Увод

Пре почетка моје приче, реч или две о томе зашто је важно имати Православни поглед на свет и зашто је теже данас него икад изградити га.

У прошлим вековима, нпр. XIX-том веку у Русији - Православно схватање света било је врло важан део Православног живота; био је подржан и у складу са животом околине. Није било потребе да се о овоме говори одвојено - живео си Православно у складу са Православним друштвом око тебе и имао си Православно схватање света обезбеђено од Цркве и друштва.

У многим земљама се сама власт изјашњавала Православно; то је био центар друштвених функција; историјски је сам краљ или владар био први Православни световњак, верник са одговорношћу да пружи хришћански пример својим потчињенима.

Сваки град је имао Православне Цркве, многе од њих су имале службе сваки дан, јутарње и вечерње. Било је и манастира у свим великим градовима, многим градовима, ван њих, на селу, по пустињи и дивљини. У Русији је било преко хиљаду званично основаних, организованих манастира, у складу са другим незваничним групама. Монаштво је било прихваћени део живота.

Чињеница је да су бројне породице имале брата или сестру, ујака, деду, рођака који је био монах или монахиња, са бројним додатним примерима Православног живота: људе који су лутали од манастира до манастира, Христа ради јуродиве. Целокупан начин живота био је Православан, са наравно монаштвом у центру. Православне службе биле су саставни део свакодневице. Највећи број књига које су се читале, биле су Православне.

Свакодневица је била поприлично тешка за највећи број људи: морали су да раде напорно да би преживели, животна очекивања нису била велика, смрт је била честа стварност - све ово појачавало је учење Цркве о реалности и близини оног, другог света. Живети Православни живот у таквим условима, било је исто што имати Православно схватање света, па је било мало потребе за причу о таквим стварима.

Данас, све се то променило. Наше Православље је мало острво на пучини света, који функционише по потпуно различитим принципима, који се сваки дан мењају на горе, чинећи нас све већим туђинима у свету. Многи људи, принуђени су да деле своје животе на две оштро раздвојене категорије, два дела; свакодневни живот који водимо на послу, са световним пријатељима, у нашем световном послу; и Православље које живимо Недељом и у току недеље када имамо времена за то.

Поглед на свет такве особе, ако погледате изблиза, често је чудна комбинација Хришћанских и светских вредности, које се стварно не могу мешати. Сврха овог разговора, је да се види како данашњи људи могу да почну да полако мењају њихово светско схватање света потпуно у Православно.

Православље је живот. Ако не живимо Православно, ми једноставно нисмо Православни, без обзира каква би ми веровања имали. Живот у данашњем свету, постао је врло извештачен, врло несигуран и врло збуњујући. Православље, истина је, има свој начин живота, али такође није много далеко од живота света око нас, тако да живот Православног Хришћанина, чак и када је истински Православан, не може а да се не изрази на неки начин. Нека врста несигурности и збуњености је ушла такође и у Православни живот у нашим временима.

У нашем разговору, покушаћемо да осмотримо савремени живот, а онда и Православље да би видели како најбоље можемо испунити наше Хришћанске обавезе да живимо “небеске животе”, чак и у овим поприлично застрашујућим временима; и да имамо Православно схватање које ће нам омогућити да преживимо ова времена са нетакнутом вером.

 Живот је данас постао ненормалан

Свако, ко погледа у нас савремени живот, из перспективе нормалног живота људи ранијих времена - рецимо Русије или Америке, или било које земље Западне Европе XIX-тог века, не може а да не буде шокиран чињеницом како је живот постао ненормалан данас.

Цео концепт ауторитета и послушности, пристојности и учтивости, јавног и приватног понашања - све се то драстично променило, окренуло се скроз наопако, сем неких изолованих групица људи - обично Хришћана неке врсте - који покушавају да очувају тзв. “старомодни” начин живота.

Данашњи, ненормални живот може се описати као размажен. Од детињства, према деци се опходе, по правилу, као према малим боговима или богињама у породици; њихови хирови се задовољавају, њихове жеље бивају испуњене; окружена су играчкама, забавама, комфором; не васпитавају се и не подижу према јасно одређеним принципима и правилима Хришћанског понашања, већ се остављају да развију какав год пут, на који их њихове жеље нагињу. Обично је довољно за такво дете да каже: “Ја хоћу” или “Ја нећу” да би се његови понизни родитељи поклонили пред њим и пустили га да иде својим путем.

Вероватно се ово не дешава стално и у свакој породици, али дешава се довољно често да постане правило савременог васпитања деце; и чак и родитељи са најбољим намерама не успевају да избегну у потпуности овај утицај. Чак и ако родитељи покушавају да подигну дете строго, комшије и родбина покушавају да учине нешто друго. Они морају да узму то у обзир, када васпитавају дете.

Када такво дете одрасте, оно се природно окружује стварима које је имало и у детињству: комфор, забаве и играчке за одрасле. Живот постаје стална потрага за забавом; то је иначе реч које нема, за коју се потпуно не зна у било ком речнику; у Русији XIX-тог века вас не би разумели шта значи та реч, или у било којој озбиљној цивилизацији.

Стална потрага за забавом је толико празна било каквог озбиљног смисла, да би вас посетилац из земље XIX-тог века, гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику,  у скоро сваком аспекту наше популарне културе, мислио да је упао у земљу имбецила, који су изгубили сваки контакт са реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир, јер живимо у таквом друштву и то узимамо за нормално, за истину.

Неки скорији посматрачи нашег савременог живота, назвали су младе људе нашег доба “ЈА генерација”, а наше време, “време нарцисизма”, карактеристично по обожавању и фасцинацији самим собом, што спречава развој нормалног људског живота.

Други су  говорили о “пластичном” универзуму, или фантастичној форми религије: религије “саморазвоја”, (где сопствено ЈА остаје објекат обожавања), испирања мозга и контроле ума, религије обожаваних гуруа и свамија, религије потере за НЛО-има и ванземаљцима, религије абнормалних духовних стања и осећања. Нећемо улазити у све те појаве, које су вероватно блиске великој већини нас, осим да мало продискутујемо касније како то утиче на духовни живот  Православних данас.

Битно је да схватимо, да док се трудимо да водимо Хришћански живот данас, да свет који се формирао у нашим размаженим временима, тражи душу, било у световном животу, било у религији и да се он може назвати тоталитаран.

Ово је лако да се види у постојању разних култова и секти, које су добиле толико публицитета протеклих година, које захтевају потпуну покорност само-проглашеном “светом човеку”; али, то је исто тако очевидно и у световном животу, где је појединац суочен не само са појединачним искушењем ту и тамо, већ је у питању стално стање суочености са искушењем које га напада било да је у питању музика у позадини, која се чује свуда у продавницама и предузећима, на јавним знацима и билбордима градских улица, рок музика која је допрла чак до шумских кампова и стаза и коначно у својој кући, где ТВ често постаје тајни владалац домаћинства, који диктира модерне вредности, мишљења и укусе. Ако имате мало дете, знате како је ово истинито; када виде нешто на ТВ, како је тешко борити се са новим ставом, мишљењем које је изрекао неки “ауторитет” са ТВ -а.

Порука свеобухватног искушења које данас напада младог човека - поприлично отворено у световним формама, али често прикривеније у религиозним: живи за данас, уживај, опусти се, нека ти буде удобно, “опуштено”. Иза ове поруке је друга, злокобнија порука која је отворено испољена само у званичним атеистичким земљама које су корак испред слободног света у том погледу. У суштини, треба да схватимо да је оно што се дешава данас у свету, врло слично, било да се дешава иза “гвоздене завесе” или у “слободном“ свету. Различите су варијанте тога, али је врло сличан напад на нашу душу. У комунистичким земљама, које имају званичну доктрину атеизма, поприлично ти отворено говоре: заборави Бога и било који други живот осим овог, избаци из свог живота страх Божији и  било какво поштовање према светим стварима; гледај на оне који верују у Бога  на “старомодан” начин, као на непријатеље који морају бити уништени.

Може се узети као симбол безбрижности, забаве и времена само-обожавања, наш амерички Дизниленд; не би требали да занемаримо скривени симбол који показује где “ЈА генерација” у ствари иде - у совјетски “Гулаг”, ланац концентрационих логора који већ управља животима скоро половине светске популације.

 Наставиће се...

 The Orthodox Word;  vol 18, no. 4 (105) 
 July-August, 1982

Извор: "Православни одговор"