коју је послао министар, католички жупник др Антон Корошец, и верног народа, који је, у литији за здравље патријарха Варнаве, кренуо од Саборне цркве. Тада су претучени не само многи цивили и свештеници, него и шабачки владика Симеон. Када је у Скупштини Конкордат изгласан, исте ноћи умро је (између 23. и 24. јула, четири дана после „Крваве литије“) патријарх Варнава, под загонетним околностима, што је још више изазвало народни гнев. Владика Николај је ишао широм Србије и против Конкордата проповедао, пред хиљадама и десетинама хиљада људи, а у октобру 1937. Свети Архијерејски Синод је свом свештенству и народу упутио посланицу у којој истиче да је СПЦ „била приморана на отпор против једне неуставне радње, против једне велике неправде“ и да је она „ступила у једну идејну и начелну борбу, а никако у личну и партизанску“. Последица је србска слога: „Показана морална снага наше Свете Цркве – а Црква сте ви – запрепастила је наше непријатеље. Све злурадице, које су се радовале до јуче нашој поцепаности, партијској завађености и тобожњој верској равнодушности српског народа, стоје сада смућене пред изненадним преокретом чињеница. Јавио се опет Србин у свој снази и величини својој, на страх вразима својим“.

Епилог борбе против Конкордата

Кажу да је папа Пије XII запретио Србима да ће зажалити што нису пристали на Конкордат. Било како било, 29. децембра 1937. Антон Корошец је објавио да је питање Конкордата склоњено с дневног реда.

Ватикан је оштро протествовао због тога. Бискупска конференција Југославије је 4. маја 1938. изложила своју Декларацију којом оптужује Владу да је стала на страну Србске Цркве и православља. Бискупи су тврдили да су права римокатолика „тешко повређена“. Како и колико, види се из белешке др Јоза Петровића, објављене 1942 (дотични је у Београду боравио од 1925. до 1941. године): „Кад сам дошао у Београд, имали смо црквицу у бившем Аустријском посланству. Одлазећи из Београда остављамо шест католичких цркава. Све болнице су у рукама часних сестара, сва кућна послуга је наша. Буњевци имају своје хрватско друштво, затим основан је Хрватски клуб, чији сам члан био од мог доласка у Београд, основасмо Напредкову подружницу, Радишину, а колико је вјерских друштава било, то не умијем рећи. Не вјерујем да је тјеловска процесија у Загребу била импозантнија од оне у Београду“.

Три године после бискупске декларације, настаће Павелићева монструм-држава. Неки од најделатнијих учесника борбе против Конкордата обрешће се као свештеномученици, убијени од усташке руке: владика бањалучки Платон, владика горњокарловачки Сава, митрополит дабробосански Петар. Митрополит загребачки Доситеј ће, после ужасних мучења од стране усташа, полужив доћи у Београд, где ће, од последица, умрети. Владика жички Николај ће, у Србији, бити под стражом Немаца, да би, скупа с патријархом Гаврилом, крајем 1944. године био одведен у Дахау. Таква је била цена духовне слободе коју је Србска Православна Црква вековима плаћала.

Владика Николај, Милан Стојадиновић и конкордатска криза

Период владавине Милана Стојадиновића, вође Југословенске радикалне заједнице, почео је једним символичким гестом: Стојадиновић је, за здравље своје мајке, жене и деце и покој душе свог оца, приложио иконостас у храму Св. Саве у Жичи, дело угледног руског иконописца Ивана Мељникова. „Гласник“ Србске Цркве је, у броју од 5. јуна 1936, истакао овај гест као пример да је код високих државних функционера још увек жива вера, „на чврстим темељима сазидано свето Православље“. Стојадиновић је 16. јула 1936. посетио Жичу с генералом Марићем, и дао прилог за подизање монашког конака. Све ово је било веома добро прихваћено и од стране црквене јерархије, али и од стране народа.

Међутим, све се помутило када је почела прича о Конкордату. Мостови поверења срушили су се за најкраће могуће време, и више није било ничега што би могло да заустави оштро супротстављање епископата пројекту Конкордата. Стојадиновић је био вешт политичар, али се, очито, више уздао у вештину, него у врлину, и чинило му се да Србска Црква, позната по својој лојалности држави, неће реаговати. Ту се, међутим, преварио.

Борба против Конкордата била је оштра и одлучна, и са једне и са друге стране. Југословенска радикална заједница је избацила из редова својих посланика др Војислава Јањића и архимандрита Никона (Лазаревића), јер су гласали против Конкордата. Када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку о одлучењу посланика који буду гласали за уговор с Ватиканом, епископ Николај је упутио писмо свим посланицима из своје епархије, и упозорио их: „Нека Вас не плаше партијском дисциплином, јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српско-народна и дисциплина црквено-канонска. Обе ове надживеће ону. (...) Глас народа, глас Божји. Тај народ дао Вам је мандат, а од тог народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће Вас народ питати само једно – би ли и ти Конкордатлија или не?“

Из Краљева, 20. јула 1937, Николај телеграмом преклиње Стојадиновића да „скида зло са дневног реда“, јер је „тешка рука Немањића Саве“, а кад га Стојадиновић моли за поверење и тражи да Николај „помирљиво утиче на своје колеге“, Епископ жички му одговара да нема олаког помирења после премлаћивања народа код Саборне цркве у Београду, јер „др Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха. Уникум. А замислите како би римски Папа потресао цео свет, да је један српски жандарм ударио католичког бискупа“. А затим га упозорава на тешке последице изгласавања Конкордата: „Уверавам вас да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни ово ни оно. Но сав је народ потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт, све због овог Конкордата. Као кад би ђак написао читко пропис па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама не види од Конкордат. Од времена такозване „владановштине“, ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас; и немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје да је кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом, и сви просвећени католици ужасавају се власти која се даје томе Кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато Вас и овим путем, и последњи пут, молим и преклињем: скините то чудовиште са дневног реда, те сачувајте земљу од потреса, сачувајте своју част и повратите свој углед у народу. Сачувајте себе од моралне и политичке смрти, то је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у 12 часу. Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути са дневног реда. Можда. Но сетите се да ће теже бити ако прође. Нека језива атмосфера окружава нас. Свак очекује најгоре. Ако изагитујете, на супрот вољи народној, вољи 7.000.000 Срба и толико католика, да се Конкордат изгласа у Скупштини, шта сте са тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје име сте уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А Ви нисте самац; Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма. Нека вам је Бог на помоћ“.

Из писма се види да Николај није желео заоштравање сукоба, али је био неодступан у одбрани црквено-народних интереса.

Стојадиновић је, у писму од 22. јула 1937, покушавао да умири Николаја, тврдећи да, после Народне скупштине, Конкордат треба да прође Сенат, Краљевско намесништво и ратификацију, а да у том периоду „Влада и Св. Синод треба да буду у вези, да разговарају, а не да води борбу Св. Синод против Владе, да се прети народним посланицима, да се шире летци, да звоне звона, да се истичу црне заставе, итд“. Стојадиновић је уверавао Николаја да је „добар православни Србин“ и да „воли своју веру“. Верујући у исправност своје политике, која је подразумевала приближавање Берлину и Риму и задовољавање хрватских тежњи (а Стојадиновић је знао да само Ватикан може умирити Хрвате), он је покушавао да направи компромис, који, нажалост, није био само то.

У писму др Нику Суботићу, Србину из Далмације, министру правде, Николај га упозорава да је „изнео пред представнике народне уговор са прастарим непријатељем Српства и Православља и да га је бранио и заступао“, па се пита да ли је Нико Суботић као Србин жив или је умро. Министру просвете Стошовићу Николај је рекао да у Конкордату уопште није реч о помоћи нашим католицима, него о учвршћивању папске власти на Балкану. Замерио му је што није посаветовао Стојадиновића, него је све препустио Маскателу, „папином експоненту“, и питао га је: „Ја ли теби ротаријанство ближе срцу него Српство и Православље и правда Божја?“ И додавао: „Теже је бити човек него министар. Немој се љутити што се усуђујем дати ти један савет – можда једини и последњи у овом животу – БУДИ ЧОВЕК, МАКАР НЕ БИО МИНИСТАР“.

Николајева антиконкордатска борба имала је начелан карактер, па је он, касније, дошао у сукоб с патријархом Гаврилом због олаког преласка преко огрешења посланика ЈРЗ и Стојадиновића. До пуног помирења између њих двојице дошло је тек 1940. године, у манастиру Каленићу. Извесно време Николај чак није ни долазио на заседања Светог Архијерејског Сабора, сматрајући да се увреда нанета Светосавској Цркви не сме багателисати, нити треба пристајати на „људска, сувише људска“ договарања са политичарима. Но, наравно, као човек Цркве, Николај је прешао преко свог става и одазвао се позиву Сабора да му се придружи.

Владика је, у доба антиконкордатске борбе, био помно праћен од стране „среских шпијуна“. Један од њих је известио начелника среза трнавског, да, приликом беседе у храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, када је беседио о стогодишњици чачанске Гимназије, ни једном речју није поменуо Конкордат, нити је говорио против краљевске владе и појединих њених чланова. Међутим, Николај је одбио да оде у саму Гимназију и освешта спомен-плочу, јер су се у школи налазили Стојадиновићеви посланици који су гласали за Конкордат, као и министар Војко Чвркић.

Напади на Светог Николаја Жичког у то доба ишли су чак и до покушаја атентата, како сведочи оновремени жички искушеник, а сада архимандрит, Јован Радосављевић. Атентат је избегнут после сабора богомољаца о Крстовдану, септембра 1938, када је ђакон Тимотеј открио младог човека с револвером у руци како хита на спрат жичког конака где је Владика седео са својим гостима. Сумњало се да је иза покушаја атентата стајао војвода Коста Пећанац, у договору са Миланом Стојадиновићем.

Уместо закључка

Свети Николај Српски је имао само једну идеју и један завет – да Србе сједини са Христом. Зато је, говорећи о пропасти прве Југославије у „Речима србском народу кроз тамнички прозор“, записао: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“. Те његове речи и данас одјекују у срцима оних који верују да реч „Србин“ има и духовни, а не само биолошки садржај. Веровати у то да ће их неко од савремених наших политичара озбиљно схватити и покушати да примени исто је као веровати у постојање кентаура или златних јабука Хесперида. Но, како је говорио Свети Јован Златоусти: „Наше није да убедимо слушаоце. Наше је само да о истини сведочимо, а да се убеде – то је њихово“. Тако је мислио и Свети Николај Српски.