Вест о жељи далај-ламе да посети Србију, несумњиво ће обрадовати српске екуменисте. Да би било јасније о чему се ради, подсећамо наше цењене посетиоце на интервју епископа шабачког Лаврентија листу „Курир“, од 3. априла 2010. године, у коме је овај најстарији екумениста у СПЦ, человођа папофилске и папопоклоничке параде српских епископа, на питање „...Значи, Црква нема ништа против доласка папе?“, одговорио:

„Црква би драге воље прихватила да дође папа. Чак и далај-лама да дође, ми бисмо га прихватили оберучке. Али, наш народ, посебно онај у западним крајевима, који су усташе завиле у црно, наљутио би се на мајку цркву. Ипак, не можемо ми целог живота ићи леђима у будућност. То мора једном да се заврши“/.../ (http://borbazaveru.info/content/view/2238/33/)

Иначе, то је онај исти далај-лама који је својевремено упутио писмо подршке Хашиму Тачију и честитао му проглашење независности Косова:  

>>Далај Лама писао Тачију

11. април 2010. 18:56 > 18:58

Премијер Косова Хашим Тачи добио је писмо подршке од тибетског духовног лидера Далаи Ламе.

        "Са интересовањем и са надом пратио сам последње догађаје на Балкану. Срећан сам што се ситуација тамо много побољшала и са постизањем независности Косова. Сада изгледа да је регион много мирнији", рекао је Далаи Лама у свом писму, саопштено је данас из канцеларије премијера Косова.

Далаи Лама је додао да се "моли да демократска држава Косова у којој живе у миру разне заједнице буде модел који ће и други следити".

Током фебруара ове године, пред другу годишњицу проглашења независности Косова, у школама Косова је организовано такмичење у цртању и набољи радови су уз поздравно писмо премијера Хашија Тачија симболично послати разним светским лидерима.

Писмо Далаи Ламе је одговор на акцију ученика Косова и поздравно писмо премијера Косова од 17. Фебруара.

(Бета)

http://www.mondo.rs/s166316/Srbija/Dalaj_Lama_pisao_Taciju.html<<

Ако, дакле, далај-лама, човек који је упутио топле речи подршке великом српском крвнику Хашиму Тачију, и који се моли за „демократску државу Косово“, заиста дође у Србију, владика шабачки са својом екуменистичком браћом епископима и свештеницима прихватиће га „оберучке“. Они би „драге воље“ прихватили и папу, али им смета народ, „посебно онај у западним крајевима, који су усташе завиле у црно“; тај народ, који „целог живота иде леђима у будућност“, „наљутио би се на мајку цркву“. Да ли ће владика Лаврентије пољубити далај-лами руку, као што је, приликом посете Ватикану 2000. године, пољубио папи Ивану Павлу II, који је 1998. године прогласио за блаженика Алојзија Степинца, духовног покровитеља усташких кољача у НДХ, остаје да се види.

 Владика шабачки Лаврентије љуби руку папи Ивану Павлу II

Међутим, од онога што смо већ видели, поред много чега другог, јесте и изјава владике Лаврентија да је поменути папа „...волео Србе и ценио“ и да се „...врх Српске цркве радовао његовој посети“. А то из разлога, како каже, што је „Католичка црква догматски најближа Православној цркви. То су две једине канонске цркве. Међутим, историјске околности су отежале наше међусобне односе.“ (НИН, 7. април 2005.) Оваква изјаве су су карактеристичне за српске екуменисте, који зизјуласовску "љубвеобилност" постављају изнад учења Светих Отаца (видети текст Подсетник екуменистима у СПЦ – III), а каноне каче „мачку о реп“ (чувена изјава највећег фудбалера међу српским екуменистима, кривотворитеља Псалтира и тропара, Атанасија Јефтића).

У контектсту осврта на Њу ејџерске изјаве владике Лаврентија, осврнућемо се и на један "пастирски одговор", са сајта „Светосавље“, у коме је речено да је владика Лаврентије „угледан и надасве православни епископ“. У одговору се темељно и тенденциозно истичу заслуге владике Лаврентија, али се ни једном речју не помиње његово папољупство и папопоклоништво. Међу његовим „заслугама“, по пастиру екуменисти са „Светосавља“, су и ове: „Патријаршија је радо слала владику Лаврентија на екуменске скупове на којима је блистао, првенствено као добар православни Хришћанин, који воли свакога брата у Христу. Он зрачи својом појавом, својом добротом, усрдношћу и жељом да се, на крају, доноси и другачији суд о његовој Цркви и народу, као и о земљи у којој је живео. Довољно је истаћи, да је учествовао на скупштинама Светског савета цркава у Упсали 1968. године, у Најробију 1975, године, као и у Канбери 1991. године, а све по налогу Светог архијерејског синода СПЦ.“

Рекло би се: чег се православац стиди, тим се екумениста поноси.

Иначе, овај „добри православни хришћанин“, „који воли свакога брата у Христу“ (а особито папу и далај-ламу), нарочито је заблистао на екуменистичком скупу у Ватикану, 2000. године, када је седео поред свог вољеног "Светог оца" (видети прилог бр. 1), док су његови свештеници прилазили папи, љубили га у руку и примали од њега блиставе златнике, начињене од злата отетог од Јасеновачких Новомученика.

Зато, драги у Христу брате, коме је упућен пастирски одговор на „Светосављу“, који си нам се обратио писмом пуним бола, не слушај савет пастира екуменисте који говори „Немој се бринути да ће Епископ Лаврентије 'скрнавити каноне'...“, него, напротив, од епископа и свештеника који отворено издају Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, безочно газећи њене свештене установе, бежи као од вукова у јагњећим кожама, јер „Пастири многи поквариће мој виноград, потлачиће део мој, мили део мој обратиће у голу пустош (Јер.12,10). И, такође: „Не бојте се ни лава, ни племенитог леопарда, чак се и страшна змија може натерати у бекство. Само је једно страшно, верујте – лоши епископи! Не дрхтите пред висинама чина. Јер, многи имају чин, али немају сви благодат“ (Св. Григорије Богослов).

Прилог бр. 1

"Блистање" владике Лаврентија и његових 36 свештеника у Ватикану 2000. године

Прилог бр.2

Папа Иван Павао II проглашава за блаженика "надбискупа геноцида" Алојзија Степинца