Ако Ватикан злочинце преображава у свеце, места злочинаца морају да се попуне. Она су резервисана за нас.

У току је завршна фаза практичне реализације усташке идеологије: симболичко уписивање усташких злочина у симбол „Срби“ и ревизија историје којом се постојање концентрационих логора и холокауста у НДХ (1941-1945) измешта из сада независне ‘еуропске Хрватске’ и инсталира у Србији. Методолошку варијацију овог процеса можемо видети у представи ‘Зоран Ђинђић’ загребачког редитеља Оливера Фрљића, премијерно одржаној 18. маја 2012. године у Атељеу 212 у Београду на отварању ‘Муцијевих дана’, која је повод са разговор са професором Миланом Брдаром.

Представа почиње сценом прања руку у бурету пуном крви на којем пише „Новија српска историја“ а завршава сценом паљења макете џамије коју глумци ваде из макете Храма Светог Саве а потом повраћају по српској застави. У међувремену се одвија сцена ислеђивања Војислава Коштунице а владика Амфилохије Радовић са „калашњиковим“ држи говор на одру Зорана Ђинђића. На великом примерку „Устава“ пише: „Руке су нам крваве али нам је савест чиста!“

О дотичној представи као уметничком догађају излишно је раправљати. То је најобичнији, сирови политичко-пропагандни перформанс, подешен нивоу медиокритетске свести, ваљда да би се постигао ефекат грађанске узнемирености (уз помоћ увреда здравог разума). Могућност таквог догађаја потребно је повезати са:

1) више него видљивом патологијом наше позоришне сцене, на којој ових дванаест година завидну улогу, ако не преовлађујућу, имају комади препуни псовки, опростачења и вређања Срба те антисрпске пропагандне до нивоа постмодернистички темпиране инструментализације дебилизма, кретенизма и мазохизма. Број случајева представа те врсте, заједно са нашим филмом (тзв. „Српски филм“ и остали), представљају довољан узорак више за психоаналитички него за уобичајен критички третман;

2) речени догађај треба повезати са разгранатим деловањем антисрпског, односно хрватско-усташког лобија у Београду, у медијама и институцијама културе, где спада, како промоција деценијама титоистички форсираног писца Мирослава Крлеже, кога у Загребу мање воле него у Београду и у шта се уклапа и одбијање Председништва САНУ да дистрибуира енглеско издање књиге Виктора Новака ‘Магнум Кримен’. И као

3) имамо отворену антисрпску или прохрватску политику наше власти, која током последње четири године понавља већ виђену грешку, хрватске злочине 1941-1944. и 1991-1995. гура у заборав ради обнове загрљаја „братства и јединства“ по цену саучествовања у два злочина: прво, даље сатанизације Срба, а, друго, у злочину заборава Јасеновца и његових жртава.

Позоришна представа о којој је реч има своју пуну улогу у том контексту што ће рећи да је смрт Зорана Ђинђића политички инструментализована у функцији преокретања историје, на чијем крају је невини хрватски свештеник са крстом у руци и кајањем у души, кога коље православни свештеник са маскирном униформом испод манитије и ‘калашњиковим’, као парадигма убице Хрвата у стотинама хиљада, како у Другом светском рату тако и у рату деведесетих.

Аутор представе у интервјуу који је дао дневном листу ‘Новости’, говорећи о мотивима за настанак представе каже „Покушали смо да покажемо тај привид демократије. Како овде, тако и у региону. Србија није усамљена појава, демократија служи да би неки људи дошли до позиција моћи.“

Прво и пре свега, демократија је данас свугде привид. Питајте немачке и француске интелектуалце, а о америчким да не говорим. Па, ако је тако, откуд то да се дотични привид доказује у Београду буретом пуним крви и бљувањем по српској застави. Па чак и такав сирово-простачки политикантски перформанс прихватио бих да је дотични смели аутор своју храброст прво доказао истим у Загребу, бљувањем по шаховници над крвавим буретом са написом: Хрватска историја 20. века! У Београду је увек било лако пљувати и бљувати по свему српском, како у позоришту, тако и у кафани. У Београду је храброст бранити српство, ево и од оваквих санкилотских изругивања као што је дотична представа која је најобичнији политички памфлет добијен идеолошком онанијама на већ излизаној матрици: да је Ђинђића убила Црква уз помоћ Војислава Коштунице и традиционалног српског антиреформског мрака. То ће рећи да је текст безнадежно анахрон и може да буде занимљив једино квазисалонским мазохистима из круга београдске двојке. Сви се праве луди, па ни не помињу елементарну чињеницу, да је Ђинђића убио онај ко га је и довео на власт, зато што је почео да излази из оквира улоге коју су му скројили у Вашингтону, Бриселу и Берлину, а пласирали преко својих обавештајних служби. Да је режисер узео да буши у том правцу, показао би грађанску храброст насупрот лицемерју свих слободоумника из бившег ДОС-а. Овако, не само да је пљунуо у лице пасионираног и ревносног позоришног гледаоца, него је отворено речено само један од оних који врше велику нужду по нашим главама, знајући да имамо довољно оних који ће то одбранити зато што се, Боже мој, пласира под етикетом ‘уметности и слободе израза’.

Да ли се, међутим, иза ових неутралних и тачних констатација показује велика слика дискурзивног режима: диктиране перспективе великог дискурса, у форми владајућег референцијалног мита (Срби = злочинци) који је постао обавезујући у институционалном смислу, али и у смислу симболичке репрезентације, до сада на најмрачнији начин реализоване у сфери филма?

Овај позоришни комад, попут многих других, али само у Београду, јер сличних другде нема, уз горе поменуте чиниоце спада у систематску праксу чији циљ је институционално успостављање референцијалног мита са средиштем у Србима као злочинцима. Циљ је да се успостави његова општеобавезност, или статус „општег места“, или чињенице коју је бесмислено оспоравати. У ту праксу свакако спада и српски филм, и то не само у току последње деценије него већ више од четрдесет година, укључујући тзв. “Црни талас“ касних шездесетих година. Срби су у нашим филмовима деценијама прво опростачивани, приказивани као полудивљаци са Балкана који не знају да држе нож и виљушку, тако да се на те стереотипе само надовезује Србин-дивљак са камом за клање. У исту праксу функционално спада ћутање или јаловост наше академске заједнице, односно друштвене науке, од политикологије до историографије. Празна места која оне остављају за собом лакше испуњава пропаганда, која припрема терен да и позоришни комади, као што је овај о коме говоримо, сутра постане критичко и освешћујуће сведочанство историје.

Велика слика показује да је на делу реализација пројекта осмишљеног да преузме праву природу догађаја, српску традицију, историјску истину, те да је ревизијом историје и на симболичком плану стабилизује као праву природу ствари и важећу истину у коју се не сме сумњати. У реализацији овог планираног и здруженог злочиначког подухвата убиства Србије у факстичком, симболичком и смислу историјске истине учествују: политичари предвођени Борисом Тадићем који је у једном од у интервја датом у емисији „Недељом у 2″ Александру Станковићу изјавио да није нарочито поносан што се налази на месту председника Србије, а ноћ пред крађу избора у Србији на ХРТ се могла чути његова изјава – парафразирам – да само са њим на челу Србије Хрватска може да буде задовољна. Тим историчара, предвођен др Бранком Прпом, задужен је за ревизију историје Срба, посао којим се они који га обављају стрпљиво и лагано уписују у повест интелектуалног бешчашћа, а ту је и пројекат „договорне историје“, чији промотери годинама раде на реализацији онога што је на дневном реду у смислу дестабилизације и пропадања Србије. Медији. ‘Уметност’, наука задобијају статус смислених склопова којима овај дискурс обезбеђује симболичну комуникацију и кооперацију дисциплинарних пракси којима располажу, колонизујући укупан дискурзивни универзум у Србији. Који је крајњи циљ овог пројекта и на који начин сагледавате место и улогу представе ‘Зоран Ђинђић’ у његовој реализацији?

Медиокритетска академска заједница, неспособна да уради било шта озбиљно у име националне одговорности (изузев дувања у пиштаљке), која подржава отворено антипатриотску власт, која са своје стране комплементарно делује са хрватском страном у ‘братском загрљају’, тим пре што је све саме прохрватске људе поставила на чело централних културних установа ове земље, све то обезбеђује повољан контекст за систематско противсрпско деловање усмерено на преиначење историје, разарање српске традиције и националног идентитета, и то свим па и тобоже уметничким средствима, рачунајући на заштиту ‘права на уметничке слободе’ и кукавичлук власти да било чему каже: „Доста!“ Тако гледано, чин диверзије бивше министарке пољопривреде, која је, упркос законској забрани, увезла генетски модификовану соју, активност историчарке Бранке Прпе на инсталирању српских концлогора на Старом сајмишту и српске кривице за геноцид над Јеврејима; уз текстове урбаних експерата о томе како „Нови Београд одражава структуру концлогора, што не чуди, јер ту је и био логор…“; уз филмове препуне простаклука и садизма а ла ‘Српски филм’, позоришне представе препуне псовки и пљувања по Србима у циљу тобожњег ‘грађанског освешћења’, па и ова представа ‘Зоран Ђинђић’ – све то, уз полтронско шлихтање уз власт интелектуалне заједнице и медија, чини делове систематски спровођеног стратешког плана усмереног против Србије, што значи, отворено речено, на њено геополитичко уништење. Данас само дилетант може да мисли да се ратови воде једино оружјем, а поготово да нема никаквих ратова између земаља чији представници се узајамно смешкају. Против Србије Хрватска води културни рат и водиће га и даље без обзира на побољшање политичких односа две земље. Води га у овој фази:

1) преко својих људи који су у Београду институционално изванредно распоређени;

2) преко кукавног и лицемерног ћутања српске академске квазизаједнице;

3) преко већег дела титоистички профилисаних, политички и финансијски корумпираних медија, и коначно

4) захваљујући власти која је све само није српска, па тај придев ни не користи.

Да ли овај процес можемо сагледати као реализацију последњег, до сада не уоченог, циља усташке идеологије: геноцид над историјом и културом Срба?

Па управо то сам рекао. Циљ је последњи јер, ако се оствари, ништа више неће им бити потребно. А ни нама јер се нећемо препознати.

Чин повраћања по српској застави представља симболични чин пљувања на Србију и најочитији пример ‘говора мржње’. Шта би се догодило када би неки хрватски или српски редитељ у Београду или Загребу режирао представу у којој би се повраћало по „шаховници“ која се виорила не само у ритму убијања 700. 000 Срба, Јевреја и Рома већ и ‘Олује’ и ‘Бљеска’? Може ли се чин повраћања по српској застави уметнички подвести под метафору која има за циљ да покаже како су: „Свим политичким опцијама на простору некадашње Југославије појмови држава, нација, патриотизам – маска за криминалце и лопове најгоре врсте, који су у приватизацији опљачкали сопствени народ“.

Рекао сам, више бих волео и режисера бих поштовао да сам претходно прочитао, на пример, да је у интервјуу загребачком ‘Јутарњем листу’ изјавио да ‘нема националности’ (а не у београдским новинама) и да је у неком загребачком позоришту извео перформанс повраћања по хрватској застави. Да не кажем да се прво позабавио крвавим траговима хрватске ‘беспутне историје’ од 1941. до 1995. Овако, имам право да га тумачим као лутку хрватске пропаганде, која својим комадом Србији на главу врши велику нужду под заштитом ‘слободе уметничког израза’ и београдског прохрватског мазохистичког лобија. Уосталом, ко може да тврди да момак све то није урадио врло срачунато, рачунајући на вишеструко осведочену глупост београдских ментора и пријатеља, „који нам деценијама џаба воду носе“.

Последња реченица коју наводите потпуно је без везе у односу на основне поенте дотичног квазипозоришног перформанса. Наиме, видели смо само „српске, православне криминалце“, никако остале криминалце бивше Југославије. Уз то, да су појмови државе, нације, патриотизма само маска за криминалце бесмислица је првог реда. Када би аутор био у праву, имали бисмо право да и њега тумачимо као позоришног криминалца са маском пропалог југословенства као надмаском хрватског патриотизма. Јер комад потпуно одговара политици хрватских патриоте, нарочито онима који са Томпсоном воле да запевају „Јасеновац и Градишка стара …“. Али, пошто смо оспорили горњу мисао, онда то нећемо рећи.

Иначе, ова представа, као и многе друге, представљају перформансе дискриминације Срба у региону и шире, што, уз увреду земље – где ћеш веће од повраћања по застави – даје посао за повереника за заштиту против дискриминације проф. др Невену Петрушић. Она, наравно, неће реаговати јер је већ осведочено да је за њеног мандата у Србији једино безопасно дискиминисати Србе и Србију као државу.

Примећује се да у процесу форматизације симбола „Срби“ постоји континуитет учитавања усташких злочина који су својом свирепошћу надмашили било шта икада виђено у историји (споменимо овога пута очевица, американку Рутх Митцхел, која у књизи: „The Serbs chose to fight„, стр. 148, 1943. Doobiday, Duran New York, говори о уласку усташа у Дубровник. Док су током НДХ православни свештеници убијани на најмонструозније начине, док су фрањевачки фратри и сами масовно учествовали у масакрима, симболичка демонизација православних свештеника је у контексту захукталог екуменизма много блажа: довољно је да владика Амфилохије Радовић држи калашњиков док држи говор на одру Зорана Ђинђића. Како на психолошком, социјалном, политичком и културном плану разумети ову тенденцију уписивања усташких злочина у симбол „Срби“?

То се одвија логиком „два наспрамна, паралелна огледала“. Оно што се догађа у једном на супротан начин одвија се у другом. Колико се Хрвати перу и хуманизују пред улазак у ЕУ, толико Срби трудом српске раскорењене интелигенције и прохрватског београдског лобија више постају злочинци и кољачи. Са том разликом што су највећи злочинци према самима себи, нешто као неискорењиви мазохисти. То је основна процедура прекрајања историје или историјског ревизионизма. Хрвати дају шлагворт, а београдска интелигенција и на власти се нашавши политиканти посао довршавају више него добро. Поента те процедуре је да се лик изворног католичког свештеника са камом у рукама 1941/2, 2012/20. преобрати у српско-православног владику у маскирној униформи испод мантије са „калашњиковим“ у рукама и ножем међ ‘зубима. А Хрвати, који певају Томпсону, да се преобразе у цивилизоване Европљане насупрот дивљим и злим Србима, руку крвавих до лаката.

Дакле, то што је виђено у представи ‘Зоран Ђинђић’ у ствари је стратешки циљ хрватске културне и оне друге политике (испод жита), у чему бесловесно београдско ‘глумиште’ (пази израза!), скупа са знатним делом медија и интелектуалне елите, ентузијастички саучествује на основу уигране титоистичке логике самоослепљивања и самозаглупљивања. Нисам без размишљања рекао да нам тиме тзв. режисер, као хрватски пропагандиста укупном симболиком и дословношћу пласираних значења отворено, на главе врши велику нужду у сред Београда, праћен аплаузима титоистички слуђеног дела београдске квазиелите. Тако нешто сасвим је могуће у Београду и у готово сваком београдском позоришту, уз оцену да је онај ко то запажа ‘начисто луд’.

Након подробне анализе процеса који се водио пред судовима и података који откривају позадину и мотиве убиства Зорана Ђинђића, можемо рећи да би независна истрага отворила питање ‘false flag‘ операције, чији су креатори стране обавештајне службе. У представи се – уместо отварања овог важног питања чији би одговори могли да на најбољи начин објасне и инсталирање мафијашко политичких савеза којима се у циљу похода на природна богатства и ресурсе земаља дају разрешене руке у уништавању сопствених земаља и популације – ислеђује Војислав Коштуница. Како то објашњавате?

Циљ овакве представе и није да се отварају било каква озбиљна питања, него да се обезбеди ‘уметничко’ покриће отрцаним флоскулама политикантске антисрпске интелектуалне онаније, која све више постаје сува икебана у вази која би била заборављена да није толико понављана. Тиме се, наравно, непрекидно затрпавају управо озбиљна питања и замењују квазиодговорима дементно-политичког нивоа. Па ко подлегне. Већ сам рекао да је представа у погледу тобожњег ‘отварања очију’ било коме безнадежно анахрона, а њена промоција уз ауторово самооправдање представља провинцијално фолирање уз дизање медијске прашине о тобожњој грађанској храбрости, ухођеној од стране служби, итд. Нема ту ни труна храбрости. Реч је о полтронском додворавању антисрпском београдском лобију, давању алибија за његове свакодневне антисрпске испаде и, наравно, о изванредном примерку хрватско-усташке антипропаганде, независно од тога како сам аутор доживљава свој ‘перформанс’. За овакве представе неко би требало да одговара, само нема ко да то обави. У озбиљним државама такви перформанси нису могући.

Два феномена чине се кључним у покушају да се разуме процес производње „Срба“ по усташком моделу, који нас је окружио са свих страна. Један је српски однос према стравичним жртвама у НДХ и пристајање да те жртве увек изнова убија својим односом према њима, спреман да их се одрекне ради неопходног ‘братског’ загрљаја. Други је савест и крваве руке Хрвата који су предузели опсежне мере како би порекли геноцид и његове размере а видни су напори смањивања броја убијених Срба. У том смислу је подручје Јасеновца претворено не у музеј холокауста већ у неутрални спомен парк. Обавештајне службе Хрватске у садејству са ватиканским непрекидно раде на проналажењу и уништавању доказа о броју убијених у НДХ. Са друге стране, тим Бранке Прпе неуморно ради на промоцији Срба у извршиоце холокауста. Како ви разумете смисао и крајње домете ових процеса? Да ли мислите да је документација у историјским архивима у Београду безбедна од фалсификовања и уништавања или подметања у условима у којима се Србија налази од Петог октобра?

Као што сам већ рекао: тим Бранке Прпе ради као комплементарни део хрватске обавештајне службе и инстанци хрватске државе које брину о сутрашњем имиџу државе у Европи. Ови први то раде усред Београда и Србије, на нашим парама и правећи директно будале од нас, уз помоћ ове власти која нас иначе третира као стадо глупака. Одсуство озбиљних реакција само сведочи да је Србија опустошена земља, да нема ни власт ни интелектуалну елиту, да је академска елита уништена корупцијом и деценијском идеолошком титоистичком корозијом, тако да нема ко да реагује и томе стане на пут. Наравно да историјске архиве нису безбедне и у таквим рукама заштићене од ризика свакојаке врсте. Али питање, не вашом кривицом, долази са најмање десет година закашњења. Просто речено, оно на шта мислите одавно је обављено.

Што се Ватикана тиче, актуелни потези из Рима сведоче да је исти сасвим у хармонији са реченим процесима. О томе сведочи дискретна опомена надбискупа Хочевара да би Свети Синод СПЦ требало да позове папу у Ниш. Само што не рече и он у име Ватикана, као и свако коме се прохте: „Водите рачуна, ако хоћете у Европу!“ Таман посла да кажемо: „Не хвала! Папа може у Београд само преко Јасеновца, када тамо падне на колена!“ Очигледно се већ рачуна с тим да би такав исказ био израз врхунске непристојности и српске неотесане дрскости. А перформанси о којима говоримо служе томе да ускоро такви захтеви постану сулуди јер немају никакву чињеничну заснованост. А онда ће нам, као Србима, преостати да тражимо опрост за сва злодела која смо починили у 20. веку – од римског Папе! Водимо рачуна о томе: ако Ватикан злочинце преображава у свеце, места злочинаца морају кад-тад да се попуне. Она су резервисана за нас и на томе се систематски ради, политички, културно, идеолошки, геополитички.

Никада злочинац и жртва нису били ближи до у доба ‘братства и јединства’ у Титовој Југославији. Да ли је ово цена коју плаћамо захваљујући невероватној плиткоумност и неодговорности српских комуниста и самог народа који је након таквог злочина пристао на ћутање?

Истим путем, дакле деловањем такве власти и килаве титоистички безнадежно слуђене антиелите одвија се запањујуће саучествовање у новом или поновљеном вршењу усташких злочина, тако што се у име обнове ‘братског загрљаја’ са Загребом свим силама саучествује у злочину заборава злочина. Доказ тога је и бесловесно потез српског парламанта да, уз медијску помпу, одабере дан стрељања ђака у Крагујевцу за најзначајнији датум. Народ који има ужас Јасеновца, а тако нешто учини преко својих представника, не заслужује поштовање, а посланици који тако нешто изгласају имају историјску самосвест на нивоу амеба. Истовремено, хрватски политичари могу само да трљају руке, с обзиром колико добре сараднике имају у Београду. Зато не чуди што београдски културно-политички естаблишмент овакве хрватске режисере дочекује раширених руку, што пљување у лице доживљава како комплимент јер, према зацртаном плану, на њој је да успостави нову српску историју у рангу оног бурета пуног крви и деци усађује презир према српској застави и свему српском. Паметном је једном доста, а овде више нема паметних. Једном смо се, у име братског загрљаја са Хрватском, вођени титоизмом одрекли себе. Они који су остали неспособни да се опамете, а довољно су амбициозни да држе позиције, мозгова спечених титоизмом, исто то покушавају по други пут упркос јасном сазнању да је читава игра безнадежно „проваљена“. Случај је то за другу врсту анализе.

Орвелијанска природа процеса који су у току показује данас своје монструозно лице и реализацију крајње орвелијанске финесе: „Прошлост се, по својој природи неизмењива, није ни променила. Ствар је врло проста: потребан је само бескрајан низ победа над својим памћењем“. Професор Мило Ломпар је бриљантно описао ове процесе у својој студији ‘Дух самопорицања’. Колико је паралелно у питању и психопатологија проистекла након титоистичког ‘братимљења’ крштеног у Нептуновом океану српске крви којом је натопљена Независна ЕУ Хрватска?

У време када је Орвел писао свој роман, комунисти су били узор историјског фалсификата. Данас то није само онај ко не може да то ради, или ко, попут Срба, верује да ће ‘истина победити’. Наравно да се ‘историја не мења’. Пошто је променимо, како то на пример Хрвати хоће и раде, преостаје да се у главе усади фикција да у ствари није мењано ништа, да је реч о давнашњим чињеницама. Већ сам напоменуо да је све то о чему говоримо знатним делом последица повампиреног (мада и убуђалог) титоизма. Комунисти су нас 15 година држали везане за Титову лешину, ове демократе нас 12 година држе везане за авет титоизма. Пошто нико није обавио свој посао: политичари на рашчишћавању са Титовим наслеђем, друштвени научници на ослобађању од титоистичких утвара путем критичке саморефлексије епохалне лажи зване комунизам, онда није ни чудо да нас три деценије после смрти дави вампир титоизма, на исти начин како је то чинио живи Броз: у име социјализма, а у ствари у име хрватске супрематије у Југославији. Тај вампир нам пије и крв и душу на сламку, а и исушује мозак. Можемо то да посматрамо и као део процедуре маркунтизације људи, о којој смо писали у ‘Печату’ пре годину дана. Последице реченог исушивања имамо сваки дан у актуелној културној политици, из које је протерано све што је српско.

Како разумети аутора представе који закључује: Нико се не бави својом кривицом(!)

Нема потребе да се бавимо мислима и примислима дотичног аутора. Он је показао да је на нивоу најнижег пропагандног деловања које може да одговара само ужем кругу познатих имена која на себе скрећу пажњу јавности уласком у последњу фазу антисрпског мазохизма. Иначе, ако се већ ‘нико не бави својом кривицом“, дотичном бих препоручио да се позабави хрватском кривицом и да у Загребу доказује грађанску храброст, нарочито уз изјаву да „нема националности’. У Београду је одувек лако било бити ‘без националности’; најтеже је бити Србин. Као уосталом и у Загребу, где је Хрвату заиста потребна храброст да изјави да је ‘без националности’. А још већа је храброст потребна да се проговори о ‘хрватској кривици’.

Разговарала: Биљана Ђоровић

Шира верзија интервјуа објављеног у „Печату“ 24. 05. 2012.

Извор: „Нови Стандард“

http://www.svetinjebraniceva.rs/