header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Павленко: Шта стоји иза стратешке алијансе два највећа клана глобалних олигарха (3) Штампај Е-пошта
петак, 29 јун 2012

 У стратегији Ротшилда Русија треба да буде распарчана, као што је то читавог живота настојао, и све до данас настоји, Горбачов

Бизнис компонента алијансе Ротшилди-Рокфелери изгледа овако: поменута група RIT CP, на чијем челу је Џејкоб Ротшилд, купила је 37 одсто акција компаније РФС. Одмах се помаља веома пикантан детаљ: под управом ротшилдовских купаца налази се свега три милијарде долара, а под управом рокфелеровских купљених – 34 милијарде (укупно се добије мало мање од 40 милијарди). Како то?

Ипак, све је на свом месту када се сетимо да је тај удео од 37 одсто раније поседовала француска банка Societe Generale, онај исти учесник лондонских златних фиксинга. Али 2008. године, када је ова банка купила наведени удео компаније Рокфелера, имала је активе у износу од 71 милијарду долара – два пута више од онога што је куповала.

А сада је тих 37 одсто од гиганта прешло патуљку, који ће, испоставило се, активама савладати другог гиганта. Шта све то значи?

Пре свега то да су у ствари Рокфелери примирје затражили још 2008. године. Али тада је изгледа одлучено да их још једном притисну, а резултат је био кинеско-јапански споразум о међусобним плаћањима. Тако се у 2012. години ситуација Рокфелера још више погоршала.
Али, зашто компанија Џејкоба Ротшилда има свега три милијарде долара када се имовина ове породице процењује најмање у размерама од два до 20 билиона, а неке усијане главе наводе и цифру од 300 билиона? (Овде би требало напоменути да познати списак „Форбса“, који показује горњу границу приватног капитала на нивоу од 64 милијарде, не рачуна главно – колективне, породичне капитале, заправо, скрива их, чему је очигледно и намењен.)

Сам „предмет о три милијарде“ садржан је у интерној расподели Ротшилда. У почетку је група имала пет огранака, затим се њихов број смањио и на крају су остала два – британски и француски (прецизније француско-швајцарски). Они се међусобно нису конфронтирали, али нису нарочито ни гајили пријатељство – апатично су се такмичили са лидерством Рокфелера.
Године 1980. у британском огранку се десио раскол. Евелин де Ротшилд истерао је из породице Џејкоба Ротшилда уз забрану коришћења презимена Ротшилд у називу својих фирми. Казна је ублажена 1988. године, а 2004, када је Евелин предао управљање породичним бизнисом представнику француског огранка Давиду де Ротшилду, Џејкоб је у потпуности рехабилитован.
Из тога следи да је Џејкоб уствари утицајни агент француских Ротшилда у кругу британских. Управо због тога он је и био протеран и обновио права тек када је почео процес званичног уједињења два огранка. (Тај процес је завршен у марту-априлу 2012, када су се француски и британски огранак ујединили у Паризу.)

ПОНИЖАВАЊЕ РОКФЕЛЕРА

Из неконзистентности три милијарде Џејкоба Ротшилда у односу на укупан капитал групе (због чега се не може говорити о учешћу Ротшилда у уговору као групе) такође следи да су у потпуности у складу са правом победника Ротшилди укључили у уједињену компанију само незнатан део својих актива, а Рокфелерима одузели многе високо профитабилне кајмак-фирме (Johnson & Johnson, Procter & Gamble, нафтно-гасни концерн Vallares итд).

Али из тога такође следи да су Ротшилди послали трећеразредног Ротшилда, не првог, чак не ни другог у хијерархији групе, већ бившег, који је уз то међу својима дуго био отпадник, да прими капитулацију првог човека Рокфелера – Давида (унука оснивача династије).
То је само по себи понижење, али ствар се тиме није завршила. Да би још јаче и демонстративније повредили Рокфелере они су:

– прво, обавестили ширу јавност о споразуму, очигледно истичући на тај начин чињеницу о примирју (чега није било 2008);

– друго, у услове споразума укључили су право страна само на заједничке извршне одлуке и функције које ће доносити заједничка управна компанија (другим речима, Рокфелери од сада немају право у својој кући, у САД и у својој канцеларији да самостално располажу ни сопственим ни партнерским активама);

– треће, чак и „толерантни“ финансијски аналитичари (и они који обмањују јавност о „уједињењу група у борби са кризом“) признају да споразум води ка експанзији Ротшилда у банкарском сектору САД.

Шта то значи?

Наравно, нов импресиван корак у ревизији историјског услова о продаји британских актива у САД, који је поставио Рузвелт 1940. године (тј. Рокфелери) свом рођаку Черчилу (тј. Ротшилдима). То је отприлике оно исто што су Немци урадили са Французима 1940, инсистирајући на потписивању примирја, понижавајућег за француску армију, у истој оној Компењској шуми и истом штабском вагону у којем је у новембру 1918. године фелдмаршал Фош фактички примао капитулацију немачке команде.

Правде ради, треба истаћи да је та ревизија почела још 80-тих прерасподелом тржишта нафте у САД, када је тамо са обе ноге ушла британска краљевска нафтна компанија Бритисх British Petroleum, и то не сама, већ у савезу са Саудијцима, посебно понижавајућем за САД.

Имају ли Рокфелери контраигру и, ако имају, какву?

Игра постоји, али у сектору бизниса компликовано је реализовати – због тога што ће се испоставити да је из заједничке компаније тешко тихо изнети активе: сами Рокфелери то питање сада више не могу да реше, а да им се то дозволи – ко да дозволи. Нису се ради тога трудили.

А ако њихови партнери покушају да пренесу активе?

Да ли ће ризиковати да Ротшилде директно изазову – у томе је питање. Лакше је (и профитабилније) одбацити Рокфелере и договорити се са новим газдама него играти тако опасне игре.

ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ

 Долазимо до тога да права озбиљна одбрамбена линија глобалног клана који трпи невоље није у економији већ у политици, тачније у геополитици.

1. Избори у САД. Избори неће бити само председнички јер у новембру 2012. треба обновити знатан део Сената и гувернера држава.

Ако Рокфелери успеју да добију републиканску већину не само у Представничком дому Конгреса, као сада, него и у Сенату, могу покушати да прођу поред 23. децембра 2012 – датума када формално, према Закону о Федералним резервама, истиче рок од 99 година када су Федералне резерве код америчке државе закупиле штампарску пресу за производњу долара.
Постоји ли ту нека битна нијанса? Када се предузимају слични заједнички кораци, као што је оснивање Федералних резерви за период од 99 година (1913) – а то су заједно урадили Ротшилди и Рокфелери, увек се мимо закона закључују тајни џентлменски споразуми. Споразум се, наравно, може прекршити, али то није пожељно, зато се и репутација ризикује само у крајњем случају.

Бићемо слободни да претпоставимо да су у овом случају слични споразуми такође закључени управо на 99 година. Њихов највероватнији смисао је у томе да се до истека рока ни под каквим условима не реагује бурно и не чине нагли потези.

Односно, и код једних и код других руке ће бити коначно одрешене тек после 23. децембра 2012. одине – тада ћемо и видети ко је ко, како је говорио Горбачов.

Федералне резерве сада не контролишу Ротшилди већ Рокфелери. Зато за Ротшилде може бити корисно да их уруше да би са долара прешли на злато (и јуан) стварајући услове за почетак процеса преформатирања Северне Америке са укључивањем САД у Северноамерички и даље у Трансатлантски савез.

Међутим, Рокфелери су својевремено постали свесни (1927) какву су мину у облику Федералних резерви поставили испод САД. А, имајући апсолутну контролу над Белом кућом и Конгресом, прилагодили су Закон о Федералним резервама тако да им не узму машину за штампање у назначено време него онда када то одлучи Конгрес. (Очигледно да су Ротшилди, који су сматрали да се самим тим крше поверљиви споразуми, тада одговорили Великом депресијом и победом демократе Рузвелта над републиканцем Хувером, која је ипак, као што смо већ истакли, била Пирова победа.)

Дакле, само присуство Обаме у Белој кући за Ротшилде је неопходно, али недовољно да би срушили долар. Штавише, Обама ће највероватније бити потребан само у последњој фази: да би пропустио, не стављајући вето на одлуку Конгреса о одузимању права Федералним резервама на закуп машине за штампање, које би највероватније искористио републикански председник.
Али, да би се такав закон донео и послао Обами да потпише треба имати већину у оба дома Конгреса. А, ако се после избора у новембру 2012. године већина нађе код републиканаца – који су се поделили између Рокфелера и Ротшилда – биће проблематично провођење одлуке о опозиву закупа.

Индикативно је: они републиканци који су, као Рон Пол, пожурили да поставе питање о одузимању Федералним резервама права на закуп, још током садашње председничке кампање, врло брзо су напустили предизборну дистанцу – то значи да у републиканском табору сада, ипак, одлучују присталице Рокфелера.

ДРУГА И ТРЕЋА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ

Дакле, шта чекамо од новембра. Друга линија одбране Рокфелера је 18. конгрес Комунистичкепартије Кине, опет у новембру 2012.

Ако се у кинеском руководству – како пре, тако и после конгреса – очува баланс који обезбеђује беспрекорну двотактну промену власти – у почетку Генералног секретара ЦК КПК и Председника НРК а затим, после пет интервалских година, председника Централног војног савета (ЦВС), Ротшилдима ће остати мало шансе за успех.

Јер тиха лука, прикладна за прелазак на „златни јуан“ за време потребно за преформатирање Запада не може постати избалансирана Кина – већ само неизбалансирана са успостављеном доминацијом једне од унутарпартијских група и јаким потискивањем свих осталих, као што је то било, на пример, 70-тих година.

Без најсигурнијих стопроцентних гаранција у облику пара злато-јуан, у сфери политике допуњене стратешким кинеско-јапанским савезом, Ротшилди неће рушити долар и САД – сувише је велики ризик да ситуација измакне контроли, а онда одлучујући аргумент уместо новца може постати оружје. Постоји вероватноћа да се изгуби све и одмах, укључујући и живот.
Следећа граница одбране Рокфелера – треба рећи после избора у Француској скоро сасвим изгубљена – јесте кацеларка Ангела Меркел и уопште осовина владине коалиције ХДС-ХСС. На самиту Европске уније 23. маја нови председник Француске Франсоа Оланд практично је поднео Меркеловој француско-холандски – у суштини ротшилдовски – ултиматум:

– Да одустане од идеје о претварању ЕУ у политички савез;

– Да установи зависност евра помоћу „евробонда“, колективног дуга еврозоне (Сорошева идеја, која очигледно претендује да их контролише у име Ротшилда).

Ситуацију може спасити само једно: одлучно одбијање овог ултиматума од Меркелове и форсирање кризе у еврозони – све до њене консолидације под немачком контролом, ма ко из зоне при том морао да се замоли. То је претварање Немачке у једини и јединствени емисиони центар евра.

У том случају ситуација би се у суштини вратила у 1940. годину: Европа под немачком контролом, само не преко тенкова, већ штампарске пресе. Некако, „Четврти рајх“.
Управо о томе је говорио Герхард Шредер у септембру 2011, када је позивао на стварање Сједињених Држава Европе помоћу осовине Меркел-Саркози, који је од тада прохујао са вихором промена.

Мало је вероватно да ће Меркелова у томе успети: претходно је потребно консолидовати немачко друштво, а оно је фрагментисано и углавном опозиционо према партији на власти. А сувише је мало времена до избора у септембру 2013. године.

РУСИЈА – ПОСЛЕДЊА ГРАНИЦА ОДБРАНЕ

 Последња граница је – Русија Владимира Путина. Обнављањем 2011. године стратешког савеза Росњефт са америчким Еxон-Мобил, уместо са British Petroleum, чему је помогао скандал у компанији TNK-BP, руски лидер је дао јасан и недвосмислен знак.

Разумели су га и чули: управо због тога је у јануару 2012, без обзира на бучне извештаје Стејт департмента и Америчке амбасаде о подршци уличних протеста, изнео своје мишљење у корист кандидатуре Путина као будућег шефа државе отац унутрашње политике, академик Јевгениј Примаков. А, већ након недељу дана, у Москви се појавила тако значајна личност као што је Кисинџер.

Занимљиво: дан пре објављивања споразума између Џејкоба Ротшилда и Давида Рокфелера TNK-BP је напустио М. Фридман, шеф Алфа групе, консултант Међународног савета експерата при САД (познат је његов конфликт из 2009. са Олегом Дерипаском, пословним партнером Ротшилда). Пре Фридмана компанију су напустили први човек BP Британац Дали, којег у Лондону сматрају за главну жртву завере руских олигарха, а затим и В. Векселберг итд.
А након два дана из пројекта TNK-BP
нестала је и British Petroleum и за успомену о свом боравку у Русији оставила јетке саркастичне коментаре британске државне информативне корпорације ВВС. Шта то значи?

Да се Рокфелери нису помирили са поразом, да га сматрају пролазном етапом у борби кланова и да су спремни да се даље боре. Ради тога им је потребна Русија. Притом, јединствена, консолидована и јака Русија без „наранџастих“ ексцеса: нису случајно још пре инаугурације Путина представници Exon-Mobil у његовом присуству потписали с компанијом Росњефт споразум о експлоатацији нафте на подморју Црног и Карског мора. У споразум су укључени корпорација Обједињено бродоградилиште и Ростехнологије. То значи да савез Росњефт- Exon-Mobil ни издалека није ограничен питањима нафте. У тој ситуацији постављање И. И. Сечина на дужност председника Росњефт је корак од стратешке важности.

Садашњи распоред снага – један према један, понавља крај 20-их година, када је Стаљин у Бакуу одузео нафтну индустрију из концесија Нобела (партнери Ротшилда) и дао 50 одсто концесија Рокфелерима – у замену за финансијску и технолошку подршку совјетској индустријализацији. У сваком новом кругу Историја се понавља!

Са једне стране, за Русију се појављује јединствена шанса: да у глобалној великој игри одигра равноправно са партнером (нека и привременим), који је данас животно (управо животно!) заинтересован за наш успех. (Шта ће сутра бити, то је већ друга тема: то је политика у којој упоредо са стратегијом постоји и тактика).

Са друге стране, реализацију те шансе ометаће на све могуће начине агенти Ротшилда. Већ ометају: нису случајно Путина дочекали нарученом протестном галамом и у Берлину и у Паризу. Питање је у томе колико ће брзо и ефикасно руски лидер успети да потисне пету колону, да напредује у неопходним реформама и нови распоред снага учини неповратним.
То је питање опстанка земље. Јер у стратегији Ротшилда Руска Федерација треба да буде распарчана, као што је то читавог живота настојао, и све до данас настоји, Горбачов.
На крају, очекујемо природно питање: шта је потребно за потпуни излазак из тих подела и за самосталан, суверен развој? Будимо искрени: у овој фази треба издржати и појачати државну моћ, консолидовати друштво и утемељити државну идеологију, ма како страшним се неком то могло учинити. И то не апстрактну (за све добро – против свега лошег), него пројектовану. Способну да покаже земљи и свету руску визију и план изградње праведног уређења света, алтернативног садашњем свету новца, који данас једе људе, отприлике исто као што су их појеле енглеске овце из времена индустријске револуције.

ОДБРАНА РУСИЈЕ

Сем тога, данас охрабривани „плурализам“ не формира систем вредносних координата – норму која би, рефлектујући и фиксирајући цивилизацијску идеју у начину живота, омогућила да се направи разлика између доброг и лошег социјалног понашања (политике) од асоцијалног итд. Неодложно је потребна нова елита – национална, а не компрадорска.

У будућности, када се ови први захтеви испуне, раније или касније мора се поставити питање изласка из ропских услова чланства наше земље у Базелском клубу и механизма који је он успоставио currency board – повезаности новчане масе са обимом златно–девизних резерви. Заправо питање претварања Централне банке, која је данас инструмент спољне контроле, у Државну банку, која реализује девизну, као и емисиону политику у националном а не глобално-олигархијском интересу. (Није случајно да, пошто су чули о томе, либерали непрестано обамиру од продорне вриске: лопов се сам издаје)

Напоменимо: централну банку нису имали ни Руска империја ни СССР. Она се тек појавила у временима „развијене демократије“. У њима треба и да остане као неодвојиви атрибут и симбол повезан са том демократијом неоколонијалног ропства нове златне хорде (у савременом, буквалном, а не историјском значењу).

Заправо, тема је озбиљна: У 19. веку на том путу САД су прошле кроз грађански рат и на крају, после пола века, ипак су се нашле у мрежама глобалне олигархије.

Међутим, то је друга тема. Све по реду.

Превела Ксенија Трајковић

Извор: „Нови Стандард“

Последњи пут ажурирано ( петак, 29 јун 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.