|
Изолација као лек Удружење грађана „Свети великомученик Пантелејмон” у Бањи Бадањи под Цером основало Центар за лечење болести зависности
Шабац – Правила су строга као у војсци. На огласној табли окачена су дневна задужења са именима укућана. Зна се ко брине о животињама, радовима у пољу, дворишту и кухињи. Алкохол није дозвољен, а казна за ситан преступ је одузимање једне цигарете од укупно 10 колико је дневно следовање. Овако функционише Центар за лечење болести зависности у Бањи Бадањи под Цером, који је крајем прошле године основало Удружење грађана „Свети великомученик Пантелејмон“ у Шапцу са свештеником СПЦ Војиславом Петровићемна челу. Комплекс од око осам хектара смештен је на брду изнад извора „гвоздене воде“. У кући за становање тренутно су седморица младића који желе да прекину са узимањем хероина. – Од 3. маја прошле до 7. јуна ове године, само у Шапцу умрло је осморо хероинских зависника. Најстарији је имао 41, а најмлађи 19 година. Дрога не бира године, статус или професију. Наше удружење је настало са циљем да медијским наступима и организовањем трибина пружи помоћ зависницима и њиховим родитељима, а сада наставља конкретну борбу за сваког младог човека који прихвати програм опоравка – каже за „Политику“ свештеник Петровић. Младићи који бораве у Центру дошли су из Београда, Крагујевца, Зрењанина, Смедеревске Паланке, Сремске Митровице, Лознице и Шапца. Овде су по принципу добровољности на годину дана, наравно, уз сагласност породице и мишљење неуропсихијатара. Програм траје од раног јутра: устајање у седам, молитва, шетња до најближег брда, доручак, радна терапија, ручак, опет радна терапија, па групни и појединачни разговори... Са зависницима борави управник и инструктор 37-годишњи Зоран Мијаиловић, који је и сам прошао трновит пут од бившег наркомана до исцељења. – Све наркоманске приче су сличне: дрогу су пробали по наговору друштва или из радозналости. У недостатку новца да је набаве, продају гардеробу, ствари из куће, позајмљују од пријатеља... Потом краду или постају дилери. Најчешће завршавају у затвору. Када наркоман пристане на лечење, знајте да је додирнуо само дно – истиче Мијаиловић. Инструктор не крије да је пуних осам година узимао хероин. Од људи са којима се дружио, данас су можда жива тек двојица. Каже да свако интравенско узимање дроге носи ризик од смрти од чак 50 одсто и да наркомани то знају. Међутим, зависност је много јача, а када се не узме доза, долази до кризе са боловима у костима и мишићима, грозницом, проливом... – Нажалост, бар половина младих користи неко од опојних средстава. Да би особа почела нормално да функционише, потребно је две и по до три и по године неузимања наркотика. Зато је изолација најбољи лек – наглашава Зоран Мијаиловић. У Центру за рехабилитацију зависника у Бањи Бадањи кажу да је неопходно да се читава друштвена заједница активно укључи у борбу против овог највећег зла данашњице. Тврде да је велики проблем и ниска цена хероина на улици (свега 1.000 динара грам, или 400 динара такозвани квотер), јер се „миксује“ са свим и свачим. Апелују зато да надлежни државни органи – полиција, тужилаштво и судови – буду бескомпромисни у откривању и санкционисању мреже дилера. М. Мијушковић [објављено: 30/07/2008.] Преузето са: http://www.politika.co.yu/rubrike/Srbija/Izolacija-kao-lek.sr.html |
