-Сакупио и објавио др Лазо М. Костић-

приредио: Владимир Димитријевић, године 2011.

О Лази М. Костићу

Лазо М. Костић један је од најзначајнијих Срба двадесетог века. Чувени правник, родом из србске Боке, после Другог светског рата нашао се у емиграцији, где је, служећи се углавном најуверљивијим страним изворима, показао и доказао истину о свом народу. (Његова Сабрана дела нису се, на жалост, појавила у издању Србске академије наука и уметности, која је донедавно патила од рецидива титоизма, а данас, осим часних изузетака, од склеротичног аутизма и немешања у судбину свог народа. Објавила их је Српска радикална странка 2000. године).

Костић је своја дела у емиграцији штампао углавном о свом руху и круху, и уз помоћ свесних Срба - појединаца, и оставио нам непроцењиву ризницу чињеница о нашој крвавој, али славној, историји. У оквиру његовог циклуса “Примери хиљадугодишње културе Хрвата”, који је показао, како је Јасеновац постао могућ, Лазо М. Костић је, као пети део објавио књигу “Хрватска зверства у II светском рату према изјавама њихових савезника” (Немаца и Италијана, углавном). Књига се налази у VII тому Костићевих Сабраних дела (ЗИПС - СРС, Земун 2000, стр. 535-829). О немачко- италијанским сведочењима, он каже: “Италијани, и званични и приватни, и војни и цивилни, кад описују злочине, они то чине са унутрашњим учешћем, са жалбом, са осудом. Скоро да се не заплачу! Немци, пак, дају сувопарне административне извештаје, без трунке саучешћа: кад пребројавају мртве људе исто као да приказују угинуће коња или волова. Нема код њих ни најмање неке осуде због хуманости. Они те појаве осуђују, јер оне ометају немачку политику мира и економског искоришћавања на Балкану."

Покушаћемо да на наредним странама пренесемо понешто из Костићеве ризнице незаборава. Трудићемо се да документа поређамо хронолошки, а читаоца упућујемо на подробну библиографију коју је Костић објавио у свом раду.

Извештај немачког посланства

Немачко посланство у НДХ 21. новембра 1942. упутило је извештај о усташким злочинима Министарству спољних послова Рајха, у коме, између осталог, пише:

“Поводом свог унапређења у чин усташког капетана виши полицијски комесар Томић је приредио велику разуздану пијанку. После ручка настало је пијанчење. Када су сви били тотално пијани. почео је Томић да пуца из пиштоља. Као мета служиле су му скупоцене уљане слике и кристали. Око поноћи морало је неколико усташа да доведу из затвора неколико Срба у локал. Ти Срби су избодени ножевима, а усташе су из рана сисали крв."

Генерал Артур фон Флебс

Генерал СС-а, Артур фон Флебс, средином 1943. године записао је у свом дневнику: “Усташама је у почетку било главно да уништавају православне, да касапе стотине хиљада људи, жена и деце и да се дочепају водећих положаја у управи новонастале државе.” Флебс је писао о злочину усташког “доглавника” Судара, који је забележио један немачки војник у његовој пратњи. У јулу 1943. године, Судар је скупио Србе из села Соколац и побио их иза локалне цркве (око 700 мушкараца, жена и деце): “Лично је Судар учествовао у насиљу”, забележио је Флебс.

Др Јозеф Фесл

Под заклетвом, шеф болесничког  транспорта Друге моторизоване армије Вермахта, сведочио је на америчком суду да су хрватски злочини били слични онима учињеним у Тридесетогодишњем рату. Гледао је како кољу читаве свадбе, после чега су, са окаченом таблом “Срећан пут у Београд” бацали лешеве у Дунав или Саву.

Вилхелм Хетл

Један од шефова немачке обавештајне службе, Вилхелм Хетл, под псеудонимом Валтер Хаген, објавио је 1950. године у Цириху књигу “Тајни фронт”, у којој тврди да је 1941. власт у Загребу преузела шачица усташа, која у томе никако не би успела да није имала подршку већине Хрвата. Чим су дошли на власт, усташе су почеле да истребљују Србе и Јевреје: “Већ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као на пример Војнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били пресељени да беже у Србију. /.../ Усташе су са масакром Срба учиниле почетак бескрајних зверстава”. Немачки опуномоћеник у Загребу, Глеза фон Хорстенау, је 1942. године, после невиђених покоља србског живља, неке од најокорелијих усташа из Славоније, успео да склони испред очију јавности; Хегл каже: “Али, Павелић није ни помишљао на то да кривце казни, него их је још задржао у својој околини и примао од њих савете. Описујући покоље и католичење Срба, Хетл истиче да су усташки злочини многе Србе отерали у шуму, ометајући тако немачке војне акције против герилаца.

Лотар Рендулиц

Немачки генерал Лотар Рендулиц објавио је 1951. године своје успомене, у којима истиче да немачки војници у Хрватској 1941. години нису наишли ни на какав отпор, већ су били слављени као победници. Описујући своја лична настојања да спречи покоље Срба, Рендулиц истиче да је “хрватска страна” одмах предузела “дивљи  прогон православних”.

Херман Нојбахер

Херман Нојбахер, човек од највишег Хитлеровог поверења на Балкану, објавио је књигу “Специјални задатак на Југоистоку 1940-1945” (у Немачкој штампана 1956. године, а код нас преведена и објављена тек 2004!) Нојбахер у књизи описује своју мисију у Румунији, Бугарској, Грчкој, Албанији и Србији. Једна од најважнијих његових теза (а нама толико непозната) је да је Немачка на Балкану окупирала само Србију и Грчку - сви остали су били немачки савезници! Нојбахер наводи усташки рецепт за решавање србског питања: трећину покатоличити, трећину протерати, трећину побити! Иако су се усташе хвалиле да су побиле милион Срба, тај број се креће око 750 хиљада људи. Он је све то називао “хрватским осветничким ратним походом за уништење православних Срба”. Све  је то подсећало на средњевековне верске ратове. Чак и Хитлер се није слагао с Павелићевом геноцидном политиком (не зато што је волео Србе, него зато што је сматрао да их има превише да би били побијени.) 

Др Јозеф Матл

Године 1958, бивши капетан Вермахта (иначе, слависта из Граца) Јозеф матл, полемисао је с једним римокатоличким свештеником, који је порицао хрватске злочине према Србима православне вере:  „Усташка влада настојала је да, уз помоћ немачког “Вермахта" побије и истреби Србе у Источној Босни, па да онда кривицу свали на зле Немце. Моја је тежња проистицала из мог службеног задатка, да Источну Босну. која је тада била војно-стратешки подређена заповедничкој сили немачког генерала у Србији, пацификујем и нормализујем како бих учинио крај растућој анархији, која је била последица усташког касапљења српског становништва. Ми имамо доказа о томе и знамо и својим смо рођеним очима гледали шта се дешава тамо у Босни... Уосталом, један противсведок вашим тврђењима јесте и један професор Бечког универзитета и председник Католичке акције који је у то време, као командант пука на Дрини, наредио да се отвори ватра са српске обале на усташе, кад се видело како ови и домобрани хоће да бацају српске жене и децу у хладну Дрину. Ја сам видео ту изгладнелу децу коју је спасла наша војска и поделио сам им и свој последњи комад хлеба. Верујете ли, као доктор теологије и католички свештеник, да је то хришћански? Или сте мишљења да је католички и хришћански само оно што Хрватима политички користи! Ви можете и даље да представљате усташке Хрвате као ваљане, невине јагањце."

ИТАЛИЈАНСКА СВЕДОЧЕЊА

Генерал Пирцио Бироли о Србима и Хрватима

Италијански генерал Пирцио Бироли у извештају Врховној команди своје војске о стању у Црној Гори 12. августа 1941. пише: “Од свих балканских народа, Срби су, по мом мишљењу, без обзира на њихов суров ка рактер, још најбољи. Хрвати су подли и дволични, прави лицемери и кукавице, насупрот ратничком и витешком духу Срба и Црногораца.”

Ђенерал Марио Роата

Ђенерал Марио Роата, комадант италијанске Друге армије, у књизи “Борба на балкану и њене последице” (изашла 1946. у Милану) пише да кампања „беше карактеризована убиствима десетина хиљада лица, подразумевајући ту старце, жене и децу, док су друге десетине хиљада индивидуа у тобожњим логорима интернираца пустили да угину од исцрпљења и мука... Италијанске трупе (Друга армија) нису могле да равнодушно помажу те ексцесе, ако ни због чега другог а оно због својих крајње хуманих осећања. И зато су сместа интервенисали тамо где су се нашли (јер су испочетка окупирали били само један део хрватске територије из своје надлежности). А септембра 1941. године, чим је влада у Риму одобрила предлог команде армије, приступише окупацији означене територије и преузеше свуда цивилне власти. Армија је натј начин спасла животе бројног српско-православног становништва (њене старешине су израчунале да их је спашено око 600 хиљада.)“

Пуковник Ђузепе Анђелини

Италијански пуковник Ђузепе Анђелини објавио је 1946. године књигу “Логорске ватре у Хрватској”, у којој описује своја искуства: „Официри из пука су ми саопштавали епизоде немилосрдне окрутности којих су били великим делом сведоци прва два месеца пре мога доласка: хиљаде Јевреја депортованих на острву Пагу да би их поклали или живе сахранили; хиљаде Срба ослепљених и грозно злостављаних; читаве породице масакриране (поубијане) без икаквог разликовања на пол или на узраст. Као потврде тих ужасних епизода показивали су ми фотофафије које су репродуковале страшно крволоштво над женама и децом."

Описује Анђелини и сусрет пуковника Антоникола са усташким зверствима у Госпићу: “Упутивши се томе месту он је могао констатовати да се једно тридесет лешева, слабо закопаних у јами песка, појавило на површини, откривајући унакажене удове и натечене главе. Мало даље, у једном прокопу, сакупљаху се бројна деца, изгладнела и терорисана, која су тврдила да су побегла од покоља у оближњим пределима."

Капетан Камароли, који је био смештен код једне породице из Госпића видео је како су ишчезли за мало дана сви чланови из те породице, мало по мало (једни за другим) затворени или заклани. Једини који су преостали неки дан беше једна уморна старица и сва искривљена са више од 70 година, и један плавокос дечак који је дочекивао свако вече капетана кад би се овај кући враћао и ишао му је у сусрет свечано очекујући карамелу коју овај није изостао да му понуди. Али једне вечери, враћајући се залуд га је тражио у полумраку вечери: дечачић и жена лежаху обоје задављени у једном углу дворишта."

Италијанско сведочење о хрватским фратрима

Италијански лист “Il Tempo” објавио је 9. септембра 1953. године податак из документације Министарства одбране о учешћу хрватских фратара у покољу Срба: “21. маја 1941. године појавише се команданту дивизије „Сасари" у Книну три особе, међу којима отац Шимић, францисканац. Оне изјавише да су од загребачке владе одређене да преузму цивилну власг у тој покрајини. Италијански ге-нерал их запита који би био правац њихове политике. Отац Шимић беше тај који је дао одговор: „Убити све Србе у најкраћем времену." Командант дивизије „Сасари" није веровао својим ушима. Тражио је да то понови. А овај: „Убити све Србе у најкраће могуће време. То је наш програм." “Ја се чудим - одговори високи италијански официр - да се не схвата ужас тога предлога и да баш један свештеник, усто још францисканац, долази да то изјави... Није било средстава да се они одврате, тим пре што је наредба из Рима гласила, “не мешати се у локалну политику." И они започеше."

Потпоручник Салваторе Лои

Године 1953, италијански потпоручник Салваторе Лои објавио је књигу “Југославија 1941”, и у њој низ фрапирајућих усташких зверстава.

„Убедљиве документације хрватских зверстава. Усташе су ма-сакрирале Србе у унутрашњости касарне, па онда по ноћи или у праскозорје изнели лешеве и носили их, нагомилане на тешким колима, сламом покривене, на места одређена за колективно бацање; 2. „Срби убијени на местима утамањења Срба." (Костић овде описује фотографију: „Ту је маса српских изнакажених лешева и један хрватски војник који садистички проверава да ли су сви мртви."); 3. Принудни изгон Срба са територије хрватске државе"; 4., Документација зверстава извршених од усташа у Суваји около куће попа Спасе Деврње." (Костић каже: ,Види се омча којом је усмрћена ћеркица протина; на зиду се обележавају „окрвављени отисци једне руке девојчице."); 5., Изглед Бранка Ридановића који се спасио из јаме"; 6. „Ударац у потиљак" са сликом леша жртве. (стр. 173.)

Поред тога, Лои наводи: „Прогони су добивали карактере нарочите свирепости у муслиманским центрима Босне, у којима, поред одређене и питорескне боје амбијента (минарети, џамије, приватна архитектура, одећа) можемо слободно рећи да владаше несумњиво прљавштина. Прљавост на улицама, у кућама, у телу и души становника." (стр. 174.)
Наводећи и неколико стравичних појединачних примера хрватског терора, Лои констатује: „Срби умираху на стотине. Многи се спасише бегом ако је било времена, али су их очекивали дани немогућег живота у шуми. Бројни случајеви беху нарочито зверски, увек кад је могуће чинити разликовања чак на страшном пољу покоља." (стр. 175.) У једном случају, „у Госпићу, један отац који је водио у шетњу, као и сваки други дан, троје дечице, беше заустављен од двојице усташа. Са леденом хладноћом повери децу једном пролазнику замоливши га да их одведе кући старој баби и помиловавши њихове главице, следио е чврстим кораком два агента. Мало после одјек две детонације дао је до знања да је... јустифициран." (стр. 175.)

У другом случају, „мала Ивка В. од четири године, беше једина преостала у њеној породици. Све чланове су побиле усташе, а малу удараше у потиљак; бајонетом, и без свести је бачена међу лешеве својих. Један велики пас, који је малу волео, успе да је одвуче у оближњу шумицу, док је нису подигла нека избегла лица која су се о њој старала. Девојчица је носила још видљиве знаке бројних рана које нису биле зарасле." (стр. 176.)

Лои иде даље у приказивању духа хрватске геноцидности: „Покољи су вршени по правилу обавијени највећом тајношћу, нарочито колективни... Срби одређени за смакнуће, најпре су бивали сконцентрисани у касарнама; кад ноћ узме маха, водили су их, у колонама ужасних кортежа, ван вароши. Према природи терена, њих су или бацали у јаме, или подвргавали класичном ударцу у потиљак на ивици раке коју су сами ископали. Повезани један уз другог жицом, те јадне жртве, често још живе, бацаху стрмоглавце у општу гробницу.”

Италијанске војнике су болели животињски злочини према српској деци, о чему Лои износи неколико примера, на веранди једне вишеспратне куће појавила се десетина усташа који посматраху на тргу испод њих телеса неколико Срба у агонији; ево, мало после, друге усташе које су брутално вукли четири дечака од којих је најстарији могао имати осам година који плакаху дозивајући родитеље убијене на њиховим престрашеним очима Најстарији од дечака, подигнут за косу, би бачен са балкона, а неке усташе које га дочекаше доле на тргу, убише га у лету... Брујање и урлање задоволства пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било ништа сем физичке фигуре."

Лои навоси исповест старице из спаљеног србског села Суваје: “Било је то неке ноћи. Чули смо како стижу многобројни аутомобили, који су били пуни усташа. Као прву меру предострожности блокирали су све путеве, затим су поделили село на зоне и отпочели са чишћењем. Све су то радили у највећој тишини. Куцали су на све куће. Подигли су људе од 15 година па на више. Контрола докумената, рекоше. То су говорили са толиком озбиљношћу, да нико није посумњао у њихове речи. За кратко време они су их сакупили овде - говорећи то показивала је на неколико места на којима се запажала свеже ископана земља - и све су их поставили у редове, наставила је старица. Пре свега, издали су наређење да сви скину обућу и одело. Затим је један од њих дивљачки викао: “Има ш међу вама који католик?" Једна десетина наших, који су још раније примили католичку веру, изађоше напред. Добро - рече један од ових џелата - ви сте наши другови и пријатељи по вери, и са вама ће се добро поступати! Вас ћемо последње убити!"

Настао је један дивљи смех међу свим усташама на ове његове речи. Међутим, наши су почели да разумевају шга се око њих и са њима догађа... и ови усташки пси су почели са извршавањем њиховог плана. При слабој светлости неколико бакљи, отпочело је мрцварење жртава. Сви они који су очајнички покушавали ма какву немогућу реакцију добшш су револверски метак у потиљак. Већина њих била је искасапљена са ножевима. Приморавали су их да вичу „Живео Павелић". али нико од наших то није хтео учинити. Сви су пали позивајући последње „збогом." Многи су падали и викали „Живео краљ Петар!"... Јадна децо наша! Убијени на превару. изненађени, не мислећи на никакво зло! Стварно, ко је икада могао да помиспи на ствар овакве врсте? Ко је у селу икада могао бити окривљен за ма какву политичку кривицу или антихрватску активност? Ко се од нас икада интересовао за политичке догађаје? Апи за ове убице ми смо били тешки кривци - били смо кривци, јер смо рођени као Срби!...

Хрвати нису закаснили да стигну овамо и одмах почну са њиховим подмуклим планом. (Кад су побили мушкарце), силовали су скоро све жене, удате или не, младе или старе. Мучили су децу. Пљачкали су све оно што је од вредности и те све вредности су товарили на аутомобиле. Све остало су уништавали. Све су побили; понављам, све. Умирале су жене, старци и деца. Уживали су да убију ударцима пушке мајку и дете које се обавијало око врата. Вешали су, расцепљивапи су децу, разбијали им лобање кундаком од пушке и млатили с њима са свом снагом о земљу... Затим... посуше бензином свуда где су запалили. И док су се ови пси удаљавали певајући, пијани од крви, село је горело. Преко целе ноћи куће су гореле са прободеним и у смртном ропцу телесима толиких жена и деце...

Али како сам се ја спасила, то сигурно господин хоће да ме упита. То ћу вам рећи укратко. У дворишту моје куће налазила се, и још и сада се налази, једна велика гомила сена. Кад су стигли ови пси, ја сам се сакрила унутра, једва што сам могла дисати. Чула сам пуцњаву из пушака, очајничко запомагање наших људи, урликање од радости ових убица. Мало после тога дисање ми је постало још теже, осетих јаки мирис дима... и нисам за себе ништа знала. Пробудила сам се после дужег времена... Викала сам, долазе да ме узму. То су били Срби, који су стигли одмах после неколико часова по извршеном покољу, сувише касно. Да, али како се догодило да се ја спасим? Ватра није захватила сено, јер је авлија, у којој се налазио бунар, из кога су многе фамилије црпиле воду, била пуна локви које су заустављале пламен на његовом путу... Ево сада овде, сама, без сина, без синовца. Имала сам их стотинак! Нећу се никад одвојити од овог места. Овде су сахрањеш сви моји родитељи и моји земљаци. Ништа ми друго не преостаје, него да живим у њиховој близини, у очекивању да и мене смрт понесе.”

Мемоари Енца Каталдија

Бивши италијански официр Енцо Каталди објавио је 1968. године књигу “Југославија на вратима”, описујући њему познате случајеве усташких зверстава, имена Бранка Рађеновића баченог живог, иако са пререзаним гркљаном у јаму мртвих; доктора Спаве Лавруја из Суваје, коме је била разбијена лобања, док је његовој жени извучен зачетак из утробе и бачен према тавану; (имена) свих побијених у Кориту, Србу, Суваји. Чалљини, Стоцу, Габели, Берковићу, Таговићима, Домановићима, Грачацу, Госпићу, Топуском, Вргин мосту, Голубинцима итд. нису друго до само поједини примери толико (страшних покоља и уморстава; очи повађене из очних дупља или запаљени на пламену свеће, исечени носеви и језици, и сисе, и нокти, кости разломљене, кастрирања (сечење полних органа), рашчеречење, митраљезирање у групама на ивици јаме, сексуална насиља у присуству очева или мужева, или браће или синова.

У Вељуну, срез Слуњ, „усташе" ухватише српског свештеника Бранка Добросављевића и наредише му да ископа јаму за свог сина студента. Кад је то свршио, доведоше му дечка и почеше да га туку бичевима пред очима оца. Кад се изгубио, доведоше га поново, отсекоше му руку, огулише му кожу са главе, повезаше га да би му задржали излив крви, избатинаше га и окончаше му живот са ударом чекића у главу. Отац је после натеран да поје православно опело над сином, који се звао Стефан: Стефан Добросављевић. За време опела отац је три пута падао у несвест, али је бичем био нагнан да заврши. Напослетку је и он убијен једним ударом чекића.

„Уташе" (ово само Италијани стављају увек у наводницима) везаше Ђорђа Бокића за једно дрво. Бичеваху га до крви, одрезаше му уши, нос, језик и после му отестерише браду (подбрадак). Палише му очи неком свећом и кад видеше да и поред свих тих мука жртва ипак показује знаке живота, распорише му груди ножем и опалише један метак из пиштоља у тај рез."

1. јула 1941. године дао је Анте Павелић свечану изјаву (очигледно притиском италијанске владе) да неће више бити по-коља. Од тог времена клања се више нису бројала. Метода је сад била друкчија: мучење у масама, при чему су жртве бацане у јаму, повезане три и три, митраљез постављен на грлу јаме и ватра на оне који би били још у животу... 6. јула 1941. године увече неки италијански војници који су прелазили кланце Грачаца, привучени једним страшним смрадом открише једну јаму препуну Срба у распадању. Међу њима се креташе један човек. С муком је био извучен. Он је између осталог испричао да су према доктору Вељку Торбици извршене ове грозоте: „усташе" га везаше за једну клупу. Бише га до немила. После му кидаше дуге, танке комаде меса, мећаху со у ране и после то зашише. Извршивши те грозоте, питаху га, “мисли ли да је операција добро успела." Он није могао да одговори, био је мртав. А зато што није одговорио, кажњен је са многим шибама. Овај догађај се десио на једном месту недалеко од Грачаца 3. (а можда и 2.) јула 1941. године...

Не могу да се причају ужаси које су „усташе" извршиле над српским девојчицама. Постоје стотине фотофафија које то потврђују, јер оне које су преживеле нападе. ударце бајонета, чупање језика и зуба, ноката и врхова дојки (а то је све чињено пошто су биле обешчашћене) биле су приљежно сабране од наших официра и пренете у италијанске болнице где се баш и прикупљала ова документација чињеница... У Госпићу једна мајка доби храброст и оде код „усташа" питајући их да ли шта знају о њеном сину који је нестао пре три дана. Ова жена је учинила грешку што је собом довела и кћерку од 12 година. Усташе је затражише. На мајчине протесте крвници као да су хтели да је утеше, дадоше јој један мали завежљај. Жена мишљаше да је неки мали дар, отвори га и паде у несвест. Унутра су биле очи њеног сина. То се догодило у Госпићу, а жртва се звала Дукић, имао је 16 година... То су учинили Хрвати Србима. Разуме се да ми не можемо продужавати те приче од којих се кожа јежи: требало би читаве томове испунити.”

Уместо закључка

Страшно је немати своју  државу, и Срби из Србије то одлично виде. Уместо да у Београду буде памћења свих жртава овог народа, Београд је средиште империјалног damnatio memoriae, спровођеног у име “евроатлантских интеграција”. Срби треба да буду каштиговани као вечити балкански злочинци, а њихови џелати, “браћа Хрвати” треба да уђу у Европску унију као  antemuralle christianitas и бранитељи “европских вреднота”. Србијански (самопро-кламовани “просрпски”) председник, онтолошки озбиљан попут чивилука, иде широм бивше СФРЈ и извињава се, извињава, само да би потврдио причу о евроусташкој невиности, и варварству свог народа...

Па ипак, Истина Која је Христос, бачен у јаму Јадовно и заклан у Јасеновцу, вечито васкрсава и побеђује. Зато су и сведочења Лазе М. Костића бескрајно драгоцена потврда да је Истина неуништива, ма шта о томе мислили Вашингтон, Брисел, Загреб & домаћи евроунијати.