header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Св. Владика Николај у очима својих непријатеља (3) Штампај Е-пошта
четвртак, 03 мај 2012

 О канонизацији: contra et pro

Свети Архијерејски Сабор Србске Православне Цркве, на мајском заседању 2003, донео је следећу одлуку, коју је својом посланицом обзнанио архиепископ Пећки, митрополит Београдско-карловачки и патријарх Србски г. Павле: „Изволи се Светоме Духу и нама (Дап 14, 28) у свештеном Сабору архијереја Српске цркве, а у славу Оца и Сина и Светога Духа Бога Нашега дивног у Светима својим, ради духовног добра и свеукупног напретка наше помесне Цркве и целе Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, да прибројимо Сабору Светих блаженопочившег Епископа Охридског и Жичког Николаја који је Бога прославио својим животом и делима и кога је Господ већ прославио дивним знамењима и свенародним поштовањем.

Проглашавајући га Светитељем Цркве Православне, молимо се Господу да његово сведочење Јединог Човекољупца и живи пример вере и свечовечанске љубави послужи свима нама да ходимо за њим и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и похвалним песмама. Ово прослављање дарује нашој христоносној Цркви и свему Православљу велику духовну радост и благодарност Живоме Господу. Молитвама Светог оца нашег Николаја Охридског и Жичког Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас. Јединоме премудроме Богу, Оцу, кроз Исуса Христа, Господа нашега, у Духу Светоме, слава и величанство, моћ и власт, сада и увек и у векове векова. Амин”.

Уношењу у диптихе Светих су претходили напади разних „невладиних организација” и њихових инспиратора на Цркву, владику Николаја и оца Јустина. После канонизације, огласили су се чланкописци наших „независних новина”. Лист „Данас” је објавио текст Иване Вушковић „Светац за 21. век”, у којем се наводе различита мишљења о канонизацији. Ево одломака: „Ђорђевић сматра да је одлука Сабора исхитрена и да се пожурило, оцењујући да би мотив требало тражити у контексту консолидације конзервативних снага након убиства премијера Ђинђића” (Свети Николај се славио у Шабачко-ваљевској епархији од 1986. године, уз свећу, колач и са иконом; очито, „конзервативци” из СПЦ су још тада спремали заверу против ДОС-а!). И још једно мишљење Ђорђевићево: Одлука Сабора, како каже, делује му шокантно, и мање би се изненадио да је за свеца проглашен отац Јустин Поповић. „Николај није ни светац ни злочинац, него контроверзна личност. Зато ово и јесте изненађење, јер, напокон, у иконостасу имамо једног љотићевца и антисемиту, што је доказано”, каже Ђорђевић. Подсећајући да је још 1774. године, под притиском аустријског двора, из азбучника србских светитеља избрисано 36 светаца србског рода, Ђорђевић објашњава да је то урађено зато што за њих није доказано да су у личном и јавном животу били беспрекорни и без мана. Према његовом очекивању, чин канонизације владике Николаја ће за последицу имати збуњивање верника. Он подсећа да се сваки Архијерејски сабор отвара чином епиклезе, мистичним чином током којег се „зазива Дух свети”. Дух није затајио, „већ је затајила савест наших архијереја и историјска свест”. Ивана Вушковић каже и ово: „Знајући да је владика Николај био страсни пушач, што Црква сматра пороком, патријарх Павле се својевремено питао да ли Николај може да постане светац ако се зна за тај његов порок, док су други црквени великодостојници тврдили да светац ипак може бити грешан, односно да нема савршеног човека међу светитељима”. Тим поводом, вели она, „Мирко Ђорђевић истиче да светац не може да буде грешник, али покајани грешник може да буде свет, као и да се за свеца траже одређени квалитети. Међутим, како наглашава, не постоје докази за покајање владике Николаја који је говорио да су „Јевреји деца ђавоља” и који је писао молитве против културе. Он је толико глорификован и оспораван да због тога мора да се ишчисте бројни појмови, јер хришћанство тражи беспрекорност и перфекционизам по питању морала”, наглашава Мирко Ђорђевић. Коментаришући одлуку Светог архијерејског сабора СПЦ о канонизацији владике Николаја, публициста Милорад Томанић наводи, пре свега, мишљење једног свог пријатеља који каже да „у цркви у којој Филарет може бити епископ, зашто и Николај не би могао постати светац (...) Добар познавалац и поштовалац лика и дела Николаја Велимировића је и митрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Њему је познато да владика Николај папу назива „архијеретиком” и „антихристом”. Још му је познатије да његов учитељ, отац Јустин Поповић екуменизам сматра заједничким именом за „псеудохришћанства, псеудоцркве западне Европе”. И поред свих тих знања, митрополит Амфилохије је почетком фебруара ове године отишао у званичну посету Ватикану. Током своје посете, митрополит Амфилохије се срео са „антихристом” и „архијеретиком”, по мишљењу ове двојице, познатим као папа. Митрополит Амфилохије се у својој поздравној беседи обратио са „Ваша Светости”, а институцију у којој се налазио назвао је „Црквом”. Дакле, одбацио је мишљења двојице највећих савремених српских учитеља православља”, каже Томанић. Ивана Вушковић свој текст завршава речима: „Они који су склони да и црквене одлуке сагледавају у контексту ширих социјалних и политичких прилика, не могу превидети да врх СПЦ, у време кад се Србија, можда одлучније но икад у својој историји, окреће западу и његовим вредностима, највише почасти одаје једном изразито антиевропски оријентисаном владици. Какав амалгам може настати из споја оваквих друштвених циљева и овакве духовне традиције – тешко је замислити”. „Време” се огласило (29. мај 2003) читавим блоком под насловом „Спорно слово у календару”. Римокатолик Мирко Вид Млакар написао је текст „Како постати светац”, у коме је, онолико колико је знао и умео, изложио принцип канонизације у римокатолицизму и „нечег сличног” у Православљу. Из његовог текста смо сазнали да је „само у једном дану, када је канонизирао стоосамнаест вијетнамских мученика, папа Војтила за половину премашио укупан број светаца Српске православне цркве у осам стољећа, од канонизације Симеона Мироточивог (Стефана Немање)”. Запазио је г. Млакар да у Православној цркви није сасвим утаначен процес канонизације, као што је то у Римокатоличкој цркви. Сазнали смо да би Ватикан међу блаженике могао уврстити и „последњег аустријског цара Карла”, који је, међу осталим, био и хрватски краљ и гроф которски. Наиме, недавно му је конгрегација за светачке каузе признала „јуначки ступањ кршћанских крепости”, јер је био „примјеран кршћанин, супруг, отац и суверен”... Мирко Вид Млакар, који је својевремено устврдио како Хрвати Степинца сматрају „мучеником за људска права” (Европљанин, 12/1998), ипак је писао објективније од Мирка Ђорђевића и Слободана Костића, који је устврдио да је СПЦ прихватила за свеца „некога ко је пред Други светски рат величао Адолфа Хитлера, био духовни инспиратор Љотићевог покрета, заговарао антиевропска осећања и ширио антисемитизам, чиме су прекршена елементарна начела морала, да се не иде до канонских правила Цркве”. Костић је, попут свог инспиратора Ђорђевића, ускликнуо да се „лик Николаја Велимировића још прелама у различитим визурама, што је довољан разлог да се сачека са његовом сакрализацијом” (sic!).

 

Канонизација у Православној Цркви

За разлику од римокатолицизма, где је канонизација посао јуридичке природе, па блаженик може да постане и Алојзије Степинац, војни викар усташке војске и човек који је надзирао прекрштавање преко двеста хиљада православних Срба у Ендехазији, или Ханс (Иван) Мерц, који је основао крижарску омладину (из које касније долазе многе усташе) и који је писао да у „Светом Оцу папи под приликама човјека види Бога свога и Господа свога”, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем, јер му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује административном одлуком: Сабор епископа само „прибраја лику Светих” некога ко је већ одавно доживљен као Угодник Божији у народу. Наш народ је цара Душана звао Силним, али га никад није осећао као свеца; и Милоша Обилића сматра јунаком над јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво пред Господом. А владику Николаја су још за живота звали „Свети дека”, и осећали благодатну помоћ његових молитава. Свештеници на Охриду су се овом смерном човеку Божијем клањали до земље, иако то нико од њих није тражио, а обични људи су ишли пешке, чак од Славоније, да га виде и пољубе му руку, као да иду у Јерусалим. Из Енглеске и Америке су долазили инославни да узму благослов од њега. Англикански бискуп Џорџ Бел, говорећи после упокојења Николајевог о Владики, рекао је да је он светитељ Божији чија је смрт губитак за читав свет. И још: „Чудесан човек – да! Велики патриота – да! Али, он је био више од тога. Он је био пророк Божији, не само Божије милости, већ и Божијег суда”.

У Православној Цркви, рекосмо, канонизација није ствар јуридичка, спољашња, него светодуховска. Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број Светих увећавао, од IV и V века епископи настоје да надзиру изградњу и посвећење нових храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X и почетком XI века, Свети Симеон Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија Светих који су чествовани широм Византијског царства. Из историје прибрајања Светима великог Григорија Паламе очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе Григоријеву икону, савршавају празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм, не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе објављено од Бога. Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква још није званично рекла своју реч. Говорећи о Светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XVIII век), који за живота није чинио чуда, али је увршћен у Календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целоимане почивају у Светој Земљи, каже: „Преподобни Никодим Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну цркву у најтежим временима. По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божије ствари и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у „Слову на погребењу Светог Василија Великог”: „Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и њихово свето стање”. А Свети Јован Златоуст казује: „Врлина је изнад чудеса”. Исто он пише и ово: „Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења (…) Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство”.

Владика Николај је својим делом највеће чудо. Он је чинио и чини и друга чуда, али је највеће чудо – чудо љубави Божије која га је просветлила и Духом Светим водила да напише беседе и поуке којима ће се православни хранити док је света и века.

О Светом Николају Србском говоре многе чињенице: довољно је прегледати књигу владике Атанасија „Свети владика Охридски и Жички Николај” у којој се налазе фреске, иконе и службе са свих страна православног света, још пре но што је Свети званично унет у Календар. На симпосиону о Светом Николају, одржаном у Жичи почетком 2003, Андреј Шестаков из Москве је потврдио да је он у Русији омиљен богослов, а да и највећи подвижници савремене Русије воле и читају Светог Николаја Српског. „Он је за све нас СВЕТИ владика Николај, и у то нико не сумња”, каже Шестаков пре саборске канонизације. У православној Америци, Владикин Пролог на енглеском језику једно је од најомиљенијих штива. Монахиња Назарија, из манастира Светог Пајсија Величковског, рођена Американка, написала је Владики стихире у којима га прославља као новог „апостола и проповедника”, „храброг ратника вечности”, „милог оца сирочади и исцелитеља напаћених душа”, итд. Француски богослов Жан Клод Ларше, један од најбољих православних теолога на савременом западу, каже да „Касијана” и њен „Стослов о љубави” стављају Николаја у ред Отаца Цркве, поред Светог Максима Исповедника (Свети Јован Шангајски га је називао новим Светим Григоријем Богословом). Као свеца га поштују и у Грчкој. Као свеца га је поштовао и један од највећих румунских духовника XX века, старац Клеопа, који је његову фотографију држао у својој келији... Дакле, прибрајање владике Николаја лику Светих плод је свенародног поштовања Николаја као угодника Божијег не само међу Србима, него и у читавом православном свету (одавно је у манастиру у Есексу, где се подвизавао старац Софроније, насликана икона сусрета Светог Николаја Србског и Светог Силуана Атонског; о другим местима да и не говоримо). Он је „предмет спорења” само међу злонамерним инославнима (не свим инославнима, наравно, јер су га и многи од њих сматрали за свеца) и србским „активним грађанима” о којима је реч у овом тексту. Да није требало можда сачекати да Мирко Ђорђевић, који тврди да се светитељима лакирају мошти (комунисти су били бар виспренији кад су говорили о балсамовању светих, иако је и то лаж), осети да је Николај светац, па да о томе обавести Свети Архијерејски Сабор и своју латиномислећу централу? Или да Џејмс Лајон из Међународне кризне групе, скупа са Соњом Бисерко, запева тропар Светом Николају Србском? Наш Архијерејски сабор, хвала Богу, никад није ни помишљао на такве „мудраце”, нити је чекао њихово „зелено светло” па да учини оно што Бог благосиља.

Николај је контроверзна личност, кажу Ђорђевић и слични њему. Наравно! Господ његов, Исус Христос, још је контроверзнија личност, и тако је о њему, Спаситељу свих који то желе, пророковао и Свети Симеон Богопримац, узевши га као одојче на своје старачке руке и рекавши: „Ево га овај лежи да обори и подигне многе у Израиљу, и да буде ЗНАК ПРОТИВ КОГА ЋЕ СЕ ГОВОРИТИ” (Лк 2, 34). Дакле, знак препоречни, знак спорења, знак контроверзе. Шта све нису причали о Христу? Талмуд га је називао „сином блуднице”, Коран пророком мањим од Мухамеда, окултисти су тврдили да је магију учио у Индији, а комунисти да није ни постојао. Школа „библијске критике” је устврдила да су апостоли „халуцинирали” његово васкрсење, а Ерих фон Деникен да је Исус дошао из летећег тањира... И? Шта с тим? Да ли је због тога Христос мање Бог или мање Човек? Већ смо рекли: ако су домаћина називали демоном (Христа), зар неће укућане његове – дакле, свеце попут Николаја? Николај је „контроверзан” само онима који не могу или неће да уђу у дубину његове богожедне душе. Наравно, то не значи да о Николају не треба расправљати; треба, али мудро, одмерено, озбиљно, аргументовано, а не бацањем прашине у очи. Јер, безгрешан и савршен је само Бог, а Николај је био човек.

Прича о „деканонизацији” србских светаца коју помиње Ђорђевић, а која се збила за време Марије Терезије, јесте лаж. Марија Терезија није деканонизовала Свете, нити је то учинила Србска црква, него је „просвећена апсолутисткиња” наредила и римокатолицима и православнима да смање број „црвених слова” и нерадних дана, из чисто економских разлога, а под утицајем француског просветитељства (сетимо се Доситеја: „Књиге, књиге, браћо моја, а не звона и прапорци!”). Ђорђевићево хватање за Хабзбуршку монархију плод је његових дубоких симпатија према „црно-жутој царевини”, исказаних у тексту „Да ли је било корисно распарчавање Аустрије –Спољња страна носталгије” (Данас, 4-5. март 2000). У том свом огледу, Ђорђевић, који је својевремено имао разумевања и за Степинца, има разумевања и за хабзбуршку „тамницу народа”. Између осталог, вели: „Архитекти модерне Еропе траже „модел”, он није некадашњи аустријски, али наде има ако се он буде тражио у смеру наднационалног принципа. Крај свих мана, стара је Монархија поседовала ту несумњиву врлину. Ако се данас класични принцип суверенитета доводи у питање, још више је разлог да се доведу у питање мали балкански „суверенитети” који се гложе и опстају у атмосфери медијевалне мржње и узајамног негирања, без икаквих простора грађанске слободе (…) Није наравно, стара Монархија неки готов „модел”, али и све присутнија носталгија говори да је имала вредности које се могу надграђивати и дограђивати. А то су већ идеје, рецимо, једног Ота Хабзбурга у данашњем Савету Европе, који је године 1989. у тужној поворци отпратио мајку – царицу Зиту до њеног вечног дома”. Јасно је да Ђорђевић не може волети човека који је о њему драгој „К und К” монархији говорио у својој беседи „Аустрија-маска” овако: „Шарена је сва споља као вашарска шатра, но где је год прстом дохватите, ту провали чир од лажи. Њена дипломатија, њена журналистика, бирократија, хришћанства, цео државни систем, све лаж, лаж. Она је лаж и отац свију лажи које су се у Европи чуле о нама”. Николај Хабзбуршку монархију, најблаже речено, није волео.

 Да ли је то мучеништво? Да ли је то светост?

Нацистичко вођство Немачке јесте било злочиначко, али није реч о глупацима. Нацисти су били зли, али нису били глупи. Они патријарха Гаврила и владику Николаја нису ни убили, ни премлаћивали, као што су то чинили са мноштвом анонимних жртава „тевтонског беса“. У Србији, као и на другим окупираним просторима, њихов циљ је био да себе прикажу као борце за Европу и европску културу против јудеомасонске плутократије Енглеске и Америке и варварског бољшевизма Совјетског Савеза. Они су тврдили да Србима и осталим народима доносе слободу од дотадашњег ропства и да свуда где дођу спроводе националну револуцију. У Србији су затекли непријатељски расположено становништво, спремно на оружани отпор, који се ускоро и јавио. Убити или мучити србског патријарха и најугледнијег епископа значило би заувек разјарити Србе против себе. Гаврила и Николаја требало је казнити због учешћа у рушењу владе Цветковић-Мачек и  подршке пучистима. И они су били кажњени: СТАВЉЕНИ СУ ПОД НЕМАЧКУ СТРАЖУ ДО КРАЈА РАТА, одстрањени од свих својих дужности и без могућности за слободан и неометан архипастирски рад. У међувремену, покушавало се да се Гаврило и Николај приволе на сарадњу, и да се њихов углед (зло)употреби у, за Немце повољном, правцу.

Немци су на територијама Совјетског Савеза које су освојили отварали цркве које су Лењин и Стаљин затворили, а свештенство је у њима служило службу. Тиме су се представили као борци за хришћанске вредности, што је, између осталог, навело и Стаљина да гвоздени обруч стегнут око Цркве мало олабави, и да почне са отварањем храмова и враћањем свештеника из логора. Оно што су Немци хтели да покажу Србима било је исто: ми смо хришћани, а комунисти, Стаљинови следбеници, у Србију ће донети атеистичко ропство.

Али, Гаврило и Николај се нису колебали.

Оно што су они преживели, у терминолошки уском смислу говорећи, није МУЧЕНИШТВО, као проливање крви за Христа, него ИСПОВЕДНИШТВО, страдање за Христа које не завршава смрћу. Ево шта се каже о исповедницима у тексту митрополита Руске цркве, Јувеналија, председника комисије за канонизацију Светих Московске патријаршије: то су „људи који су за Христа претрпели мучења и страдања или УТАМНИЧЕЊЕ И ПРОГОНСТВО, али који нису мученички пострадали. Овде улазе сви исповедници које су пагани мучили (пре Миланског едикта 313. године) и Свети које су за Православље гонили јеретици и расколници у познија времена (рецимо, Св. Максим Исповедник, који је умро 622. године)“. У речнику нашег језика, у издању Матице српске из 1969. године, под „мученик“ пише и ово: „Онај који се мучи, који много трпи и пати (због болести, немаштине, својих или општенародних идеала и сл.), патник (...); 2. онај који је мучен и убијен због вере; који уопште живот положи за високе идеале“.  А глагол „мучити“ значи: „задавати, причињавати муку (телесну или душевну); присиљавати на напор, тешкоће, трудити; досађивати, узнемиравати“.

Дакле, строго говорећи, Свети Николај Србски је, црквено-канонски гледано, ИСПОВЕДНИК вере, јер је због ПРАВОСЛАВНОГ СХВАТАЊА државе и народа, слободе људске и отаџбинске, био утамничен од НАЦИСТИЧКИХ ПАГАНА. Што се семантике речи „мученик“ у србском језику тиче, он је МУЧЕНИК – јер се много мучио и патио, због својих и општенародних идеала, био мучен (злостављан – утамничен) због вере. Претрпео је мучеништво, јер су му Немци задавали муке, пре свега душевне, убијајући његов народ и одузимајући му право на слободу и управљање епархијом, редовна богослужења и учешће у животу Цркве. Мучили су га досађујући му својим предлозима за сарадњу и присиљавајући га на напоре који нису били у складу са стањем његовог здравља (изношење кибле у Дахау, лоша исхрана, итд). Тако су у Цркви прослављани мученици и исповедници.

Остали елементи светости су:

„3. Чуда, учињена Светим по његовим молитвама или која су од његових часних остатака – моштију (Преподобни, Тиховатељи, Столпници, Мученици – страстотрпци, Јуродиви).

4. Високо црквено патријарашко и епископско служење. (Тако Симеон Солунски вели да су се у великом храму апостола од древних времена архијереји сахрањивали у олтару, због „БЛАГОДАТИ БОЖАНСКОГ СВЕШТЕНСТВА“.)

6. Велике заслуге пред Црквом и народом Божјим (канонизација царева, кнежева и равноапостолних).

7. Врлински, праведни и свети живот, који није увек потврђен.

И да кажемо још нешто о критеријумима за канонизацију у Православној цркви. Митрополит Јувеналије вели: „Канонизацију је црквена свест увек доживљавала као пројаву светости Божје у Цркви, која делује кроз облагодаћене подвижнике побожности. Зато је у сва времена услов прослављања Светих била пројава истинске освештаности, светости праведника“.

Сведочанства о таквој светости могла су бити, по митрополиту Јувеналију:

„1. Вера Цркве у светост прослављених подвижника, као људи који су Богу угодили и послужили доласку на земљу Сина Божјег и проповеди Светог Еванђеља (тако су прослављани праоци, оци, пророци и апостоли).

2. Мученичка смрт за Христа или страдања за веру Христову (тако су прослављани благоверни кнежеви и кнегиње и неки преподобни).

3. Неретко је сведочанство о светости подвижника било велико поштовање истог у народу, још и за живота. По смрти подвижника, хришћани који су га поштовали састављали су му службу, тропар и кондак, сликали икону и писали житије. У основи таквог поштовања такође је извесна натприродна помоћ од покојног подвижника, па, ипак, у одсуству записа о таквим чудима Црква је могла да канонизује подвижника на основу великог народног поштовања“.

Све ове критеријуме Николај је испунио: Црква (не само Србска, него и друге помесне Цркве) веровала је у његово служење проповеди Еванђеља, знала за исповедништво пред нацистима, чуда учињена његовим молитвама (нека од њих записана – рецимо, у књизи „Без Бога ни преко прага“, Београд, 2005, а многа незаписана), за узвишеност његове епископске службе (најомиљенији србски владика 20. века), велике заслуге за Цркву и народ („нови Златоуст“, „трећа србска армија“ у Првом светском рату), праведни живот, као и огромно народно поштовање (још за живота су га стављали на фреске, као у селу Богдању, у храму подигнутом непосредно после Другог светског рата).

Владика Николај јесте пушио као млад јеромонах, а можда извесно време и као епископ. У то време о дувану се није знало оно што се зна сада, а поготово не о његовој штетности. Дуван је сматран за нешто попут кафе. У делу руског свеца XIX века, Светог Игнатија Брјанчанинова, „Допринос савременом монаштву”, препоручује се монасима који шмрчу бурмут да то не чине у храму, јер праве буку и друге ометају (дакле, ово се није сматрало грехом). Касније, међутим, Владика не пуши. У његовој оставштини постоје чланци из новина о штетности пушења, а у правилима за будуће србске манастире он вели да у њих не треба примати искушенике који пуше.

 

Зашто се у Цркви шапуће“?

У чувеном серијалу В92 „Пешчаник“, под називом „Зашто се у Цркви шапуће“, дате су многобројне изјаве о садашњем стању Србске православне цркве; наравно, сви саговорници су морали да се „очешу“ и о Светог Николаја Српског.

Почиње Јован Бајфорд: „У манастиру арханђела Гаврила у Земуну  има једна фреска где је приказан Николај Велимировић, а и у вождовачкој цркви, где је Милић од Мачве осликао целу цркву и представио Николаја Велимировића као мученика. Велимировић се тамо нашао на слици и у друштву ђакона Авакума и архиђакона Стефана, који су 1817. набијени на колац од стране Турака и окружен је неким безименим мученицима из Јасеновца који су осликани око њега“. Авакум је на колац набијен 1814. године, после Хаџи Проданове буне, пошто је одбио да се потурчи; Светог архиђакона Стефана, Јеврејина, каменовала су његова сабраћа, веома брзо после Христовог распећа и васкрсења, а Бахфорд га смешта у 1817. годину. Мирко Ђорђевић се придружује тврдњом да је Николај био „главни љотићевски идеолог“. Бајфорд истиче да је повратак Николајевих моштију 1991. здружио у Лелићу и позицију и опозицију, а да је НАТО бомбардовање повећало Николајеву популарност. Три године после НАТО бомбардовања у Соко граду је откриван споменик Николају. Ту су били и Патријарх и Небојша Павковић, па нас Бајфорд учи: „Оно што је у то време спајало сећање на НАТО, Николаја Велимировића, Војску и Цркву било је то што је “.

Извесни постмодерни скојевац прозива Николаја као хитлеровца због „Национализма Светог Саве“, и тврди да је „мало геноцидан, мало уз Адолфа“ (Иван Кузминовић). На то се надовезује Бајфорд, и вели: „Он је 1935. године на Коларцу споменуо Хитлера у позитивном контексту и његови обожаватељи данас су више пута покушали да се на неки начин ограде од тога и да дају различите интерпретације шта је он то заправо желео да каже, али интересантно је да сваки пут када се такве неке ограде појављују да се никада не спомиње да је Велимировић био симбол тог антиевропског дискурса у Србији, значи нешто што је представљало ту одбрану Србије од Запада, од Европе и тако даље“.

Десимир Тошић је уочио да је Николај сасвим у складу са „конзервативном линијом“, која „постоји у Библији и постоји код великих светаца као што је Свети Јован Златоусти. Он је био страшно антијеврејски. Е, сада, Католичка црква, која има очевидно паметније људе, иако је врло догматична, то није потребно да подвлачимо, она је на многим питањима устукнула“. (По Тошићу, писци Библије, Свети Златоусти Јован и Николај спадају у конзервативно-глупу струју, јер „на многим питањима“ нису устукнули.)

 

Владика Николај и Запад

Владика Николај није био острашћени „непријатељ Запада” и инославних конфесија. Напротив! У књизи др Мјуриел Хепел, познатог британског слависте, „Џорџ Бел и Николај Велимировић – прича о једном пријатељству” (Светигора, 2003), налази се низ сведочанстава о Владикином односу према англиканским Хришћанима и западном Хришћанству уопште, коме је Владика приступао с великим поштовањем и љубављу. Предговор за књигу написао је надбискуп Велса Роуан Вилијамс, садашњи надбискуп кентерберијски, који каже за владику Николаја да је за неколико генерација британских англиканаца био „један од неоспорних моралних и духовних великана који су Западу посведочили нешто од дубине и изазова православног света”. За њега је „лик епископа Николаја један значајан лик у причи о модерном европском Хришћанству”. Тај Николај, кога непрестано оптужују да је мрзео Запад, кумовао је са чувеним Ситоном-Вотсоном, који је у време Првог светског рата био једна од кључних личности Европе; тај Николај је био први јерарх неке друге конфесије коме је надбискуп кентерберијски дозволио да се у храму Св. Павла обрати англиканским верницима; био је носилац крста – одликовања које су му енглески црквени делатници уручили због великог поштовања које су га гајили према њему и његовој земљи и народу; током 1921, на позив Американаца, одржао је преко 140 предавања у разним крајевима САД, од храмова до универзитета; носио је почасни докторат универзитета Колумбија, који му је додељен после Другог светског рата, као „великој моралној снази”; о њему је Ребека Вест говорила као о чаробној личности чији је енглески био диван „као што и доликује ономе који је некада проповедао у катедрали Св. Павла”. Индијски песник, нобеловац Рабиндранат Тагоре, дубоко је ценио Николаја, који га је беседом поздравио средином двадесетих година прошлог века кад је Тагоре посетио Београд.  Године 1957, 14. јануара, амерички Конгрес својом резолуцијом број 98 изјављује саучешће србском народу: „Представнички дом САД је примио са дубоком жалошћу смрт епископа Николаја, највећег сина нашег достојног српског савезника у два светска рата и духовног вође српског народа у Југославији. Представнички дом овим упућује саучешће српском народу због губитка овог великог духовног вође и достојног сина”.

А што се православних тиче, Свети Јован Шангајски сматрао је Николаја „новим Григоријем Богословом”, протојереј Александар Шмеман „најеминентнијим православним епископом двадесетог века”... Николајев „Охридски пролог” најомиљеније је духовно штиво православних Американаца (на енглески га је превео православни Енглез, владика Калист Вер). Чак и римокатолички теолог Томас Бремер, у својој књизи „Вера, култура и политика” (Градина, ЈУНИР 1997), каже: „Велимировић уопште није имао намеру да створи властити еклезиолошки приступ. Његова настојања лежала су у пасторалној области, где је покушао да нађе жив, динамичан начин да оживи православље. Но, из тога су произашле форме православне црквености унутар српског православља које су постале важне за историју еклезиологије и теологије те цркве”.

Такав Николај се урезивао у срца западних људи, а наши јадни паланачки мудраци то или не знају или прећуткују.

Али, Николај се никад није додворавао људима на Западу. Он је њима говорио (сведочи бискуп Џорџ Бел): „Ми поштујемо вашу демократију – то је добро; она је заснована на хришћанским начелима, али то није довољно. Ви треба да се обратите Богу”. За разлику од извесних еврољубивих европофила (није плеоназам, него указивање на врсту драге им валуте), којима је свака, па и ова, американизована и понижена Европа, боља од свега што је србско наслеђе, Николај је био заточник праве, хришћанске Европе, која треба да ишчезне са хоризонта савремене историје, јер тако желе њени комесари испод жутих петокрака, исто онако како су бољшевички комесари испод петокраке црвене настојали да уместо Русије направе Совјетски Савез.

 

            Коме смета Свети Николај?

Зна се коме и зашто смета Свети Николај Српски. Смета тоталитаризму Новог светског поретка, јер је рекао да ће последњи, у злу уједињени свет, бити гори од куле вавилонске (Жетве Господње); смета домаћим еврослинавцима, јер је рекао да ће, ако буде напуштена служба Богу србског народа, престати историја Србадије, а почети историја мангупарије (Српски народ као Теодул); смета јер разобличава лажну побожност: Цркве граде, да их виде људи,/ Цркве граде, Богу се не моле(Небеска Литургија); смета јер каже да су усташе за ревност у злу, добро знану свима,/ похвале добили из пакла и Рима (Ђердан од мерџана); смета јер указује на пљачкашку економију неолиберализма (Средњи систем). Смета јер је нови Свети Сава. Смета јер је Христов. Смета јер људе приводи Богу и одводи их од сатане.

Како каже литвански хришћански мислилац Антанас Мацејна: У очима света бити хришћанин већ је злочин, злочин достојан смртне казне. Прогони Цркве никад нису пуки људски неспоразум. Они у себи увек крију антихристов умишљај; свагда су засновани на антихристовом покушају да погуби Цркву Христову. И то је заиста тако, макар поједини гонитељи не схватају ни те замисли, ни те циљеве, мислећи да, док убијају, служе вишем циљу. (…) Ако би нам се поставило питање зашто свет мрзи Цркву, могли бисмо одговорити – то је зато што га Црква спречава да остане у својој фактичности. А владика Николај, верни син Цркве, чини управо то – не да свету и свом роду да остану ту где су, и да иду ка понору идолопоклоничке технолошке цивилизације, него их зове ка Христу и вечном животу.

Слава Светог Владике Николаја рашће све више. Непријатељи Христови су, кад су видели да никаквим средствима не могу да спрече дело Богочовеково, узвикнули: „Гле, ништа не помаже. Сав свет оде за Њим” (Јн 12, 19). Тако и непријатељима Николајевим, за чије се покајање он сада моли Господу, ништа не помаже! Све оно најбоље код Срба оде за Николајем, који оде за Светим Савом и Светим кнезом Лазаром, који одоше за Христом, Распетим и Васкрслим. У знаку Крста и Васкрсења је и сав лик и дело Владике Николаја Охридског и Жичког.

 

Препорука за даље читање:

Свим читаоцима заинтересованим за озбиљно упознавање с мишљу и делом владике Николаја препоручујемо следеће књиге:

                   1.                        Свети Владика Охридски и Жички Николај (приредио епископ Атанасије Јевтић), Епархија Жичка и манастир Жича, 2003.

                   2.                        Милан Д. Јанковић, Епископ Николај Велимировић – Живот, мисао и дело, Епархија Шабачко-ваљевска, 2001.

                   3.                        Златоусти проповедник васкрслога Христа (приредили Владимир Димитријевић и Горан Вељковић), Духовни луг, Крагујевац, 2003.

                   4.                        Владика Николај, данас и овде (приредио Владимир Димитријевић), Књижевне новине, 1048/1049, 2001-2002.

                   5.                        Ђорђе Ј. Јанић, Хаџија вечности, Храст, Београд, 1994.

                   6.                        Драган Суботић, Епископ Николај и православни богомољачки покрет, Нова искра, Београд 1996.

 

              АНТЕРФИЛЕ:

 Шта је Свети Николај Српски говорио о својим непријатељима?

„Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем... Они су место мене исповедили грехе моје пред светом. Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати себе самог. Они су ме мучили онда, када сам бежао од мука. Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао. Они су ме пљували онда, кад сам се ја гордио собом. Благослови непријатеље моје, Господе, и ја их благосиљам и не кунем. Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим. Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу. Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину... Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих, и моли се Богу за њих”.

Тако је писао Владика Николај у својим Молитвама на језеру. И није само тако писао, него је тако и осећао, тако се свим бићем Богу молио за увредиоце своје и за све који су га мрзели и покушавали да уклоне из јавног живота. У „Жичком благовеснику”, објављеном уз Часни пост 1940, налази се и овакав запис: „Поводом пашквила које су се појавиле против нашег Епископа, неки свештеници и световњаци послали су нашој редакцији чланке и дописе у којима се са гнушањем те пашквиле обеснажују и износе се скривени подстрекачи који то све финансирају. Ми жалимо што те чланке не можемо штампати. Ни Епископ нам то не препоручује. У разговору са епископом Николајем, он нам је рекао: „Ми православни свештеници морамо бити позитивни и конструктивни, ако икад то нарочито у овом времену. Не смемо трошити ни време ни снагу на ствари негативне и деструктивне. Што се мене лично тиче, ја се радујем што сам могао бити користан и мојим непријатељима, писцима ових пашквила, бар материјално, кад нисам могао духовно. Јер грдећи мене они добијају за то паре, те се хлебом хране”.

          Од ове изјаве до данас прошло је скоро 67 година. И непријатељи Николајеви, то јест, непријатељи Христа Богочовека, чији је Николај Угодник, и даље зарађују на жичком светлоснику, ружећи и грдећи све његово и Христово добро у србском народу, и настојећи да то уклоне из свести Срба.

-КРАЈ -

              Напомена Уредништва "Борбе за веру":

            Текст Владимира Димитријевића "Свети Владика Николај у очима својих непријатеља" први пут је објављен 2003. године.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 03 мај 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.