Грачаница је, како песма каже, ‘‘сва у сјају’‘ дочекала још један Видовдан. Но, на тај сјај је ове године пала сенка. Наиме, већ 23 године јун месец протиче у знаку видовданских свечаности. Манифестацију, у Дому културе, прате културно-уметнички програми попут ликовне колоније, промоција књига и књижевних вечери, концерата класичне и изворне музике. Најбитније се међутим дешава последње две вечери уочи Видовдана.

Тада се целокупна прослава сели у манастирску порту где се 26. јуна бира Косовка девојка, а 27. одржава централно ‘‘Видовданско песничко бдење’‘. На та два догађаја се окупља највише људи, а придружују им се и представници власти и црквени великодостојници. Најсвечаније је вече уочи Видовдана, када се сече славски колач, одржава песничко вече, додељују нагрaде Златни крст кнеза Лазара, Перо деспота Стефана Лазаревића, Кондир косовке девојке, и Грачаничка повеља.

У та предвечерја су испред Грачанице беседили и своје стихове казивали наши најпознатији песници: Матија Бећковић, Десанка Максимовић, Брана Црнчевић, Милован Данојлић, Слободан Ракитић, Милоје Дончић и многи други. У порти, у првом реду, поред Патријарха и владика, седели су министри Републике Србије. О Видовдану су долазили и премијери. Због свега што би се тих дана догађало и могло чути, народ је био задовољан, срећан.

Јер, последњих година званичници српске власти обилазили су нас само за Видовдан. Но, чак и када нас због гужве, програма и свега осталог нису имали времена ни саслушати остајали смо задовољни, макар што су бар неки од њих били у порти.

Јер, овде се живи од Видовдана до Видовдана. Ваљда зато што је то дан када се све покаже, и све види. Тада нам се увек отвори неки пут – долазак представника наше власти бар нама га је јасно показивао. Последњих година чинио нам се кривудав, али и као такав добар.

Но, ове године Видовдан нам је пресео.

Министру за Косово и Метохију Горану Богдановићу није дозвољено да пређе административни прелаз Бела Земља, мада се већ знало да неће присуствовати централној манифестацији. Његов долазак у порту очекивао се на сам Видовдан. Нико наиме није био изненађен, јер се и прошле године догодило слично. Министар је био на Косову, али не и у порти. Незванично, прослави је присуствовао председник Координационог центра за Косово и Метохију Звонимир Стевић, па њих двојица нису желели да се сретну иако су тада били коалициони партнери.

Изненађење нам је, међутим, ове године приредио ни мање ни више него владика рашко-призренски Теодосије, позвавши представника ‘‘Републике Косово’‘ на ову нама незаменљиву свечаност. У првом реду уз Патријарха Иринеја, поменутог владику, владику Атанасија, градоначелника Приштине Богдана Савића, председника Координационог центра Звонимира Стевића и организаторе манифестације, седео је такозвани градоначелник ‘‘општине Грачаница’‘, Бојан Стојановић.

Нажалост, та ‘‘општина’‘ формирана је по Ахтисаријевом плану, који држава Србија не признаје.

Владика Теодосије је Стојановића упознао са Партијархом, а пре доласка на свечаност разговарали су у конаку Манастира. Када су заједно стигли у порту, народ је занемео – раме уз раме црквени великодостојници и службеник Хашима Тачија. У порти различити коментари, нимало лепи, често непримерени месту и светињи, али разочарење Срба Косоваца било је јаче. Данима унапред се знало да је бину у порти ове године обезбедила поменута ‘‘општина Грачаница’‘ па се могло чути и да је ‘‘дао човек паре за бину и сада има да нам боде очи из првог реда, ето, одмах уз Патријарха’‘.

Све што су песници те вечери пред манастиром рекли, а били су одлични, није имало смисла. Јесу ли знали ко седи испред њих? Свако помињање Кнеза Лазара, његове клетве и његове жртве, Светосавског пута, изгубило је смисао. А када је Владичин гост напустио свечаност на пола песме Ранка Ђиновића, преселивши се са сарадницима у кафић преко пута Манастира, разочарење је врхунило. Устао је и отишао пре Патријарха! Јер, овде није реч о ‘‘градоначелнику’‘ већ о ономе шта представља, и у чије је име био у порти. Доћи у цркву као верник, Србин, је једно, али доћи као представник ‘‘владе’‘ коју води човек за кога се сумња да је трговао органима отетих и несталих Срба је друго. Нико запослене у ‘‘општини Грачаница’‘ није те ноћи у порти гледао као обичне службенике, вернике, него као представнике ‘‘косовске власти’‘. Овог Видовдана дошао је ‘‘градоначелник’‘, наредног нам из Приштине могу послати неког ‘‘министра’‘, или ‘‘премијера’‘.

Јер, све што се дешавало на Газиместану, на прелазу Мердаре, за нас није ништа ново. То ће се дешавати све док се не изазове сукоб већих размера, како би се дао легитимитет ‘‘косовским властима’‘ да забране окупљање на Газиместану. Сваке године је све горе, и ка томе се иде. То је јасно и детету. Ако је за целу Србију вест о пуцању, батињању, каменовању, шиканирању, отимању сваког српског обележја, обележила овај Видовдан, нас, Србе с Косова и Метохије, шокирао је (не)очекивани гост у ноћи уочи Видовдана. Нас је згромила вест да је међу покровитељима прославе – Министарству културе и Министарству за Косово и Метохију државе Србије – набројана и ‘‘општина Грачаница’‘.

И то баш за Видовдан, коме се више од шест векова враћамо, пуни поноса.

Зато је на све за овај Видовдан речено и поручено, отпевано и преживљено бачена сенка.

Зато је Грачаница изгубила свој сјај!

http://www.srpskilist.net/gledista/vidovdan-u-gracanici