“1812. година – то је слава Русије”

Данас се сећамо двестоте годишњице Наполеновог похода на Русију, који су савременици називали “поход 12 народа”. Савременици су тај догађај сматрали апокалиптичким, а Наполеона – претечом антихриста. И то није случајно, јер Наполеонова армија, прошавши кроз школу револуционарних ратова, у својој огромној већини није имала поштовања према црквеним светињама, није имала сажалења нити самилости према побеђенима. Те хуле, пљачке и скрнављења светиња која су чинили Французи у Москви, у Кремљу, страшни пожари којима су они обележавали свој пут, немилосрдна убиства војних заробљеника, репресалије над цивилним становништвом, јасно показују каквим духом су они били надахнути – духом похлепе, мржње и жеђи за светском доминацијом.

Напоеон је овако говорио полазећи на Русију: “Још 4 године и ја ћу бити господар света”. То је био рат за живот руског народа, за живот Руске Империје и за Свето Православље. Није тајна, да се Наполеон заносио плановима, будући нерелигиозан човек, стварања некакве светске религије. Он је био покровитељ јудејима, његови генерали су се молили са муслиманима, а у суштини, он није исповедао никакву религију, осим религије успеха и обоготворења човека. Претпоставимо на тренутак да је Наполеон победио, тада би Православна Црква неминовно, са његове стране била подвргнута бруталним прогонима.

Тај рат је показао велику Промисао Господњу. Тај рат није избио случајно, јер је исувише много представника руског образованог друштва, било заражено безбожним идејама које су стизале са Запада, а поготово из Француске. Многи су се занимали безбожним учењима Дидроа, Волтера, Голбаха, отворено презирући и изругујући се над чистом и простодушном вером народном. Због таквог односа, због таквог заборава православних светиња, Господ је и послао казну. Као што је говорио свети Теофан Затворник: “Господ нас кажњава и кажњаваће нас Западом”. И заиста, умногоме овај Отаџбински рат представља (као и Други светски рат) – тајну Промисли и Милости Господње.

Господ се није до краја разгњевио и његова срџба није вечна. Казнивши, Он не само да је излечио, него је и славом увеличао име Руса. Он је руском војнику дао смелост и пожртвованост, а руским војсковођама мудрост и разум, за победу над првом армијом на свету и првим војничким генијем. Сва умешност, најезда и

амбициозност Наполеонова, разбила се о стабилност и пожртвованост руског војинства и општенародну подршку том војинству. Када су по селима регрутовали војнике, регрути су играли од радости, иако је војни позив сматран највећим оптерећењем. То је било свенародно стање духа, које је забележено и у бесмртним стиховима Пушкина. <…>

Како је то било могуће? Захваљујући пробуђеној Православној вери, увреди због оскрнављених светиња, пробуђеној националној свести и живом народном осећају, подвигу за Веру, Цара и Отаџбину. И ето, та Вера, храброст и подвиг читавог руског народа, од Цара до последњег сељака-војника, саломила је наизглед несаломиву силу глобалисте Наполеона. Десетине хиљада руских војника и подвижника, покрили су себе неувелом славом. Међу њима су и десетине, ако не и стотине, руских свештеника, који су служили у редовној армији и својим примерима одушевљавали војнике или носили свој Крст у страдалничким подвизима, у Москви заузетој од стране освајача или су подстицали народ на борбу са иностраним завојевачима.

Зато је 1812. година – слава Русије. То је и слава Православне Цркве. То је година величине руског народа, који је срушио Наполеонову глобалистичку државу. Као што је писао Карамзин:

На крају победа! И Слава Богу!

Срушена је адска држава!

Срушен је, срушен Наполеон!

(…)

Зликовац је тријумфовао, где је сад он?

Нестао је као безобразан сан!

Осим тога, Русија је ослободила Европу од Наполеонове тираније. Цар Александар I, глава царева, омогућио је стварање праведног и мирног поретка Свештеног Савета, у коме се Европа како-тако одржала више од 30 година. Русија је још једном показала да је миротворна држава, показавши се као градитељка мира и сагласности међу народима. Руски народ је показао своје задивљујуће милосрђе и незлопамћење.

А. С. Пушкин је писао:

“У Паризу је Рус. – Где је буктиња освете?

Спустите Гали главу,

Али шта ја видим? Рус са помирљивим осмехом

Долази са златном маслином”.

На жалост, Европа је за своје ослобођење, одговорила незахвалношћу према Русији:

“За вас Кремљ и Праг ћутљиви,

И храброст очајничка у борби

Представљају бесмислену прелест –

Ви нас мрзите…

Због чега? Одговорите: да ли због тога

Што на остацима запаљене Москве

Нисмо пустили да овлада нама дрска воља

Онога, под којим сте се ви тресли?

Да ли због тога, што смо у амбис гурнули

Идола који је над царствима гравитирао

И што смо нашом крвљу откупили

Европи слободу, част и мир…” – писао је руски песник.

То су стихови са веома дубоким смислом. Идол који је над царствима гравитирао – то је несумњиво слика “златног телета”, кога је створио Вавилонски цар Навукодоносор и коме су се поклонили сви народи света. Но руски народ, као три младића у Вавилонској пећи, одбио је да му се поклони и прошао је кроз огњено искушење, откупивши својом крвљу Европи слободу, част и мир.

У том рату су се пројавила најбоља својства руског карактера, његова пожртвованост, храброст и истрајност. Тај рат је обележила мудра далековидост Кутузова, његово умеће, стрпљење да прво исцрпи противника, пусти да он искрвари, а онда да га победи. Свакако да руски човек није одмах и лагано добијао победе, већ стрпљењем, постом, молитвом и подвигом, он је, уз Божију помоћ, стизао до победе. Тако да је 1812. година велика лекција и велики пример за све нас, да знамо на кога треба да се угледамо, верујући у препород Русије и Руске Православне Цркве.

http://www.ruskline.ru/news_rl/2012/06/25/diakon_vladimir_vasilik_1812_god_eto_slava_rossii/

За „Борбу за веру“ превео са „Руске Народне Линије“:

Ранко Гојковић