header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Жељко Которанин:О симонији као великом злу - поводом високих и некотролисаних наплата чинодејстава Штампај Е-пошта
субота, 22 новембар 2008
         Поводом новооткривених случајева астрономског богаћења неких свештеника у Црној Гори (овде:) али и генерално застрашујуће ситуације за наплатама свештеничких чинодејстава у СПЦ (част малом броју изузетака!), понављамо текст нашег сарадника  Жељка Жугића Которанина, иначе нашег највећег живог канонисте -  о симонији, односно продавању Благодати Духа Светога за новац.

+ + + 

"Забадава сте добили, забадава и дајите. Не носите злата

     ни сребра ни мједи у појасима својим, ни торбе на пут..."

             (Мт.10,8-10)

...Стога, не питајмо се зашто у неким Црквама данас нема оне благодати која је раније у њима била. Јер, данас, када свештеник освети колач славски и водицу, наплати по тарифи, када бунар освети наплати по тарифи, и када опоје покојника наплати по тарифи. А тарифа није тајна, није да се крије. Мирне савести свештеник каже: „то те кошта...". А шта је то што кошта - то је освећење Светога Духа. Ето, то кошта. Коштају сваковрсни дарови, благи и слободни и спасоносни. Кошта Свети Дух.

+ + +

Шта је то – симонија? То је управо преступање наведене заповести. Име је добила по Симону врачару који је заискао благодат Светога Духа, а за њу понудио новац.

„А Петар му рече: Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио да се дар Божији може за новац добити... Видим да си у горкој жучи и у оковима неправде." (Дела 8, 20. и 23.)

Тако је одговорио апостол кушачу. Погибао чека све симонисте. Они би да саставе Бога и Мамона. Они мисле да имају при себи противредност Царству Небеском. Они се сматрају да су господари Светога Духа, те да га могу по вољи продавати и куповати. Они су у свему као и Јуда Искариотски, који је продао Господа Исуса Христа, јер они продавају Светога Духа, једносушног Оцу и Сину. Нема благодати у њиховим делима већ само погибао. Тако симонија представља рак-рану на телу Цркве.

Свештеник-симониста је као и ћелија канцера. Од њега нема благослова ни благодати. Тај је као свеусисавајућа црна рупа, ко се огреја на њој?

Зато су разумљиви бројни канони, који настоје свом оштрином да искорене симонију, и две посланице цариградских патријараха Генадија и Тарасија. Све те свете заповести брује кроза све векове. Ради здравља Цркве треба их увек изнова проучавати и чувати. Свети Василије Велики каже да је чување благодати једини против-дар који човек може Богу даровати. (Тумачење В. В. на Исаију). Како су Божије заповести-канони спасоносне благодати, то морамо и њих да чувамо, а не да их укидамо, мењамо или да уместо истих измишљамо нове, све то тргујући истином (Трул. Саб. 2. канон), што је својеврсна симонија.

Среброљубље је корен зла званог симонија. Из тог корена ниче много грана и многи клас кукоља. А све су то само појавни облици симоније. Надамо се у Божију помоћ, да ћемо успети да, ишчитавањем канона, разобличимо најважније видове симоније.

„Епископ, или презвитер, или ђакон који новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он, и онај, који га је поставио и са свијем нека се одијели од опћења, као Симон врачар мном Петром". (Ап. 29. канон)

Да ли наведени канон дозвољава задобијање нижих чинова путем новца? Наравно, не дозвољава. Јер, већ наредни канон (30) кажњава све оне, „који с њиме опће“ дакле све клирике, што се по логици односи и на наведени 29. канон. Наиме, ова два канона могла би да буду, према садржају, један канон.

„Епископ, који се посдужио свјетовним властима, да кроз исте задобије цркву, нека се свргне, па и одлучи; исто и сви они, који с њиме опће". (Ап. 30. канон)

Цитирана два канона казују о две варијанте једног вида симоније. Наиме, о против-законитим (калкулантским) начинима стицања духовних достојанстава. У првом случају је реч о новцу, у другом о световној власти. Симонија не постоји искључиво кад је новац тај за који се даје или узима благодат Божија. Она постоји и при другим овоземаљским погодностима као на пример: сродство, лична услуга, завештавање, итд. Ту спада и световна власт. Њеним утицајем се не сме користити при задобијању чина. „Царство моје није од овога света" (Јн. 18. 36). Те оштре подељености ради, световна власт није у стању да поставља (клирике, и њеном настојању кроз притисак на Сабор Епископа при избору кандидата, не сме се прибегавати. Не може се Царство добити царством.

Не би требало пропустити да се каже да ово Ап. 29. и 30. канони, по својој оштрини представљају изузетак од каноничког правила: Не свети се два пута за једну исту ствар (Наум). Они предвиђају у санкцији кумулисање две казне. Свргнуће и одлучење од црквене заједнице. Прва казна предвиђена је само за клирике, а друга само за световњаке. Али ови канони су изузетак. Јер је симонија велико зло.

„Који епископ за новце обави рукоположење, и благодат, која се не може продавати претвори у предмет продаје, те за новац постави епископа, или хорепиокопа, или презвитера, или ђакона, или другога кога, који спада клиру, или из гадне похлепе за добитком, произведе за новац еконама, или екдика, или парамонара, или ма кога другога који је у канону убројен... нека се са свога ступња свргне; а онај који је таквим путем постављен, нека никакве користи нема од купљенога рукоположења или произведења, него нек се сматра, као да и нема достојанства, или службе, коју је новцем добио. Који је, пак и посредником био у оваквој гнусној и безаконој трговини, такав, ако је клирик, нека се свргне са свога ступња; ако је световњак, или монах, нека буде анатема (IV Вас. Саб. 2. канон)".

У одредби цитираног канона проналазимо нове видове симоније. „Који епископ... за новац постави епископа". Епископ не може сам поставити епископа, већ је то ствар Сабора Епископа. Овде се мисли и на поступак при избору кандидата, наиме, на продавање гласа. Јер је учешће у избору и гласање за кандидата, саставни део благодати епископства, и није за продају. Даље, осим рукоположења и рукопроизвођења у чинове клира, овде се као симонија санкционише и произвођење за новац у црквена достојанства, у економе, екдике и др. Јер и произвођење у достојанства такође је саставни део благодати епископства, и није на продају.

Изузетно је значајна одредба о купцима благодати. За њих се налаже да „се сматрају као да и немају достојанства, или службе..." Заиста, епископ-симониста, када полаже руку, чини ли ишта Свети Дух, купљен и продан, чини ли преко нечисте руке? То у одречном смислу пита Свети Генадије, а сасвим експлицитно негира Свети Тарасије. Ова се одредба не може сматрати казном, него је она констатација стања. Казна се налази или у Ап. 29. и 30. канону, или у Трул. Саб. 22. канону, који за овај мали приказ не доноси новине те га нећемо наводити.

„Епископ не сме на мјесто себе другога за пријемника себи постављати, мада је и на крају живота; догоди ли се ово, постављење  нека  буде ништавно..."   (Ант.  Саб.  23).

„Не смије епископ, да угоди брату, или сину, или другоме рођаку, постављати на епископско достојанство кога хоће, јер није правично стварати нашљеднике епископства, и што је Божије даровати човјечијој угодности; нити је слободно Цркву Божију дозначавати нашљедницима. Који пак то учини, постављање нека не буде ваљано, а он нека се казни одлучењем". (Ап. 76. канона)

Премда у случајевима санкционисаним овим канонима, нема новца, по среди је опет симонија.

Овде се уместо продаје ради о некој врсти тестамента, располаже се благодаћу Светога Духа за случај своје смрти. Корист, коју симонист извлачи из оваквог посла, можемо наћи у Ап. 76. канону. То је угађање родбини, али и својој, „човечијој угодности“, тј. пристрасности или чему другом. Свети Дух се и овде сматра робом као и други делови имовине, те се и Њиме располаже, и Он се даје у руке наследника. И овде постављење нема ваљаности. Али је овде у питању осим симоније још један преступ. Безаконо присвајање власти Сабора Епископа, самостално се поставља епископ. О том говори наставак цитираног 23. канона Ант. Саб.

„... Него се мора чувати црквени пропис... да се никако другачије елископ не поставља, него сабором и пошто просуде епископи, који имају власт, послије смрти покојног произвести достојнога".

Премда су у стицају симонија и раскол, канони су неодређени у погледу казне. Зашто? Речима: „нека се одлучи", канон у ствари препушта суду Сабора Епископа да утврди казну. Јер се не помиње врста ни трајање одлучења. Не помиње се ни поступак другим учесницима овог посла. Разлог је у томе што психичко стање епископа симонисте који је при „крају живота", или крајње неповољне историјске околности захтевају човекољубивији поступак. Ипак, и при гордости као разлогу безаконитог посла, Сабору ништа не стоји на путу да примене најтеже казне. Исто важи и за друге учеснике.

„Толико је порок среброљубља код управитеља цркава, да неки и између оних, који се побожни људи и жене називају, заборавивши заповјед Господњу, заблудише, и за злато примају оне, који свештеничком чину и монашкоме животу приступају... Који се дакле затече да то чини, ако је епископ, или игуман, или други из свештеничкога чина нека или престане, или нека се свргне, сходно другом правилу светог Халкидоноког сабора. А ако је игуманија, нека се изагне из манастира, и у други манастир нека се преда на послушање. Исто и игуман, који нема презвитерскога рукоположења..." (VII Вас. Саб. 19. канон).

Наведени канон санкционише још један вид симоније, а наиме приступање у манастир искушеника, као и постриг монашки, све то кад се даје за злато. Као симонисти се уз епископа и свештенослужитеље помиње игуман(ија). Примање искушеника, и давање пострига саставни су делови благодати епископства, и није на продају. Епископ може да овласти јеромонаха, најчешће игумана да у његово име постриг да монаху, али не и монахињи. Игуман-(ија) се појављује као симонист и без свештеничког чина, кад за новац обмањује епископа о напретку у врлинама искушеника да би овај добио постриг, или када утиче да се прими ко за искушеника. Казну канон везује за Халкидоноки IV Вас. Саб. 2. канон. Ипак у речима: „нека или престане, или..." одсликава се извесно оклевање. Разлог јесте тај што постоји пракса, да се при ступању у манастир, као неки мираз, у заједницу унесе имовина. И зато овим начином (канон упућује да се прави разлика измећу „мираза" и изнуђеног мита. На сличан вид симоније упућује 5. канон VII Вас. Саб.:

„...Зато, који се хвале, да су, кроз то што су злата дали постављени у цркви, и полажу наду на тај хрђави обичај, који отуђује и од Бога и од свакога свештенства, те бестидним образом и на сав глас, срамотним ријечима бешчасте оне који су Духом Светим због изврснога свога живота изабрани, и који су без издавања злата постављени, такови који то чине, треба најпре низвести на последњи ступањ свога чина; а ако остану упорни исправљати средством казни. Затече ли се пак који, да је то учинио при самом рукоположењу... (даље се наводе Ап. 29. канон и IV Вас. Саб. 2. канон)".

Овај канон је, иако не помиње монаштво, у вези са 19. каноном истога Сабора. Док он говори о онима који се хвале златом које су прилагали и у то полажу наду, а не у избор Светога Духа, дотле онај говори о онима који примају у Цркву или у манастир не због достојности, или искрене жеље, него због богатог мираза. Ови канони говоре о купцу и продавцу благодати Светога Духа. Ствар је у нијанси разликовања између истинског дара, посвећивања Богу, и нуђења мита на перфидан начин, као и између примања кога (који је можда и искрен) не због благочашћа, већ због мираза. Сам мираз канон не брани, нити забрањује. И то ради оних који га са побожношћу и скромношћу прилажу. Канон 19. налаже престанак примања у клир или монаштво за мираз, или следи казна, јер се упорношћу очитује симонија. Канон 5. забрањује хвалисање и полагање наде у злато, или следи казна, јер се упорношћу очитује симонија. У томе је смисао оклевања.

Канони које смо досада прегледали, санкционишу стицање чина у Цркви, било епископског, било чина свештено или црквено служитеља, било црквеног достојанства, било на крају, монашког чина, на симонистичке начине. Дакле, они се баве трговањем благодаћу призива и постављења. Но, и већ успостављен свештенослужитељ у опасности је да подлегне среброљубљу и постане симониста. Јер је он и постављен да би у складу да својим чином спасао Божији народ, да би раздељивао вернима спасоносне дарове Светог Духа. У том му и јесте служба, што он служи, као слуга, Светом Духу, народа ради. Међутим, неки залудеше среброљубљем, и од слугу направише се господарима Светог Духа. И стадоше да продају вернима сваку благодат Божију. На шта забадава беху позвани, забадава облагодаћени, забадава успостављени, (мрско је и написати) то за паре продају. Од Цркве, од Тела Христовог, од Дома молитвенога, чине крчму. Али још и горе од крчме. Јер се у њој плаћа новцем оно што је крчмар купио, те крађе у крчми нема, док ови, симонисти отимају, што нису платили то продају. Они су гори и од хајдука. Њих чека бич Божији.

„Нека никакав Епископ, или презвитер, или ђакон, када даје пречисто Причешће, не истражује за то од онога, кога причешћује новаца, или што друго. Јер, благодат није за продају, нити за новце ми раздајемо освећење Духа, него се оно има раздавати без сваког изгледа на корист онима, који су тога дара достојни. Ако се пак дозна, да који клирик истражује што од онога, коме се пречисто Причешће даје, нека буде свргнут, као ревнитељ Симонове заблуде и опачине". (Трул. Саб. 23. канон).

Наведени канон санкционише условљавање давања пречистог Причешћа новцем или чиме другим, од верника-световњака. То је основни вид овог облика симоније. Као свештеник или епископ, симонист може бити ђакон. Јер он као слуга епископа, и као млађи од свештеника, има право да даје Причешће световњацима, али не и свештенику и епископу. Али у речима: „него се оно има раздавати без сваког изгледа на корист онима, који су тога дара достојни", крије се један лукавији и теже уочљив начин продавања Причешћа. Наиме, постоје духовни греси верних, који нису црквени и не подлежу суду епископа, него просуђивању духовника при исповести. Од разрешења тих, дакле грехова, зависи да ли ће се поједини верни причестити. И тако се дешава да „духовници“ условљавају удостојење верних „духовним леком" који се састоји у тражењу великих свота новца на име „добровољног прилога". Продавајући разрешење од греха верних, продавајући њихово удостојавање за причешћивање, ови несрећници продају и Свето Причешће. Мора се удостојавати свако ко је тога достојан „без сваког изгледа на корист" — то је смисао цитираних речи. Ипак, много експлицитније о овом облику симоније говори 4. канон VII Вас. Саб., истина у свештеничком општењу:

„Проповедник истине, божанствени апостол Павле, као неко правило налажући Ефеским презвитерима или управо свима свештеницима, овако им поверљиво каже: Сребра или злата, или руха ни у једнога  не заисках;  све вам показах, да који се буду тако трудили, морају помагати немоћнима и опомињати се да је много блаженије давати, него ли узимати. Ради тога и ми, који смо од њега научени, наређујемо, да епископ, ни под каквим начином не замишља из гадне похлепе за добитком, а под привидним разлогом некаквих гријехова, истраживати злата, или сребра, или другог чега од потчињених му епископа, или клирика, или монаха..."

Речима: „да епископ... од потчињених му епископа..." канон у овом односу под оним „епископ" подразумева митрополита, који има власт и председава Сабору Епископа. У односима према клирицима и монасима мисли се на редовнога епископа који заповеда својим клиром и монаштвом, али и на митрополита, који преседава Сабору, по жалбама клирика или монаха на пресуде својих епископа. У продужетку истог канона стоји „... хоће да измами злата, или чега другога, или због своје неке страсти, да забрањује црквену службу, или да одлучује код свог клирика, или затвара часни храм да у њему Божје службе не буде, и тиме навраћа своје безумље..."

Овде се ради о злоупотреби епископске власти (благодати) суђења у првом реду црквених грехова. По среди је предаја правде, било при просуђивању, било примању осуђених поново у опћењу, дакле службу Божију, или службу црквену (екдик нпр.) или читаво место у литургијску заједницу (отварањем храма). Повод оваквом облику симоније је злато, или шта друго, или просто нека страст (освета, завист). Епископ јесте онај „који заповеда", али по Богу, а не по страсти за сребром, или чиме другим — материјалним или нематеријалним.

Симонија је тежак преступ, онолико мрзак колико је драга благодат милостивог Светог Духа. Милостивост Божија се даје немилостивошћу људском. Црква зато против симониста предвиђа најтеже казне, па чак и теже од најтежих. Али се ова пакост срцем не да искористити. Шта више, она напредује.

„И што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих". (Мт. 24. 12). Ово предсказање Господа Исуса Христа остварује се међу нама. Безакоње се множи па се оправдава потребом тренутка. Љубав копни - али интерес цвета. Онај примитивни, дај ми — дам ти, интерес цвета. Он повезује људе. Што је љубави мање о њој се више и гласније говори. Али то је обмана. Охладње љубав многих. Многих свештеника, многих епископа, многих монаха. А нељубећи епископи, свештеници... како нељубећи могу давати дар Свељубећег Бога. Како, него симонистички?

Стога, не питајмо се зашто у неким Црквама данас нема оне благодати која је раније у њима била. Јер, данас, када свештеник освети колач славски и водицу, наплати по тарифи, када бунар освети наплати по тарифи, и када опоје покојника наплати по тарифи. А тарифа није тајна, није да се крије. Мирне савести свештеник каже: „то те кошта...". А шта је то што кошта - то је освећење Светога Духа. Ето, то кошта. Коштају сваковрсни дарови, благи и слободни и спасоносни. Кошта Свети Дух. И у тарифи по којој  продају Светога Духа, постоје различите  цене за различита освећења. Другачије кошта освештање бунара од освештања колача славског, или моста, или супермаркета. Који је то критеријум вредновања разноврсних освећења Светога Духа? Да ли је уопште могуће изнаћи тај критеријум небеских тајни, и дарова, критеријум по земним схватањима? Да ли је то време рада Светог Духа, или његов труд? Да ли вреди освећење Светога Духа по времену рада његовог слуге непотребног? Једино мерило, једино зато што је из уста Господа Исуса Христа, једино зато што није по земним мерилима, гласи: „Забадава сте добили, забадава и дајите"! Све друго је светогрђе. Треба се дубоко поклонити пред речима 227 Отаца сакупљених 691. год. у Цариграду: „Нити за новац ми раздајемо освећење Духа" (Трул. Саб. 23. канон). Јасно је да се овде не мисли искључиво на Причешће, него на свако „освећење Духа".

Бешчувствен човек „навраћа своје безумље на бешчувствене ствари" (VII Вас. Саб. 4. канон). Тако, и браниоци тарифе истичу да тарифа постоји да би се заштитили верници од незајажљивих свештеника. И уместо да се такви, среброљубиви свештеници свргну, као слуге Мамона, допушта се, дакле, умерена симонија (премда је увек свака симонија - симонија) у Цркви, и тиме се штете верници. Јер, Црква слаби. Заштити нас Боже од оних који нас тарифом штите, јер нас удаљују од Твоје благодати.

Сачувај нас Боже и од оних који истражују парохијал.

Шта је то парохијал? То је стари симонистички обичај, који се састоји у обавезном периодичном давању материјалних добара, или новца, у вредности коју утврђују црквене власти, од стране парохијана. Парохијал је у ствари порез. Порез на шта. На припадање Цркви, тј. на сва духовна добра која парохијани уживају. Да ли Црква може да распише порез? Која је суштина оваквог пореза?

Црква је духовно Царство. У њој се врши размена духовних блага. Као духовно Царство она је и царство слободе. Али Црква је духовно Царство не на „облацима", већ на земљи, те као и сваки поједини њен члан, човек, и она потребује земаљска добра за свој рад. У прибављању ових она не сме да се служи методама државе. „Мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свијет даје, да се не плаши срце ваше, и да се не боји". (Јн. 14. 27). Заиста, Господ даде мир; даде мир али не за узвратни порез или силу. Даде мир слободно, добровољно, за примање слободно и добровољно. Па тако и што човек жели да да Господу мора бити слободно и добровољно, да би то и Он примио слободно и добровољно. А све то је од силе, или страха, или нечиста срца, од зла је. Тако и Црква, уколико што и прима од верних, то мора бити слободно и добровољно. „Свједочим да по могућству и преко могућства добровољно даваху, с многим усрђем молећи нас да прихватимо милост... (2. Кор. 8, 3. и 4.). Ако ми вама посејасмо оно што је духовно, зар је много, ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно (Кор. 1, 9 - 11.). Ово су речи Апостола Павла. Богу је мило када се на Његову благодат узврати тјелесним даром, материјалним добрима, али и то узвраћање је последица Његове благодати, па је стога добровољна. Кроз добровољност извире духовност, те је опет у питању размена духовних, а не материјалних блага. Сетимо се удовичине лепте. Порез је обавезан. Иза њега стоји државна присила, затвор и конфискација.

Шта стоји иза парохијала? Црква нема затвор. Она једино може ускратити своја духовна добра, Причешће напр. Дакле, онај ко занемари парохијал, бива одлучен од Цркве од Причешћа или каквог другог освећења, Светога Духа, за сво време док приспелу обавезу не измири. А то је симонија, описана у 23. канону Трул. Саб. Још кад се томе дода чињеница да се уопште Црква прља узимањем онога што није дато слободно и чиста срца, свакако сведочимо да она нема право да истражује парохијал. Парохијал је богомрска симонија.

Није циљ овога приказа да одговори на сваки вид симоније, него само да из канона, али и из савремене праксе, покаже смисао и суштину симоније. Такође није циљ приказа да пружи одговор клиру како организовати његово финансирање, јер је то предмет других канона, већ је циљ да се покаже оно што не ваља, а чини се.

Ови редови нису писани у жељи да се Црква блати, или да јој се суди, или да се ставља на стуб срама, већ за наду да ће помињањем помало заборављених канона, Духом бити на ревност пробуђена савест клирика и  ових који Цркви припадају.

 

Извор: „Логос“, бр. 1-2/1995., стр.141-148.

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 15 јул 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.