Човек је створен за рај и не може се умирити, док не нађе рај. Као риба, избачена на песак несавршених вредности, човек се својом дубином отима ка стихији, која му је сродна.

Достојевски је знао за ово начело раја. И знао је да срећу достиже само онај, ко зна за нешто што је веће од среће. Усред својих стваралачких замисли и животних страдања Достојевски је схватао, да пуноћа живота није само у побеђивању зла, већ и у победи над неверним добром. „Срећа је у чистом погледу и у беспрекорности срца, а не у „спољашњем““, - каже он. И верује у неопходност, целебност и непобедивост ватреног добра. Прва пројава овакве вере у човеку јесте осећање одговорности – не само за своје зло, него и за опште зло. Како је без овога могуће социјално устројавање људи? Преставши да будемо носиоцима добра, сами то не примећујући, ми ширимо зло. И идући по улици са злим изразом лица, сматра Достојевски, може се ранити душа детета, које пролази поред нас и зачети у њему зло.

Постоји кружна порука добра и зла. Пожар у стану мог суседа је и мој пожар; мој пожар је и пожар мог суседа. Ми људи смо повезани као удови једног тела. Међу нама је мноштво непоновљивих лица, али је природа једна. И због тога су пророци и писци-духовидци – наше општечовечанско добро, а доктринери, који не верују ни у душу човека, ни у Бога Живога – заједничка наша болест, заједничка несрећа.

1940. године, у Рио де Женеиру, великом француском писцу Жоржу Бернаносу, западном ученику Достојевског, кћи бразилског писца Амороза Лиме, девојчица, пружила је свој албум. И Жорж Бернанос, чија је мисао као и мисао Достојевског продирала испод површине ствари, написао је у тај дечији албум следеће речи:

„Пре пет минута сам себи постављао питање, шта да напишем у ваш албум? И изненада ми је пало на памет, да је сама по себи та идеја – имати албум – врло дирљива, врло мила, јер је она дечија; њу сматрају смешном, као и све детиње замисли, зато што људи не схватају децу. Мале девојчице пружају свој албум „одраслима“, као што сиромаси пружају руку. Већина тих „одраслих“, према којима сте ви пружили своје руке, - кардинали, теолози, историчари, есејисти, писци – дају вам само свој потпис, који је раван ситној парици. Никада не заборављајте да се овај безобразни свет држи још само захваљујући сладосном свету песника и деце. Против њега се људи непрестано боре, али се он непрестано обнавља. Будите верни песницима и детињству. Не постајте одрасли, јер су одрасли у завери против деце; прочитајте Јеванђеље и ви ћете се уверити у ово. Господ Бог је рекао кардиналима, богословима, есејистима, историчарима, писцима и свима уопште: „Будите као деца“. А кардинали и др. горе наведени једнако понављају деци: „Будите као ми!“ Када некад касније прочитате ове моје редове – помислите тада и помолите се за старог писца, који све више мисли о неисцељивој лакомислености озбиљних људи. Све чудесно, што постоји у историји света, дошло је невидљиво за све, по тајанственој сагласности  великог трпљења људског и милосрђа Божијег. Треба надилазити живот. Међутим, једино чиме се он може преодолети – јесте да се он воли, а волети се живот може само на један начин: до краја га раздавати.

Такве су речи једног ученика Достојевског у светској литератури. Управо оно о чему је овде написао Бернанос, знао је Достојевски. И сада је време да се подсетимо на дарежљивост (саосећајност) његовог срца. Нама људима је неопходна светлост љубави – не расне, не класне, већ људског саосећања. Светлост добра је виша од среће, и ван њега нема среће. Таква издашна саосећајност је била присутна код Фјодора Михајловича. И нама писцима, научницима и литерарним критичарима је потребна ова светлост. Можда се тада нећемо исувише спорити око тога, шта је то реализам у литератури и је ли потребан неки додатак њему.

„Већ сама свакидашња мисао о томе, да постоји нешто безмерно праведније од мене, испуњава ме читавог безмерним умиљењем и страхопоштовањем, ма ко ја био, ма шта чинио, - говори на самрти Стјепан Трофимович Верховенски[2] - Човеку је много потребније од сопствене среће да зна и верује, у сваком тренутку да верује у то, да већ негде постоји савршена и спокојна срећа за све...Сав закон људског постојања је у томе, да човек узмогне да се приклони пред безмерно Великим“. У овоме је Достојевски и његова наука о човеку.

Усред својих пристрашћа према разним ништавностима, човечанству је потребна перспектива Достојевског. И Достојевски је неопходан великој, човекољубивој, страдалничкој, као што је и он сам био, руској литератури, која иде кроз све етапе његовог животног опита.

Достојевски није породио достојевство (као Толстој – толстојство). Око Достојевског су се ускомешавали, бучали, чак ковитлали разни таласи, али је он остао слободан од партијности. Он је виши од тих таласа својим горењем духа, и због тога и верујући, а и неверујући у Бога могу извући и извлаче из дела Достојевског нешто велико и људско, а то значи блиско Богу.

Без обзира на то, што су многи ишли код њега и молили да их научи „како живети“, Достојевски није запао у свемирско морално учитељство, већ је остао простим братом људи. И он се није користио (а може се рећи и до сада се не користи) својим великим именом, да би створио око себе некакву партију, школу или правац. Он је слободан од свих и отворен према свима.

Можда се у овоме крије и узрок тога, што је чак и сада, када је име Достојевског равно у светској литератури звезди прве величине, тешко образовати у свету савез у спомен на њега.

Међународни савез сећања на Достојевског је призван на благородан задатак. Свечовечност и светска саосећајност, коју је Достојевски увидео у Пушкину, још изражајније говоре о њему самом, али код нас нема другог Достојевског, који би о томе нешто рекао. Зато о томе можемо само шапутати. Онда се постарајмо да шапућемо толико гласно, да би нас чули људи свих језика, па и они који говоре руским језиком. У овоме је главни задатак нашег савеза (обједињења).

У суштини сав свет се налази већ у „Друштву Достојевског“, то јест представља његовог имплицитног члана. И нама је потребно да некако помогнемо свима и једни другима у све већем разумевању Фјодора Михајловича. Друштву Достојевског не предстоји да се заноси (као што чине сва друштва у свету) гигантизмом. Нећемо упућивати своју запрегу ни према некаквим кочијама света, већ нека се наша кола котрљају по свим земљама и народима, носећи дела Достојевског и његов лик, његов живот, његове символе и дух, његову истину писца и човека.

Ми смо се сабрали овде у храму, да бисмо се помолили за његову живу душу. Тихи градић Бад-Емс је утешавао Достојевског, - он се у њему одмарао и писао[3]. И није случајно, што је овде поникло на 150-годишњицу његовог рођења међународно друштво под његовим именом.

Међу својим расуђивањима у ове дане и рефератима о Достојевском, ми се у овом тренутку највише сједињујемо с њим. Изнад свих својих људских преграда ми се сједињујемо с његовом вером, са његовим бићем. И своје сећање на њега, узносимо ка Христу, ка оној љубави, коју је Достојевски носио кроз читав свој живот. Ова љубав има у свету и своју тешку свакидашњицу, али и свује чудесне празнике додиривања других светова.

   Превео: Небојша Ћосовић