И опет о „оставци“ и избору патријарха српског

Др Миодраг М. Петровић, научни саветник и стручњак за црквено право и историју цркве  

У „Политици“ од 11. новембра 2008. године објављен је текст бившег епсикопа Атанасија Јевтића (даље А Ј) под насловом „Опет о оставци и избору патријарха српског“. Био је то, у ствари, његов критички осврт на мој текст у „Политици“ од 6. новембра 2008. године под насловом:  „Оставка и избор патријарха“.

Одговор  не дајем да бих себе и своја научна звања бранио од ироније А Ј, већ ради одбране институција које Цркву представљају као богочовечанску установу. Ко је пратио вишегодишње дијалоге нас двојице, објављиване највише у „Књижевним новинама“, схватиће зашто је А Ј  и данас толико гневан. Сваки његов подсмех на мој рачун сматрам својеврсним признањем. А веома бих се забринуо ако би такав почео да ме хвали. Прибегава увредама и кривотворењима чињеница зато што му недостају прави аргументи. Има још оних, на жалост, који му верују, благодарећи искључиво мантији што носи.

На Атинском универзитету положио сам заклетву да ћу увек следити истину и само њој служити.. У складу с тим срочио сам и наведени текст у „Политици“ бранећи вековне канонске установе у Цркви, посебно кад се ради о избору поглавара Цркве и дејству Духа Светога на епископским саборима.

Задатак А Ј био је супротан. Зато је на сам дан отварања (11. новембар) заседања Светог архијерејског сабора хтео својим текстом у „Политици“ да помогне у завршном чину онима који су дуже време  и на разне начине (до појављивања некакве „молбе“ коју патријарх Павле није био у стању да срочи) смишљали смену актуелног поглавара Српске цркве. Један од ранијих таквих злонамерних начина је и писмо А Ј из 2006. године. Његово инсистирање на томе да се патријарх Павле неканонски повуче са патријарашког трона не може бити у складу са оним што лицемерно у „Политици“ покушава да представи јавности, тј. да је, тобоже, „у синовској љубави и поштовању предао у руке смирено писмо савета“. Али писмо, као писмо, не може бити ни „смирено“ ни несмирено.

Због сопствене  неканонске „оставке“ (после које је активирао себе као „трисепископ“ на Жичкој епархији), А Ј  jе хтео да са „ оставком“ патријарха Павла покаже како у томе није усмаљен. И више од тога. Идући странпутицом коју је сам изабрао, покушао је да „оставке“ у Православној цркви представи као честу, канонску и нормалну појаву. Пошто је тако нешто апсурд, неопходно му је било да, при осврту на мој текст, прибегава тешким кривотворењима. Овде нека само од тих кривотворења наводим, у намери да са читаоца скинем оптерећења и недоумице које им је својим текстом наметнуо.

Засметало је А Ј  што сам устао против неканонске смене патријарха Павла и увођења „нецрквене праксе да се за живота претходног патријарха Германа бира други за црквеног поглавара“. У прилог томе цитирао сам важно канонско начело, које нам је пренео Свети Сава, а по којем „оно што ретко бива није црквени закон“ (М. Петровић, „Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1“, манастир Жича 2004., страна 497). То тачно цитирање кривотворио је А Ј тако што читаоце упућује на „лист 168б=стр. 337“, а „стр. 337“ никакве везе нема са оним што сам навео. На такав начин хоће да заобиђе постојање превода „Законоправила Светога Саве“ на савременом српском језику, и да одврати народ како не би читао о шта се све он огрешио. Зато је и покушао да осујети штампање превода „Законоправила“.

Из незнања упоређује А Ј повлачење Светога Саве са трона архиепископа, са, како каже, „добровољним повлачењем“ св. Григорија Богослова „са свога престола“. Јер овај је, због жестоке критике коју је доживео од црквених отаца Другог васељенског сабора 381. године, морао да се повуче са цариградског епископског трона зато што је имао своју „невесту“ (епархију) у Сасиму. У опроштајном говору пред сабором изјавио је да је спреман уколико га сматрају узрочником настале распре, да га као Јону баце у море како би бура престала“  (Migne PG 35, 300).

Многа изворна сведочанства постоје о томе да се у случају повлачења св. Григорија Богослова са епископског трона  у Цариградској патријаршији не ради о повлачењу „по молби“, или о „добровољном повлачењу“, како то тенденциозно настоји да представи А Ј. Не зна да грчка именица „паретисис“, коју овде погрешно тумачи, „има више значења. Али њему недостаје знање и осећај за језик. Када каже, на пример, да сам „канониста“, то звучи као када би ко гинеколога назвао „гинекиста“. Исправно је канонолог. Када преводи Псалтир уместо „ишчекујемо те Господе“, он каже „потрпех те Господе“! По њему је и рушилачко писмо, које је уручио патријарху Павлу, „смирено писмо“. Не зна ни то да именица „бљуститељ“ значи што и „местобљуститељ“.

Закључци А Ј нису у складу са изјавама и писмима самог св. Григорија Богослова по одласку из Цариграда. Чувена је његова изјава: “Не могу нас удаљити од Бога они који нас удаљују од престола“. Позната су његова писма из којих се види да уопште више не учествује на епископским саборима. Тако, на пример, 382. године пише Саторнину, егзарху понтском, и моли га да учини све што може како би се васпоставило јединство и мир на предстојећем сабору епископа, пошто постоји бојазан да се опет, како каже, „постидимо“ због „горчине“, као на претходном сабору. У једном другом свом писму, писаном у лето 383. године претору Постумијану, моли да овај стане уз епископе и помогне им да на сабору превазиђу зађевице и мирно реше проблеме у Цркви, иако му разлози и питања због којих се сабор састаје нису познати.

А на позив свог пријатеља Теодора, епископа тијанског, одговара да жури само њему да дође, јер саборе и скупове епископа једино издалека поздравља, због непријатног искуства понетог са тих скупова. Такође, кад пише Прокопију, државном сслужбенику у Цариграду, за себе каже да избегава сваки скуп епископа због испољавања, на тим скуповима, „супарништва и властољубља“.

Крајње неосновано, дакле, А Ј пореди повлачење Саве, првог архиепископа српског са наметнутом оставком св. Григорија Богослова, за кога,  понављам, умишљено каже да се „добровољно повукао са свога престола“. Циљ А Ј је да своју неканонску „оставку“ пореди са „оставком“ св. Григорија Богослова и других, па и са „оставком“ српског патријарха Јефрема (Бугарина по народности) у време кнеза Лазара. Међутим, Јефрем је због слабе сарадње са кнезом, у корист Србије, морао да уступи патријарашки трон Спиридону, четвртом по реду патријарху српском.

Непознати су А Ј дубљи и прави разлози због којих су смењени извесни црквени поглавари. Он их тенденциозно наводи не би ли неканонски изнудио „оставку“ патријарха Павла. Тиме је као црни облак притискао сав народ, али Бог му није допустио да се радује. Одлука Светог архијерејског сабора да Павле доживотно остане на патријарашком трону канонска је и, као таква, једино исправна. Доживљена је као блага вест и донела велико растерећење у Српској цркви и држави, али и шире. Сабор је ипак, овом одлуком, у ствари,  потврдио да је Црква богочовечанска установа у којој су „синови Божији“ они „које води Дух Божији“ (Рм 8, 14).

У Београду, 17. новембра 2008.