Владимир Димитријевић

Владика Николај и ђенерал Дража

За време познатог монструозног процеса ђенералу Дражи Михаиловићу неколико пута је поменуто и Владикино име, као име човека блиског Равногорском покрету и самом ђенералу. Михаиловић је рекао да је са Николајем држао везу преко човека "који је усмено могао да запамти сваку реч која му се каже и ништа није говорио. Ја говорим, он запише то у мозгу". Ђенерал Михаиловић је поменуо писма која је примио од патријарха Гаврила и владике Николаја, истичући да је "Николај био против комуниста".

Ове оскудне изјаве, ипак, не откривају значај односа који је Николај имао са равногорцима и њиховим командантом.

Један од бораца ЈВуО, Јован Контић, из србског војног логора на Синају, писао је 15. марта 1947. године владики Николају о Дражином односу према њему, епископу Жичком, следеће: "Крајем марта 1943. године био сам последњи пут код српског првоборца за слободу Драже Михаиловића. То је било у склопу планине Сињавине, у Црној Гори, у једној планинској колиби. Седео је он, Драгиша Васић и ја. Нешто доцније, пошто је са мном, новодошлицом, завршио главни део разговора, уђоше пуковници Лалатовић, Остојић и још неки, мени непознати, чланови Штаба.

Спуштала се ноћ. Онако тмурна и сањива и нехотично нас је подсећала на неизвесну судбину мученичког српског народа. Сви смо ћутали. Из земунице, при брегу, допирала је песма војника Горске гарде:

Планино мајко љубави,

Планино цвете убави,

У теби живот проводе

Синови наше слободе.

Планино мајко љубави,

Планино цвете убави,

Чувај нам Дражу јунака,

Народног борца првака.

А када буде пред зору,

Сви ћемо с Дражом у гору,

У име Краља и Бога,

Да нам се врати слобода.

Неко од присутних рече: 'Ову је песму испевао владика Николај.' Чича је, као и увек, нераздвојан од своје луле, пушио и замишљено ћутао. Наједанпут одвоји лулу од усана и, док му је из очију избијала дубока сета, изговори: 'Само да нам га Бог сачува, да преживи овај страшни рат, јер смо много осиротели.'

Он, Дража Михаиловић, не рече ни да сте, нити да нисте Ви написали горњу песму, коју сам вероватно неверно репродуковао, јер сам је доцније забележио, али из дубине своје племените и витешке душе упути молитву Богу да Вас сачува јер смо много осиротели'. У људима, разуме се."

И заиста, од самих почетака рата однос ђенерала Михаиловића и владике Николаја био је синовско-очински. Николај је успевао да пошаље понеку поруку Дражи, а Дража је покушавао да га ослободи немачког ропства и старао се да послуша савете заточеног жичког епископа.

Из Љубостиње, а у току опсаде Краљева, Николај је 1941. молио Дражу да народ не излаже суровим нацистичким репресалијама. Писао му је да нам земља неће користити ако се истреби народ. Упозорио је Дражу да се чува острашћеног партијаштва и да му узор буде "патриотска Босна", у којој су се Срби, као један, окупили око заједничке борбе против усташких истребитеља. Ту је Николај Дражи указао и на стратегију: "Ујединимо ово мало свежих народних снага, не да се с неким далеко јачим од себе боримо сада, него само да очувамо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане." Како каже свештеник Велибор Џомић у свом тексту "Прилози за биографију Св. владике Николаја у Другом светском рату": "Комунисти су ово писмо Владике Николаја после рата тумачили као Владикин позив против борбе с Немцима, пренебрегавајући чињеницу да су они заговарaли напад на Краљево, а затим у борби издали четнике и убијањем капетана Јована Дерока започели грађански рат у Србији."

По свештенику Џомићу, разлози премештања Владике Николаја из Љубостиње су вишеструки: контакт Николајев са "дражиновцима", учешће србског свештенства у трупама ђенерала Михаиловића, као и могућност да трупе ЈВуО упадну у Љубостињу и ослободе Николаја, што би довело до ширег антинемачког народног покрета. Сам Николај је молио да га не ослобађају, јер би то узроковало немачку одмазду над сестринством Љубостиње и народом Трстеника и околине.

Дража је већ 20. децембра 1942. године, од стране команданта Србије, ђенерала Мирослава Трифуновића, обавештен о томе да је Николај одведен из Љубостиње. Трифуновић је 31. јануара 1943. године пренео поруку Николајеву Дражи: "Они који су ухапшени без кривице, ако буду ослобођени без икаквих услова, продужиће, као и до сада, Светосавским путем, а временом - остале комбинације. Деда - Чичи!" То значи да су Николају Немци нудили слободу под одређеним условима, али он то није прихватао (услови су свакако подразумевали известан вид колаборације). А 3. јануара 1943. ђенерал Дража преко Калабићевог курира поздравља Николаја, обавештава га о томе да Италијани и даље држе у ропству владику далматинског Иринеја Ђорђевића), Николајевог пријатеља, и поручује: "Држимо тачно свој пут и на том путу ћемо истрајати Божјом помоћи." Четници су планирали ослобађање патријарха Гаврила и Св. Николаја Српског из Војловице и 1943. године. Ови су на то били пристали, али од плана, због немачких мера чувања заточеника, није било ништа.

Јула 1944, у четничком листу "Шумадија", појавио се Николајев текст "О јунаштву". У фебруару 1945, Николај је, из немачког ропства, послао благослов Дражи, "великом војводи и јунаку нашем", указујући да је земаљска Србија малена, а небеска све већа и већа, да су јачи мртви од живих, да се води велика битка Христа против антихриста. Упозоравао га је да иде светим путем, да се Бог не псује, да буде "света војска" и "свети пут".

Ђенерал Михаиловић је одобрио да се у Словенији обједине националне снаге под вођством Дражиних официра; за то је био и владика Николај. У једном писму упућеном обједињеним националним снагама, ђенерал Дража каже: "Ако извучете патријарха (Гаврила Дожића) и епископа Николаја (Велимировића), могу нам много користити, али пазите да се они нигде не појављују где би се могла тумачити ма и најмања корист за Немачку. Они морају своје име сачувати потпуно светло за будућност. Ако стигну до Вас, поздравите их и молите благослов."

Николај је свим срцем био на страни Југословенске војске у Отаџбини - као монархиста, легитимиста и родољуб, и као поштовалац личних врлина ђенерала Михаиловића. Он је и у емиграцији наставио да се бори за истину о Ђенералу и његовој борби. Приликом свог сусрета са англиканским бискупом Џорџом Белом, 16. новембра 1945, Николај га је обавестио о свом ставу према Михаиловићу и комунистима: "Питао сам га за Михаиловића - да ли сам био у праву кад сам га похвалио 1941. (он је знао за ту моју беседу)? Да, рекао ми је он, нема ничег што би се могло одбацити: хвалите га и сада, с правом - он је добар човек, побожан човек - он жели уставну монархију. Али, Тито (за кога се Черчил у говору 1944. хвалисао да је његово откриће) је сатанистички човек, као и Лењин. Стаљин је још гори: његов режим је ужасан. Југославија је сада, попут Украјине, део Совјетске државе - а ови бољшевици поступају према хришћанима исто као што су они бољшевици 1917-18. поступали према хришћанима у Русији."

Већ 1946. Николај је написао десетерачку песму "Дражин дух говори", у којој се Дража из Небеске Србије обраћа Србима, окружен народним борцима - Павлом Бакићем, Јакшићима, хаџи Проданом, ђаконом Авакумом, Карађорђем, Алексом Ненадовићем, Илијом Бирчанином, Зеком Буљубашом и Хајдук Вељком, Змајем од Ноћаја и Јованом Курсулом, Милошем Обреновићем и кнегињом Љубицом, јунацима са Куманова и Кајмакчалана. Дража најављује да ће Србија бити ускоро слободна, а његов гроб откривен.

Николај је држао и везу са остацима војски ђенерала Михаиловића. Чувени командант четника са истока Србије, Синиша Оцокољић-Пазарац, који је у Италији покушавао да организује борбу против комуниста, писао је владики молећи га за помоћ (имао је илегалну радиостаницу "Сувобор" преко које је емитовао програм са италијанско-југословенске границе, све док га УДБА није киднаповала и убила). Из писама које је Пазарац упутио Николају види се да га је Николај смиривао и говорио му да ће се тешко шта постићи. Пазарац је, у писму од 25. априла 1953, рекао да је свестан горке истине да "Американци подржавају Тита и комунисте", али треба се борити и ширити гласове да Американци подржавају националне борце.

У свом делу "Земља Недођија" Николај је дао историософски осврт на четничку борбу против нациста. Главни јунак дела је Спасо Спасовић, који се нашао у немачком логору и кога нацисти муче. Он четничку борбу тумачи као борбу за србску слободу, а против крвожедне утопије "Трећег Рајха". Та је борба у складу са србском историјом и предањем.

Говорећи о ђенералу Михаиловићу 18. јула 1954, у храму Христовог Васкрсења у Чикагу, Свети Николај је рекао: "Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим, тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека, него за Бога. (...) Дража је био народни човек. (...) Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, причешћивао се и држао крсну славу. (...) Дража је био у законитом браку с венчаном женом. (...) Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. (...) Дража Михаиловић је био легендарна личност м за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол Светог ратника. С временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу."

Свети Николај Србски је прекоревао оне који су се клели у Дражу, а живели неморално, непобожно и ширили неслогу међу Србима. За њега је Дража био човек достојан подражавања управо јер је био прави син светосавске Мајке Цркве.

Комунисти су ђенерала Михаиловића прогласили издајником и слугом нацизма, као и Светог Николаја Србског. Они који, попут Јована Бајфорда, настављају комунистичку причу међу Србима, треба да знају да им подухват неће успети.

 Из књиге Владимира Димитријевића "Оклеветани светац"