header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Разговор о васкрсењу Христовом - др Лазар Милин Штампај Е-пошта
субота, 22 новембар 2008

                                          РАЗГОВОР О ВАСКРСЕЊУ ХРИСТОВОМ

Пролеће је. Од Београда ка Скопљу јури брзи воз кроз свеже зелене, благо заталасане шумадијске пределе окићене шумарцима и забранима из којих провирују црвени кровови новосазиданих кућа изнад којих се лелујају и расипају у ритаве крпе прамичци и облачци плавичастог дима. Понегде на брдашцу појаве се кубета какве цркве која својим умиљатим и благим изгледом даје нарочит, православни тон целој околини. Путници путују, додуше, сви истим возом, али сваки са својим планом, својим бригама, својим мислима. У једном купеу друге класе има више путника. Једна средовечна дама вероватно наставница, гледа кроз прозор уживајући у пределима. У другом крају купеа седи један млади свештеник с плавим појасом преко српске мантије, са врло брижним и скоро скрушеним изразом лица, као да је сав бол и терет којим је XX век обасуо Православну цркву пао на његова сопствена плећа. Крај њега седи једна група студената и расправља о спортским прогнозама, филмским звездама и каткад о научним техничким достигнућима, позивајући при том на разговор и једног од својих колега који се мало издвојио па са једним старијим господином тихо разговара о нечему што га је силно заинтересовало. Господин му је живим бојама и снажним речима описивао и дочаравао утиске које је доживео приликом прославе васкрсења у једној православној цркви. У једном моменту тишине студенти чуше о чему господин причаше њиховом другу, па га зовнуше:

“Овамо, Владо, потребан си нам. Уосталом, како можеш да слушаш те приче с којима је наука раскртила већ одавно и у које не верује ни овај поп ако уме интелигентно да мисли и ако хоће поштено да призна своје мишљење ”.

Ова реч је севнула као варница. Сви се пренуше. Свештеник заусти нешто да каже, али га предухитри стари господин који дотле са Владом причаше.

- “Ја сам, рече он - професор математике, физике и хемије. И своје предмете добро познајем. Ако вас занима могу вам признати и то да сам доктор свих наука. Знам да ни једна од њих ништа не говори о васкрсењу Христовом. Не говори просто зато што то није њихова област. Али ми није познат ни један научни доказ из области мојих наука који би доказивао да се Христово васкрсење није десило. Да ли Ви младићу, обрати се он оном студенту, знате један такав научни доказ? Ако сте јавно тврдили да је наука одавно раскрстила са васкрсењем Христовим, то значи Ви знате такве доказе, и то још одавно их знате. Изнесите нам их. Врло ће нас занимати”.

“Па то је бар лако, рече студент. Сав свет зна да је васкрсење по природним законима немогуће. Према томе није га ни било. Како може мртво тело оживети! Нема у природи те силе која тако шта може учинити”.

“Потпуно се слажем с вама, рече професор. Васкрсење је по природним законима немогуће, нити природа сама од себе садржи такву силу да може оживети мртво тело, или чак да мртва, безоблична, неорганска материја може сама од себе оживети. Али, драги мој, па нико и не тврди да је васкрсење природна ствар. То нити тврди Црква, ни теологија, ни апостоли, нити ико на свету. Када би васкрсење било производ природних сила и закона, онда би се оно дешавало сваки час, па не би имало никакав већи значај од обичног рођења или обичне смрти сваког посебног човека. Васкрсење може бити само последица и јасан израз натприродног дејства силе Божје, и као такво, васкрсење Христово је непобитан доказ истинитости целокупне религије, целог символа вере од првог до последњег члана. Јер ако је Христос васкрснуо, онда је тиме доказао истинитост целог свог догматског и моралног учења. А кад би васкрсење било обична природна ствар, онда не би имало никакву доказну вредност. Такво васкрсење, да кажемо “природно” васкрсење, нити постоји нити га ико проповеда. Зато ваши докази против васкрсења на први поглед изгледају необориви и јаки јер обрађују оно што заиста не постоји и што нико и не тврди. Али су крај све своје “снаге” управо излишни па чак и смешни. Да ли Вам је то јасно, младићу?”

“Јасно ми је, господине, одговори студент. Али мми није јасно на основу чега Ви тврдите да може постојати ишта натприродно. А ако ништа натприродно не може постојати, и природна наука то изричито тврди, онда није могло постојати, па стварно није ни постојало никакво и ничије васкрсење”.

“Опет сте, младићу, преузели на себе један дуг, који - бојим се - нећете моћи да одужите. Рекли сте, да природна наука доказује да ништа натприродно не постоји и да је све што је натприродно, па и Христово васкрсење немогуће. Заборавили сте једино да нам кажете која наука доказује те доказе, чиме и како? А можда Ви то и нисте заборавили. Пре ће бити да сте Ви то изнели само као обичну фразу без икаквих доказа. Јер, колико ја знам, природне науке нам износе само чињенично стање у области природних закона. И у тој области, као Што смо рекли, оне не могу пронаћи васкрсење нити ишта натприродно. Али њихово сведочанство важи само за њихову област а не и ван ње, као што и сведочанство неког очевидца важи само за оно што је он видео а не и за оно што он није видео нити је могао видети. Па као што разборит судија неће закључити да се у целом свету никад ништа друго није десило осим онога што му причају његови сведоци очевици, тако је исто нелогично тврдити да у целом свету нема нигде ништа више осим оно и онолико колико нам о свету тврде нама познате природне науке. Тако шта не бисте сигурно ни Ви смели тврдити”, рече професор.

“Уосталом, младићу, ако нам природне науке не показују у својој области ништа натприродно - јер кад би нам говориле о натприродним чињеницама онда оне не би биле “природне” науке - оне нас несумњиво и неодољиво упућују на то да природни закони имају границе свога важења и да ван тих граница може, па и мора, постојати једна натприродна стварност.Покушаћу, ако желите, да Вам на примерима покажем.

Ви знате да се сва тела на топлоти шире а на хладноћи скупљају. То је природни закон, а као што знамо природни закони не знају за изузетке. Јер, ако би постојао ма и један изузетак од природних закона, то би могло бити дело само Онога ко је јачи од природних закона, дакле дело једне натприродне стварности. А цео свет зна да вода пркоси овом природном закону о скупљању тела на хладноћи а ширењу на топлоти. И то, пркоси му врло дрско. Није то да се она понаша просто обратно од осталих материја, да се на хладноћи шири а на топлоти скупља. Такав изузетак био би сувише прост и непромишљен, јер би тада облаци морали бити тежи од воде и кише никад не би било. Него вода се повинује том закону до +4 Целзијусова степена па се при хлађењу и она скупља као и све остале материје и зато је пара лакша од воде па облаци лебде у ваздуху. А испод +4 степена, гле чуда! - вода почиње да се шири. Услед тога је лед лакши од воде, плива по њеној површини чува од смрзавања сва жива бића у морима и рекама, која би се, да нема тог изузетка, скроз заледиле и онемогућиле икакав живот на Земљи. Да ли Ви, младићу, можете у томе да видите дејство једне натприродне стварности која је јача од природе и њених закона и која зна и види шта је живим бићима потребно? ”

“Увиђам, рече студент, да је логично то што сте изложили. Само, да ли све то није обична пука случајност, господине професоре?”

“Није, сасвим сигурно није, рече професор. Један тако вешто и мудро смишљен план за опстанак живих бића на Земљи, очигледно не може бити случајан јер је разуман, смишљен. А осим тога то и није једини пример разумног и целисходног уређења природе. Зато га тим мање можемо прогласити пуком, слепом случајношћу. Према оној дечјој бајци о Снежани, чак и патуљци су имали толико разума да, видевши своју кућу припремљену и удобно уређену, закључе да је ту у кући нека разумна рука имала посла, а не слепи случај. Уосталом, драги мој младићу, ако вам ово не изгледа довољно јасно, ја ћу онда да се ухватим за Вашу реч.

Ви сте још пре него што смо почели да говоримо о васкрсењу тврдили овде пред свима да су научници на основу разних чињеница проценили старост целе васионе на десет милијарди година. Ја се ту с Вама потпуно слажем. не знам, додуше, да ли је старост васионе баш заиста десет милијарди година или нешто мање или нешто више, али чињеница је да научници израчунавају старост васионе па да према томе признају, као што сте то мало пре и Ви учинили, да васиона има свој почетак постојања. Иначе било би и излишно и немогућно процењивати њену старост. Али, ако она има почетак свога постојања, она свакако није могла сама себе створити. Морала је дакле имати Створитеља ван себе. А то управо и јесте она натприродна стварност која чини чудесна дела у свету, некад по природним законима а некад својим натприродним дејством, тако да пред њом сила природних закона избледи као што и светлост звезда избледи пред светлошћу Сунца. Уосталом. то и јесте најосновнији природни закон да се слабија сила повинује дејству јаче силе. А та натприродна стварност која је и створила васиону и која се српским језиком зове Бог, управо и јесте најмоћнија сила пред којом природне силе занеме као слуге пред господарем и за коју васкрсење није никаква немогућност”.

“Па то Ви, господине професоре верујете у Бога?” зачуди се студент. “Не само да верујем, него чак могу рећи и да знам да Бог постоји, јер све ово што сам вам изнео то су суве чињенице и јасни и здрави логички закључци који из тих чињеница следе са пуном логичком нужношћу. Уосталом зар ти мислиш, младићу, да ти заиста не верујеш у васкрсење ?!”

“Па не верујем”, рече младић колебљиво.

“А зар ниси ти мало пре рекао да на Земљи никада није постојало ни једно живо биће, и да су се она развила из мртве материје сама од себе. Чак си се притом позивао на Опарина, Хекела, Алексопула, Вељка Рибара и остале материјалистичке научнике. Колико је мени Познат српски језик, кад неки мртвац оживи, онда се каже: васкрснуо је. Ако ти мислиш да је материја из вечног мртвила сама себе оживела, па то онда ти верујеш у васкрсење! И то још у васкрсење без одговарајућег активног натприродног узрока! А ако мислиш да је материја по природним законима сама себе оживела, што је иначе за сваки логичан ум потпуно апсурдно, јер нико не може тражитиод слепца вид. Онда ти управо тврдиш да је васкрсење природна ствар, па онда не видим с којим правом се ти позиваш на природну науку да би одказао немогућност васкрсења. И како смеш онда да оног свештеника сматраш неинтелигентним и непоштеним што у цркви народу проповеда васкрсење Христово?!”

“Ви сте, Господине, рече студент сада већ сасвим учтиво, своје гледиште заиста чињеницама и логиком оправдали. И ја заиста немам шта да приговорим Вашем излагању. Али, увиђате ваљда и сами, да сте Ви доказали само могућност васкрсења, а не баш и стварно Христово васкрсење”.

“Тачно си приметио младићу ”, рече професор. “Ја сам се држао научне области која припада мојој струци, и циљ ми није ни био да докажем историјску стварност Христова васкрсења него само да покажем неоправданост твоје разметљиве примедбе да је наука доказала да васкрсења нема и не може бити. Иначе што се мене тиче, ја сам православан, верујем у стварност Христова васкрсења, али пошто ја нисам ни историчар ни теолог, то онда остављам младоме свештенику нека нам он изложи разлоге који сведоче о стварности Христова васкрсења”.

“Сјајно, узвикну неко од студената. Баш да видимо како ће наш Моша разговарати с православним попом!”

Свештеник, не обазирући се на ову студентску примедбу, захвали се професору на онако јасном и убедљивом излагању, па се обрати студенту кога су колеге звале Мошом:

“Из ваших ранијих разговора сви смо сазнали да студирате историју. Према томе Ви сигурно знате кад је била и како се развијала видовданска битка на Косову ?”

“Па разуме се да знам”, одговори студент.

“А ако Ви то знате, јесте ли је видели, посматрали или можда математичким путем израчунали то што знате о косовском боју?”

“Зашто ме преслишавате и питате којешта”, одговори студент увређено. “Сав свет зна да се историја учи из историјских писаних извора који нам говоре о дотичним догађајима, и ми тим изворима верујемо”.

“Према томе цело ваше историјско знање је у ствари само једно веровање, и то вишеструко: ми верујемо Вама, Ви Вашем професору, професор историјским изворима, а писци тих историјских извора верују онима који су им историјске догађаје испричали и описали, јер не можемо тек претпоставити да је сваки писац историјских извора видио баш све оно о чему пише. Значи цело Ваше историјско знање је само вера заснована на вери а ова опет на вери и тако редом ;- вишеструка вера. Кад је тако, зашто онда сматрате да је вера у васкрсење Христово нешто неинтелигентно и непоштено?”

“Па зато што немамо довољно сведока за историјску стварност васкрсења, као што имамо сведоке за остале историјске догађаје”.

“Ви се тек ту много варате. За васкрсење ми имамо и многобројније и пожртвованије и веродостојније сведоке него за икоји други догађај из старине. Ви, на пример, верујете историјским изворима. И ја им верујем. А чиме су писци историјских извора посведочили то своје саопштење? Да ли су они можда дали главу и живот за та сведочанства која нам износе? Не само што нису дали, него питање је и да ли би дали да су то од њих прилике захтевале. Ми им просто верујемо на реч. А кад су у питању сведоци васкрсења христова, ту ствар стоји сасвим друкчије. Замислите да се овде пред Вама не налазим ја, него мироносице које су виделе празан гроб Христов. после њих се појаве једанаесторица ученика Христових који су видели и празан гроб и васкрслог Христа, разговарали с Њим, јели с Њим, имали прилику да га додирну, и то не једанпут, него више пута у току четрдесет дана. Па замислите да пред Вас стане апостол Тома и да вам каже: Ја сам малдићу, сумњао у васкрсење Христово и јаче и радикалније него ти. Ја сам се насумњао управо за сав свет. Ничија сумња није била јача и већа од моје. Али пред очигледном стварношћу, она је морала ишчезнути и претворила се се не у ону многоструку веру којом ти усвајаш саопштења о историјским догађајима, него у чисто овејано знање, засновано на повереном чулном опажању, јер ја сам свога васкрслог Учитеља видео, чуо и могао сам Га додирнути. Па замислите, даље да пред вас стане апостол Павле и погледавши Вас у очи каже: Младићу, ја сам не само порицао васкрсење Христово, него сам Христово име и Христове следбенике тако жестоко гонио, како то може чинити само једно срце затровано најфанатичнијом мржњом. Али та моја мржња и то моје неверовање доживели су потпуни слом, јер сам својим очима видео и својим ушима чуо васкрслог Христа кога сам гонио, и који ме је за сведочанство свога стварног јављања привремено био ослепео и касније од слепила исцелио. Па замислите даље да пред Вас стану пет стотина првих хришћана којима се Христос после васкрсења јавио и да Вам кажу: Младићу, твоју причу против васкрсења Христова причај другоме а не нама. Ми сасвим сигурно знамо да смо свога Учитеља видели жива после распећа. Па замислите даље да пред Вас искрсну сва она мучења и страдања која су те личности претрпеле баш због прорповеди о васкрслом Христу, и да чујете у хору њихов глас: Ми не можемо а да не говоримо оно што очи наше видеше, уши чуше и то рукама својим опипасмо (I Посл. Јованова 1;1,3).

Замислите, дакле, све то. То није тешко замислити јер историјска је стварност да су те личности постојале и тако сведочиле за васкрсење Христово. О томе имамо писана документа. О томе сведочи цела историја Цркве. О томе сведочи и сама чињеница што постоји Црква ( Црквом се назива не само храм у који се хришћани скупљају на богослужење. Црква Христова, у ширем смислу, је Богом установљена заједница људи који верују у Христа, а који су сједињени међу собом једним Христовим учењем, једном православном вером, црквеном јерархијом и св. тајнама), јер да све то није било, не би ни Цркве било. О томе најзад немо сведочи и празнина Христова гроба, јер да је мртво тело Христово остало у гробу, гонитељи апостола показали би то мртво телу народу коме апостоли проповедаху васкрсење Христово и тиме би једном за свагда демантовали вест о васкрсењу.

Ето тако стоји ствар, младићу, са Васкрсењем Христовим. Ако се то Вама можда не свиђа, или ако баш нипошто нежелите да верујете. Ви можете даље не веровати. То је ствар Ваше воље и Вашег срца. Али упоредите то Ваше неверовање са сведочанством очевидаца па се запитајте колика је научна и логичка и уопште интелектуална вредност Вашег неверовања. Да ли више вреди сведочанство онога који ствар није видео, - у овом случају то сте Ви, - или оних који тврде да су васкрслог Христа видели, чули и додиривали и који су главе дали за то тврђење?! Ја верујем да ћете Ви ипак наћи логичан, интелигентан и поштен одговор на то питање ”.

“И хоћу”, одговори студент.  “Само, реците Ви мени, зар се ипак није могло десити да ученици украду тело и послуже се празним гробом као доказом тобожњег стварног васкрсења”.

“С обзиром на све околности, та је могућност искључена. Технички, крађа је била неизводљива јер је крај гроба била стража. Осим тога, како читамо у Св. Писму, у гробу је нађено платно којим је тело Христово било увијено и убрус којим је била увијена Његова глава, савијен и остављен на посебно место. Да је ико извршио крађу тела, те ствари не би остале у гробу, него би их крадљивац понео заједно с телом, пошто не би имао ни потребе ни времена да одвија омотач који се од смирне беше улепио, нити да издваја и савија пешкир. Ако се уопште краде, сасвим смо сигурни да се тако не краде. Кад би Вам пало на памет да нешто украдете мртваца зар бисте Ви његове хаљине скинули, савили и оставили у гробу?!

Осим тога, крађа је и психолошки искључена. Да се неко излаже опасности крадући тело, треба да има врло јака разлога за то. А ако Христос није васкрснуо, ученици би дошли до јасног закључка да је Он њих три године обмањивао и варао да би се разочарали. Никоме од њих тада не би ни накрај памети пала мисао да се излаже опасностима и непријатностима крадући тело једног варалице. Да ли бисте Ви лично указали такву част своме професору кога силно волите, али за кога сте се најзад јасно уверили да је обична варалица?

Осим тога, за крађу треба имати смелости, дрскости. А апостоли су се приликом Христова страдања толико уплашили да су се разбежали, одрекли Га се, извесно време притајили се затворени у једној соби због страха од Јевреја. Зар такви људи могу имати расположење још и за крађу, и то крај живих стражара?!

Најзад, они се уопште не позивају на празнину гроба као доказ васкрсења, него на своје виђење васкрслог Христа. Они то наглашавају. И томе свом виђењу они стварно верују и живот дају за то! Да су пак они Христово тело украли, не би тада могли веровати у стварност васкрсења! Можете ли Ви украсти у радњи капут, па после искрено веровати да сте га купили? То је код нормална човека психолошки искључено, немогуће. Зато је Ваша - односно јеврејска - тврдња о крађи тела, потпуно бесмислена ”.

Тада се у разговор умеша она дама крај прозора. Представивши се као стручњак за психологију и светску литературу искористи моменат кад је свештеник поменуо психологију па реча:

“Ти психолошки разлози које је свештеник навео против могућности крађе тела потпуно су исправни. Али, - тада се обрати директно свештенику, - ми знамо из психологије да постоје такозване халуцинације или привиђења. Зар се није тако што могло десити апостолима. Њима се само учинило да су Христа видели. Од тог привиђења они су мислили да је стварност и тако су почели проповедати васкрсење. тако ту ствар објашњава наука, специјално Ренан и Штраус за које сте, господине свештениче, сигурно чули?”

“Јесам, чуо сам”, рече свештеник. “Позната су ми и њихова имена и њихова дела и њихове претпоставке, које немају никакву научну вредност нити су баш са психолошке стране могуће. Ево зашто. - Психологија заиста зна за примере привиђења. Могу очи једног човека да се обману те да му се чини да види нешто што стварно не постоји. Али да се то привиђење јавља четрдесет дана и то не једном човеку него читавом скупу лица, па још да то привиђење и говори и једе и додирује ученике, - такве примере психологија нормалног човека не познаје. Уосталом шта бисте Ви госпођо, заједно са Ренаном и осталим вашим једномишљеницима рекли апостолу Томи који се свим својим чулима уверио у стварност васкрсења? Шта бисте рекли еванђелисти Јовану који нам описује своје лично виђење васкрслог Христа на Тиверијадском језеру када су ученици после читаве ноћи безуспешног риболова угледавши на обали васкрслог Христа и послушавши Његов савет да још једном баце мрежу у море извукли 153 велике рибе. Ако су апостоли тобоже халуцинирали, зар су и рибе виделе привиђење? И шта ћете рећи ап. Павлу, кад Вам он каже да је ослепео од виђења васкрслог Христа а после извесног времена прогледао. зар је и то било дело обичног привиђења? И најзад, ако је Христово јављање ученицима било само обично привиђење, Његово тело је онда морало бити у гробу, апостоли би Га тамо нашли па не би веровали у васкрсење. Ви изгледа, заједно са Ренаном и осталим једномишљеницима олако преко свих тих чињеница”.

Жена ућута. Настаде мала пауза. Изгледа да су у себи сви увиђали разборитост и логичност свештеникова излагања. Нико није имао шта више да примети, али нико није хтео ни да призна јавно исправност свештеникова гледишта јер би то по њиховом схватању значило лични пораз, а њихов понос није тако што могао признати.

...Воз је стигао у Урошевац. свештеник је овде изашао. А студенти, продуживши пут до Скопља, поново оживеше разговор својим свакидашњим темама. Само је Моша седео дубоко, дубоко замишљен. Можда је Христово васкрсење баш било предмет његовог размишљања. Ко зна!...

саопштио

др Лазар Милин

Извор: „Православни мисионар“ бр.2 за 1961 год.

Последњи пут ажурирано ( субота, 22 новембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.