header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Лоза Светог Симеона Штампај Е-пошта
среда, 06 јун 2012

 ПОЕЗИЈА И ИСТИНА

(О једној песми Ивана Негришорца)

САЖЕТАК

Оглед се бави анализом песме „Загледана у репродукцију хиландарске Богородице Одигитрије, млада мајка љуља близанце у колевци и тоне у сан“. Указује се на везу ове песме са целином Негришорчеве збирке „Светилник“, која, на сасвим нов, а истовремено предањски начин, излаже егзистецијалне димензије човековог сусрета са вишњом стварношћу у мистичком простору Свете Горе. Архетипски лик Мајке Божје, пред чијом иконом се моли мајка која је добила близанце, и чудо од лозе Светог Симеона Мироточивог, повезани су са личним обраћењем лирском субјекта песме и проналажењем Смисла. Негришорчево окретање битијном у поезији (где песме постаје истинословље) у овим стиховима сасвим је потрвђено. Кључне речи: Мајка, Богородица, лоза Светог Симеона Мироточивог, Хиландар, чудо.

О лози Светог Симеона

Ha јужној страни хиландарског саборног храма, задужбине Милутинове и Лазареве, израсла је висока и разграната винова лоза, која је, како се каже, полегла „по својој пергули". Њено стабло извире из самог зида, на метар и по одстојања од земље, из празног гроба Светог Симеона Мироточивог, који се налази поред тог истог зида, али с унутрашње стране храма. (Камени саркофаг из средњег века свештеник Војислав Билбија обложио је златом и сребром своје вештине, једним од најлепших примера савремене православне уметности у нас.)

Предање о лози Светог Симеона записано је у „Упутству за неплодне супружнике", које хиландарски монаси дају потребитима:

„Кад је од смрти Светог Симеона (13. фебруара 1200.) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске испоснице у манастир да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Србију, ради мирења завађене му браће, онда су хиландарски монаси неутешно плакали. Тада се Свети Симеон јави на сну игуману Методију и каже му да је потребно да његове мошти буду пренете на родну груду, али да ће, за утеху хиландарском братству, из празног гроба његова изнићи лоза, и док она буде рађала, дотле ће и благослов његов на Хиландару да почива.

Да се та лоза одржала и до данас, и да сваке године без изузетка богато рађа, иако јој се, сем орезивања, никаква друга нега не указује, нити се какве мере против филоксере или других болести и штеточина предузимају - представља велико чудо Божије, и тиме велику моралну утеху и духовно бодрење за наше хиландарско братство, а и за све верујуће Србе.

Али та лоза није само по томе изузетна. Она има и једно друго својство - од њеног плода разрешује се неплодност супружника, који са вером и молитвом прихвате ово чудотворно средство.

Прво упамћено чудотворно дејство лозе Немањине, по предању, збило се у 16. веку, када je y манастир дошао моћни паша (можда солунски, то се са сигурношћу не зна). Он је био без мушког наследника, па је, тражећи лека, дошао у ђаурски манастир и испричао о својој невољи. Нису могли да му понуде другу светињу, као иноверном, али му дадоше три зрна грожђа светосимеоновске лозе. Паша, по вери, доби сина, и поклони Хиландару метох Мило Арсаница, данас познат као Каково, који je y 18. веку имао око 10388 хектара, углавном шуме. Од прераде кестена са Какова манастир се и данас умногоме издржава.“

Што се употребе Немањине лозе тиче, онима који желе да, како каже једна од молитава из Свете Тајне Венчања, добију „плод утробе на корист", хиландарско упутство каже следеће:

„Они који желе да, по Бoжијем благослову имају плод утробе своје, треба да се обрате молитвама св. Симеону Мироточивом, који је био подвижник Свете Горе Атонске када је оставио своје царство српско; који је сазидао манастир Хиландар у коме је, после многих и великих трудова, а богоугодна живога и умро, те за то добио дар од Бога дар да чини чуда -да  дреши неплодност оних супружника, који вером њему прибегавају тога ради, бере се грожђе и гранчице са оне винове лозе, која је чудним начином израсла из самог гроба Св. Симеона. У једном следовању су три зрна грожђа и једно парче од орезане лозе. Ово се парче ставља у пола оке (650 грама) освећене воде и од исте узимају оба супружника да пију пре сваког јела за 40 дана. Потом узима супруг једно зрно грожђа, а супруга остала два”.Томе претходе усрдан пост и молитва.

Највећа су, после јерусалимских, чуда Атоса...Међу њима, и ово, лозе Светог Симеона...А за њу се везује и есхатолошка „пунота времена" Богородичиног удела на земљи. Наиме, светогорски иноци верују да ће крај света и близина Парусије бити најављени одласком Богородице (Вратарнице) из Ивирона, пожаром у коме ће до темеља изгорети молчалница Светог Саве у Кареји и сушењем лозе Немањине у Хиландару (дакле, два есхатолошка знамења Атоса везују се за србске светиње).

Но, пре но што дође пунота времена, лоза ће помагати бездетним супружницима да добију „од срца порода". И у вези с тим чудодејством је и песма Ивана Негришорца којој читањем приступамо.

О неплодности неверја и плодности вере

Песма Ивана Негришорца „Загледана у репродукцију хиландарске иконе Богородице Одигитрије, млада мајка љуља близанце у колевци и тоне у сан" је монолог жене која је, употребом грожђа са лозе Светог Симеона Мироточивог, добила близанце. Она почиње од исповедања свог првобитног неверја, заснованог на васпитању у самоувереном порицању вишње стварности, а окончава благодарењем Богу за два дара: дар сопственог постојања и дар рађања деце. Пут од једнога до другога проходи кроз жуђено поље мајчинства.

Мајчинство је дубинско укорењено у архетипско тле хришћанске вере. Иако је Бог Отац, Он се, у Старом Завету, „мајчински" оглашава преко пророка, и пита Израиљ: „Може ли мајка заборавити пород свој? А и ако би га заборавила, ја нећу оставити тебе!" Србска изрека вели: „И Бог има мајку!" Лирска народна песма, која се певала почетком Часног поста, гласи: „Часне посте испостимо, / Нову грађу изнесосмо / Белу цркву саградисмо./ Ту ми поју светитељи: / Свети Петар и Никола. / Две им сеје отпевају / Анђелија Светом Петру / А Марија Николају./ Ту се дала бела стаза / По њој шета Божја мајка, / води Бога за ручицу."

Мајка води Бога за ручицу - зар то није, сувопарним речником метафизике речено, савршена слика склада иманентног и трансцедентног; или, како би се саопштило умственом сликом православне химнографије, сведочење чињенице да људско биће (Мајка) постаје „ширшаја небес", шира од космоса који Бога не може обујмити? А сви већ знамо да догматика Цркве од Истока Богородицу - Мајку, (понављамо!) - ставља изнад анђела и арханђела.

Зато се и мајка у Негришорчевој песми обраћа небеском Праузору мајчинства, Богородици, и поверава јој најтајније мисли свог срца.

Важно је напоменути и то да се Пресвета Богородица пред ,у себе загледаном, родитељком близанаца јавља преко репродукције своје иконе Одигитрије - Путеводитељке - исте оне пред којом је Немања испустио дух, по завету који је раније дао. Овај „свештени образ" једна је од најпоштованијих хиландарских светиња.Мајка, која је добила „од срца порода" користећи грожђе Светог Симеона, сада благодари пред његовом заветном иконом, показујући свест о узвишености рађања новог живота као начина да се приступи Праизвору свега што живи.

Песма почиње обраћањем Богородици у тренутку обасјања мајчине душе, која је из таме сумње прешла у светлост вере. Светлост je, y православној аскетици, гносеолошко оруђе по преимућству, а патристичка изрека нас подсећа да „није знање светлост, него је светлост знање". Мајка је, осијана, родивши децу и сама доживела преображај, попут оног варварина коме je y раном средњем веку, крститељ рекао: „Погни главу, Сикамбријче, па се одреци онога чему си се клањао и поклони се оном што си одрицао". Претходно стање своје душе, за коју је знање било  једина светлост (светлост књишке учености и „здраваго разума", који пориче сваку вертикалу битија), жена је напустила када је доживела чудо;мука њена и њеног мужа, тешко бреме бездетности разрешила се оним што разум превазилази. „Где Бог хоће, побеђује се природни поредак", пева једна црквена химна.

Чудо се збивало постепено, без фанфара и ватромета магијске таштине. Кум дугогодишње нероткиње отишао је у Хиландар, питао за грожђе свете лозе, и од игумана Мојсија сазнао да она треба да се молитвено припреми да би се Божје дело збило. Када је молитвена припрема срушила преграду између Творца и створења (згрченог у побуни против Вишњег), и када је, уместо бунта, у жени остала само сумња (више сенка, него пуно обличје маловерја), дошао је тренутак за Свету Тајну Крштења, ново рођење у Духу. Тек тада из Хиландара (Негришорац, свестан вилинске нестварности онога што се збило, за Немањину задужбину на Атосу користи народни назив„Вилиндар", који је, такође, настао из дивљења пред лавром - источницом наше самоистоветности), стиже „девет пуцади сувога грожђа", које, после коришћења у Великом посту и о Васкрсу, донесе плод -„два анђелчића". Мајка их доживљава као дар Мајке Божје, и као потврду да су чуда могућа - у шта се више не може и не сме сумњати. Тиме чудо престаје да буде нешто несвакидашње, ирационално и подложно сумњи. Она схвата да је само човеково постојање чудо јер је дар Вишњега, о коме пева Осип Мандељштам: „За радост што живети, дисати знам, / Захвалност, реците, коме да дам?"

Богородица Путеводитељка је мајци из Негришорчеве песме пропутила пут до Смисла. А Смисао је, на грчком, Логос, Христос, Друго Лице Свете Тројице, Бог који има Мајку. Ако је, по Виктору Франклу, главни вапај савременог човека „нечујни вапај за Смислом", онда је мајка из „Светилника" тај нечујни вапај успела да преточи у удисај и издисај својих близанаца, и да скупа са њима, удахне радост обитавања у присуству Творца. Бучно и надмено незнање свезналачке самодовољности с почетка ове песме претвара се у смерну свест о сопственој ограничености, која се, љубављу, преображавау безграничје.

У поуци о молитви блаженопочившег патријарха Павла, која је деценијама прештампавана у уводу за молитвеник СА Синода СПЦ, пише: „Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљивог Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе".

Молитва може бити тројака: основна је она прозбена, када човек од Господа нешто иште; ту је, затим, благодарствена, када му за нешто благодари; и, на крају, славословна, када Га прославља, не тражећи ништа за себе, него радујући се постојању Суштог у Чијој светлости, како каже Велико славословље, видимо светлост.

Мајка из „Светилника" је научила, озарењем озго, све три врсте молитве: просила је да јој се отворе „врата од утробе", и отворила су се; благодарила је Вишњем на дару, и, на крају славословила је Онога Који је и њу и њене близанце увео у битије.

Поезија и Истина

Одавно се вели да песничка и животна истина не морају да се поклопе (па чак, бар од доба романтизма, када је калокагатијски идеал јединства Добро - Лепо - Истинито поречен, да и не треба да се поклапају). Међутим, у поезији која надилази самодовољни артизам (а „Светилник" је, попут Рилкеовог „Часловца", надахнутог сусретом са Русијом, управо таква књига), Песништво и Истина не могу a да се не сретну. Зато, после читања Негришорчевих стихова,можемо да у руке узмемо хиландарски летопис чуда од лозе Немањине, да бисмо упоредили исповест мајке из „Светилника" са сведочењима у летопису.

И заиста, песма је, сасвим у складу са битијним истинољубљем поезије, на трагу тих сведочења (доносимо их, као потврду „документарног" надахнућа за њен настанак, на крају овог записа).

Поезија и Истина су се, у Негришорчевој песми среле, и целивале. Иако не знамо да ли је

песник у рукама имао хиландарски летопис Немањиних чудодејстава, лирски субјект његове песме сведочи оним речима којима се Богу и братству царске лавре обраћала срећна људска бића која су „озго" доживела чудо родитељства. Лирска „документарност" Негришорчевог текста која се, сасвим спонтано, излива у химничност, у потврду онога што је говорио отац Јустин Поповић: „Свет је богојављење, а човек богослужење". У складу са увидима Александра Шмемана, основни призив људског бића је да буде свештеник, који Творцу, у име твари благодари „за све и за всја".Ово је песма о том призиву оствареном у животу једне мајке.

Песништво, насушно богословље

Зборник песама Ивана Негришорца „Светилник" ми је, од свог изласка у свет, необично снажна потврда онога што већ годинама осећам: наше се богословље из теолошких књига преселило у песништво. Ако смо, у првој половини двадесетог века, имали и узвишено, поетски надахнуто богословље (Николај Велимировић и Јустин Поповић) и дубоку религиозну поезију (Момчило Настасијевић, Јован Дучић), онда смо, у другој половини двадесетог века и на почетку трећег миленијума добили прилично другачију слику. To јест, имамо много „професионалне" теологије академског типа, која се пише и чита у ужим круговима заинтересовани и песничку реч, која се са мистичким истинама постојања и тајнама историје светске и наше, сусрела на непатворен начин. Крај века у коме смо видели ГУЛАГ, Аушвиц и Јасеновац међу нас је донео „Четри канона" Ивана В. Лалића, „Светогорске дане и ноћи" Миодрага Павловића, „Седмицу" Милослава Тешића, „Недремано око" Рајка Петрова Нога, као и низ песама религиозног садржаја других значајних имена овдашњег песништва. „Светилник" је изронио из златног таласа који је, након свих горких искустава разградње, у поезији као и у историји, запљуснуо обале нашег језика. И ми му приступамо као доказу да је овај језик жив и гибак, таман толико колико је био жив и гибак у четрнаестом веку када је инок Исаија из Хиландара на старосрбски превео дела Светог Дионисија Ареопагита.

Ни правог песништва, као ни правог богословља, нема без искуства. А Негришорчев „Светилник" је књига човека који духовности православној, ваплоћеној у живом предању Атоса, не приступа као радознали странац (како се то често дешавало, чак и најбољим србским поетама). Он не само да зна теорију песничких облика црквене поезије, он зна и праксу личне молитве. И то се види у његовим стиховима, који се каткад уздигну до акатистних кликтаја сасвим достојних да се очитају пред иконом („Радуј се Ти, Која си престо Цара Невидљивог браниш") и спуштају до муцавих, детињастих рима („Ти ме радосно, мајчински примаш, / У Твојим се сновима пренем, ко милосна зрака, / И знаш да ме на велики пут покрећеш и цимаш"). Ко год се возио камионом од пристаништа Јованице до Хиландара зна да је Негришорчева песма „У приколици камиона, по прашњавом хиландарском макадаму" нашла „објективни корелатив" за једно искуство: искуство свештеног трепета због доласка у царску лавру помешано са искуством труцкања у камиончићу пуном непознатих лица, од којих нека уопште не личе на лица богомолника (при чему знаш да ти само личиш на хришћанина, а да то, у ствари, својим животом ниси.) Муцавост лирског субјекта у том камиончићу, чији возач делује непоуздано док шеврда врлетним атоским путељцима, муцавост која, после свега, вели: „Има Неког, /Ко о нама/ Брине!" и јесте она, насушно нам недостајућа, песничка искреност, оно што је цар Давид, у псалмима, умео такође да одмуца: „Као дијете крај матере, тако је душа моја у мени!"

Песник Негришорац има разумевања и за љутитог архондара - гостопримца, који осуђује недостојне госте; и за оне који придремају за време службе у храму пирга Хрусија; и за манастирског кројача, кога обузимају блудне помисли. Он у тишинама историје живо сагледава и иконољупце осмога века, оснивача Велике Лавре, Атанасија, и калуђера који плаче на вест о смрти Светога Саве... Али, види и владику Мелентија Хиландарца, који прозире груб оклоп око златне душе краља Петра; види савремене „хиландарце" ван Хиландара, попут проте Матеје  Матејића, и историчара уметности, Ђурића и Медаковића... У „Светилнику" искушеник у манастирској кухињи, бришући тањире, своје делање доживљава као иконизацију чишћења душе, а манастирски књиговођа се преображава у пламенолико-треперавог, молитвеног љубитеља творевине. Расофор, садећи винову лозу на Савином пољу, зна да је човек „молитва од крви и меса". Ту је и поклоник који у „Триптиху о приступању светлости", да би се усудио да уђе у саборни храм прво мора да изађе напоље, да учествује у „литији чемпреса" и пада пред цветом на колена („Верује се, и плаче се, / и опет је лако све", рекао би Љермонтов у својој „Молитви").

Оваква збирка песама не настаје тако често; а кад настане, све речи у њој стану као стража око оне првотне насушне интуиције „conditio humana", да је човек мало и ништавно биће, како би Његош рекао „тварца једна те га земља вара" и „сиромашан, без надзиратеља"; па ипак, он, опет по Његошу види „да за њега није земља", и да му се, из незнани, са дисовских „невиних даљина", јавља Отац. И тада се огласи, као калуђер из Негришорчеве песме „Плач хиландарског антипросопа због слабости срца и душе": „Огромна је / Твоја љубав, Господе, / Огромна, кад ме трпиш овако немоћног / И јадног! И памет ми људска никако не схвата / Што ме не почистиш са овога света, /Као што јуче, у трпезарији, ја почистих / Мрава залуталог / Међу крушне / Мрве!"

И доста. Ни речи више не треба рећи.

ДОДАТАК

Документарни детаљи

Ево одломка из писма Патрише, супружнице Зоранове, из Охаја, које је у манастир Хиландар стигло крајем 1987. године:

„He улазећи у све појединости историје мојих проблема око трудноће, дозволите да Вам само кажем да сам за последњих шест година имала пет операција, и да сам узимала све могуће лекове, укључивши и оне које се узимају ако се жели дете из епрувете. Иако нисам узела учешће у таквом програму, из етичких разлога, ипак сам узимала лекове, јер ја имам само једну половину јајника и један канал. Обзиром на бројне операције, које сам имала, узимала лекове без икаквих резултата и слично, лекари су покушали да усмере моју пажњу од остајања у другом стању на усвајање неког детета.

Лекове сам престала да узимам у августу 1984, а наш драги свештеник и пријатељ, донео нам је лозу св. Симеона са Свете Горе. Узели смо грожђе и почели молитве у новембру 1984, пре божићног поста и држали смо се упутства о посту и молитвама. Наставили смо са молитвама све док нисам остала у другом стању у јуну 1985. године, а Симониду сам родила у марту следеће године. Крстили смо је по православном обреду код оца М. Матејића, од кога прима редовно свето причешће."

А ево једног новијег писма, које је потписала „раба Божија" Викторија из Русије:

„Велико чудо догодило се у моме животу. Муж и ја чекамо да се појави на свет малиша, наш дуго чекани првенац. Тек недавно, осетила сам његове прве покрете у мојој утроби. To је таква неописива срећа и тако сам благодарна Богу за њу. Хиљаду пута сам му захвална за све, што је било, јесте и биће у мом животу, за сва искушења кроз која сам морала проћи, да бих сада изненада миловала растући животић, и радовала се овом чуду зачетка новог живота."

А Гркиња Панајота Цамита - Елефтерију јавља манастиру Хиландару:

„Поштовани оци благословите!

Зовем се Панајота Цамита - Елефтерију и живим у Халкиди. Пишем вам да додам још једну страницу у архив чуда Св. Симеона, јер је и нас Бог удостојио да постанемо родитељи после девет година брака.

Била сам у процесу вештачке оплодње, под стресом и разочарењем, јер су покушаји свих ових година били безуспешни, а ни лекар није био оптимистичан. Сасвим случајно, неки наш  познаник нам је донео грожђице и лозу Св. Симеона са пратећом књижицом. Било је то као порука од Бога, јер никада пре нисмо чули за чуда Св. Симеона, али и зато што се догодило у датом тренутку. Као резултат, превазишли смо све проблеме, и Св. Симеон нас је великодушно даривао, не једним него сатроје деце (тројке, у складу са бројем грожђица које смо узели).

Свети Симеон је био уз нас током читаве трудноће и порођаја, јер је рођење тројки, по речима лекара, изузетно тешко. За Бога, међутим, ништа није немогуће. И тако сада у наручју држимо Симеона (најмања почаст коју смо могли одати свецу), Димитриса и Ирини. Шаљемо вам њихову фотографију и молимо да се помолите за нашу породицу (Андреаса, Панајоту и децу)."

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.